Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

[Чунга Лунга]

On 8/15/2017 at 21:25, ninaana рече

Muskarac gleda u zemlju jer je od zemlje, a zena gleda u muskarca jer je od njega. I svi srecni.

[Џуманџи]

On 10/22/2013 at 23:40, Aquilius Cratus рече

Cilj hriscanina je voleti drugog takvom silinom da ume da vidi svet njeogovim ocima, da oseca njegove strahove, da oseca njegov bol i da se raduje njegovim uspesima.  . . . . . . . .

To je centralno hriscansko ucenje, ipostas. Odnosenja ka nekome, poznanje nekoga kao licnost a ne kao skup karakteristika. 

[Страле]

1 hour ago, Џуманџи рече

Cilj hriscanina je voleti drugog takvom silinom da ume da vidi svet njeogovim ocima, da oseca njegove strahove, da oseca njegov bol i da se raduje njegovim uspesima.  . . . . . . . .

To je centralno hriscansko ucenje, ipostas. Odnosenja ka nekome, poznanje nekoga kao licnost a ne kao skup karakteristika. 

Еп. Игњатије лајк дис.

[Чунга Лунга]

On 4/28/2016 at 23:03, kordun рече

pa brate, nemoj se ljutiti ali ti moram reci, volis li ti ljude, volis li covjeka? 

ako ga volis, kada gledas da pada ti placi a ne osudjuj, ako ne mores plakati ti onda cuti i zazali u sebi al iskreno, sta ja da ti kazem, ti ako mislis neki svoj moral i norme ucerivati neces takav lako u carstvo nebesko, ne treba im gore namcor koji mjeri po ljudima, to je gordost, svako ima svoju muku i tegli svoj krst, svako ima svoja iskusenja o kojima ti jako malo znas i sta onda da se bavis tudjim nesrecama, muci se sa svojom, imas je na pretek, jel tako.

Hristos ce te pitati koga si volio, prema kom si bio blag, milostiv i uzvratice ti na isti nacin kako si  i ti, otprilike tako ce da te sleduje, znaci kako se ti budes tudje prljavosti gadio, tako ce se i Hristos na teeb gaditi, imas brate protestante, oni mnogo posvecuju paznju pravilima i formalnostima, a najmanje ljuabvi, nemoj od pravoslavlja delati amise

[Чунга Лунга]

пре 15 часа, LogosAgape рече

Шта тебе чини женом?

пре 13 часа, Лапис Лазули рече

Buduci da je zena funkcija, zenom me moze ciniti muz, zena je u odnosu na nekoga(kao i muz) ne sama po sebi, po sebi sam covecica i tako se i osecam. Covek zenskog pola. Licnost pre svega u teznji za bogolikoscu, slobodom,ljubavlju.

[Goku]

пре 11 часа, Џуманџи рече

Твоје је да будеш најбоља верзија себе, тј. да се трудиш да будеш онакав какав желиш, а да ли ће то други људи да примете, цене, похвале, штагод, је заиста мање важно.

[Чунга Лунга]

On 1/15/2018 at 14:52, Phoebe рече

Da li volite vaše žene?

On 1/15/2018 at 15:06, Милан Ракић рече

Kao sebe samog

[АлександраВ]

пре 10 часа, Vladan ::: рече

Молитве других на литургији много значе јер сви заједно са свештеницима говоримо: "Још се молимо за оне који плодове доносе и добро творе у светом и свечасном храму овом, за оне који се труде, који певају, и за присутни народ који очекује од Тебе велику и богату милост." и онда сви за све одговарамо "Господи помилуј.". Ја сам се често, малтене стално, ослањао на молитве других јер од деце често нисам могао ни пар реченица молитвено да испратим... Али били смо тамо, са осталима, и то је све што је било потребно.

 

[АлександраВ]

пре 13 минута, Ведран* рече

Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива гнев цркворушитељско понашање Фанара? Зар заиста ништа друго није потребно до званично саопштење? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да свака наша реч је њима значајнија од свих блага земаљских. Зар на крају не схватамо да су очи свих верних у свим помесним Црквама уперене у Архијереје јер стојимо пред огромном провалијом општег раздора, и гледамо на Владике и очекујемо реч. Реч поуке, реч утехе, реч вере и дело. Дело саборности, дело јединства, дело пастирства и дело правилног управљања речју истине Христове. 

 

 

[АлександраВ]

Овде има фотографија са децом, породицом, пријатељима, из рата, из болница, са венчања и крштења, људи се и уживо срећу, траже молитве за тешке болести и упокојене, исповедају се, траже помоћ за разне муке, друже се, покрећу се хуманитарне акције и помаже људима, на десетине бракова склопљено израђала се деца... Какав пакао? Какав не-идентитет? Наравно, није то исто као да си са неким лице у лице сваког дана и наравно да има потпуних анонимуса овде, али тако са висине стрпати све ове људе у пакао, људе који су са вама тело и крв Христова...

 

[Чунга Лунга]

On 9.4.2019. at 0:15, Талични Том рече

Немушт је човек кад треба да се опрости са Човеком! Грло се стегне, усне се осуше, узбуркају се мисли, али Реч никако да потекне. Уместо свеће воштанице за Великог Човека, Србина-Светосавца, сељака који је волео своју Шумадију више и од живота, а дозивао је и остале српске крајеве у својим песмама, прилажем ову дивну песму Вељка Петровића, у нади да ће је добри наш Добрица Ерић понети са собом на Небо, да је, поред свих својих песама, одрецитује свим нашим сродницима који чекају Васкрсење мртвих и Живот будућега века...

 

КАД СЕЉАК УМИРЕ

- Како си жут, као смиље, деда,
А чело ти хладно к'о од леда.
Срце ти бије полагано.
...Умрећеш, деко.
- Видим, 'оћу' 'рано.
Па кажи нека дође брата,
да ми сандук мери, једва од по хвата.
Хја, шта ћеш, 'рано, године, копање,
па човека, смање...
А једно нека попи оде.
... О, Боже, звоне л' то? Дај ми чашу воде.
- У вароши звони. Ево, дедо, чаша.
- Јесте, јесте, чујем, то су звона наша.
... Давно сам их слуш'о са наших салаша...
- Откуд баш сад, деда?
- То се рећи не да.
Ти си млада, синко, ал' ћеш и ти знати.
Даће Бог, па ћеш и ти умирати...
Који је сат, 'рано?
- Деда, прош'о пети.
- Кад је, синко, Ускрс?
- Прексутра су Цвети.
Да л' ти смета сунце? Упире л' у очи?
- Остави, и хајде, још мало се бочи;
узми ме под руку, - тако,
па полако,
изведи ме на пањ, тамо под чардаком,
да ме још једанпут сунце мије зраком...
.......................................................
Пшеница у цвету лелуја, мирише;
Из вароши звони све тише и тише...
Сунце скоро зашло, још остаде кришка.
Пас се око ногу старог газде свија,
а деда се смеши на маторог пришка,
и полако гута ветар што ћарлија.
... Он чује тестеру, рендо да пијуче,
осећа да срце све му лакше туче.
На уморне очи навлачи се опна;
он тоне у море са овога копна.
Жао му је земље, свечара и вока,
али шта ће кад је доспео до рока.
... Нека топла туга, покорна и смерна,
к'о равница ова, блага, неизмерна,
задрхтава њиме,
к'о лист кад застрепи при застуку зиме.
Једна топла туга без бола и јада,
као оног брста што с јесени пада.
Једно здраво знање и храбро предање,
једно снажно, крупно, вечно осећање
исконског јединства црва и планета;
једна добра вера, урођена, света,
коју мирис даје сена и угара,
коју живот рађа, која живот ствара,
што збори у дажду и у крављем муку,
што брекће у снази жетелачких руку:
вера измирења без свести и суда,
вера која буја из љубави груда...
.......................................................
Хладан сутон пао; и деда се стрес'о.
Уздахну нечујно: - а сад хајде, снаго!
- и осетив чврсто, младо, топло месо
на плећима њеним, осмехну се благо.
.......................................................
И кад је лег'о на узглавље меко,
он заиска свећу, и мирно је чек'о,
и умро је тако као што је рек'о,
- ни душа му није отишла далеко...

[Талични Том]

Без права на слике, књиге, новине

Стално одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба на КиМ у институционални гето

Аутор: Живојин Ракочевићчетвртак, 11.04.2019. у 22:55

Монахиња у порти манастира Грачаница (Фото EPA-EFE/Valdrin Xhemaj)

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано.

Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини.

За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео.

Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао.

Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба.

Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе.

Газиместан, слика Љубише Танасковића

Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај.

На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи.

Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности.

Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму?

Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало  „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године.

Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално.

Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе.

Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу.

Светлост и љубав

Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић.

http://www.politika.rs/scc/clanak/427201/Bez-prava-na-slike-knjige-novine

[Чунга Лунга]

On 17.10.2018. at 22:45, Ђорђе Р рече

Божије је свако дете. Највећи поклон са неба. Круна Божијег стварања. Чудо.

Родитељи су ту да га одгаје, васпитају, науче лепим навикама, и спреме за живот.

Нису наша деца наше власништво, наш посед, наша имовина. Треба се чувати посесивне љубави, која није добра никоме, и плодови су јој рђави.

[Нифада]

On 28.12.2017. at 8:40, Goku рече

On 27.12.2017. at 20:39, Џуманџи рече

Твоје је да будеш најбоља верзија себе, тј. да се трудиш да будеш онакав какав желиш, а да ли ће то други људи да примете, цене, похвале, штагод, је заиста мање важно.

Biti najbolja verzija sebe je primarno,e sada kako doći do toga.Sigurno da svi oni koji su prisutni u našem životu doprinose ili ne doprinose tome.

Bilo je pomenuto gore,šta ženu čini ženom? Mnogo toga.Da li je žena žena bez muškarca,zašto da nije moguće,mada je imati pravog,kvalitetnog muškarca pored sebe odlična osnova da žena zablista u punom sjaju,muškarac treba da inspiriše ženu da bude najbolja verzija sebe. Floskulu da žena nije žena ako nema muškarca pored sebe po svaku cenu,su izmislili oni koji bi da uskoče u kadar ukiliko je žena sama,čak i kada nisu u mogućnosti da doprinesu da žena bude najbolja verzija sebe,no sve je to do žene,kod nekih mogu da prodju polovična rešenja,kod nekih ne.Problem kod nas je kada neko radi na tome da bude najbolja verzija sebe,onda bude komentara,u smislu šta se ti to praviš.Treba pustiti takve žene da budu svoje,dok ne sretnu nekog zbog kogaće biti važnije da budu nečije,nego svoje,mada će tada najviše biti svoje Od . žene koja je u stanju mnogo da pruži,nije za očekivati da prihvati mrvice,a i zašto bi.

[Драшко]

Неретко била сам у прилици да чујем неке искрене вернике(це) како своје поступке,ставове,мишљење оправдавају саветима свог духовника,често уз коментар да је послушање изнад молитве,изнад свега...Некако не могу да замислим Хришћанство без спремности на ризик.Не бавећи се овом приликом шире том темом,само се питам да ли смо понекад спремни да послушање (и под претпоставком да имамо идеалног духовника,оног ко треба да буде то) ставимо на коцку,из љубави према ближњем,и не само послушање,него да ризикујемо и наду на Царство Божје због другог, и из љубави према другом.Покушавам да разумем те људе,али мислим да и овде треба говорити о томе,не препотентно,с висине,него из срца,свога или трансплантованога,свеједно,ако погодих термин.

 @Нифада