Претражи Живе Речи Утехе

Његово име је Добри ( Добре-на бугарском) и наизглед је веома чудан ( за неке ) али у питању је једна интересантна личност коју познаје цела Бугарска. Вероватно вам изгледа да је просјак или Јуродив?! Сигурно је и једно и друго али поред свега краси га нешто што ретко ко има данас на овоме свету - племенита личност! Наиме, ради се о једном старцу из Бугарске, који је пуки сиромах, а даривао је Бугарској Православној Цркви преко 20 000 евра. Сваки дан стоји у храму и проси, али не за себе, већ све скупља и даје Цркви. Највећи је дародавац Цркве у последњих неколико деценија, као појединац. И то, пешачи неколико километара до Цркве, а онда и назад. Зову га Праведник из Бајлова. Веровали или не овај декица је ушао у 99. годину свога живота а изгледа доста млађе! Благодат Божија дише свуда па и код деке Добре! Ево и једног врло поучног снимка као пример како сви можемо чистим срцем угодити Господу не грабећи само за себе. Снимак је направљен 2010.г. када је дека Добри имао 96.године! Транскрипт разговора : Новинар: - Велики Православни храм Бугарске (мисли се на патријаршијски храм Светог Александра Невског ) константно има проблем са недостатком средстава (новчаних). За неверовати је да је баш тај храм, у којем барем једном месечно служе сви бугарски митрополити, у који преко целе године уђе на десетине страних делегација веома високог ранга, храм који је символ не само Бугарске Цркве, већ и целе Бугарске, е баш тај храм, као свог највећег донатора има једног сиромашног старца. Говори Епископ Тивериопољски Тихон, предстојатељ храма Светог Александра Невског: - Нисам могао да верујем, и то јесте за неверовање, али највећи донатор је дека Добри (на бугарском Добре), онај што га сви познају, обучен у народну ношњу и који прави наклон пред сваким, е тај дека Добри, у току прошле године једноставно је даривао наш храм са 35 700 лева, а то је око 20 000 евра. Ево, ту су. Новинар: Човек који познаје деку Доброг, рећи ће да то просто није могуће. Он је толико сиромашан и скроман човек. Епископ Тихон: Ето, зато и држим документацију. То је највећи дар последњих деценија... Овде, за овај храм. Новинар: Питао сам се где бих могао да пронађем деку Доброг, да бих га снимио, и ето, за један тренутак баш он тихо улази у храм да би се потпуно посветио свом молитвеном подвигу. Многи (већина) га сматрају за обичног просјака, а заправо овај деведесетшестогодишњи дека, са пензијом од 160 лева (око 80 евра) сваки дан када не пада киша долази из свог села Бајлово у глави град, да би сакупљао стотинку (део једног лева) по стотинку и лев по лев, и то никада за себе! Епископ Тихон: Један човек, који дан за даном прелази од куће десетине километара и ту проси од људи и клања им се, скупља негде по стотинку, негде по лев, а негде по два... Баш тај човек нам је даривао 35 700 лева. Новинар: Убеђен сам да су многи становници града Софије видели деку Доброг како стоји покрај врата једног или другог храма у главном граду. Тако, година по година, са чашом у руци, он је сакупљао средства и давао својим познаницима да их однесу у банку. Пре свега, помагао је око обнове Елешничког манастира, а потом у мају месецу прошле године отишао је код службеника који је одговоран за финансије у храму Светог Александра Невског и само му је рекао: Дођи да ти дам паре за храм. Новинар: Када сам питао деку Доброг зашто је дао новац, он је једноставно одговорио: "Скупљамо за манастир. За манастире... Изграђујемо манастире - напуштене. Успостављамо их... Не правимо баш много, али... Обнављамо оне који су уништени, који су остављени... Пропали, растурили се и нико не иде у њих... А имају потребу за подизањем и поправљањем... И тако, поправљамо их." Новинар: Узалуд сам тражио у потврдама о рачунима не бих ли пронашао име неког познатог пословног човека или громогласног политичара да је подарио нешто за Патријаршијски храм... Не, није било таквих имена. Име деке Доброг из Бајлова и сума коју је подарио је као шамарчина свима надуваним, самозадовољним, уображеним, са својим лажним добротворним кампањама, које су савршено прорачунате као "корисне" у јавности. Докле је дошло наше друштво када је највећи дародавац међу нама један изнемогли и сиромашни старац?! И када нас Црква за неко време позове да јој предамо своју лепту да би се поново установило благољепије нашег Патријаршијског храма, не оправдавајте се да немате да помогнете, јер дека Добри из Бајлова сваки дан показује да је то могуће и овако тихо направити. Молитвени Христов војник који свакога дочекује са наклоном и испраћа речима: РАДУЈТЕ СЕ У ГОСПОДУ! Странац у свету или истински светитељ, којег чак и не примећујемо... Поуке.орг

У саопштењу се каже, да је Патријарх Вартоломеј, пошто му се у олтару приближио расколнички архиепископ Стефан поздравио га и пожелео му да што пре нађе излаз из ситуације, која би његову цркву учинила канонском. Исте жеље је с њима поделио и Патријарх Српски Иринеј, који је стајао поред Васељенског Патријарха. Никаквих других контаката с представницима расколничке јерархије у време боравка Константинопољског Патријарха у Софији није било, - преноси агенција „Ромфеа“. Извор: Горњокарловачка Епархија

Заупокојену Литургију су служили сви бугарски епископи, као и представници свих помесних православних Цркава. У име Српске Православне Цркве на светој Литургији саслуживао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а началствовао је Високопреосвећени Митрополит трнавски г. Григорије, местобљуститељ патријарашког трона. Опелом је началствовао Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломејем II, коме су саслуживали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Његово Блаженство Архиепископ атински г. Јероним и Његово Блаженство Архиепископ албански г. Анастасије. Светој Литургији и опелу присуствовао је државни врх Републике Бугарске са председником Росеном Плевнелијевим на челу, као и многобројни културни и јавни радници. Припадници гарде Републике Бугарске све време су држали почасну стражу код одра блаженопчившег патријарха Максима, као и на улазу у Катедрални храм. На опелу од блаженопочившег патријарха Максима опростио се Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј, који је подсетио на велики значај вишедеценијске архијерејске службе патријарха Максима, праћене политичким збивањима која су се у многоме одразила и на Бугарску Православну Цркву, као и на његов одлучан став и допринос на очувању канонског јединства са Васељенском Патријаршијом и осталим помесним православним Црквама. У име Синода Бугарске Православне Цркве, свештенства, монаштва и верног народ од блаженопочившег патријарха Максима опростио се Митрополит пловдивски г. Николај, који је изнео животни пут Патријарха од смерног монаха Тројанског манастира - у коме ће сада, по његовој жељи, почивати - па до доласка на место поглавара Бугарске Цркве 1971. године. После опела и помена испред Катедралног храма блаженопочивши Патријарх је испраћен за Тројански манастир, где су похрањени његови земни остаци. У свом опроштајном говору Његова Светост Патријарх српски Иринеј такође је нагласио велику улогу блаженопочившег патријарха Максима не само за Бугарску Цркву, већ и за суседне Цркве, јер је, пре свега, био добар човек који је мудро водио брод своје Цркве кроз буру, сциле и харидбе у тешким послератним и обезбоженим временима. Такође, Његова Светост је посебно истакао да су односи двеју сестринских Црквава, Српске и Бугарске, били увек коректни и братски, иако је у прошлости, нажалост, између наша два народа било сукоба, несугласица и ратних дејстава. На крају, Патријарх Иринеј је пожелео Свештеном Синоду Бугарске Православне Цркве да на њиховом свенародном сабору изаберу достојног наследника на трону ове древне Цркве, коју ће са истом духовном снагом и мудрошћу водити као патријарх Максим. У послеподневним часовима чланови делегације Српске Православне Цркве посетили су храм свете великомученице Недеље, где су целивали мошти светог српског краља Стефана Милутина. Протођакон Стеван Рапајић Извор и фотогалерија: СПЦ

Рођен је 29. октобра 1914. године у селу Орешак у области Ловеча, у породици Минков. На крштењу је добио име Марин (Најденов Минков). Основно образовање је стекао у родном селу и са 12 година постаје послушник Тројанског манастира. Прогимназију је завршио са одличним успехом, и од 1929. до 1935. г. завршава исто тако са одличним успехом Софијску духовну семинарију. Другари су га окарактерисали као младића веселе нарави, па ипак озбиљног и занимљивог. Од 1936. до 1938. г. он је на служби у цркви Свете Богородице у граду Русе. Благословом Митрополита доростолског и червенског Михаила, бавио се социјалним радом са питомцима црквеног сиротишта ”Свети Јован Рилски”. Од 1938. до 1942. г. он студира на Богословском факултету Софијског универзитета, када узима живог учешћа у студентским богословским круговима и православним братствима. Од 13. децембра 1941. г. Марин прима монашки постриг у параклису Богословског факултета, када добија име Максим у част преподобног Максима Исповедника, светитеља из 7. века, прослављеног по силној вери и православном вероисповедању. У чин јерођакона рукоположен је 19. децембра 1941. г. да би га крајем 1942. г. Свети синод поставио за наставника-васпитача у Софијској духовној семинарији. Предавао је и значајне предмете: основно богословље и пастирско богословље. Маја 14, 1944, у Черепишком манастиру, где је била интернирана ова школа, рукоположен је у јеромонаха; у звање архимандрита произведен је у јулу 1947, да би 1950. био постављен за настојатеља Бугарског подворја у Москви. Од 15. јула 1955. архимандрит Максим је главни секретар Светог синода, обављајући и дужност председника Уредништава “Църковен вестник” и “Духовна култура”. У Патријаршијској катедрали “Св. Александар Невски” архим. Максим је 30. децембра 1956. г. хиротонисан у епископски чин с титулом „Браницки”. На овој хиротнији му је патријарх Кирил произнео проповед на тему “Епископат као савест Свете Божије Цркве”, која је остала као духовно завештање будућем патријарху. Дана 30. октобра 1960. г. Епископ браницки Максим је једнодушно изабран за Ловчанског митрополита и у службу је уведен 20. новембра исте године. У свом родном крају, и поред тешких економских и политичких прилика, изградио је и осветио неколико нових храмова. Када се 7. марта 1971. г. блаженопочивши патријарх Кирил преставио у Господу, Митрополит ловчански Максим је изабран за местобљуститеља и председника Светог Синода, коју службу је обављао од 13. марта до 4. јула 1971. г. Дана 4. јула 1971. на патријаршијском изборном црквено-народном сабору, у саставу од 101 члана, сабраном у пространој Синодланој палати у Софији, Митрополит ловчански Максим је изабран с највише гласова и добио звање Бугарски патријарх и Софијски митрополит. Поводом избора објављена је посебна споменица. Током своје патријарашке службе блаженопоч. Максим је посетио углавном све помесне православне Цркве: Цариградска, Александријска, Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска, Румунска, Кипарска, Јеладска и др., које посете су допринеле учвршћењу православног јединства. Његова Светост је активно учествовао на међудржавним и међуцрквеним скуповима по питању ширења хришћанских мировних принципâ. Патријарх Максим је примио почасни докторат на Духовној академији “Св. Климент Охридски” и био је почасни члан Московске духовне академије. Објавио је три књиге проповеди и беседа под називом “На Господнята нива”. На пријему у Синодалној палати Бугарски патријарх Максим је удостојен звања почасног доктора Хришћанске богословске академије у Варшави. Такође, за време свога мандата, председник Бугарске Георгиј Прванов уручио му је највиши орден “Стара планина” I степена “за огромне заслуге у духовном животу бугарског народа и за мудро руковођење пословима Бугарске православне цркве”. Избор местобљуститеља и датум сахране патријарха Максима објавићемо благовремено. Информативна служба СПЦ Преминуо бугарски патријарх Максим Поглавар Бугарске православне цркве, патријарх Максим преминуо је рано јутрос у 99. години, саопштила је црква. "Поглавар Бугарске православне цркве, његов преосвештенство бугарски патријарх и епископ софијски Максим, препустио се Богу", наведено је у саопштењу Бугарске партијаршије. Патријарх је протеклих неколико седмица провео у болници због опште изнемоглости, пренио је Ројтерс. Патријарх Максим био је поглавар Бугарске православне цркве 41 годину, од устоличења 1971. године. Црква, стара око 1.100 година, преживјела је отоманску империју, као и деценије владавине комуниста у Бугарској. Свети синод ће се састати како би организовао припреме око сахране патријарха и како би, такође, изабрали његовог привременог насљедника све док велики Црквени савјет за четири мјесеца не буде изабрао новог поглавара Бугарске православне цркве. Патријарх Максим се није често појављивао у јавности, али је важио за утицајну особу, са конзервативном прошлошћу. Њему се приписују заслуге за јачање религије послије пада комунизма и обнову неколико десетина манастира и изградњу цркава широм Бугарске, у којој се око 80 одсто грађана изјашњавају као православни вјерници. Извор: РТРС

Особље болнице је почетком септембра саопштило да се предстојатељ Бугарске православне црква налази у много бољем здравственом стању. Патријарх Максим, који је 4. јула 1971. устоличен за Патријарха, 29. октобра ће напунити 98 година. Извор: Радио Светигора

Савремена држава не нуди задовољавајућа решења. Међутим, даљи развој догађаја зависи од нас, црквених пастира и вероучитеља, а не од институција државе – изјавио је Митрополит пловдивски г. Николај на Првој националној конференцији вероучитеља Бугарске, одржаној у Пловдиву од 28. до 30. септембра 2012. године. Извор: Епархија нишка

Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму светог Димитрија Солунског у Видину. Митрополит Кирил ( у миру Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља.1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године хиротонисан у епископа .1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од 50 хиљада златних лева за изградњу Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је поред катедралног саборног храма. Видинска митрополија Бугарске православне цркве саакупља материјал за канонизацију два јерарха, Митрополита видинског Кирила и Егзарха бугарског Антима (Чаликова). Извор: Радио Светигора Фотографије: БПЦ, митрополија видинска

Градоначелник је овом приликом обећао Рашидову да ће бугарској заједници уступити општинско земљиште за изградњу цркве. „Бугарска заједница нас обогаћује својом културом и са радошћу ћемо обезбиједити и храм и земљу за његову изградњу“, казао је он. Приликом сусрета договорено је да се у будућности организују и узајамни Дани културе у Софији и Барију, а покренута је и иницијатива за потписивање меморандума о превенцији шверца антиквитетима. Градоначелник Емилијано је Рашидову уручио копију најстаријег изображења светог Николе. Извор: Радио Светигора

Транс и туђи мушки глас Вангелија Пандева (31. јануар 1911.10. август 1996.) била је обична девојчица, изузев што се родила са ушима сраслим за главу и са слепљеним прстима на рукама и ногама. У својој дванаестој години она је, после једног ужасног невремена, у потпуности ослепела. Затим је, крајем двадесетих година, неочекивано за све житеље села у којем је живела, слепа девојчица почела да испољава зачуђујуће способности: могла је да чита снове својих другарица и да предсказује одређене догађаје. Године 1940. Ванга је први пут пала у дуги транс ("погрузила се у сопствене мисли", каже Красимира) и смогла снаге за општење са демоном, који јој се објавио у лику коњаника-витеза. Почетком 1941. Ванги се, опет невидљив за друге, јавио "коњаник" и наредио јој да постане "пророчица". Њена сестра Љупка, која је тог тренутка била са њом, помислила је да њена сестра доживљава епилептични напад. Сама Ванга је све, међутим, објашњавала чудним сном... Међутим, 6. априла 1941. године, многи житељи села Струмице били су преплашени неочекиваном променом на лицу и у понашању Вангином. Слепа пророчица је одједном проговорила туђим мушким гласом и почела свима присутним да предсказује будући живот или погибао у рату. Како пише Красимира Стојанова, то је "трајало много дана заредом. Она уопште није спавала скоро читаве године. Њен изглед је снажно деловао на људе. Они су осећали жељу да пред њом падају на колена". " Понеки су се бојали њених пророштава, оптужујући је за врачарство и црну магију. Други, зачуђени пророчанствима, напротив, преувеличавали су оно што би она рекла и приписивали јој библијска чудеса", наставља Вангина рођака. Виски и државни бизнис Године 1942. у јеку Другог светског рата, почело је право поклоничко путовање Вангиној кући. Људи су доносили новац, храну, ствари и молили је да им предскаже даљи живот, да им прича о њиховим ближњима у рату, о њиховој судбини. Тада је војник интендантског пука Димитар Гуштеров запросио Вангу и ускоро ју је из Југославије одвео у бугарски градић Петрич. Чудно је да Ванга, касније, није смогла снаге да свог мужа избави од алкохолизма. Гуштеров је умро од цирозе јетре у априлу 1962, у четрдесет другој години живота. Трчећи помало пред руду, приметићу такође и шта је о Ванги причао Кирсан Иљумжинов, председник Киргизије, који је био њена редовна муштерија: "Ванга је волела унучиће вискија од 150 грама. Уосталом, најслађим даром је сматрала управо боцу вискија. Зато сам увек са собом доносио виски најбоље марке, коју сам могао, у том тренутку, набавити" ("Комсомолска правда", 16. август 1996.) Бугарско руководство се заинтересовало за "врачарски бизнис", и 1967, године Ванга је добила државну службу. Одмах су били одређени телохранитељи, ради контроле редова испред њене куће, ради обезбеђења њеног мира, одмора и заштите. Осим тога, запослена је специјална чиновничка група која је пописивала имена оних који желе да буду примљени код Ванге, и који су за то морали да уплате одређену суму новца. Чиме је Ванга објашњавала свој феномен? Она је не једном, говорила да за "дошљаке" представља отворена врата. Православни људи не сумњају да су такозвани "дошљаци" - свуда присутни ђаволи. Човеку упознатом са окултизмом, апсолутно је јасан начин општења Ванге са нечистим духовима. Ванга је играла улогу пасивног медијума. Она је дозвољавала ђаволима да овладају њеним телом. Ево неколико примера. Тако, Ванга тврди: "Они долазе сами, зато што сам ја за њих - отворена врата... Кад код мене дође неки човек, његови умрли рођаци се скупљају око њега, постављају ми питања и сами на њих одговарају, а ја само саопштавам живима шта сам чула..." Још један пример. Красимира Стојанова, још док је била школарац, налазила се крај своје тетке Ванге. Одједном, "пророчица" је избечила окамењено лице на Красимиру и, туђим гласом, рекла: "Ми те видимо...!", а затим је испричала девојчици о свему што је ова радила током дана. Сирота Красимира је побледела од страха. Ванга је бучно уздахнула и с тешком муком проговорила: "Ох, силе су ме напустиле...!" На Красимирино питање, зашто је Ванга, одједном, почела да јој описује шта је све девојчица урадила током дана, Ванга ју је уверавала како ништа слично није рекла. Ванга је Красимири, једном приликом, признала да се некакве силе (то јест ђаволи) стално налазе око ње и могу се, чак, видети као светле тачке у ваздуху. Али постоје и "велике силе - њихови господари. Када они одлуче да проговоре мојим устима, мени постаје лоше, и ходам немоћна читавог дана", признала је пророчица. Планета Вамфим и дух Јованке Орлеанке Ванга је такође објаснила да јој они (то јест, ђаволи), дају могућност да чита мисли људи на сваком језику. На Красимирину молбу да исприча о тим непознатим силама подробније, Ванга је одговорила да су они "са планете Вамфим" и да се јављају као "прозрачне фигуре, какве човек види, посматрајући свој одраз у води..." Ванга посвуда причувљава "гласове", који јој говоре о много чему. На пример, вишеколенском масону Свјатославу Рериху, Ванга је, после дошаптавања ђавола, улила наду следећом фразом: "Твој отац није био земаљски човек!" Ми, наравно, знамо за какво су вештичарство и ђаволопоклонство Рериси искључени из Православне Цркве... Вангин рођак Димитар Гајгуров сећа се да је 1988. године његова тетица одједном себе прогласила духом Јованке Орлеанке и почела да бунца таке формуле, над којима он до данас лупа главу, јер ништа није могао да разуме. Тај исти Гајгуров описује различите врачарске састанке Вангине са својим посетиоцима. Многи од њих, између осталог, подсећају на препоруке из старинских магијских књига и расправа. Својој сестри Љупки, Ванга је причала да ноћу може да напусти своје тело и да оде на било коју тачку планете. Када је сестра, једном приликом, масирала Вангину главу, осетила је "као да њени прсти дотичу ужарену површину..." Иако је себе називала православном верницом, Ванга, у ствари, није била таква. Она је признавала реинкарнацију, то јест сеобу људских душа из једног тела у друго, што значи да је била паганка. Осим тога, Ванга је веровала у неизбежност човекове судбине: шта му је предсказано, то ће га задесити. Све то, наравно, нема никакве везе са хришћанством. Данас читава Бугарска зна (и наше новине су о томе писале) за девојчицу из града Пловдива, којој се на левом рамену населио демон Кики. Тај демон, лупкањем, одговара на питања присутних, а самој девојчици даје одговоре преко њених мисли. Једанпут је та девојчица заједно са родитељима посетила Вангу. Баба Ванга је својим духовним очима видела Кикија и описала га као човечуљка са птичјом главицом. Девојчицу је именовала својом могућом наследницом и кандидаткињом за улогу "пророчице"! Ово појашњава испољавање необичних способности код просте Бугарке Ванге. Она је себе чврсто повезала са светом палих анђела или демона, и самим тим се занавек одрекла Бога и Православне Цркве! Владислав Тишченко (Са руског: Владимир Јагличић) ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА Oкултизам, астрологија, магија (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА VI) Извор: Манастир Глоговац