Како видимо нашу литургијску заједницу

[Vaske]

Мислим да су Литургијске заједнице код нас нешто најшареније, а без обзира на сву критику оног чудног дијела тог шаренила, мислим да је то у једном смислу и одбро, поготово за онога ко није стриктно везан за једну парохију.

[Milan Nikolic]

Треба знати да без бриге једних о другима у парохијској заједници, нема говора аутентичној литургијској зајеници. Ни причешћивање само по себи није довољно.

Пре неколико година на једној Руској православној конференцији, свештеници су дали права објашњења шта то значи ,,недостојно причешћивање''. Реч је о немару за ближње, када приступаш Чаши а немаш појма да ли неко са којим стојиш у реду оскудева или је гладан.

[Ленка*]

Док нисмо постали Епархија некако је све штимало. Или се то мени чинило .mislise.

Саборна црква, у сред града, пуно свештеника (временом сам их све упознала, углавном су фини), међу њима пронађох свог духовника (па га изгубих, оде у пензију и у манастир, да не дужим, није ми више тако доступан...), пуно људи (увек исти, и њих сам временом упознавала; има дивних људи...) Причешћа је било увек када се служила Литургија (суботом, недељом и празником), али се није причешћивало пуно људи. Тек по неко и деца. Исповест после сваке вечерње службе или у току, ако има пуно народа, нарочито за време вишедневних постова. Тог и тог дана се читао тај и тај акатист... Знао се неки ред, постојала је нека рутина... Све је било некако ушушкано, топло... После пар година редовног долажења ја сам се тако осећала... Одомаћила се, и једва сам чекала следећу Литургију.

А онда се променило пуно тога... Света је и раније било свакаквог, то није ни чудо ни проблем. Сад их је само већи број. Долазе са свих страна и свакојаки. Свештеника, ђакона и осталих сада има на све стране, не можеш да их похваташ ко је одакле и шта ради... Само јурцају и никад немају времена. За исповест мораш да јуриш, зивкаш и молиш. Кад поменеш читање неке молитве гледају те ''бело''. За неки савет тек да не причам. О неком дружењу после Литургије нема ни говора. Што рече неко у предходним порукама много се мало ради са народом а има простора за то. Имам утисак да се све претворило у неки бизнис. Једино што се променило на боље је то што се много више људи причешћује него раније.

Да не будем погрешно схваћена, ми имамо дивног Владику и у то шта и како он ради се не разумем нити се мешам. Што рече неко - само он зна како му је. Ово је моје виђење, мој доживљај на све укупно. Имам осећај као да сам се из неког малог, мирног места преселила у милионски град, па сам се изгубила Можда мени више одговара нека мања, сеоска парохија. У ствари, не можда - сигурно.

[nishizawa]

Парохијска Црква Светог Петра и Павла у Котежу је једна од најмлађих београдских парохија. Црква је изграђена пре пар година у најлепшем делу Котежа, на земљишту које се налази између обданишта и основне школе, и још није скроз завршена.

На литургију долази сваке недеље пар стотина људи, без обзира на то да ли је црвено слово или не. Углавном су у питању старији људи, и углавном се сви познају, будући да је Котеж мало насеље, а они најредовнији се знају још из цркве Светог Луке у Крњачи, где смо одлазили пре него што је изграђена црква у Котежу.

Старешина цркве, и уједно једини свештеник са парохијом, је отац Милош Мићић, изузетан свештеник, за којег тврдим да је један од најбољих свештеника у Београду. Пријатан и одмерен човек, образован, елоквентан, заинтересован за сваког парохијанина, ведар и духовит али не и неозбиљан. Поред њега, на службу с времена на време долазе још неколико свештеника - пензионера и других.

Проблема са расколницима и сличнима, колико сам ја имао прилике да видим, нема, али, с друге стране, имам утисак да је приступ већине чланова заједнице цркви и литургији ограничен на пуки традиционализам, или се граничи са сујеверјем. Као и свуда, има апокалиптичара и теоретичара завере, али њихов утицај на заједницу, по мојој процени, није претерано јак. После литургије мањи број људи остане да поприча и да дрмне по ракијицу у парохијском дому, и то је отприлике то - неког озбиљнијег дружења и окупљања нема. Једном речју - мртвило...

[Јелина]

Литургијску заједницу не доживљавам као заједницу, тј. себе не доживљавам као дио те заједнице. Напредак је у томе што овога прије нисам био свјестан, а сад бар имам свјест о томе. Доживљаван себе као појединца удаљеног од већине, тј. само са понеким имајући блискост. Позитивно је и то што сам доласком новог свештеника, прије неколико година, доживио пријатност, опуштеност, пријатељство у односу са њим (које и данас доживљавам) за разлику од крутог, формалног односа, којег и дан данас не могу потпуно да се ослободим у односу са њим, без обзира на његов однос према мени. Мислим да разлог оваквог стања лежи у мени.

Написаћу још нешто, што баш није одговор на ову тему, али ипак има везе.

Долазећи на литургију празан и одлазећи са литургије празан, ја у ствари будем на литургији, али не будем у литургији, не будем у Благословеном Царству Оца и Сина и Светога Духа. Не учествујем у животу вјечном кроз причешће и сводим све на формализам. Не носим у свијет, из кога сам дошао и у који се враћам, Царство Небеско. Долазим као Ја и одлазим сам са собом. Молитва да нам Господ ниспошаље Божанску благодат и дар Светога Духа, не бива испуњена на мени и враћам се у свијет какав сам и дошао.

И докле тако...?

Владета Јеротић, на неком предавању, рече успут како је лично врло незадовољан својим напредовањем јер све то иде сувише полако.

Дакле, свако од нас сагледава сопсвене недостатке, а када их, с времена на време, лепо све сакупи на гомилу и размисли шта ће са њима - е, онда је тек на почетку.

Па мењаш себе, наравно увелико противећи се томе, али знајући да не можеш и нећеш да останеш на старом. И тако...... то траје. Али је награда у сузама радости.

Свако ти добро желим, и да ти се у срцу разгори огањ лепоте, доброте и љубави

[Милан Меденица :)]

гледам ову тему и размишљам о хронологији од мојег уласка у веру крштењем до сад и никако ми не избија из главе питање - а што се везивати за место, што не за људе?

моја литургијска заједница су људи које знам, а стално упознајем и нове, и због којих идем по разним црквама по београду да се видим, седнем негде, дал у порти, нечијем стану или негде у кафићу, дал већ прошетамо или само стојимо, одемо на аду па лешкаримо ... договорим се који дан раније и сваке недеље се виђам с неким, радујемо се и бодримо, чинимо се или само ћутимо кад нема друге.

искрено, заобилазим заједнице које су нездраве и које неће ни да живну, барем онолико колико видим а нагледах се баш свега и свачег.

једини договор који имам са својим парохијским свештеником је да се појавим барем једном месечно у парохијској цркви, а и тад ретко посетим агапе јер су затвореног типа а и мало су ми досадне.

[-Владимир-]

Немам појма искрено , немам неки посебан осећај да сам део неке заједнице. На литургију увек дође пуно народа , многи са децом, фини људи рекао бих, лепо буде . И свештеници су добри , нема им се шта замерити,често прикупљају помоћ за сиротињу, рекло би се да се баш труде, и хор лепо пева. И тако ...

[Guest - . . .-]

Поред тога "каква је", шта ви од ваше литургијске заједнице, парохијске Цркве очекујете?

[Макрина]

Само да волимо једни друге,то је једино право очекивање,све остало долази са овим.

[Guest - . . .-]

Широк је појам "волети"... хајмо конкретно.

[Милан Меденица :)]

Поред тога "каква је", шта ви од ваше литургијске заједнице, парохијске Цркве очекујете?

од свештеника да имају мало практичније беседе и да зову људе да остају после Литургије, не мора да их поткупљују или анимирају јер је већ довољно осмехом и отворених руку дочекати.

од људи само да се не понашају као вратари.

[milan.]

liturgijsku zajednicu ne vidim, jer je i nema.

dođu neki ljudi, postoje u hramu, neki se i priceste, al samo sa hristom, nikakva zajednica sa ostatkom crkve ih ne zanima... oni su u crkvi da sebi obezbde raj, a culi da pricesce pomaze u tome, pa odlucili da se pricescuju...

tako da tu nema liturgijske zajednice. da bi postojala liturgijska zajednica, coveka mora da zanima i onaj do njega, da zeli i tog drugog u raju... a ne da se svi razbeze(posle liturgije) kud koji... tako se pricescivanje obesmisljava... cilj pricesca je da verni imaju zajednicu, da budu kao porodica, da ih hristos povezuje u realnom zivotu.

[Лазар Нешић]

Само да волимо једни друге,то је једино право очекивање,све остало долази са овим.

Широк је појам "волети"... хајмо конкретно.

Баш сам се спремао ово да напишем, тј. уложим приговор на Валентинине речи.

Мислим да пре љубави морамо да имамо поштовања једни за друге.

Љубав је нешто то долази на крају, а не може никако да буде почетак.

Ако и јесте, онда је то површна љубав, један љубав који није прошла кроз поноре и кроз пропитивање.

И тако бива утопија.

Један од разлога и што сам писао о евхаристијском утопизму данашњих хришћана, јесте та фантомска љубав, фантомска онтологија и фантомска личност и слобода.

Овим не желим да се ћерам и препуцавам, али ми немамо ни поштовања једни за друге, оног најобичнијег бон-тон, а о љубави не смем ни на помислим.

Нама је, на првом месту, потребан мимезис, тј. један голи подвиг да примимо лице другог и да се молимо Богу га да за једно 10 година заволимо и да останемо у тој љубави и да преживимо све драме кад се та љубав и губи и опет задобија.

[Милан Меденица :)]

хард кор, ко и увек

[Guest - . . .-]

Морам да признам да су ми веома значајни одговори на овој теми. Ови одговори треба да буду важни свима- народу и свештеницима и Епископима. Да видимо шта није добро и да се трудимо да исправљамо. АКо имамо добре примере да их искористимо и применимо на својим парохијама. Зар је то толико тешко? Имамо ли воље за то? Сигуран сам да има доста оних који и имају воље и хоће, поред свих искушења који дођу на такве трудбенике. Али важан је циљ, а ако је циљ племенит и простосрдачан, сигуран сам, убеђен сам да ће га људи прихватити и разумети. Ако се то не ради из пуког каријеризма (од стране свештенства) или од ко зна каквих разлога од стране народа, убеђен сам да може Црква да буде оно што је била људима у првим вековима. А тада је Црква била све.