Nikolaj Aleksandrovič Berđajev

[marija]

Николај Александрович Берђајев (рус. Николай Александрович Бердяев; 18. март (6. март по старом календару) 1874. - 24. март 1948.) био је руски религијски и политички филозоф.

Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детинства говори француски (језик који су користили у кући ) и немачки.

1894. године се уписује на кијевски универзитет. Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године - доста блага пресуда за то време.

1904. године се жени са Лидијом, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности.

Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински ( начелник Чеке ). Као и увек, без страха, Н.А. је одржао мало предавање које се свидело Ђержинском, због своје искрености. Готово да га и није прекидао, сем повремено са коментарима типа: "Па наравно, човек може у теорији да буде идеалиста, а у пракси материјалиста и обратно." На крају му је ипак поставио неколико незгодних питања, али му је дао и делимичне одговоре уз њих.

1922. године Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и филозофима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске.

1945. године, крајем септембра месеца, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Н.А остаје да живи са својим најбољим пријатељем, лидијином сестром, Јевгенијом Рап.

1947. године универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије honoris causa. У пролеће исте године кандидован је за Нобелову награду, коју није добио јер се од њега тражило да предузме одређене кораке које он никако није хтео да учини.

Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87_%D0%91%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2

[marija]

О ДЕМОКРАТИЈИ

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

    Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

    Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

    Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

    Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.

    Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократије био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке претставе о човечјој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1783. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално бесадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа. Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човека, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности. Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је - слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бнти више у нсдемократским друштвима.

    Демократија се сувише задржава на формилно бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.

    Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечјих друштава. А циљ демократије и јесте да сабере народну вољу, која се распала. Но човечја је личност за њу апстрактни атом, раван сваком другом, а задатак поновнога сједињења људи механички је задатак. Демократија је кадра само механички сумирати вољу свих, но тим се не постиже општа воља, органска воља народа. Органска воља народа не може бити аритметички изражена, она није проказљива никаквим бројем гласова. Та се воља испољује у свем историјском животу народа, у свем складу његове културе, и пре свега и више свега налази она свој израз у религиозном животу народа. Осим на органском религиозном тлу, осим у јединству религиозних веровања - не постоји једна, општа воља народа. Кад пада народна воља, распада се народ на атоме. И не да се из атома наново саздати никакво јединство, никаква заједница. Остаје једино механичка сума воља већине и мањине. Развија се борба партија, борба социјалних класа и група и ствара резултанта у тој борби. Демократија и јест арена борби, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент, најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија. Све је кратковрмено у демократском друштву, све је устремљено к нечему што излази за границе саме демократије. Истински се онтолошки живот налази на границама демократије. Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот и траже да се избор коначно збуде, да с садржај пронађе.

    Демокритија као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција, да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка.

    Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњга народа, који је преко Св. Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање сама себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце и јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.

(Преузето: Интернет сајт ''Видовдан'')

[PD]

srcee

pomenuste ga u drugom postu i ustediste mi vreme da trazim po netu.

srcee

[marija]

Руска идеја Николаја Берђајева

Николај Берђајев, руски романтичар с почетка 20. века, дао је велики допринос светском знању, култури и религији. Љубав према филозофији, према спознаји смисла живота, истискивала је из њега све остало. Великодушност, финоћа и духовни склад су манир његовог филозофирања, а његов живот гласнији је од његових књига. На свом путу стваралаштва и светости био је веома усамљен, жртвујући животно спокојство и безбедност развоја своје личности. За то је способан само онај који познаје стваралачку екстазу. То је пут светости, пут одрицања од нижих области бића, који захтева духовну снагу. Храбар и мужеван само када се радило о идејној борби или озбиљној опасности. Припада религиозном типу који се дефинише као „жеља за вечношћу”. Свестан своје снаге духа, независности и слободе која је главна идеја његовог стваралаштва, те га с правом називају „филозофом слободе”. Берђајев је човек који је успевао да влада собом, а такви људи су ти преко којих свет живи. Његова дела немају потребу за одбраном, она су изузетно стрпљива и знају да чекају. Ако нешто вреде, живеће.

http://biblioteka-bor.org.rs/2009/05/berdjajev/

[karadjordje]

Има ли ђе књига од Берђајева да се скину са нета на српском?

[marija]

??? ?? ?? ????? ?? ????????? ?? ?? ????? ?? ???? ?? ????????

http://www.4shared.com/minifolder/3862740/85cc5cd9/knjige.html?woHeader=1

pogledaj ovde ima stotine knjiga  0203_cool

[бошкојуговић]

Жена Берђајева је прешла у католичанство, а Николај Александрович је писао да је католичанство добро јер дисциплинује душу 

[marija]

Николај Берђајев

зло

С темом о слободи везана је у Достојевскога тема о злу и злочинству. Зло се не може објаснити без слободе. Зло се појављује на путевима слободе. Без те везе са слободом не би било никакве одговорности за зло. Без слободе, Бог би био одговоран за зло. Достојевски је дубље од других схватио да је зло дете слободе. Али он је схватио и то да без слободе нема добра. И добро јесте дете слободе. С тиме је везана тајна живота, тајна људске судбине. Слобода је ирационална и зато она може да сазда и добро и зло. Али одбацити слободу зато што она може да донесе зло значи изазвати још веће зло. Јер само слободно добро је добро, а приморавање и ропство, украшено врлином, јесте зло антихристово.

Ту је све загонетка, антиномија и тајна. Достојевски нас не ставља само пред те загонетке него и много прилаже за њихово решавање. У Достојевскога је однос према злу тако специјалне природе, тако необичан, да би се многи могли збунити. И мора се до краја схватити како је он протумачио и решио проблем зла. Пут слободе води ка самовољности, самовољност води злу, а зло - злочинству. Проблем злочинства заузима централно место у страваралаштву Достојевскога. Он је не само антрополог него и особит криминалист. Испитивање граница људске природе води до испитивања природе злочинства. У злочинству човек прекорачује те границе. Тиме се у Достојевскога објашњава необично интересовање за злочинство. Какву судбину доживљује човек који прелази границе допуштенога, какве промене произилазе отуд у његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочинства. И отуд се показује да слобода, кад пређе у самовољност, води ка злу, зло злочинству, а злочинство с унутрашњом неминовношћу води - до казне. Злочинство вреба човека у дубинама његове сопствене природе. Достојевски се кроз цео живот борио против спољашњега схватања зла. Његови романи и његови чланци у Дневнику писца пуни су криминалних процеса.

Тај чудновати интерес произилазио је отуда што је цела духовна природа Достојевскова устала против спољашњег објашњавања зла и злочинства социјалном средином и против одбацивања казне на тој основи. Достојевски је мрзео ту позивну хуману теорију. Он је видео у њој одрицање дубина људске природе, одрицање слободе људскога духа и с њом везане одговорности. Ако је човек само пасиван рефлекс спољашњих социјалних прилика, ако је он неодговорно створење, онда нема ни човека ни Бога, онда нема ни слободе, ни зла, ни добра. Толико унижење човека, толико одрицање од свога првородства изазива гнев у Достојевскога. Он не може спокојно говорити о том учењу које је преовлађивало у његово време. Он је спреман да прихвати најоштрије казне, јер оне одговарају природи одговорних, слободних створења. Зло лежи у дубинама људске природе, у њезиној ирационалној слободи, у њеном отпадништву од божанске природе, оно је унутрашњега порекла.

Браниоци оштрога кажњавања поимају природу злочинства и природу човека уопште много дубље него хумани одрицатељи зла. У име достојанства човека, у име његове слободе, Достојевски утврђује неизбежност казне за свако злочинство. То не изискује спољашњи закон него сама дубина слободне савести човекове. Човек сам не може да се помири с тиме да не буде одговоран за зло и злочинство, да не буде слободно биће, ни дух, него рефлекс социјалне околине. У гневу Достојевскога, у његовој свирепости, звучи глас онога који је устао у одбрану достојанства човека и његова првородства. Недостојно је одговорнога и слободнога бића збацивати са себе терет одговорности и пребацивати га на спољашње услове, осећати се играчком тих спољашњих услова. Цело стваралаштво Достојевскога јесте откривање тога кле~ ветања људске природе. Зло је знак тога да човек има унутрашњу дубину. Зло је везано за личност, и само личност може да створи зло и да одговара за зло. Безлична сила не може да буде одговорна за зло, не може да буде порекло зла. Однос Достојевскога према злу везан је с његовим односом према личности, с његовим персонализмом. Безодговорни хуманизам одриче зло, зато одриче личност. Достојевски се борио против хуманизма у име човека. Ако постоји човек, ако се човечја личност има тражити у димензији дубине, онда је зло унутрашњег порекла, оно не може да буде резултат случајних услова спољашње средине. И вишем достојанству човека, његову богосиновству, доликује мисао да пут страдања искупљује и сажиже зло. Веома је битна за антропологију Достојевскога мисао да се човек само страдањем пење на висине. Страдање указује на дубину.

Однос Достојевскога према злу био је дубоко антиномичан. И сложеност тога односа била је узрок те су неки сумњали у то да је тај однос био хришћански. Једно је несумњиво: однос Достојевскога према злу није био православни однос. Достојевски је хтео да позна зло, и по томе он је био гностнчар. Зло је зло. Природа зла је унутрашња, метафизичка, а не спољашња, социјална. Човек је као слободно биће одговоран за зло. Зло мора да буде изобличено у својој ништавности и мора да сагори. И Достојевски пламено изобличава и сажиже зло. То је једна страна његова односа према злу. Али зло је и пут човека, његов трагични пут, судбина слободна човека, искуство које човека може и да обогати, да га доведе на виши степен. У Достојевскога налази се и та друга страна односа према злу - иманентно сазнање зла. Тако доживљују зло слободни синови, а не робови. Иманентно искуство зла изобличава његову ништавност; у томе искуству зло сагорева и човек долази до светлости.

Али та истина је опасна, она постоји за истински слободне и духовно зреле. Од непунолетних она мора да буде скривена. И стога се може чинити да је Достојевски опасан писац, он се мора читати у атмосфери духовне ослобођености. Па ипак се мора признати да нема писца који се тако снажно борио против зла и таме као Достојевски. Православни морал катихизиса не може да буде одговор на муку свих оних хероја који су ступили на пут зла. За зло човек се не кажњава сдоља, него то има неминовних унутрашњих последица. Законска казна за злочинство није друго до унутрашња судбина преступникова. Све спољашње само је израз унутрашњег. Муке његове савести за човека су страшније него спољашња казна државног закона. И човек, поражен мукама савести, очекује казну као олакшање својој муци. Људска душа не може да се измери државним законом, тим "хладним чудовиштем". У истрази и процесу Миће Карамазова, Достојевски изобличава неправду државног закона. За Достојевског душа људска има веће значење но сва царства света. У томе је он до дна био хришћанин. Али душа сама тражи државни мач, сама се поставља под његов ударац. Казна је моменат њезиног унутрашњег пута.

[karadjordje]

??? ?? ?? ????? ?? ????????? ?? ?? ????? ?? ???? ?? ????????

http://www.4shared.com/minifolder/3862740/85cc5cd9/knjige.html?woHeader=1

pogledaj ovde ima stotine knjiga  0202_238

??? ??? ?? ???? ???????? ?? ???????? ????  0104_cheesy

[Тавита]

О фанатизму, ортодоксији и истини

Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатички нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке, али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.

[Тавита]

Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на, ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу. За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету  фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашист. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комунист. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске Личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за "Esprit" и "La Fleche" који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму. Фанатична нетолернција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења већ вештачке узрујаности, често и стилизације и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и  промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања, а често и интереса. Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема распре. У суштини нема више идејних непријатеља,  постоје  смо ратни  непријатељи  који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору  јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница. Комунисти, фашисти, фанатици "ортодоксног" православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Киркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдиклизам, чак и расизам  плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле.

[Тавита]

За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком  крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом. Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.

[Тавита]

Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које немају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили. Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете  уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер. Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији. Егоцентризам фанатика ма које идеје, ма ког учења, изражва се у томе што он није у стању да сагледа људску личност, што је равнодушан према личном путу човека, не може да успостави никакав однос са светом личности, са живим, конкретним људским светом. Фанатик познаје само идеју али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека. Али он не поима ни свет идеја другачијих од његових сопствених, неспособан је да ступи у контакт са идејама. Он обично ништа не разуме нити је у стању да разуме; управо га егоцентризам лишава способности поимања. Он уопште не жели да се увери у истинитост било чега, он се уопште не интересује за истину. Интересовање за истину води из затвореног круга егоцентризма. Егоцентризам нипошто није истоветан са егоизмом. Егоист у животном смислу речи ипак може да изађе из себе, да обрати пажњу на друге људе, да се заинтересује за свет туђих идеја. Али фанатик егоцентрик, некористољубиво, аскетски, безрезервно предан било којој идеји, то уопште није у стању, идеја га усредсређује само на самог себе.

[Тавита]

За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противставља толерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене пак диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребна је кура духовног лечења.

Објављено најпре у часопиоу "Русские записки", кљ.1, Париз, 1937. Прештампано у часопису "Философские науки", Москва, 1991, бр.8, стр. 121-128.

Превео с руског Добрило Аранитовић

извор: сајт Верујем

[Guest Alefshin]

Кажу да је Берђајев једном приликом изјавио да га теолози снатрају филозофом, а филозофи теологом, да је `ни тамо ни `вамо`...