Од Марије до Ање или прича о женама војним пилотима

[Милан Ракић]

Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство"

Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права.

Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо!

Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе...

Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему...

Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља.

Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука.

Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем...

 

Припаднице WASP-a

Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд...

Припаднице РАФ-а

Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"...

Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота.

Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године

Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова.

Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима.

Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима.

На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова.

Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то:

· 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9.

· 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја.

· 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја.

А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“.

Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова

Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу...

Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена...

Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану.

Кристина Горишек Новаковић

Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године.

Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота

Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,...

Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године

Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства.

Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године.

У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас...

А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores!

Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године

Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку...

Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота

Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000.

Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела...

Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године

За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго...

И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само...

Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година

[Dragi]

Fina mahina na drugoj fotografiji.. greengrin

[Guest - . . .-]

Овај текст морам полако да прочитам

[obi-wan]

Ah, zene vozaci... gringrin

[Guest]

likefaceeeeeeee

[Милан Ракић]

@@Dragi,

Fina mahina na drugoj fotografiji..

Да! Слика настали у бази Локбурн, Охајо, где су девојке биле на тромесечној обуци за Б-17...

[Милан Ракић]

1982. године је снимљен филм о 46. гардијском Таманском пуку (бивши 588. ноћни пук), чије су жене пилоте и уопште читаву јединицу, Швабе назвале "Ноћне вештице". Коме није проблем руски језик, филм можете погледати овде...

http://www.youtube.com/watch?v=tZG5XG_m54c

 

IMDB

 

А кол`ко видим, у новембру месецу је била премијера истоимене серије у 8 епизода, наравно снимљене у новој продукцији...

http://www.kino-teatr.ru/kino/movie/ros/98749/annot/

 

 

 

[Милан Ракић]

Ево, на овом сајту можете погледати серију "Ночные ласточки" онлајн...

[Милан Ракић]

Филм "Небо припада нама", у продукцији РТС из 2004. године, урађен је по мотивима књиге Боже Марјановића "Крила Златибора" о једриличарској школи која је пред Други рат била на Златибору...

 

У тој школи је обучено неколико генерација, којима је једриличарска обука била основа за каснију моторну пилотажу... Многи полазници су касније уведени и у резервни и активни састав ЈКВ, односно након рата у ЈРВ. Између осталих у филму се појављују и сећају се својих "златиборских" почетака и две бакице, тада девојке, са почетка наше приче... Олга Андасура Шнајдер и Милка Блаћанин Хамза...

Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године

[Милан Ракић]

Даница нашла срећу међу облацима

 

Даница Томић, наша прва жена пилот: Знање је "крала" од супруга, мајора Миодрага Томића, пилота са највећим бројем победа у Првом светском рату. Године 1928. године летела над провалијом дубоком 2.500 метара

 

У време када је женама било место у кући, када је врхунац забаве био излазак на корзо, а домети се мерили вештином савладавања рецепата, Даница Џени Томић маштала је о небеским висинама. Неустрашива, амбициозна и стрпљива, дуго је читала књиге о авионима и летењу које је могла да пронађе, док није дошло време да и сама седне у пилотску кабину. Године напорног рада су се исплатиле - ушла је у историју као прва жена пилот у нашој земљи! Било је то тридесетих година прошлог века, у доба када је и у свету ваздухопловство важило за мушку професију.

 

Удата за команданта 6. ваздухопловног пука, мајора Миодрага Томића, Даница је била у прилици да ужива у привилегијама које његова позиција доноси. Могла је да време троши код модисткиња наручујући нову чипку из Париза, док чека да се драги врати кући. Али, није хтела. На земљи се осећала као птица у кавезу. Мирис бензина и уља били су јој дражи од тоалетне водице, а брујање мотора звучало је као најлепша музика. Знање је крала од Миодрага, пилота са највећим бројем ваздушних победа у Првом светском рату. А он је није спутавао.

 

И тако је 1928. године, на прослави 15. годишњице аеродрома Београд, привукла пажњу престоничких новинара када је летела над провалијом, дубоком 2.500 метара. Њене акробације оставиле су новинаре без даха. У часопису "Илустровани лист" објављена је њена фотографија испред авиона и текст: "Госпођа Даница Томић, супруга мајора Томића - прва жена у нашој земљи која је летела над провалијом од 2.500 метара. Она је прва жена у нас која је правила лупинге, што је окретање авиона у ваздуху, и друге акробације".

 

Новинари јесу били задивљени, али не и Даница. Уместо да ужива у похвалама, наставила је да вредно ради на остварењу сна. Имала је среће - у јесен 1930. године у "Политици" је објављен оглас Друштва резервних летача за пријем кандидата у цивилну пилотску школу у Београду. Конкурс је био отворен и за жене и мушкарце, па се, уз подршку супруга, Даница пријавила.

 

Није била једина жена - друштво су јој правиле Кристина Горишек и Загорка Плећевић. Мада је Кристина била искуснија, а Загорка направила први успешни самостални лет, Даница је дозволу добила годину дана пре њих, 1933. године. Била је боља и од многих мушкараца, па је тако, на предлог наставника, међу првима у својој класи, изашла на завршни испит. Практични део испита трајао је око сат и 30 минута, а чланови комисије, састављене од официра из Команде ваздухопловства, били си изненађени вештином којом Даница управља авионом. Оценили су да "кандидат лети врло мирно, сигурно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем". Тако се Томићева уписала у историју као прва жена у Југославији са дозволом туристичког пилота.

 

Током Другог светског рата, мајор Томић је, као и већина југословенских пилота, пао у заробљеништво. О Даници се губи траг све до краја рата, када су, претпоставља се, заједно отишли у "обећану земљу", Америку. И у заборав.

 

КУМОВАЛЕ АВИОНИМА

 

Колико су жене у нашој земљи волеле да се вину под облаке, доказује њихово интересовање за летење. Прва жена на овим просторима летела је још пре Првог светског рата, додуше као сапутница познатог руског пилота Масљеникова. Остала је упамћена као госпођица М. Живковић. Друга госпођица, али Дунђерски, такође је ушла у историју југословенског ваздухопловства - као кума. Она је крстила први авион "Удружења резервних авијатичара" и назвала га је "Наша крила".

 

ПРВИ БОРБЕНИ ЛЕТ

 

До почетка Другог светског рата одшколовано је на десетине жена пилота које су 1939. године, због предстојећег рата, све морале да прођу војни део обуке, одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Посебно се издваја Марија Драженовић која је постала пилот као тинејџерка - имала је само 15 година. Она је тако вешто управљала авионом, да публика која је присуствовала полагању, није могла да поверује када је видела да из летелице излази женско, и то девојчурак. За време Другог светског рата превозила је пошту и лекове, али осећала се обесправљено јер су на борбене задатке летели искључиво мушкарци. Марија није крила незадовољство, па је командант 113. ловачког пука одлучио да је поведе на прави ратни задатак - бомбардовање немачког воза код Винковаца. Био је то први борбени лет једне жене на Балкану. Марија је у историју уписана и као прва жена ратни пилот у нашем ратном ваздухопловству. До данас је остала и једина.

 

Марија Дедић, Новости.рс

 

[Милан Ракић]

Јунакиње наше форумске приче од пре неку годину, Прва класа жена пилота РВ и ПВО ЈНА, Милена, Светлана, Мирјана и Татјана, сусреле су се пре неколико дана, први пут након 32 године, односно од завршетка Ваздухопловне војне академије у Задру...

 

Prva generacija ženskih pilota Ratnog vazduhoplovstva SFRJ – susret u Beogradu posle 32 godine

 

„Prvi put u istoriji našeg Ratnog vazduhoplovstva i žene u pilotskim kabinama borbenih aviona“, reči su kojima je dnevni list „Politika“ 20. aprila 1984. godine izvestio da je u Zadru počela letačka obuka prve generacije devojaka pilota, budućih rezervnih oficira.

 

Njih četiri – Tatijana Dodevska iz Kumanova, Milena Cestnik iz Ptuja, Svetlana Mitrović iz Leskovca i Mirjana Ivanović iz Novog Sada bile su atrakcija tadašnjeg, četiri decenije starog, ratnog vaduhoplovstva. Ne samo zato što su kao žene ušle u prostor koji je do tada pripadao isključivo muškarcima već zbog činjenice da su se u njemu dobro snalazile.

 

Uprkos činu rezervnog potporučnika i najvećem pilotskom priznanju – letačkom  znaku, nikada nisu postale aktivni oficiri-piloti, a karijera, porodični  život u različitim zemljama i obaveze udaljili su ih na 32 godine.

 

Prilika da se opet sastanu ukazala se na poslednjem sastanaku Udruženja žena letača Srbije održanog početkom nedelje gde se, osim o uspomenama sa obuke, govorilo i o tome čime se danas bave i koliko su ostale verne avijaciji.

 

Mirjana Ivanović vazduhoplovnoj javnosti poznatija je kao Mirjana Fritcshe. Živi i radi u Švajcarskoj kao pilot saobracajnih aviona. Udata je i ima ćerku.

 

Letačku karijeru počela je kao padobranka i jedriličarka u Aeroklubu „Novi Sad“, a tokom karijere profesionalno je letela po Americi, Kanadi, Evropi, Africi. Stekla je zvanja kapetana i instruktora. Iskusila je rad u avio-kompanijama „Crossair“ i „Farnair“ a radila je i za „Bombardier“.

 

Nakon obuke u Zadru, koju je završila kao najbolja u klasi – sa ocenom 9, skorodeset godina nije mogla da pronađe posao, ali kako sama kaže to joj je otvorilo vrata da se oproba u drugim, daleko uzbudljivijim stvarima.

 

U nedavnom intervjuu za Tango Six, među najzanimljivijim izdvojila je 17 sati leta bez autopilota, testiranje kokpita za avion A380, spašavanje švajcarskih izbeglica iz Damaska, posao test pilota, prošlogodišnji tromesečni boravak i posao kao pilot u Africi, gde ponovo odlazi.

 

Do sada je provela 10.000 sati u vazduhu. 

 

– Na zadnjoj etapi od Engleske ka Švajcarskoj preko Severnog mora otkazala nam je sva elektrika. Onda smo pomoću radija i ELT-a uspeli da uspostavimo vezu. Poslali su nam američki vojni avion koji me je navodio i tako sam sletela u jednu vojnu bazu u Engleskoj. Grupno letenje se ne radi u civilnoj avijaciji, tako da mi jeznanje iz Zadra spasilo život – navela je Fritcshe.

 

Svetlana (Mitrović) Milenković (druga sa desne strane), nastavnik je letenja i sekretar Aerokluba „Saša Mitrović“ iz Leskovca u penziji. Udata je i ima dva sina.

 

Posle obuke u Zadru, sa svojim bratom zajedno je letela u matičnom aeroklubu u Leskovcu gde je završava jedriličarsku i pilotsku obuku.

 

Učestvoval je kao član državne jedriličarske ženske reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Subotici i prvom državnom prvenstvu za žene 1985. godine.

 

Posle tragičnog gubitka brata napravila je pauzu u letnju, ali je nastavila i do penzije je ostala profesionalno aktivna u leskovačkom aeroklubu koji se po njenom bratu danas zove „Saša Mitrović“.

 

Godinama je obučavla generacije učenika, danas civilnih i vojnih pilota:

 

– Najviše sam letela kao nastavnik. Osim na svoja dva sina, ponosna sam i na svoje učenike. Obučila sam oko 100 ljudi među kojima su i piloti Er Srbije (Air Serbia) – Milan Malović i Nenad Mitić – sa ponosom nam priča Svetlana.

 

 

Milena (Cestnik) Zupanič (u sredini) danas živi i radi u Ljubljani kao novinarka redakcije slovenačkih novina „Delo“. Udata je i ima 3 ćerke.

 

Svoje prve letačke „korake“ pravi u matičnom Aeroklubu „Ptuj“ gde se aktivno bavi  jedriličarstvom i kasnije motornim letenjem. Kao član državne jedriličarske ženske reprezentacije učestvovala je na dva Evropska takmičenja za žene – u Belgiji i u Subotici, gde je osvojila evropsku medalju. Takmičila se i na Prvom državnom prvenstvu za žene u Subotici i postaje državni prvak.

 

Oko 1300 sati je provela u vazduhu i preletela skoro 15 hiljada kilometara.

 

Posle obuke u Zadru završila je studije književnosti, a zatim se zaposlila kao novinar. Dobitnik je prestižne novinarske nagrade u Sloveniji “ Consortium Veritatis“.

 

– Dobro je što smo prošli isto što i naši muškarci jer smo mogle da budemo ravnopravne i sa njima diskutujemo na tu temu. Iako sam imala punu podršku kod kuće – moj muž je završio kurs za jedrilicu – u životu se ne može raditi sto stvari – navela je Zupanič.

 

Tatjana (Dodevska) Velkova (prva sa leve strane) danas živi i radu u Skoplju kao profesor kriminologije. Udovica je i majka 2 ćerke.

 

Letenjem je počela da se bavi u Aeroklubu „Kumanovo“ kao jedriličarka i pilot. Po povratku uz Zadra, letelа je nešto više od 4 godine. Imа 350 sаti motornog nаletа  i 50 sаti nа jedrilicama.

 

Završila je studije kriminologije, a pre 11 godina doktorirаlа je nа Prаvnom fаkultetutu u Skoplju.

 

Danas je redovni profesor FON Univerzitetа u Skoplju.

 

– Porodične obaveze i stručno usavršavanje je zahtevalo da mi letenje bude samo ljubav, opesija, ali ne i realnost – objasnila je Tatjana Velkova.

 

Dina Đorđević, T6

 

[Милан Ракић]

One su bili prva klasa žena Škole rezervnih oficira avijacije bivše Jugoslavije. Obuku su završile u Zadru. Odvažile su se i postale piloti i time najavile značajne promene u vojsci. Prošle su 32 godine, a juče su se prvi put njih četiri srele na istom mestu. 

 

Dočekale su nas sa osmehom. I već na prvi pogled delovale kao grupa. A svaka od njih je priča za sebe.

 

 - Kao da smo se rastale juče, kao da nisu prošle 32 godine - rekla nam je Milena Zupanič iz Slovenije,  koja danas radi kao novinar.

 

Milena Zupanič, Svetlana Milenković,  Mirjana Fritše i Tatjana Velkova

 

Sa Tatjanom Velkovom iz Skoplja, Svetlanom Milenković iz Leskovca, Mirjanom Fritše iz Novog Sada  bila je preteča svega onog što se kasnije dešavalo u vojskama bivših jugoslovenskih republika.

 

Letele i pre obuke

 

Amir Džaferagić, Svetlana  i Milena: prisećanje kako je nekad bilo u Zadru

 

Kad su se pojavile, bile su atrakcija u školi. Ali ovim damama nije nedostajalo iskustva. Milena je bila jedriličarka i nastavnica jedriličarstva, Mirjana je pre obuke imala završenu Višu zrakoplovnu akademiju u Zagrebu i diplomu pilota u svojim rukama, Svetlana je imala završenu jedriličarsku i pilotsku obuku, a i stažirala je kao nastavnik letenja.

 

- Moje koleginice su već imale prestižno letačko i nastavničko iskustvo. Ja sam bila amater, bezbedan amater. Bila je to prilika koju retko ko može da doživi, sledila sam njih i u tome je bila draž - istakla je  Tatjana, danas profesor kriminologije.

 

I načelnik sa njima

 

- Gde god da bih ih sreo, ja bih ih prepoznao.  Ponosan sam jer su izuzetno uspešne,  stvarile su se profesionalno, ljudski, kao majke i kao žene - rekao nam je Amir Džaferagić, bivši načelnik naših sagovornica, koji je prisustvovao jučerašnjem susretu.

 

A obuka...

 

Obuka koja je trajala od januara do jula 1984. godine bila je dragocena. Zahvaljujući njoj,  ove četiri žene su naučile kako vojni učitelji postupaju prema svojim potomcima, kako da unaprede svoje veštine civilnog letanja.

 

Mirjana Fritše ima 10.000 sati  letenja

 

- To znanje mi je jednom i spaslo život. Dok sam letela iznad Atlanskog okeana, na avionu je otakazala elektrika, nije bilo navigacije. Predlagali su nam da sletimo na aerodrom, a to zbog vremenskih uslova nije bilo bezbedno učiniti. Tražila sam drugi avion kao pratnju, i zbog svega onoga što sam naučila u vojsci, uspešno sam sletela uz njegovo krilo - otkrila nam je Mirjana, koja je stekla zvanje kapetana i danas radi kao pilot saobraćajnih aviona u Švajcarskoj.

 

Svetlani je obuka donela nešto posebno, skok padobranom.

 

Svetlana je bila i sekretar Aerokluba u Leskovcu

 

- U Zadru smo bile šest meseci, tri meseci smo imale teorijsku obuku, učile predmete kao svi zvanični pitomci akademije. Potom je usledio praktični deo - rekla je Svetalana Milenković, kojoj je kasnije pripao zadatak da obuči generacije učenika, danas civilnih i vojnih pilota.

 

Kako sa muškim kolegama

 

Veliku draž pružalo im je i njihovo prijateljstvo. Jedna drugoj su bile velika podrška.

-  U školi su nas dočekale tri sobe sa po četiri kreveta, a mi smo odlučile da se ne podelimo nego da budemo u istoj sobi - nastavila je Mirjana.

Njih četiri su bile i velika atrakcija u to vreme. Kolege su ih prihvatile.

- Bilo je to elitno društvo - poručila je Svetlana.

 

Letenje je sloboda

 

- Ja nisam volela uniformu. Čoveku treba  sloboda i nezavisnost. U to vreme je uniforma bila nužnost. A letenjem dokazuješ da si slobodan, u vazduhu uniforma nije bitna - rekla je Milena. 

 

Tanja, Svetlana i Mirjana su volele uniforme.

 

Sjajni vojnici

 

Pre 32 godine u Zadru

 

Nisu dobile priliku da ostanu u vojsci, nije u to vreme bilo uslova za to. A Svetlana je to jako želela.

 

- Veoma mi je teško palo što nisam mogla da ostanem u vojsci - rekla nam je.

 

A bile su sjajni vojnici, spremne za svaki izazov.

 

Milena je završila studije književnosti

 

- Osećale smo veliku odgovornost jer smo znale da nas svi posmatraju, bile smo neka vrsta eksperimenta u vojsci - dodala je Milena.

 

Posle završetka obuke, svaka je imala svoje izbore.  Uspeh ih je i na drugim poljima dočekao. A i porodica je postala prioritet.

 

Četiri žene pilota sa Suzanom Dimić iz Udruženja žena-letača Srbije

 

- Ja sam se u 32. godini udala, nisam za to imala vremena ranije. Htela sam da završim neke stvari. Čim su došla deca, nešto je moralo da se izabere i da postane prioritet - izjavila je Svetlana, majka dvojice sinova.

 

Susret sa klasićima

 

Januar u Beogradu je bio prilika da se Tatjana, Svetlana, Milena i Mirjana sretnu i sa ostalim klasićima.

 

Tatjana danas studente uči kriminologiji

 

- Bio je to srdačan susret, prijateljski. Prisećale smo se prošlosti i pričale o sadašnjosti. To su prijateljstva za ceo život -  istakla je Tatjana.

 

Let preko Atlantika, let Afrikom

 

Mirjana je letela po Americi, Kanadi, Evropi, Africi, sama je preletela Atlantik. Ona je kapetan koja za sebe ne voli da kaže da je borac, ali zaista to jeste.

 

- Više puta sam se prijavljivala i nisam dobila posa , ali ruku na srce nisu ni muške kolege dobiajle zaposlenje. Važno je da pratiš intuiciju, želje, da radiš na njima, da tražiš mogućnosti, da shvatiš kako da promeniš sebe, a kako okolinu - istakla je.

 

 

Pilotski pozdrav  za kraj

 

Spremne i danas za važne zadatke

 

Utisak koji nismo mogli da zanemarimo bio je: "Ove devojke zaslužuju da se zovu Bondovim devojkama".

 

Njima se to opažanje dopalo. Na kraju su nam uputile pilotski pozdrav. A svim ženama koje se u ovom trenutku dvoume da li da odaberu neku nesvakidašnju profesiju, netipičnu za žene, poručile su da to slobodno urade.

 

Jelena Milenković, Blic Žena

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

Intervju sa Mirjanom Fritcshe: test pilot je moj posao iz snova

 

Kao jedna od malobrojnih žena pilota sa naših prostora, Mirjana Fritcshe svoju priču suštinski ne vezuje za svoj pol, mada priznaje da je to značajno uticalo na njenu pilotsku karijeru. Kako sama kaže, okolnosti pod kojima u nekadašnjoj Jugoslaviji deset godina nije mogla da pronađe posao otvorile su joj put ka drugim, daleko uzbudljivijim, stvarima.

 

Tako danas može da govori o svojim iskustvima kao pilot koji je 17 sati leteo bez autopilota, član tima za testiranje kokpita za avion A380, spasilac švajcarskih izbeglica iz Damaska i kao test pilot, član ekipe koja ovih dana leti u Africi.

 

Afrika

 

Internet veza sa Afrikom je uspostvaljena bez ikakvih problema. Na drugoj strani je nasmejani glas Mirjane Fritcshe koja mi je već tokom prepiski i dogovaranja za intervju poslala nekoliko svojih fotografija iz Obale Slonovače. Odmah započinje priču:

 

– Švajcarska firma u kojoj sam trenutno zaposlena sada radi za DHL i ja sam ovde tek došla i uradila svega nekoliko letova. Slećemo na razne aerodrome: Dakar, Abidjan, Nouakchott, Bamako, Monrovia, Freetown, Conackry, Praia.

 

Ovde je sve drugačije – vreme, aerodromi, kontrola letenja. Kod nas ima puno navigacijskih sredstava, ovde toga nema. Moraš da se pripremaš, da budeš fleksibilan. Zanimljivo je što sam kao mlada maštala da dođem u Afriku i, evo me, konačno ovde letim. Trenutno sam jedina žena.

Na dvomesečnom radu u Africi; noćno sletanje; Bamako

 

Letenje u Africi je stvarno uzbudljivo, interesantno i osvežava. Mada, ako si stalno van zemlje i nisi sa porodicom, onda to verovatno i nije posle nekog vremena. Vidim i po muškim kolegama – ako i njima fale porodice i prijatelji i svoja zemlja, onda će i meni to isto da nedostaje, naročito jer imam dete, muža, porodicu. –

 

Rođen je kokpit za A380

 

– Kurs za test pilota završila sam u Kaliforniji. Prošle godine sam radila u Bombardieru u Montrealu. Tamo sam letela na avionima CRJ 700, 900 i 1000 prve letove posle proizvodnje, a učestvovala sam i u programu za novi tip aviona CSeries.

 

Za mene je to posao iz snova. Dešavalo se da avion izađe iz fabrike u 22h. Pretpoletni pregled pred prvi let traje oko 3 sata. Imamo tačan i detaljan plan kad, šta i kako mora u avionu da radi. Proveravamo da li sve normalno funkcioniše, a zatim da li će, ukoliko se nešto desi, drugi sistemi funkcionisati. Gašenje i startovanje motora u letu, na primer i slično.

 

Pratimo test plan sa mnogobrojnim čekovima. Zapisujemo parametre, posmatramo i pratimo sve šta se dešava. Kad je sve u redu i spustimo se na zemlju uvek kažem: „Rođen je još jedna avion. Može da napusti svoje jato. Kao novorođenče.“

 

Slično je bilo i 2004. godine. Tada sam uspela da uđem u Erbas (Airbus) i radim u ekipi za testiranje novog kokpita za A380. Na tome su radili test piloti iz najboljih kompanija, dizajneri, zatim EASA (European Aviation Safety Agency) i FAA (Federal Aviation Administration) koji su radili sertifikaciju. Svi smo diskutovali o tome šta treba uraditi, koje je najbolje rešenje. Mogli smo mnogo toga da naučimo jedni od drugih.

 

Konkretan rad je izgledao tako što su sačinjena dva scenarija o tome kako će avion da se ponaša u budućnosti tj. kako će izgledati kada piloti stvarno budu leteli. Jedan let je bio iz Lime do Bostona. Napravili smo takav scenario da su oni morali da koriste sve te nove tehonologije u kokpitu i da reše različite probleme koji se, na primer, u isto vreme jave zbog problema u komunikaciji, lošeg vremena i reljefa kao što su, recimo, visoki Andi.

 

Drugi let je bio iz Kazahstana za Hong Kong preko Himalaja. Hteli smo da vidimo kako će avion da predstavi pilotu te probleme, jer u zavisnosti od toga kako današnja tehnologija predstavi problem, pilotu će biti lako ili teško da ga reši. Ako je sve razumljivo, onda je lakše videti šta je problem i lako je rešiti ga. Ako je sve to na displejima komplikovano, nejasno, onda će i pilot u budućnosti imati problema.

 

Za vreme tih testova, mi smo posmatrali sa kojim se problemima suočavaju piloti i zašto nešto rade drugačije od onoga kako smo mi predpostavili da će raditi. Posle tog simuliranog leta imali smo defriefing kako bismo razumeli zasto se to tako odvilo. U zavisnosti od toga u kojoj su kompaniji radili, imali su drugačije procedure, pa je bilo jako zanimljivo da se analizira da li nešto nije išlo dobro zbog dizajna ili je pilotu bilo potrebno više treninga zbog drugačijih procedura. –

 

Nisam maštala da postanem pilot

 

– Kad sam imala 15-16 godina bila sam na radnoj akciji u Subotici. Oni su tada imali vazduhoplovni kurs i onda sam ja prvi put letela avionom u životu. Taj panoramski let se meni jako svideo i tada sam odlučila da želim da budem pilot. Onda sam se vratila kući, otišla u Aeroklub Novi Sad i rekla da hoću da budem pilot. Rekli su mi kroz smeh „Ne ide to baš tako. Prvo moraš da budeš ili padobranac ili jedriličar, pa ćeš tek onda, ako to dobro prođe, možda jednom moći da letiš .“

 

Upisala sam se na padobranski kurs i u prvoj godini napravila 165 skokova. Sledeće godine sam se prijavila na jedrličarski kurs. Onda sam završila  gimnaziju i tada mi je neko od kolega rekao da u Zagrebu primaju žene. Otišla sam, prijavila se i prošla selekciju. Tako sam se upisala u Višu zrakoplovnu školu. To je bilo super – tamo sam dobila nalet, IFR dozvolu, ali mi je posle toga trebalo samo 10 godina da nađem prvi pravi posao.

U to vreme biti pilot žena u Jugoslaviji je bilo teško. Svi su se smejali i nije bilo lako da nađeš posao, ali mogu da kažem da ni muškarcima nije bilo ništa lakše. Tako da ne treba uvek sve stavljati u žensku problematiku. Ja sam tih 10 godina, zapravo jako lepo iskoristila. To me je odnelo na druge delove sveta i pružilo priliku da letim različitim avionima u raznim operacijama.

 

U to vreme je u Jugoslaviji postojala državna ženska akrobatska ekipa gde sam i ja mogla da letim. Letela sam u Portorožu panoramske letove jedno leto. Bila sam i u vojsci sa četiri druge devojke. Bile smo prva generacija vojnih rezervnih oficira. Radila sam letove za izviđivanje požara. Bila sam čak i nastavnik letenja. –

Polaznik prve škole ženskih rezervnih oficira 1984. godine

 

17 sati bez autopilota

 

– Još uvek nisam uspevala da nađem posao i odlučila sam da odem u Ameriku. Tamo sam ostala 2 godine, dobila saobraćajnu dozvolu i dozvolu za komercijalnog pilota na hidroavionima. Radila sam i kao instruktor letenja za VFR i IFR. Tada sam i prvi put preletela Atlantik Cessnom 172. Kasnije sam od Njufaundlenda do Liverpula provela 17 sati u Piperu sama, bez autopilota. To je bio moj najduži let.

Od Floride do Danske – prvi prekookeanski let; 1986. godina

 

Kasnije sam sa prijateljima iz Amerike organizovala seminare i čitavu školu za one koji su hteli sami da lete preko okeana u malim avionima. Tu školu smo imali preko 10 godina i pripremili smo preko 100 pilota za takve prelete. –

 

Prvi posao

 

– Prvi posao sam dobila u Farneru (Farnair) u Švajcarskoj gde i danas radim. Zanimljivo je da sam nekoliko puta išla i vraćala se. Ovo je treći put da radim kod njih. Prvo sam letela na Fokkeru 27 i Embraeru 110. Letla sam cargo letove šest godina. Posle 3 godine sam postala kapetan. S obzirom na to da je moja želja bila da letim putničke letove, prešla sam u Kroser (Crossair). Tako sam kasnije 10 godina radila u Kroseru i Svisu (Swiss). Letela sam na evropskim linijama na avionima SAAB 2000.

Pilot u kompaniji Crossair od 1995-2005. godine

 

Jedan od najzanimljivijih letova je bio onaj kada sam radila prelet preko okeana. Na zadnjoj etapi od Engleske ka Švajcarskoj preko Severnog mora otkazala nam je sva elektrika. Onda smo pomoću radija i ELT-a uspeli da uspostavimo vezu. Poslali su nam američki vojni avion koji me je navodio i tako sam sletela u jednu vojnu bazu u Engleskoj. –

 

Izbeglice iz Damaska

 

– Ipak, ovde gde sada radim ima više zanimljivih letova nego u aviokompanijama koje svakodnevno prevoze putnike.

Jednom nas je Vlada Švajcarske iznajmila i išli smo u Damask. Pošto je tamo bio rat, trebalo je da prevezemo sve izbeglice švajcarskog porekla. Tada moraš da razmišljaš kako ćeš da dođeš do tamo, kako ćeš da izađeš pošto je ratno područije. Onda sam razmišljala da oni možda baš i ne vole žene, pa sam kopilotu rekla da bude na radiju, mehaničaru sam dala moje četiri štraftice i tako je on išao okolo, ali sam mu rekla da me sve pita pre nego što nešto kaže, da ih ne naljutimo, pa da nas posle ne puste.

 

Sećam se i da je jednom u Farneru bila oformljena ženska ekipa. Išle smo za Pariz i tada je ušlo 30 putnika. Svi su nosili kamere i shvatili smo da su to novinari iz svih mogućih francuskih televizija i novina. Pred poletanje nam je nedostajalo troje putnika. Zajedno sa svoja dva telohranitelja je došao tadašnji politički protivnik Sarkozija. Onda smo sve njh vozili po čitavoj Korzici za izbornu kampanju.

 

Meni su takvi letovi zanimljiviji. – sa smeškom završava deo svoje, i više nego zanimljive, priče.

 

Danas je Mirjana samo jedna od nekoliko žena pilota iz Srbije koje uspešno lete u zemlji ili inostranstvu. Er Srbija (Air Serbia) je tek nedavno otvorila svoj kokpit za nežniji pol, Vojska Srbije je to uradila dve godine ranije dok ih je u generalnoj avijaciji godinama sve više.

 

Dina Đorđević, T6

 

[Милан Ракић]

ŽENSKE POSADE - DA ILI NE?

Naravno, da. No, pošto se nakon prethodne objave, krunisane praznikom za oči onom storpocentno ženskom posadom Er Srbije sa letova za Pariz i Milano, razvila i nešto tvrđa diskusija o uparivanju potpuno ženskih timova, pitanje više ne glasi da ili ne, već: zašto da da i zašto da ne?

U ime meni znanih (i dragih) koleginica-stjuardesa nekadašnjeg Jat Ervejza, nedvosmisleno se izjasnila Svetlana Bošnjak: "Nakon 30 godina provedenih sa muškim pilotima u vazduhu, više sam nego sigurna da postoji ogromna razlika. A ta slika se ne stvara na samo par letova, nego nakon hiljada sati u vazduhu sa njima. JAT jeste imenica muškog roda, k'o što reče Zoran, a JAT je cenio žene. Deo karijere pre Jata provela sam u Aviogenexu; tu je cabin crew bio isključivo ženski, bez ijednog stjuarda. Opet, tokom jedne duže pauze u letenju, vodila sam ogromnu fabriku tekstila sa isključivo ženama-radnicama. Šta je poenta? U oba slučaja morali smo da uključujemo psihologa da rešava ženske probleme koji bi, malo-malo, zavarničili. Jednom rečju, nemoguća misija. :-) To jednostavno ne funkcioniše, mora da postoji muško-ženski balans. Ne znači da su žene nesposobne, itekako sam sposobna za mnogo muških poslova, ali treba biti realan. Bez dovoljno muških hormona, žena teško prevazilazi stresne situacije u vanrednim okolnostima. Mi stjuardese znamo koliko puta putnici nisu ništa osetili tokom leta, ali su zato piloti-muškarci nakon sletanja izlazili iz kokpita mokrih košulja..."

Moj kolega Petar Jovanović potrudio se da bude bolno direktan. "Cela posada bez muškarca? Kao da je svima neko popio mozak. Šta ćemo u slučaju da u kruzingu počne da luduje nasilnik od dva metra? Koja će od ovih tananih ženica da ga zakuca za sedište? Moraće posada da moli putnike za pomoć (što se i radi, ali kao rezervna, a ne prva opcija). Šta u slučaju vanrednog sletanja i evakuacije učiniti sa bakicom na štakama koja je poslednja ostala u kabini, a ugledali je piloti pre nego što su i sami napustili avion? Hoće li je kapetanica od 50 kilograma na leđima izneti napolje - ili bi tu muški stjuard jedini bio efikasan? Znači, opet moliti putnike za pomoć - ali kako, kad situacija izmiče kontroli... Šta ako se pri evakuaciji neko zaglavi u sedište deformisano od udara, hoće li ženski mozak odreagovati i u 30 sekundi analizirati situaciji, zgrabiti sekiru i osloboditi sedište? Ne diskriminišem žene, ali sam siguran da muški mozak bolje analizira "majstorluke" u tim situacijama... da ne nabrajam dalje. Moguće je da razni muškarci koji odbijaju da uđu u ovakve avione nisu neandertalci, možda žele protestom da probude svest baš o ovome."

Petar je iskusan pilot poslovne avijacije s kojim sam proveo dosta sati u vazduhu, pa mi je jasna njegova poruka. Jer, ako izuzmemo nesumnjivu estetiku posada sastavljenih isključivo od žena, pretpostavljene situacije koje navodi sasvim su moguće. To je nešto što bi ozbiljne kompanije morale da dopišu (ukoliko već taj član ne postoji) u svojim operativnim priručnicima za letače, u odeljku o sastavu posada: sme li 100% posade da budu žene - ili je poželjno da u kokpitu i putničkoj kabini bude bar jedan muškarac. O tome presuđuje nivo bezbednosti same kompanije, vrsta konkretnog leta (prevoz potencijalno kritičnih putnika ili let na potencijalno kritične destinacije), nivo obezbeđenja polaznog i odredišnog aerodroma, kao i nivo CRM obučenosti letačkog osoblja čiji je zadatak upravo timska saradnja. Ovaj potez (u stvari, dva do sada) Er Srbije očigledno je planirana marketinška atrakcija, a da li će biti stalna praksa i u budućnosti - čisto sumnjam.

Besmisleno je žene u avijaciji poistovećivati sa ženama u fudbalu ili, nedajbože, sa ženama u boksu! Avijacija traži finoću i preciznost i u delanju i u razmišljanju, pa su one kao stvorene za ovakav "filigranski" rad. Sa avionima najnovije generacije u tome imaju idealnog saradnika. Bazična koncepcija nekadašnjih Daglasovih i dan-danas Boingovih aviona, za koje je u kritičnim situacijama (kao što je totalni otkaz hidraulike, recimo) ponekad potrebna natčovečanska snaga da bi se teška letelica održala u vazduhu, a zatim i sletela, potpuno eleminiše žene kao jedine članove pilotske posade! Ali zato Erbas, konceptualno postavljen kao elektronski simulator letenja sposoban i da leti, dozvoljava da njime upravlja obučen pilot koji pre toga nije morao/morala (teorijski gledano) da na tom tipu aviona provede ni jedan jedini sekund u vazduhu. Na žalost poklonika old school avijacije, takva koncepcija je na pola puta do "aviona bez pilota".

Žene tome nisu ni najmanje krive.

Zoran MODLI, FB