Претражи Живе Речи Утехе

Николај Александрович Берђајев (рус. Николай Александрович Бердяев; 18. март (6. март по старом календару) 1874. - 24. март 1948.) био је руски религијски и политички филозоф. Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детинства говори француски (језик који су користили у кући ) и немачки. 1894. године се уписује на кијевски универзитет. Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године - доста блага пресуда за то време. 1904. године се жени са Лидијом, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности. Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински ( начелник Чеке ). Као и увек, без страха, Н.А. је одржао мало предавање које се свидело Ђержинском, због своје искрености. Готово да га и није прекидао, сем повремено са коментарима типа: "Па наравно, човек може у теорији да буде идеалиста, а у пракси материјалиста и обратно." На крају му је ипак поставио неколико незгодних питања, али му је дао и делимичне одговоре уз њих. 1922. године Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и филозофима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске. 1945. године, крајем септембра месеца, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Н.А остаје да живи са својим најбољим пријатељем, лидијином сестром, Јевгенијом Рап. 1947. године универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије honoris causa. У пролеће исте године кандидован је за Нобелову награду, коју није добио јер се од њега тражило да предузме одређене кораке које он никако није хтео да учини. Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87_%D0%91%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2