За и против еутаназије?

[Дејан-Марковић]

Ideju o legalizaciji eutanazije u Srbiji pokrenuli su pre godinu dana stručnjaci radne grupe za izradu Građanskog zakonika.

U obrazloženju, pored socijalno-medicinskih razloga, kao razlog je navedeno smanjenje troškova lečenja i oslobađanje porodice od obaveza.

Da čovek ne poveruje da smo sledeći „demokratski svet“ pali toliko nisko. Razrađujući dalje ovaj „razlog“ zašto bi bila neobična ideja da se jednom injekcijom, štednje radi, rešimo i socijalnih slučajeva, pa i penzionera, a sve pokriveno tim morbidnim razlogom.

Zašto se dalje ne bi moglo, istim razlozima, pokriti i vađenje organa za transplataciju koji bi se za velike pare prodavali bogatašima. Naravno da bi se lako došlo do toga da je pacijent neizlečiv, da njegovo lečenje mnogo košta i suviše opterećuje rodbinu.

Ukoliko bi se  ozakonila eutanazija , pod  tako neljudski obrazloženim razlozima, nema ništa normalnije od toga da se čovek svim raspoloživim merama odupre odlasku u bolnice koje bi imale odrešene ruke da raznorazne probleme i najluđe ideje rešavaju „eutanazijom“ građana.

Da li je moguće da će ideje sumasišavših povesti ovaj nesrećni svet u nepovrat?

http://moravickikraj.wordpress.com/2014/10/30/eutanazija-ljudskosti/#more-165

[GeniusAtWork]

Kakvo bre vađenje organa i ubijanje penzionera?! Eutanazija bi mogla da se izvrši samo na zahtev lica koje to želi ili osobe koju je ono ovlastilo, to piše u predlogu zakona. Lupetanje na kub...

[VaSa110]

Апсолутно сам против еутаназије , јер се тада људи играју Бога . Бог је тај који одлучује колико ће мо живети на земљи Он једино има право то да ради.

 

Znači Bog odluči da trebam da napustim ovaj svet i pošalje 40-tak pripadnika "religije mira" koji me isprebijaju i bace u peć da živ izgorim.

[Margareta]

Апсолутно сам против еутаназије , јер се тада људи играју Бога . Бог је тај који одлучује колико ће мо живети на земљи Он једино има право то да ради.

 

Ljudi se igraju Boga poodavno samo što na to niko ne gleda negativno!

[Tumaralo.]

Ne zelim nikakvu zajednicu. Uvek cu prihvatiti ognjeno jezero, pre nego sekundu nemoci.

Hah hoces da kazes da si 24h dnevno u moci ?xDD

[ПиП]

Ne zelim nikakvu zajednicu. Uvek cu prihvatiti ognjeno jezero, pre nego sekundu nemoci.

Ово је исто као да је црв који живи у цркотини умисливши да је цар, рекао да не прихвата ни секунд боравка ван царског престола.

Е мој Мурамаса, имаш озбиљан проблем. Остави интернет, форуме и остале врсте забаве које ти развлаче време. Повуци се пар дана у осаму и добро промисли о свету и себи. Ово ти говорим као брат брату.

[ПиП]

Sta ce vasem Bogu ljudi koje vidi kao crve? Koja je steta ako prestanu da postoje?

Не види Бог човека као црва, него човек својим ставом себе спушта до испод нивоа црва. А Исус Христос, Богочовек, каже да је душа људска вреднија од свих створених светова. То је ниво на који Бог поставља човека. Богу је жао да било који човек пропадне зато што његова љубав жали и оне који сами себе не жале.

 

За тебе једна кратка и поучна мисао светог Николаја Српског:

 

ОД ВИДИКА ЗАВИСИ МИР

 

Што ужи видик, то већи немир. Што шири видик, то мањи немир. Најшири видик, божански мир. Што ужи видик, то већа цена себи. Што шири видик, то мања цена себи. Најшири видик, најмања цена себи.

Кад би охола жаба из бунара стала покрај океана, изгубила би своју охолост.

[VaSa110]

Богу је жао да било који човек пропадне зато што његова љубав жали и оне који сами себе не жале.

 

Uvek me iznova i iznova fascinira kako znate šta Bog voli, želi, radi........

[Odahviing]

Uvek me iznova i iznova fascinira kako znate šta Bog voli, želi, radi........

"Ja Boga znam lično..."

[ПиП]

Uvek me iznova i iznova fascinira kako znate šta Bog voli, želi, radi........

Опрости на изразу, али једино идиоту није јасно да Онај који је сишао с' небеса, Онај који је будућуи Бог, понизио се и узео на себе природу творевине, и претрпео сво ругање, пљување и на крају најстрашније муке ради спасења свих људи који то желе, понављам само идиоту није јасно да то може да уради само безмерна љубав према човеку. Ето, ваљда зато што нисам идот, то знам.

[JESSY]

Патријарх Кирил: „Пра­во на еу­та­на­зи­ју“ и мо­рал­на од­го­вор­ност

23. Март 2015 - 12:26

 

Срп­ска јав­ност уско­ро ће се су­о­чи­ти са те­мом пре­кра­ћи­ва­ња му­ка те­шких бо­ле­сни­ка ко­ји ла­га­но уми­ру, по­што је еу­та­на­зи­ја пред­ви­ђе­на пред­на­цр­том Гра­ђан­ског за­ко­ни­ка, ко­ји је пред јав­ном рас­пра­вом. У на­став­ку до­но­си­мо из­вод из из­ла­га­ња Па­три­јар­ха мо­сков­ског и све Ру­си­је Ки­ри­ла по­све­ће­ног фе­но­ме­ну „уби­ја­ња из ми­ло­ср­ђа“, ко­је је ле­га­ли­зо­ва­но у Хо­лан­ди­ји (2001), Бел­ги­ји (2002), од­мах за­тим у Швај­цар­ској, бли­жи се тај дан у Скан­ди­на­ви­ји и Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, а три са­ве­зне др­жа­ве САД одо­бра­ва­ју еу­та­на­зи­ју. Пре­ма ис­ку­стви­ма из Бел­ги­је, у гра­ду од 100.000 ста­нов­ни­ка до­га­ђа се 19 слу­ча­је­ва еу­та­на­зи­је го­ди­шње, што је ви­ше не­го по­ги­ну­лих у кри­ми­нал­ним уби­стви­ма.

По­след­њих го­ди­на раз­ви­ја­ју се та­кве тен­ден­ци­је у сфе­ри људ­ских пра­ва ко­је ве­ру­ју­ћи љу­ди оце­њу­ју у нај­ма­њој ме­ри као дво­стру­ке стан­дар­де. С јед­не стра­не, људ­ска пра­ва слу­же до­бро­би­ти. Не тре­ба сме­та­ти са ума да су се упра­во под ути­ца­јем ове кон­цеп­ци­је на јав­но мње­ње зе­ма­ља бив­шег со­ци­ја­ли­стич­ког бло­ка Пра­во­слав­на Цр­ква и дру­ге вер­ске за­је­ди­це из Ис­точ­не Евро­пе осло­бо­ди­ле од око­ва без­бо­жни­штва. Осим то­га, људ­ска пра­ва про­мо­ви­шу бор­бу про­тив раз­ли­чи­тих зло­у­по­тре­ба, по­ни­же­ња и за­ла ко­ја се лич­но­сти на­но­се у дру­штву. Ме­ђу­тим, с дру­ге стра­не, по­ста­је­мо све­до­ци по­ја­ве да се кон­цеп­ци­јом људ­ских пра­ва при­кри­ва­ју лаж, не­прав­да, вре­ђа­ње мо­рал­них и на­ци­о­нал­них вред­но­сти. По­ред то­га, у ком­плекс људ­ских пра­ва и сло­бо­да по­сте­пе­но се ин­те­гри­шу иде­је ко­је се на­ла­зе у ко­ли­зи­ји не са­мо са хри­шћан­ским, не­го и са тра­ди­ци­о­нал­ним мо­рал­ним пред­ста­ва­ма о чо­ве­ку уоп­ште... Све то те­му људ­ских пра­ва пре­но­си из чи­сто по­ли­тич­ке у сфе­ру ко­ја се ти­че пи­та­ња жи­во­та и суд­би­не чо­ве­ко­ве, а на је­зи­ку Цр­кве – чо­ве­ко­вог спа­се­ња.

Под­се­ти­ће­мо на то да је чо­век, пре­ма хри­шћан­ској ан­тро­по­ло­ги­ји, по­сле гре­хов­ног па­да из­гу­био сво­је искон­ско до­сто­јан­ство и да као та­кав по­тре­бу­је мо­рал­ни за­кон ко­ји би му по­мо­гао да то до­сто­јан­ство по­вра­ти. У ве­зи са тим, не мо­гу се сви по­ступ­ци чо­ве­ко­ви сма­тра­ти аде­кват­ним оним нор­ма­ма ко­је је Бог у ње­га уса­дио при­ли­ком ства­ра­ња. Пре­ма то­ме, има по­сту­па­ка ко­ји се не мо­гу под­во­ди­ти под људ­ска пра­ва и сло­бо­де. Нај­ва­жни­ја у про­це­су вра­ћа­ња чо­ве­ка сво­ме до­сто­јан­ству је­сте усме­ре­ност во­ље чо­ве­ко­ве. Чо­век по­се­ду­је сло­бо­ду, без ко­је је не­мо­гу­ћа и са­ма по­моћ Бо­жи­ја у ње­го­вом ис­пра­вља­њу. За­хва­љу­ју­ћи сво­јој сло­бо­ди чо­век има из­бор – или ће ићи за до­бром и на тај на­чин вра­ћа­ти се­би до­сто­јан­ство, или ће из­а­би­ра­ти зло и на тај на­чин гу­би­ти до­сто­јан­ство. Не мо­же се не­ги­ра­ти чи­ње­ни­ца да и у са­вре­ме­ној ху­ма­ни­стич­кој ми­сли по­сто­ји свест о то­ме да се чо­век стал­но на­ла­зи пред из­бо­ром из­ме­ђу до­брих и ло­ших по­сту­па­ка. На том осно­ву по­сто­је нор­ме по­на­ша­ња ко­је за­ко­ни сти­му­ли­шу, као и ка­жњи­ви по­ступ­ци. Ме­ђу­тим, раз­ли­ка из­ме­ђу се­ку­лар­ног ху­ма­ни­зма и ре­ли­гиј­ске тра­ди­ци­је ти­че се од­го­во­ра на пи­та­ње: шта сма­тра­ти ау­то­ри­те­том у од­ре­ђе­њу до­бра и зла?

У за­пад­ном ми­шље­њу од вре­ме­на Жа­на Жа­ка Ру­соа и дру­гих фи­ло­со­фа из епо­хе про­све­ти­тељ­ства чвр­сто се уко­ре­ни­ла пред­ста­ва о то­ме да је до­вољ­но обез­бе­ди­ти сло­бо­ду и да­ти лич­но­сти пра­ва, и она ће са­ма не­из­бе­жно иза­бра­ти оно што је за њу до­бро и ко­ри­сно. За­то ни­ка­кви фор­мал­ни ау­то­ри­те­ти не тре­ба да јој ука­зу­ју шта је то до­бро, а шта зло. Чо­век сам од­ре­ђу­је мо­рал­не нор­ме по­на­ша­ња. То се на­зи­ва мо­рал­ном ау­то­но­ми­јом чо­ве­ко­вом. Та­ква ау­то­но­ми­ја мо­же би­ти огра­ни­че­на је­ди­но ау­то­но­ми­јом дру­гог чо­ве­ка. У тој иде­о­ло­ги­ји ни­је при­су­тан по­јам гре­ха, већ по­сто­ји са­мо плу­ра­ли­зам ми­шље­ња; дру­гим ре­чи­ма, чо­век мо­же из­а­би­ра­ти би­ло ко­ју ва­ри­јан­ту по­на­ша­ња, али под усло­вом да то ње­го­во по­на­ша­ње не огра­ни­ча­ва сло­бо­ду дру­гог чо­ве­ка. Жа­ло­сна по­сле­ди­ца ова­квог ан­тро­по­цен­трич­ног при­сту­па са­сто­ји се у то­ме што се да­нас у мно­гим зе­мља­ма из­гра­ђу­је дру­штве­ни си­стем ко­ји по­го­ду­је гре­ху и из­бе­га­ва за­да­так да сти­му­ли­ше мо­рал­но уса­вр­ша­ва­ње лич­но­сти. Дру­штво, укљу­чу­ју­ћи и на­ше, су­о­ча­ва се са ци­нич­ним фал­си­фи­ка­том. До­пу­сти­вост амо­рал­но­сти оправ­да­ва се уче­њем о чо­ве­ко­вом до­сто­јан­ству.

Са ду­хов­не тач­ке гле­ди­шта по­сто­ји ви­ша си­ла ко­ја чо­ве­ку по­ма­же у раз­ли­ко­ва­њу зла од до­бра и у то­ме да у сва­ком кон­крет­ном мо­мен­ту сво­га жи­во­та на­чи­ни пра­ви­лан из­бор. По­сто­ји мо­рал­ни за­кон ко­ји је уста­но­вљен од са­мог Бо­га, и је­ди­но пот­чи­ња­ва­ју­ћи се том за­ко­ну чо­век је ка­дар да из­бег­не гре­шке у од­ре­ђи­ва­њу жи­вот­них ци­ље­ва. Ко­декс фун­да­мен­тал­них мо­рал­них пра­ви­ла иден­ти­чан је за све основ­не свет­ске ре­ли­ги­је. У су­шти­ни он се сво­ди на де­сет за­по­ве­сти за­бе­ле­же­них у би­блиј­ском От­кри­ве­њу. У окви­ри­ма Де­сет Бо­жи­јих за­по­ве­сти све основ­не ре­ли­ги­је све­та по­ду­да­ра­ју се ме­ђу­соб­но у од­ре­ђе­њу до­бра и зла. Вер­ска тра­ди­ци­ја, на тај на­чин, са­др­жи кри­те­ри­јум раз­ли­ко­ва­ња до­бра и зла. С тач­ке гле­ди­шта те тра­ди­ци­је не мо­гу се као но­р­ма при­зна­ва­ти из­ру­ги­ва­ње све­ти­ња­ма, абор­ту­си, хо­мо­сек­су­ал­ност, еу­та­на­зи­ја и дру­ги ви­до­ви по­на­ша­ња ко­ји се да­нас ак­тив­но за­го­ва­ра­ју са по­зи­ци­ја кон­цеп­ци­је о људ­ским пра­ви­ма.

Ди­ску­си­је о еу­та­на­зи­ји ко­је су по­себ­но за­жи­ве­ле у по­след­ње вре­ме, а у ко­ји­ма ху­ма­ни­сти до­след­но бра­не став о „пра­ву на смрт“ за без­на­де­жно бо­ле­сне љу­де, из­у­зет­но ја­сно де­мон­стри­ра­ју ан­ти­ху­ма­ну су­шти­ну са­вре­ме­ног се­ку­лар­ног ху­ма­ни­зма. Нај­ра­ди­кал­ни­ји ху­ма­ни­сти твр­де да пра­во на смрт мо­ра при­па­да­ти свим љу­ди­ма, укљу­чу­ју­ћи и оне здра­ве, и сва­ки чо­век ко­ји је за­же­лео да се ра­ста­не од жи­во­та мо­же или са­мо­стал­но из­вр­ши­ти са­мо­у­би­ство, или се обра­ти­ти ле­ка­ри­ма за по­моћ у то­ме чи­ну. У мно­гим за­пад­ним зе­мља­ма по­сто­је дру­штва ко­ја се ба­ве про­па­ги­ра­њем еу­та­на­зи­је и са­мо­у­би­ства. У Фран­цу­ској по­сто­ји „Асо­ци­ја­ци­ја за пра­во уми­ра­ња са до­сто­јан­ством“, у Ја­па­ну „Дру­штво за смрт са до­сто­јан­ством“. У Аме­ри­ци ско­ро два­де­сет го­ди­на де­лу­је „He­mlok So­ci­ety“, ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја оку­пља око 25.000 чла­но­ва; ње­го­ва де­ви­за је: „Леп жи­вот, ле­па смрт“. Осни­вач то­га дру­штва је Де­рек Хам­фри, ау­тор књи­ге По­след­њи из­лаз – сво­је­вр­сног при­руч­ни­ка за из­вр­ше­ње са­мо­у­би­ства. У књи­зи су са­др­жа­ни број­ни са­ве­ти ве­за­ни за на­чин на ко­ји се мо­же окон­ча­ти жи­вот или на­чин на ко­ји се дру­го­ме мо­же пру­жи­ти по­моћ у то­ме. На­во­де се та­бе­лар­ни пре­гле­ди смр­то­но­сних до­за раз­ли­чи­тих ле­ко­ва, раз­ма­тра­ју се свој­ства ци­јан­ка­ли­ју­ма, пред­ла­жу се број­на прак­тич­на сред­ства за оне ко­ји су ре­ши­ли да се угу­ше – од по­ли­е­ти­лен­ских ке­са до из­дув­них га­со­ва. Сво­је иде­је Хам­фри је по­твр­дио у прак­си, пру­жив­ши по­моћ у из­вр­ше­њу са­мо­у­би­ства сво­јој же­ни, бра­ту и та­сту (же­на и њен отац су по Хам­фри­је­вом ре­цеп­ту узе­ли смр­то­но­сну до­зу успа­вљу­ју­ћег сред­ства, а бра­ту је по­ква­рио апа­рат на ко­ји је овај био при­кљу­чен ра­ди одр­жа­ва­ња жи­во­та).

Са­вре­ме­ни про­па­га­то­ри еу­та­на­зи­је не­ги­ра­ју сва­ку ве­зу из­ме­ђу сво­јих иде­ја и про­це­са ко­ји су се де­ша­ва­ли у на­ци­стич­кој Не­мач­кој. Ме­ђу­тим, упра­во та­мо је пр­ви пут раз­ра­ђе­на те­о­ри­ја еу­та­на­зи­је и упра­во та­мо та те­о­ри­ја је пр­ви пут опро­ба­на у прак­си. Го­ди­не 1936. док­тор Хел­мут Ун­гер об­ја­вио је при­чу о ле­ка­ру ко­ји је по­мо­гао сво­јој же­ни у по­од­ма­клом ста­ди­ју­му скле­ро­зе да скон­ча жи­вот. На осно­ву те при­че сни­мљен је филм ко­ји је иза­звао сим­па­ти­је ши­ро­ке пу­бли­ке за иде­ју „ми­ло­срд­не смр­ти“. Убр­зо се Хи­тле­ру обра­тио отац не­из­ле­чи­во бо­ле­сног де­те­та са мол­бом да ле­ка­ри­ма до­пу­сти да га уби­ју. Хи­тлер је овај пред­мет пре­дао свом лич­ном ле­ка­ру Ка­р­лу Бран­ту, ко­ји је мол­би иза­шао у су­срет. Го­ди­не 1939. Хи­тлер је до­зво­лио рај­хлај­те­ру Бо­у­ле­ру и док­то­ру Бран­ту да из­да­ју до­зво­лу ле­ка­ри­ма за „да­ри­ва­ње ми­ло­срд­не смр­ти оним па­ци­јен­ти­ма ко­ји су по људ­ском су­ду не­из­ле­чи­во бо­ле­сни“. Убр­зо се у Не­мач­кој по­ја­вио пр­ви Hun­ger­ha­us („Дом гла­ди“) – та­ко се на­зи­ва­ла ме­ди­цин­ска уста­но­ва у ко­јој су не­из­ле­чи­во бо­ле­сна де­ца и стар­ци умрт­вљи­ва­ни гла­ђу. У пе­ри­о­ду од 1939. до 1941. еу­та­на­зи­ја је по­ста­ла ру­тин­ска по­ја­ва. Не­из­ле­чи­во бо­ле­сни, ин­ва­ли­ди и осо­бе за­о­ста­ле у раз­во­ју по на­ло­гу ле­ка­ра си­сте­мат­ски су уби­ја­ни у га­сним ко­мо­ра­ма. У тим го­ди­на­ма на осно­ву „про­гра­ма еу­та­на­зи­је“ уби­је­но је око 70.000 љу­ди, а до мо­мен­та за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та уку­пан број жр­та­ва то­га про­гра­ма, по про­це­ни Нир­нбер­шког три­бу­на­ла, из­но­сио је 275 хи­ља­да љу­ди.

У по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду еу­та­на­зи­ја је би­ла за­бра­ње­на у свим европ­ским зе­мља­ма. У ве­ћи­ни за­пад­них зе­ма­ља она као и ра­ни­је оста­је не­ле­гал­на, иа­ко се у прак­си при­ме­њу­је све ши­ре. Ме­ђу­тим, по­сте­пе­но ме­ња­ње јав­ног мње­ња у ко­рист еу­та­на­зи­је до­ве­ло је до то­га да су у две­ма европ­ским зе­мља­ма – Хо­лан­ди­ји и Бел­ги­ји – 2002. го­ди­не усво­је­ни за­ко­ни пре­ма ко­ји­ма се ле­ка­ри ко­ји су су­де­ло­ва­ли у са­мо­у­би­ству без­на­де­жно бо­ле­сних љу­ди осло­ба­ђа­ју кри­вич­не од­го­вор­но­сти. Слич­не нор­ме, по све­му су­де­ћи, у ско­ри­је вре­ме би­ће уве­де­не и у дру­гим европ­ским зе­мља­ма, а мо­гу ући и у за­ко­но­дав­ство Европ­ске уни­је. У Са­ве­ту Евр­о­пе већ је раз­ма­тра­на ре­зо­лу­ци­ја о нео­п­ход­но­сти уса­гла­ша­ва­ња за­ко­но­дав­них нор­ми са по­сто­је­ћом прак­сом и о ле­га­ли­за­ци­ји „ак­тив­не еу­та­на­зи­је“, од­но­сно пра­ва ле­ка­ра да „пре­ки­ну жи­вот па­ци­јен­та на осно­ву ње­го­ве ак­тив­не, упор­не и про­ми­шље­не мол­бе“. За са­да ни­је реч о про­гра­му си­сте­мат­ског уни­шта­ва­ња не­из­ле­чи­вих бо­ле­сни­ка, по­пут оно­га ко­ји се при­ме­њи­вао у Хи­тле­ро­вој Не­мач­кој, али ко га­ран­ту­је да, уки­нув­ши јед­ну за­бра­ну, европ­ски за­ко­но­дав­ци – раз­у­ме се, ис­кљу­чи­во у „ху­ма­не“ свр­хе, не­ће за­же­ле­ти да уки­ну и дру­ге за­бра­не?

Про­тив ле­га­ли­за­ци­је еу­та­на­зи­је да­нас исту­па­ју пред­став­ни­ци тра­ди­ци­о­нал­них Цр­ка­ва, из­ме­ђу оста­лих, Пра­во­слав­не и Ри­мо­ка­то­лич­ке. Ка­р­ди­нал­на раз­ли­ка у гле­ди­шти­ма на еу­та­на­зи­ју и са­мо­у­би­ство из­ме­ђу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је и се­ку­ла­р­ног ли­бе­рал­ног ху­ма­ни­зма ба­зи­ра се на раз­ли­чи­то­сти по­ла­зних прет­по­став­ки у пред­ста­ва­ма о жи­во­ту и смр­ти. У ли­бе­рал­ном ху­ма­ни­зму оба пи­та­ња раз­ма­тра­ју се пре све­га у кон­тек­сту про­бле­ма­ти­ке људ­ских пра­ва. Сва­ки чо­век је го­спо­дар свог жи­во­та и за­то, уко­ли­ко је не­ко­ме жи­вот до­са­дио, има пра­во да га пре­ки­не. У хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји, на­про­тив, го­спо­да­рем жи­во­та и смр­ти сма­тра се Бог. За­то Пра­во­слав­на Цр­ква са­мо­у­би­ство сма­тра те­шким гре­хом, а еу­та­на­зи­ју из­јед­на­ча­ва са са­мо­у­би­ством или уби­ством, у за­ви­сно­сти од то­га да ли у њој уче­ству­је сам па­ци­јент.

Ли­бе­рал­ни при­ступ чо­ве­ков жи­вот по­сма­тра као ап­со­лут­ну вред­ност, а бо­лест и смрт као зло. У хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји зе­маљ­ски жи­вот не сма­тра се ап­со­лут­ном вред­но­шћу: бу­ду­ћи да хри­шћа­ни по­ла­зе од пе­р­спек­ти­ве веч­ног по­сто­ја­ња, бо­лест се раз­ма­тра као ис­ку­ше­ње ко­је мо­же да до­не­се ду­хов­ну ко­рист, а смрт као пре­ла­зак у дру­ги свет. Не­ре­ли­ги­о­зни чо­век ко­ји не ве­ру­је у жи­вот по­сле смр­ти на­сто­ји да на зе­мљи про­жи­ви што је мо­гу­ће ду­же. Ода­тле по­ку­ша­ји про­ду­же­ња жи­во­та уз по­моћ ве­штач­ких сред­ста­ва ка­да при­род­не функ­ци­је људ­ског ор­га­ни­зма от­ка­зу­ју. Цр­ква се при­др­жа­ва дру­га­чи­је тач­ке гле­ди­шта, сма­тра­ју­ћи да „про­ду­жа­ва­ње жи­во­та ве­штач­ким сред­стви­ма ка­да фак­тич­ки функ­ци­о­ни­шу са­мо по­је­ди­ни ор­га­ни не мо­же би­ти по­сма­тра­но као оба­ве­зан и у свим слу­ча­је­ви­ма по­же­љан за­да­так ме­ди­ци­не“.

Не­ре­ли­ги­о­зни чо­век бо­ји се смр­ти, са­ме по­ми­сли на смрт, при­пре­ме за смрт и пред­смрт­не бо­ле­сти. Оту­да је то­ли­ко ра­ши­ре­но гле­ди­ште да је из­не­над­на смрт нај­по­вољ­ни­ји ис­ход. Хри­шћа­ни се, на­про­тив, при­пре­ма­ју за смрт, исто­вре­ме­но се мо­ле­ћи за из­ба­вље­ње од из­не­над­не смр­ти, сма­тра­ју­ћи да је ве­ли­ко до­бро има­ти мо­гућ­ност при­пре­ме за смрт­ни ис­ход, ко­ји се сма­тра ду­хов­но зна­чај­ном ета­пом чо­ве­ко­вог жи­во­та. Окру­жен хри­шћан­ском бри­гом, са­мрт­ник у по­след­њим да­ни­ма зе­маљ­ског по­сто­ја­ња мо­же до­жи­ве­ти бла­го­дат­ну про­ме­ну ве­за­ну за но­во осми­шља­ва­ње већ пре­ђе­ног пу­та и за по­кај­но пред­ста­ја­ње пред веч­но­шћу. То­га се ли­ша­ва ка­ко са­мо­у­би­ца, та­ко и чо­век ко­ји се из­ла­же еу­та­на­зи­ји.

Пи­та­ње еу­та­на­зи­је по­вла­чи за со­бом и чи­тав низ до­пун­ских мо­рал­них ко­ли­зи­ја ко­је су на нај­те­шњи на­чин ве­за­не за про­бле­ма­ти­ку ди­ску­си­је о тра­ди­ци­о­нал­ним и ли­бе­рал­ним вред­но­сти­ма. Реч је, из­ме­ђу оста­лог, о функ­ци­ја­ма и уло­зи ле­ка­ра. Пре­ма пред­ста­ви уте­ме­ље­ној на ре­ли­ги­ји, ко­ја на­ла­зи од­раз у ве­ков­ној тра­ди­ци­ји, за­да­так ле­ка­ра је ле­че­ње бо­ле­сти и очу­ва­ње жи­во­та бо­ле­сни­ка, а ни у ком слу­ча­ју не пре­се­ца­ње жи­во­та. Хи­по­кра­то­ва за­кле­тва гла­си: „Не­ћу пру­жи­ти лек ко­ји до­но­си смрт, чак и уко­ли­ко ме за та­ко не­што бу­ду мо­ли­ли.“ Ле­кар ко­ји је по­мо­гао усмр­ће­њу бо­ле­сни­ка, чак и уко­ли­ко је то оба­вље­но уз са­гла­сност или на мол­бу бо­ле­сни­ка, пре­у­зи­ма на се­бе функ­ци­је џе­ла­та. Иш­че­за­ва онај мо­рал­ни кри­те­ри­јум ко­ји је ве­ко­ви­ма про­фе­си­ју ме­ди­цин­ског рад­ни­ка чи­нио то­ли­ко уз­ви­ше­ном и по­ча­сном и за­хва­љу­ју­ћи ко­ме је па­ци­јент свој жи­вот по­ве­ра­вао ле­ка­ру. Ле­га­ли­за­ци­ја еу­та­на­зи­је ће ова­кво по­ве­ре­ње учи­ни­ти не­мо­гу­ћим.

Још јед­на мо­рал­на ко­ли­зи­ја, по­сред­но ве­за­на за еу­та­на­зи­ју, ти­че се по­сте­пе­не из­ме­не про­пор­ци­о­нал­ног од­но­са из­ме­ђу омла­ди­не и ста­ри­јих љу­ди у за­пад­ним зе­мља­ма. Го­ди­не 2000. у Ор­га­ни­за­ци­ји ује­ди­ње­них на­ци­ја при­пре­мљен је из­ве­штај пре­ма ко­ме про­цес ста­ре­ња ста­нов­ни­штва у све­ту не­ма ана­ло­га у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства. По­ве­ћа­ње про­пор­ци­о­нал­ног уде­ла ста­ри­јих љу­ди (уз­ра­ста од 60 го­ди­на и ста­ри­јих) пра­ће­но је сма­ње­њем про­пор­ци­о­нал­ног уде­ла мла­дих љу­ди (уз­ра­ста до 15 го­ди­на). До 2050. го­ди­не број ста­ри­јих љу­ди у све­ту пр­ви пут у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства пре­ва­зи­ћи ће број мла­дих (858). Нај­бр­же се про­цес ста­ре­ња ста­нов­ни­штва од­ви­ја у раз­ви­је­ним зе­мља­ма За­па­да, где је он усло­вљен ка­ко на­глим сма­ње­њем на­та­ли­те­та, та­ко и про­ду­же­њем жи­вот­ног ве­ка за­хва­љу­ју­ћи по­бољ­ша­њу ква­ли­те­та ме­ди­цин­ских услу­га и ни­зу дру­гих чи­ни­ла­ца. Ме­ђу­тим, из­ве­сно је да што ве­ћа бу­де про­сеч­на ста­рост ста­нов­ни­штва би­ло ко­је зе­мље, то ће те­же фи­нан­сиј­ско бре­ме ле­ћи на пле­ћа сва­ког мла­дог чо­ве­ка те зе­мље, јер ће он би­ти при­ну­ђен да пла­ћа све ве­ће до­при­но­се за из­др­жа­ва­ње не­пре­ста­но рас­ту­ће ар­ми­је ста­ра­ца. У тој си­ту­а­ци­ји еу­та­на­зи­ја се мо­же учи­ни­ти на­ро­чи­то по­жељ­ном као јед­но­ста­ван на­чин из­ба­вље­ња од нео­п­ход­но­сти тро­ше­ња сред­ста­ва на из­др­жа­ва­ње ста­ри­јих љу­ди. Њи­ма ће се све че­шће го­во­ри­ти о њи­хо­вом „пра­ву на смрт“ и о мо­гућ­но­сти да „до­сто­јан­стве­но оду из жи­во­та“.

За­ко­но­дав­но при­зна­ва­ње пра­ва на еу­та­на­зи­ју је­сте при­мер ко­ји по­ка­зу­је на ко­ји се на­чин мо­же ра­зо­ри­ти тра­ди­ци­о­нал­ни мо­рал. Ле­га­ли­за­ци­ја еу­та­на­зи­је пред­ста­вља атак на све­ште­ни дар жи­во­та, пре­ма ко­ме се у хри­шћан­ској кул­ту­ри Евро­пе ве­ко­ви­ма не­го­вао тре­пе­тан од­нос по­што­ва­ња. Те ре­чи Па­три­јарх Ки­рил, та­да мје­сто­бљу­сти­тељ па­три­ја­ра­шког пре­сто­ла, за­бе­ле­жио је у пи­сму ко­је је 22. де­цем­бра 2008. го­ди­не упу­тио ве­ли­ком вој­во­ди од Лук­сем­бур­га Ан­ри­ју, ко­ји је од­био да пот­пи­ше За­кон о ле­га­ли­за­ци­ји еу­та­на­зи­је у сво­јој зе­мљи са обра­зло­же­њем да је тај за­кон у ко­ли­зи­ји са тра­ди­ци­о­нал­ним хри­шћан­ским вред­но­сти­ма.

Ру­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, као и дру­ге тра­ди­ци­о­нал­не вер­ске за­јед­ни­це Евр­о­пе, исту­па про­тив при­зна­ва­ња за­ко­ни­то­сти еу­та­на­зи­је, ко­ја ума­њу­је до­сто­јан­ство чо­ве­ка и де­ва­сти­ра про­фе­си­о­нал­ну ду­жност ле­ка­ра, чи­ји је при­зив да чу­ва, а не да пре­ки­да жи­вот, пи­ше Па­три­јарх Ки­рил. „Хри­шћа­ни зна­ју за пат­ње не­из­ле­чи­во бо­ле­сних љу­ди. Они се мо­ле за олак­ша­ње њи­хо­вог бо­ла, пру­жа­ју им по­моћ и по­др­шку. Ме­ђу­тим, усмр­ћи­ва­ти па­ће­ни­ке или им по­ма­га­ти да из­вр­ше са­мо­у­би­ство ап­со­лут­но је не­до­пу­сти­во.“ Обра­ћа­ју­ћи се вој­во­ди од Лук­сем­бур­га, Па­три­јарх на­гла­ша­ва: „Ва­ша од­лу­ка пред­ста­вља при­мер хра­бро­сти, ода­но­сти уве­ре­њи­ма ко­ји­ма се на­дах­њу­је ве­ћи­на ста­нов­ни­ка Евро­пе. Ве­ру­јем да је од­бра­на тра­ди­ци­о­нал­них вред­но­сти на­ро­да европ­ског кон­ти­нен­та оно што ће по­мо­ћи очу­ва­њу те­ме­ља на­шег за­јед­нич­ког до­ма.“

По­сту­пак вој­во­де од Лук­сем­бур­га је­дан је од рет­ких при­ме­ра ка­ко се др­жав­ни ли­дер у зе­мљи где до­ми­ни­ра ли­бе­рал­ни по­глед на свет ру­ко­во­ди хри­шћан­ским мо­рал­ним нор­ма­ма. Ана­лог­ни ин­ци­дент до­го­дио се 1990. го­ди­не у Бел­ги­ји, где је краљ Бо­ду­ен Пр­ви, ин­спи­ри­сан ду­бо­ком ве­ром, аб­ди­ци­рао да не би пот­пи­сао За­кон о уки­да­њу за­бра­не абор­ту­са, ко­ји је Пар­ла­мент већ био усво­јио. То­ком 39 са­ти Бел­ги­ја ни­је има­ла кра­ља, и За­кон је пот­пи­сан од стра­не Пар­ла­мен­та, ко­ји је вр­шио функ­ци­је ре­ген­та, по­сле че­га је краљ био по­зван да се вра­ти.

То­та­ли­тар­но дру­штво у ко­ме се чо­век пре­зи­ре, а др­жа­ва и ко­лек­тив по­се­ду­ју сва пра­ва над чо­ве­ком, по ми­шље­њу Па­три­јар­ха Ки­ри­ла, је ан­ти­чо­веч­но. Али, ан­ти­чо­веч­но „по­ста­је и оно дру­штво у ко­ме се људ­ска пра­ва пре­тва­ра­ју у ин­стру­мент осло­ба­ђа­ња раз­у­зда­ног ин­стинк­та, док се пој­мо­ви до­бра и зла ме­ша­ју и ис­ти­ску­ју иде­јом мо­рал­не ау­то­но­ми­је и плу­ра­ли­зма. Ова­кво дру­штво гу­би коч­ни­це мо­рал­ног ути­ца­ја на лич­ност“. За­да­так са­вре­ме­ног дру­штва са­сто­ји се у то­ме да се до­стиг­не ис­пра­ван ба­ланс из­ме­ђу на­че­ла људ­ских пра­ва и на­че­ла мо­рал­не од­го­вор­но­сти.

 

http://spc.rs/sr/patrijarh_kiril_pravo_na_eutanaziju_moralna_odgovornost

[Милан Ракић]

Јужноафрички надбискуп: Неизлечивим болесницима треба дати право на асистирано самоубиство!

 

Дезмонд Туту: Људима треба дати право на достојанствену смрт

Истог дана када је објављен добитник Нобелове награде за мир, други нобеловац доспео је у жижу јавности својим залагањем за право на асистирано самоубиство.

Надбискуп Дезмонд Туту, јужноафрички активиста који се годинама неуморно борио за грађанска права, написао је колумну за Вашингтон Пост у којој каже да је “имао среће што је живот провео борећи се за достојанство живих”, али да сада, када пуни 85 година, “жели да помогне људима да добију право на достојанствену смрт”.

Туту сматра да тешко болесни људи који немају шансу за опоравак заслужују “самилост и правду” и да “достојанствена асистирана смрт” треба да буде понуђена као опција паралелно са палијативном негом.

Туту наводи примере Калифорније и Канаде у којима је еутаназија легализована, али сматра да свет треба да крене истим стопама.

Према сопственом признању, није увек размишљао тако, али је данас “када је његов живот ближи крају, него почетку”, сасвим посвећен тој идеји.

“Људи имају право да одаберу како и када желе да напусте Мајку Земљу”, написао је он.

[kopitar]

Liječnica usmrtila staricu koja se opirala eutanaziji: ubacili joj sredstvo za smirenje u kavu, a potom ju obitelj držala dok se borila za život | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/svijet/obitelj-lijecnica-usmrtila-staricu-protivila-eutanaziji-sedativ/

[Natasa.]

Da kažeš da je starcu dosadilo da živi, ali ovoliko komentara podrške...koja razmaženost od mlađih ljudi.

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2018&mm=05&dd=07&nav_id=1389922

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН (АЛФЕЈЕВ): РАСПРАВА О ЕУТАНАЗИЈИ У КОНТЕКСТУ ДИЈАЛОГА ИЗМЕЂУ ХРИШЋАНСТВА И СЕКУЛАРНОГ ХУМАНИЗМА

 

Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти.

У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу.

Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио:
 
„Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1]

Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе?

Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5]

Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7]

Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога.

Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима?

Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“.

Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] 

Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света.
Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности.

Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19).
 
Извор: Теологија.нет

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//1645.mitropolit-ilarion-alfejev-rasprava-o-eutanaziji-u-kontekstu-dijaloga-izmedu-hriscanstva-i-sekularnog-humanizma.html