Марија Монтесори – њен живот и рад

[Andre Williams]

Ретко се у научном свету може срести личност тако изузетна, па још жена, са светски признатим резултатима у тако важној области као што је васпитање и образовање деце. Марија Монтесори је и једна од првих правих научника у овој области, која је понудила у теоријском и практичном смислу комплетно научно засновану педагогију, чији су поједини елементи касније преузимани од стране теоретичара у области класичне педагогије и других реформских педагогија. Већ почетком 20. века Марија Монтесори детаљно и научно утемељено пише о карактеристикама и могућностима развоја интелигенције, воље, пажње и о комплетном психо-физичком развоју детета, описујући чињенице и процесе који су касније разрађивани.

Лекар по струци, али образована у области педагогије и андрагогије, Марија Монтесори међу првима посматра дете на другачији начин – као вредну и јединствену индивидуу,која се развија у складу са природним законитостима и којој треба обезбедити најбољу и најтоплију средину и негу ради оптималног физичког и психичког развоја и испољавања највреднијих људских особина, које удружене воде међусобном поштовању, сарадњи, помагању и миру у свету као крајњем резултату.

Књига дугогодишњег сарадника Марије Монтесори и одличног познаваоца Монтесори педагогије Е.М.Стендинга (E.M.Standing), под називом „Марија Монтесори – њен живот и рад” (Maria Montessori - Her Life and Work ) објављена је 1957. године. Написана је на основу објављених радова Марије Монтесори, бележака са бројних предавања на семинарима и конгресима одржаних током 30 година њеног активног рада, као и ауторовог личног искуства у примени Монтесори педагогије. Део књиге посвећен је поређењу идеја и праксе Марије Монтесори и Фребела, творца идеје о вртићу.

Како Стендинг пише, дуготрајан процес индиректне припреме довео је до светски познатих открића у првој Дечјој кући у Риму, у 37 години живота Марије Монтесори. Ова припрема, како ће заинтересовани читалац видети из приказа њеног живота припремљеног на основу Стендингове књиге, била је не само дуготрајна већ и напорна. До 37 године Марија Монтесори се борила за своје право на студирање медицине, за права жена и за достојанствен и садржајан живот деце са посебним потребама. Од 37 године њена борба добија нов карактер и усмерена је на право на развој у складу са природним принципима све деце и на ширење идеје о начинима и могућностима остварења тог права.

http://www.montessor...id=56&Itemid=50

[Andre Williams]

[Andre Williams]

Марија Монтесори (Maria Montessori) је рођена 31. августа 1870. године у месту Chiaravalle у Анкони у Италији. Отац, Алесандро Монтесори је био потомак племићке породице из Болоње, а мајка Ренилде Стопани нећака чувеног филозофа и научника Антона Стопани. Отац је био веома конзервативан, док је мајка била либералнијих ставова и увек подржавала ћерку.

У доба када је напунила 12 година, 1882. године, породица се сели у Рим. Са 14 година Марија постаје веома заинтересована за математику и похађа техничку школу, у то доба углавном уобичајену за младиће. Родитељи јој предлажу да се школује за учитељицу, у оно време једини позив за жену, али она одбија и одлучује се за студије медицине. После дуге борбе са родитељима и Универзитетом, Марија постаје прва жена студент медицине у Италији. Не само да добија стипендију већ се издржава давањем часова, одакле потиче њена идеја о неопходности ране економске независности и самосталности у развоју.

Само студирање није било нимало лако - не само што је морала да се бори са свакодневним подсмехом и предрасудама колега већ и да остаје сама по мраку на практичним вежбама којима није могла да присуствује заједно са мушким колегама. Ипак, са успехом завршава студије и 1896. године постаје прва жена доктор медицине у Италији. Исте године почиње њено ангажовање у области заштите права жена (учешће на феминистичком конгресу у Берлину) и деце (конгрес у Лондону 1900. године, где говори о израбљивању деце у рудницима на Сицилији и даје подршку покрету краљице Викторије против експлоатације деце).

По дипломирању, добија место помоћног доктора у Психијатријској болници на Универзитету у Риму. Током посете установама за поремећене особе сусреће се са децом без родитељског старања, запостављеном и занемарном, која су каснила у развоју. У жељи да им помогне, сазнаје од чувара да се деца после сваког оброка буквално бацају на под у потрази за мрвицама хлеба. Стендинг описује значај овог догађаја следећим речима: „Монтесори је погледала по соби и видела да деца немају никакве играчке нити било какве предмете – да је соба потпуно празна. Није било никаквих предмета које би деца могла да узму у руку, држе или користе. Монтесори је у дечјем понашању видела потребу за нечим што је другачије и више од обичне потребе за храном. За ову децу, схватила је, само је један пут ка интелигенцији, а то је преко њихових руку. Инстинктивно су ова деца тражила тај пут на једини расположив начин”. (Standing, стр. 28).

Посматрајући ову децу, Марија Монтесори долази до закључка другачијег од преовлађујућег: да је њихов проблем педагошке, а не медицинске природе. Верује да се посебним образовним третманом њихово ментално стање може поправити и да могу веома да напредују. Тако постаје заинтересована за истраживања која су у овој области већ вршили француски доктори Итард (Jean Itard) и Сеген (Eduard Seguin).

На педагошком конгресу у Турину 1899. године Марија Монтесори говори о моралној едукацији, износећи мишљење да деца са посебним потребама имају исто, па и веће право на образовање од нормалне деце. Како је у Италији ово била нова идеја, тадашњи министар за образовање позива је да одржи серију предавања која се завршавају формирањем Државне ортофреничке школе, под њеном управом у следеће две године, до 1901. Током две године, у овој школи је едукован велики број учитеља за социјални метод посматрања и едукације деце са посебним потребама.

Ово је период интензивног рада Марије Монтесори. Путује у Лондон и Париз ради проучавања начина рада са децом са посебним потребама и враћа се на Универзитет да похађа предмете из антропологије, филозофије и психологије. Преводи радове Итарда и Сегена на италијански, објављује своје радове, предаје на Факултету за педагогију и ради као шеф Катедре за антропологију Универзитета у Риму. Њено прво велико дело објављено у овом периоду је „Педагошка антропологија” . Такође ради у болницама и клиникама у Риму и води сопствену приватну лекарску праксу.

Рад са децом са посебним потребама доводи до идеје о прављењу посебних предмета које ће користити. Ови предмети, касније модификовани за потребе здраве деце, познати као Монтесори дидактички материјали, направљени су са циљем унапређења манипулативних, чулних и језичких способности. Не само да се инфериорни менталитет ове деце развио до необичног и неочекиваног нивоа, него су нека од њих су научила да читају и пишу тако добро да су успешно положила државни испит за школску децу. Ово чудо је праћено аплаузом, али како пише Марија Монтесори: „Док су се сви дивили мојој деци, ја сам размишљала о разлозима због којих су здрава и срећна деца у нормалној школи на тако ниском нивоу развоја, да се на тесту интелигенције изједначавају са мојим несрећним ученицима” (Standing, стр. 30). Тако долази до идеје да ће примена сличних метода са нормалном децом развити њихове личности на изненађујући начин.

У то време је у Риму постојао сиромашан кварт под називом Сан Лоренцо (San Lorenzo). По сређивању овог кварта и изградњи нових зграда, ту се уселило више од 1000 људи. Ускоро се појавио проблем са малом децом која су остајала сама преко дана, док су им родитељи били на послу а старија браћа и сестре у школи. Власти су одлучиле да сва деца проводе време на једном месту и кренуле у потрагу за неким ко би их чувао. Неко од надлежних, видевши чланак Марије Монтесори у новинама, предлаже да њој деца буду поверена и она пристаје. Просторија је, због недостатка финансијских средстава уместо школским опремљена намештајем прилагођеним устрасту ове деце – столицама, столовима и фотељама, што ће се показати као кључан фактор за развој деце, а дидактички материјал доноси Марија Монтесори. Ево како она описује ову децу на почетку рада: „Шесдесеторо плачљиве, уплашене деце, толико стидљиве да је било немогуће извући из њих иједну реч, безизражајног лица, празног погледа ... јадна напуштена деца одрасла без ичега што би им стимулисало мозак ...” (Standing, стр. 38). Договорено је да деца буду поверена на чување девојци која ће, по упутствима Марије Монтесори, показивати како се ради са Монтесори материјалом.

„Дечја кућа” је почела са радом 06.01.1907. године. У следећих шест месеци, током којих су примењивање вежбе практичног живота и едукација чула, десило се оно што су многи сматрали чудом. Ево описa Маријe Монтесори: „Дала сам се на посао, као сељанка која, пошто је сачувала квалитетно семе кукуруза налази плодно тле на коме га може слободно посадити. Али погрешила сам. Једва да сам окренула грумен мог поља, када сам нашла злато уместо пшенице; грумен је открио драгоцено благо. Нисам била сељанка каквом сам се сматрала, већ пре Аладин који је не знајући, у рукама држао кључ скривеног блага” (Standing, стр. 39).

Шта је било ово скривено благо које се одједном појавило? Нормалне особине детињства, до тада сакривене иза девијантног понашања деце. Марија Монтесори је открила да деца поседују квалитете различите од оних који им се обично приписују. Изгледало је да је ослобођен виши облик личности и да се родило ново дете. Аладинова лампа је био Монтесори материјал, прилагођен у потпуности нормалној деци, са којим су она бирала да раде спонтано, за разлику од деце са посебним потребама, коју је требало убеђивати да са њим раде.

Основне особине овог новог детета биле су:

- ментална концентрација

- понављање вежбе

- љубав према реду

- слобода избора

- љубав ка раду уместо игри

- непримењивање казне и награде

- љубав ка тишини

- одбијање слаткиша

- осећај личног достојанства

- „експлозија” писања

- откриће читања

- спонтана само-дисциплина.

И сама Марија Монтесори је била изненађена овим открићима. Али чудо није дуго остало скривено. Почело је да се прича о дешавањима у кварту Сан Лоренцо и друга Дечја кућа је направљена у другој згради. Ту се чудо поновило. Ускоро су почели да долазе посетиоци, прво из Италије па из других земаља, да посматрају децу и увере се својим очима. Прва Дечја кућа у Лондону је отворена 1918. године, где се исто десило. Вести се преносе у Америку и на друге континенте. Дечје куће се оснивају у Енглеској, Аустралији, Русији, а међу посетиоцима из свих крајева света нашла се и Толстојева ћерка.

Прва књига под називом „Метод научне педагогије примењен на едукацију деце у Дечјим кућама” објављена 1909. године, преведена је на преко 20 језика. На захтеве из свих крајева света и очигледну потребу за ширењем новог начина рада са децом, почиње обучавање Монтесори учитеља . У Риму је основано прво Монтесори друштво – Опера Монтесори (Opera Montessori), које и данас постоји. Ускоро се слична друштва оснивају широм Италије.

Позив из 1914. године да се пресели у Америку, где би водила Дечју кућу, Марија Монтесори одбија. У Америку одлази следеће године, ради серије предавања, као гост Томаса Едисона и америчког Монтесори друштва чији је председник био Грахам Бел. Прво предавање одржано је у Карнеги холу за преко 5000 људи. Како је у току била Светска изложба у Сан Франциску, направљена је соба са стакленим зидовима у којој се налазило Монтесори одељење, под управом Хелен Паркхарст (Helen Parkhurst) која се обучавала уз Марију Монтесори. Око стаклених зидова налазиле су се столице са којих су заинтересовани посетиоци посматрали децу. Деца су добила једну од две златне медаље додељене на Светској изложби.

Пред Други светски рат Марија Монтесори се са сином сели из Италије, прво у Шпанију, Холандију, па у Индију, где се бави писањем, предавањима и обучавањем будућих Монтесори учитеља. У току следећих година путује широм света држећи предавања и међународну обуку. Истовремено наставља са истраживањем и писањем нових књига, на тему развоја детета од рођења до 3 године, примене Монтесори педагогије на школску децу у чему активну улогу има син Марио и разраде метода за предшколску децу. Идеја о школи на Монтесори начин подразумева даљу примену основних принципа, нешто измењених у складу са потребама новог развојног периода детета од 7 година.

Активан борац за мир у свету и право деце на образовање, Марија Монтесори учествује у раду УНЕСКО-а. За Нобелову награду за мир је номинована три пута, 1949., 1950. и 1951. године, а 1949. године добија у Француској Легију части, једно од бројних признања која су јој додељена током живота. Умире 1952. године у Холандији, где је и сахрањена.

[Andre Williams]

Šta je Montesori metod?

Učenje uz zanimljive materijale i pozitivan stav vaspitača su osnove obrazovanja po Montesori principu. Takvih vrtića je malo u našoj zemlji.

„Marija Montesori je smatrala da je razvoj inteligencije osnova ljudskog razvoja, na kome se zasnivaju velikim delom svi ostali aspekti razvoja. Imajući u vidu da se do pete godine života formira više od 50 odsto mozga, ovo njeno shvatanje u današnje vreme dodatno dobija na značaju”, kaže za „Blic” Irena Mitrović, mr. zaštite životne sredine i vlasnica Montesori vrtića Dečja kuća „Zvono”.

Ona objašnjava da pored razvoja inteligencije, primena Montesori pedagogije omogućava detetu da sedne i radi sa nečim što ga interesuje duže vreme, čime se postepeno razvijaju pažnja i koncentracija, osobine značajne ne samo za školu već i za život.

Dete koje je samostalno uspelo da složi određeni materijal je dete koje se oseća zbog toga zadovoljno, ponosno, a dete koje se samostalno brine o sebi i ne traži pomoć odraslog pri svakom brisanju nosa ili oblačenju je dostojanstveno dete i ovo su načini na koji se razvijaju samopouzdanje i samopoštovanje.

Pokret je osnova Montesori pedagogije i razvoja deteta, pa je fizičkom razvoju i koordinaciji pokreta poklonjena velika pažnja. U Montesori sredini dete živi u grupi dece koja ga podržavaju i uči se pozitivnom socijalnom ponašanju, ali tako što samostalno rešava različite socijalne situacije na pozitivan način.

Iako se u današnje vreme smatra da deca treba da počnu odmalena da se uče borbi za život, u Montesori pedagogiji se smatra da dete izloženo podsmehu i grubosti u grupi vršnjaka može razviti samo devijantno ponašanje, odnosno da dete razvija jaku ličnost samo životom u jedinstvenoj i grupi sa pozitivnim socijalnim ponašanjem.

Osnovni saveti za dete do 3 godine:

Uključiti ga u svakodnevne kućne aktivnosti, kao što su brisanje prašine, postavljanje stola, skidanje obuće i druge aktivnosti za koje je dete zainteresovano.

Detetu se prvo kaže šta će se raditi, pokaže mu se polako i tako da jasno vidi kako se nešto radi (na primer, kako se korpica sa hlebom nosi i stavlja na sto) i onda se pusti da to uvežbava.

Obezbediti raznovrsnu sredinu u kojoj osim igračaka ima knjiga koje su prilagođene njegovom uzrastu, didaktičkih igračaka ili napravljenih činija i posuda za ređanje, sortiranje, presipanje.

Obezbediti stabilnu i stalnu sredinu u fizičkom smislu - predmeti stoje na određenom mestu i u pogledu odraslih - ponašanje prema detetu je stalno, bez velikih oscilacija.

Voditi dete sa sobom na različita mesta kako bi imalo priliku da stekne bogato iskustvo - na pijacu, u prodavnicu, šetnju parkom, šetnju gradom.

Pustiti dete da hoda svojim tempom pri šetnji, da pravi pauze, razgleda oko sebe. Pustiti dete da se penje, trči, igra u pesku, leži na podu, hoda po ogradi, jer se time ispunjavaju prirodne fizičke potrebe.

Kada se dete za nešto zainteresuje, ne prekidati ga tako što ćete mu predlagati kako nešto da radi već ga pustite da samo otkrije i proba.

Pustiti dete da samostalno odluči čime će se baviti, od raspoloživih aktivnosti i predmeta - ako je zanimljivije da vadi lonce i šerpe i ređa ih, znači da ima potrebu da se time bavi - ne treba sprečavati.

Više posmatrajte dete, a manje mu komandujte, kritikujte ga i objašnjavajte mu.

Osnovni saveti za dete od 3 do 6 godina:

Uključite dete aktivno u kućne poslove: postavljanje, raspremanje stola, samostalno jedenje, prostiranje veša, zalivanje cveća, raspremanje sobe i držanje stvari u redu.

Objasniti detetu da svaki predmet ima svoje mesto i da nakon korišćenja treba da ga vrati na mesto, ali to uradite bez stalnih kritika i podsećanja.

Obezbedite dovoljno vremena da se mališan druži sa drugom decom, starijom i mlađom.

Obezbedite dovoljno didaktičkih igračaka i drugih aktivnosti koje zahtevaju kompleksnije angažovanje i razmišljanje (na primer, petogodišnje dete je u stanju da nauči da igra šah), koje prikazuju prirodne i društvene pojave i procese (enciklopedije su zanimljive već četvorogodišnjem detetu i u stanju je i samostalno da ih razgleda).

Odgovarajte strpljivo na postavljena pitanja, koliko god ona izgledala dosadna i koliko god se ponavljala.

Detetu jasno objasnite razliku između onoga što se radi i što je dobro - da deli igračke, da se zahvali, da zamoli kada nešto želi, i što nije dobro i ne radi se - udaranje, svađanje, ružne reči, i onda pustiti dete da to primenjuje, bez kritika, kazni i opominjanja.

Ovaj put jeste duži i sa usponima i padovima u ponašanju, ali u dugoročnom smislu doprinosi razvoju ličnosti koja razume motive i posledice svog ponašanja i kod koje lepo ponašanje potiče iznutra kao rezultat svesne odluke, umesto da je nametnuto spolja.

http://www.mamaibeba.rs/porodica-deca-obitelj/montesori-metod-pedagogija-vrtic-materijali-skola-drustvo-srbije-beograd.html

[Andre Williams]

http://heidialdin.wordpress.com/2009/12/28/maria-montessori-pioneer/

[w.a.mozart]

ne znam dovoljno o dotičnoj ali se sećam da je a.nil dosta kritikuje na jednom mestu u knjizi -slobodna deca samerhila

[Andre Williams]

др Владета Јеротић стално помиње ово њено "Упијајући ум"...

[Биљана]

Osnovni saveti za dete od 3 do 6 godina: Uključite dete aktivno u kućne poslove: postavljanje, raspremanje stola, samostalno jedenje, prostiranje veša, zalivanje cveća, raspremanje sobe i držanje stvari u redu. Objasniti detetu da svaki predmet ima svoje mesto i da nakon korišćenja treba da ga vrati na mesto, ali to uradite bez stalnih kritika i podsećanja. Obezbedite dovoljno vremena da se mališan druži sa drugom decom, starijom i mlađom. Obezbedite dovoljno didaktičkih igračaka i drugih aktivnosti koje zahtevaju kompleksnije angažovanje i razmišljanje (na primer, petogodišnje dete je u stanju da nauči da igra šah), koje prikazuju prirodne i društvene pojave i procese (enciklopedije su zanimljive već četvorogodišnjem detetu i u stanju je i samostalno da ih razgleda). Odgovarajte strpljivo na postavljena pitanja, koliko god ona izgledala dosadna i koliko god se ponavljala. Detetu jasno objasnite razliku između onoga što se radi i što je dobro - da deli igračke, da se zahvali, da zamoli kada nešto želi, i što nije dobro i ne radi se - udaranje, svađanje, ružne reči, i onda pustiti dete da to primenjuje, bez kritika, kazni i opominjanja. Ovaj put jeste duži i sa usponima i padovima u ponašanju, ali u dugoročnom smislu doprinosi razvoju ličnosti koja razume motive i posledice svog ponašanja i kod koje lepo ponašanje potiče iznutra kao rezultat svesne odluke, umesto da je nametnuto spolja.

Nisam znala da su to njene metode, a primjenjivala sam ih na svojoj djeci! Posebno ovo za didaktičke igre!

[Guest - . . .-]

Марија Монтесори (итал. Maria Montessori, рођена 31. августа 1870. у Кјаравалеу, у Италији, преминула 6. маја 1952. у Нордвику, у Холандији) била је италијанска љекарка, образовни радник и педагог, филозоф и филантроп; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се односи на дјецу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и данас у примјени у великом броју државних и приватних школа широм свијета.

Биографија

Школовање

Марија Монтесори је рођена у Кјаравалеу, у провинцији Анкона, у Италији. Њен отац, Алесандро, био је рачуновођа, а мајка, Ренилде Стопани, била је такође добро образована и гајила је љубав ка књижевности. Када је имала 5 година, цијела породица се преселила у Рим, гдје је, по завршетку основне школе, наставила школовање на Регионалном техничком институту „Леонардо да Винчи“, са намјером да постане инжењер. У то вријеме, када су се жене углавном бавиле друштвеним наукама, то није било уобичајено.

До матуре су се њене жеље измијениле, те је сада жељела да упише медицински факултет. Иако су је родитељи наговарали да се почне бавити образовним радом, тј. да постане наставник у школи, она је чврсто остала при својој одлуци да постане љекар. Поред њених родитеља, међутим, ни тадашње друштво није било спремно на такво нешто: на медицинском факултету сви студенти су били мушкарци и Марији је одбијен упис. Након неуспјешног разговора са професором, Марија се није предала и наводно му је одговорила: „Ја знам да ћу постати љекар.“[1] Постоје тврдње да се на крају у спор умијешао и сам папа Лав XIII,[1] помоћу кога се Монтесори успјешно уписала на Универзитет у Риму, на одсјеку за физику, математику и природне науке и двије године касније дипломирала. На основу те дипломе је без проблема уписала медицински факултет и тако постала прва женска особа у Италији која је завршила медицински факултет, на Универзитету „Ла Сапијенца“ у Рим

Рад

Почеци

Одмах након што је као врло добар студент дипломирала, у јулу 1896. године, Монтесори се запослила у болници „Сан Ђовани“ у склопу универзитета. Исте године је добила молбу да представља Италију на Међународном конгресу за права жена, на којем је у свом говору заступала друштвене реформе по којима жене треба да имају иста права као и мушкарци. Новинар који је извјештавао са конгреса упитао ју је како пацијенти реагују на женског љекара, на шта је она одговорила да „они осјећају кад неко заиста брине о њима... само виши слојеви имају предрасуде по којима жена не може водити користан живот“[2] У новембру 1896. године је примљена као асистент у болници „Санто Спирито“ у Риму. Ту је углавном радила са сиромашнима и, нарочито, са њиховом дјецом. Њен рад је запажен као „брижљив“, док се старала да буду нахрањени и на топлом, препознавала њихове болести и лијечила их. Године 1897. је добровољно приступила истраживачком програму у психијатријској клиници Универзитета у Риму, гдје је радила са Ђузепеом Монтесанијем, са којим ће касније развити љубавну везу.

Поставши члан универзитетске психијатријске клинике, Монтесоријева је убрзо почела да се занима за образовање „ретардираних“ и „назадних“. Када је један од васпитача дјечијег одјељења са гађењем коментарисао да дјеца купе мрве са пода и једу их, Монтесори је схватила да та дјеца, не имајући никаквог намјештаја у скромним просторијама у којима су обитавала, вапе за чулном мотивацијом и активношћу руку, што је такође погоршавало њихово стање. Током 1897. и 1898. године Монтесори је покушала проширити своја знања похађањем курсева педагогије, читајући Русоа, Песталоција и Фребела. Око 60 година раније, Фребел је развио дјечији вртић у којем је нагласак био на дјечијој игри у раном добу живота. У тој школи Фребел је развио низ образовних играчака које је називао „даровима“, а који су и касније остали познати као „Фребелови дарови“.

У току 1898. године рад Марије Монтесори са дјецом заосталом у развоју је почео да придобија више пажње у научним круговима. Позвана је да одржи предавање на образовном конгресу у Торину о обуци хендикепираних лица. Ту је заступала спорну теорију да недостатак одговарајућег старања о назадној и психички узнемиреној дјеци узрокује њихово касније преступништво. Након овог догађаја, Монтесори се сљедеће године обратила Националном педагошком конгресу, представљајући своје виђење реформе друштва и политичке економије кроз реформу школовања. Ова идеја се и касније одржала код Монтесоријеве током цијелог њеног живота.

Ортофреничка школа

Монтесорина укљученост у Националну лигу за образовање дјеце заостале у развоју јој је омогућила разговор са једним од директора нове установе под називом „Ортофреничка школа“ (итал. Scuola Ortophrenica). У школи се старало о дјеци са широком лепезом различитих душевних поремећаја, што је представљало прекретницу у Монтесорином животу, претварајући је од љекара у образовног радника. До тог тренутка све њене идеје су биле само на папиру, али у овој малој школи је могла да их спроведе у дјело. Провела је двије године радећи са дјецом, експериментишући и дорађујући образовни материјал који су осмислили Итар и Сигин (Jean Marc Gaspard Itard и Edouard Seguin), француски љекари који су имали велики утицај на Монтесори. Итар и Сигин, његов ученик, били су врло познати у научним круговима по свом изузетном раду са „Дивљим дјечаком из Аверона“. Дању је радила, подучавала и посматрала дјецу, а ноћу правила биљешке, уводећи научни, аналитички став у свој рад.

Њен први значајан успјех представљали су осморо њених ученика који су се пријавили за државни испит читања и писања. „Назадна“ дјеца не само да су положила, него су њихове оцјене биле изнад просјека, што је касније названо „првим чудом Монтесори“.

У љубавној вези која се родила између ње и Ђузепеа Монтесанија, Марија Монтесори је 1898. године родила сина, којем су дали име Марио. Марио је послат на чување извјесној породици у околини Рима гдје га је Марија често посјећивала и, иако је прошло више година прије него што је Марио сазнао да му је Марија уопште мајка[1], између њих се касније развила јака повезаност и заједнички рад, а Марио је наставио мајчин рад и након њене смрти.

Године 1901. Монтесори је напустила Ортофреничку школу и започела самосталан рад у областима образовне филозофије и антропологије. Године 1904. је прихватила положај предавача у Педагошкој школи Универзитета у Риму, на којем је остала до 1908. године. На једном предавању је говорила својим студентима:

„Предмет наших изучавања је човјечанство; наша сврха је да постанемо учитељи. Е, оно што заиста чини учитеља је љубав за људско дијете; јер љубав је оно што од друштвене дужности образовног радника чини вишу свијест о мисији.“

Наставак на Википедији

[Guest - . . .-]

Ретко се у научном свету може срести личност тако изузетна, па још жена, са светски признатим резултатима у тако важној области као што је васпитање и образовање деце. Марија Монтесори је и једна од првих правих научника у овој области, која је понудила у теоријском и практичном смислу комплетно научно засновану педагогију, чији су поједини елементи касније преузимани од стране теоретичара у области класичне педагогије и других реформских педагогија. Већ почетком 20. века Марија Монтесори детаљно и научно утемељено пише о карактеристикама и могућностима развоја интелигенције, воље, пажње и о комплетном психо-физичком развоју детета, описујући чињенице и процесе који су касније разрађивани.

Лекар по струци, али образована у области педагогије и андрагогије, Марија Монтесори међу првима посматра дете на другачији начин – као вредну и јединствену индивидуу,која се развија у складу са природним законитостима и којој треба обезбедити најбољу и најтоплију средину и негу ради оптималног физичког и психичког развоја и испољавања највреднијих људских особина, које удружене воде међусобном поштовању, сарадњи, помагању и миру у свету као крајњем резултату.

Књига дугогодишњег сарадника Марије Монтесори и одличног познаваоца Монтесори педагогије Е.М.Стендинга (E.M.Standing), под називом „Марија Монтесори – њен живот и рад” (Maria Montessori - Her Life and Work ) објављена је 1957. године. Написана је на основу објављених радова Марије Монтесори, бележака са бројних предавања на семинарима и конгресима одржаних током 30 година њеног активног рада, као и ауторовог личног искуства у примени Монтесори педагогије. Део књиге посвећен је поређењу идеја и праксе Марије Монтесори и Фребела, творца идеје о вртићу.

Како Стендинг пише, дуготрајан процес индиректне припреме довео је до светски познатих открића у првој Дечјој кући у Риму, у 37 години живота Марије Монтесори. Ова припрема, како ће заинтересовани читалац видети из приказа њеног живота припремљеног на основу Стендингове књиге, била је не само дуготрајна већ и напорна. До 37 године Марија Монтесори се борила за своје право на студирање медицине, за права жена и за достојанствен и садржајан живот деце са посебним потребама. Од 37 године њена борба добија нов карактер и усмерена је на право на развој у складу са природним принципима све деце и на ширење идеје о начинима и могућностима остварења тог права.

Наставак на Монтесоризвоно

[Guest - . . .-]

Ево и једног рада о Марији Монтесори:

http://sr.scribd.com/doc/52007848/Marija-Montesori

[Штрумпфета]

Пре неку годину сам одгледала филм о њеном животу и раду, на РТВ1.

Филм има два дела, драма је, али препоручила бих га свима који је поштују.

И ја бих га радо погледала поново, али не могу да нађем снимак са српским титлом.

Оригинални назив филма је:

Maria Montessori: una vita per i bambini (2007)

[Штрумпфета]

У Србији има и вртића који користе њену методу васпитања.

Један од њих је: Монтесори-Дечја кућа звоно.

О томе се може прочитати на њиховом сајту:

http://www.montessorizvono.com/

[Andre Williams]

Пре неку годину сам одгледала филм о њеном животу и раду, на РТВ1.

Филм има два дела, драма је, али препоручила бих га свима који је поштују.

И ја бих га радо погледала поново, али не могу да нађем снимак са српским титлом.

Оригинални назив филма је:

Maria Montessori: una vita per i bambini (2007)

[w.a.mozart]

pa sad baš da je najpoznatiji pedagog na svetu...