Nikolaj Aleksandrovič Berđajev

[JESSY]

„Основна тема нашег времена уједно је и основна тема историје - тема о човековој судбини. То што се догађа у свету није чак ни криза хуманизма, него криза самог човека. Поставља се питање да ли ће се то биће, коме припада будућност, као и раније, називати човеком. Ми присуствујемо процесу дехуманизације у свим областима културе и друштвеног живота. И пре свега се дехуманизује морална свест. Човек не само да није највиша вредност, он више није никаква вредност”

[JESSY]

[JESSY]

[slovoA]

On 14.7.2009. at 19:38, marija рече

О ДЕМОКРАТИЈИ

За много шта код Берђајева мислим да је лутао и лупао, али за овај текст о демократији тврдим да је чист ко суза. Једино од Берђајева, од свега што сам читао, гдје нема шта да му приговорим. Ништа друго да није написао, ово би било више него довољно. Али то је, наравно, само моје мишљење, и Берђајево, о злу демократије.

[JESSY]

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ
... ДРУГОГ ЈЕЗИКА ЉУДСКА МАСА ЈОШ НЕ РАЗУМЕ...
Хришћанство је религија љубави и слободе. Јеванђеље јесте блага вест о доласку Божијег Царства. Христос штити митаре и грешнике и изобличава самоправедност фарисеја. Он не баца камен на грешницу. Он ставља човека изнад суботе. Он призива себи све уморне и обремењене, да би им олалшао бреме. Мене је то бесконачно дирнуло и тада када ја нисам сматрао себе хришћанином.
ХРИСТОС НИЈЕ ДОШАО ДА СУДИ, ВЕЋ ДА СПАСЕ, ДА СПАСЕ СВЕ. Упоредите дух Беседа на Гори, и сав дух Јеванђеља у параболама. У причама домаћин обично производи оштро раздвајање људи, свих оних који нису испунили његову вољу, шаље у геену огњену, где ће бити плач и шкргут зуба. У овим причама постоји окрутност и беспоштедност, А НА ЊИХ СЕ МОГУ ОСЛОНИТИ БРОЈНИ ОРТОДОКСНИ ЉУБИТЕЉИ АДА. Просечна хумана особа XIX века не би поступила тако окрутно са девојкама које нису напунила своје лампе са уљем, са онима који нису умножили таленте, као домаћин у параболама. Али овде је домаћин – Бог. Овде је питање о томе, да ли се хришћанство може схватито као религија страха и застрашивања. Али људи су данас прeвише уплашени ужасом света да би исповедали религију страха и ужаса. МОРАМО ЗАПАМТИТИ ДА СЕ ПРИЧЕ ОБРАЋАЈУ ПРОСТОМ НАРОДУ ТЕ ЕПОХЕ, ка просечном човеку, КОЈИ МАЛО РАЗУМЕ И НЕ ЗАИНТЕРЕСОВАН ЈЕ ЗА ЉУБАВ КА БОГУ И БОЖАНСТВЕНОМ, оне су казиване у ограниченом оквиру тог простора и времена. Приче су езотеричне, у њима је учење Христа, глас с вишње, преламају се у још тамном људском сазнању. ДРУГОГ ЈЕЗИКА ЉУДСКА МАСА ЈОШ НЕ РАЗУМЕ, разуме само неколицина њих. На многим местима у Јеванђељу, слика Христа и Његово учење видљиви су само кроз мутно стакло. Али гледање кроз мутно стакло јесте езотерично виђење. Христова слика била је више од те слике, која се откривала у Јеванђељима кроз преламање мутног стакла, тумачена перцепцијом људског елемента. Просечна особа није могла примити откровење Бога без елемента застрашивања, без претње од казне. Страх још од древних времена јесте афект, он покреће историју.
[Николай Бердяев. САМОПОЗНАНИЕ (XI)

[JESSY]

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ - АД (,,...Партизани пакла...'' о.С. Булгаков)
... Вера у ад јесте неверје, јесте више вера у ђавола него у Бога...
Идеја вечних адских мука јесте једна од најстрашнијих творевина уплашене и болесне људске маште, у њој се осећају искуства древних садистичких и мазохистичких инстинкта, који су играли не малу улогу у религиозном животу. Духовна религија мора се у потпуности очистити од тога. Може бити да сва та грозота проистиче из тога што је идеја ада била повезана са идејом правде, која је потекла из инстинкта освете. То видимо код Бл. Августина, код св. Григорија Великог, код св. Томе Аквинског, код Калвина: иако је код последњег правда играла најмању улогу.
Све је то био крајњи израз судског разумевања хришћанства. При том, правда Врховног Судије, казнитеља, јесте много нижа од обичне земаљске правде земаљског суда. Адски приговор износи се свемогућим и свеблагим Богом, који је све сам створио, укључујући у то и људску слободу, све предвидео и, према томе, предодредио.
Казна на вечност изречена за дела слабог, коначног бића у веома кратком временском периоду, бића које се налази потпуно у власти Бога. Ту нема ничега налик чак ни на врло ограничену људску правду, а да не говоримо о правди Бога. Бл Аугустин је чак мислио да сви људи, без изузетка, по правди заслужују вечне адске муке, али неке људе Виши Судија искључује из те праведне судбине и даје им спасоносну благодат, предодређујући их ка спасењу. Било би тешко измислити нешто више ружније.
Упорни заштитници ада обично говоре да људи сами себе опредељују за ад због силе своје слободе и да их Бог не може силом увести у рај, јер и Бог са тугом може рећи, у вези себе, да на силу нећеш бити драг. Иако ту и нема правде, али свеједно, ово је преношење на божански живот односа који постоје у земаљском животу, јесте рационализација потпуно ирационалног, и та рационализација неподношљива је не за разум, који може много тога поднети, већ за морални осећај који је дејство истинског божанског начала у човеку.
Заштиници ада уз помоћ идеје слободне воље преносе тему у задњи план, али уопште не решавају тему, јер сама идеја слободне воље показује се као идеја кривичног права и потпуно је непримењива ка божанској тајни, ка којој се ми приклањамо.
Веома је важно схватити да идеја ада лишава сваког смисла духовни и морални живот човека, тако како га ставља под знак терора. Сав живот протиче у стању терора. Уплашен човек пристаје на све да би избегао адске муке. Ово духовни живот лишава сваког достојанства.
Потпуно је јасно да је идеја ада, за коју постоје психолошки разлози, имала пре свега педагошко – социолошки и политички смисао, као и сурово кривично правно законодавство.
«Вечност» мука не значи бесконачно трајање у времену, већ само интензитет болног искуства одређеног тренутка у времену.
Ми добро познајемо искуства ада, али религиозна вера се и састоји у томе да тај ад неће бити вечан. Вера у ад јесте неверје, јесте више вера у ђавола него у Бога.
Или, ја ћу отићи у ад, а моји добри другови у рај, или они ће отићи у ад, а ја ћу бити у рају. Али и прво и друго подједнако је неприхватљиво за савест. Спасавати се морамо заједно.
Истина и откровение (1947 г.).
Аутор: Бердяев Н.

[Родољуб Лазић]

Тако изгледа либерална теолошка мисао на делу. Нема везе учење Цркве, оно што се зове Свето Предање, учење Отаца. Ма јок. Учење о аду је неприхватљиво за његову савест. А његова савест/мисао је, зар не, врховни критеријум? Он је тај који ће да пресуди и да нам каже шта је истина а шта не.

 

 

[Bokisd]

(Ah, Berdjajev, nazalost imao je mnogo problematicnih stvari u svojim pisanijama, ..... bilo je takvih intelektualaca u istoriji crkve dosta - koji su mislili da nesto malo moze da se reinterpretiraju i preosmisljavaju razna ucenja i dogmati crkve,..... i, nikada to nije izaslo na nesto dobro.....)

[slovoA]

пре 8 часа, JESSY рече

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ - АД

Ово је баш склизак терен. То питање о вјечном (не)постојању пакла је једно од оних на којима је пала та руска школа. Ја сам се с тим питањем срео прије двадесетак година, па читао и Соловјова, Фјодорова итд. и на крају одустао, ништа ми нису разјаснили. А ништа нисам постигао ни враћајући се на то питање кроз неке друге текстове, иза сваког одговора би остајао неки неријешен проблем. Једина константа је ту била она светоотачка мисао, да постоје границе разума иза којих једино благодат даје смислен одговор. И свеједно што сам прихватио ту мисао, нисам и стигао до одговора, али бар су ми сад јаснији промашаји те руске школе. Ни они се нису превише уздали у благодат. На жалост, то није све. И они што мисле да су то питање ријешили, прихватајући просто пакао као пакао, користе за то дословно исти аргумент као та руска школа.

"Иако ту и нема правде, али свеједно, ово (је) преношење на божански живот односа који постоје у земаљском животу, јесте рационализација потпуно ирационалног, и та рационализација неподношљива је не за разум, који може много тога поднети, већ за морални осећај који је дејство истинског божанског начала у човеку."

Једном ријечју, морал је божанско начело у човјеку. То је тај аргумент о којем причам, промашај над промашајима. Којим то чудом морал није дат са стварањем, кад сам Бог видје да све што створи "бјеше добро" (морално)? Зар није морал закон природе, по којем је Адам живио у Рају? Али не и божанско начело, Адам је тек требао да се уподоби Богу и обожи. Инсистирање на моралу је инсистирање на боголикости, али проблем је у томе што смо већ боголики, свеједно што је падом Адам запрљао тај образ. Прање тог образа није никакав одговор, тако се не уподобљавамо Богу, већ позивамо на оно што ни Адаму у Рају није било довољно. Богоподобије, то је то начело, и једини излаз за нас, онај којег нема у самој природи. А ми и даље упорно инсистирамо на томе да се спасавамо у својој и по својој природи, морални као што сваки атеиста може бити, у складу с том истом природом. Не само да нам пад уопште није јасан, ни о самој природи више немамо јасну представу.

[JESSY]

zahvaljujem na komentarima...