Претражи Живе Речи Утехе

Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство" Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права. Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо! Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе... Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему... Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља. Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука. Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем... Припаднице WASP-a Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд... Припаднице РАФ-а Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"... Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота. Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова. Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима. Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима. На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова. Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то: · 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. · 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја. · 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу... Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена... Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Кристина Горишек Новаковић Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године. Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,... Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства. Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године. У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас... А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores! Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку... Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000. Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела... Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго... И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само... Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година