Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви

– на жртвенику Божјем у олтару – приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино

од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. Код богобојажљивих

свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива – све им је на своме месту, како

треба.

И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и

у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код

непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је

свећа, само нека је јефтина.

Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је

садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла –

изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.

Сада се стање у многоме изменило – нажалост и код многих Хришћана, који

не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима

нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо само један.

ПОУКА СА ОНОГ СВЕТА

врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава

она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би

имала воштане свеће палила је нечисте – парафинске. А кад је чула од проповедника

да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада

желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа.

Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна

Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка, као на јави, сва

окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених

свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје

свеће од воска што си их палила и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш

на гомили поломљене и погашене, то су нечисте свеће од разних мешавина и као

такве одбачене су. Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.

Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су

твоје жртве које приносиш – чисте или нечисте. Због сагоревања таквих нечистоћа

многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује,

задржава у њима. Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје

упокојене, а оно што је битно, то не чине. Жао им је просто да плате нешто скупље

воштане свеће и да их пале, и да плате службе за упокојене – дакле оно што је

Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера и дарови су му чисти што их

приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије,

зато му Господ нечисте жртве и не прима.

Схиархимандрит Гаврило (Димитријевић)

[JESSY]

         Кривудавим прашњавим путем ишли су човек и његов пас. Умор их је толико савладао да су једва корачали. Одједном угледаше диван призор.

         Лепу капију са ниском оградом, а иза ње ливаду пуну разнобојног цвећа.

         - Шта је ово - упита човек чувара који је седео на улазу.
         - Ово је Рај. Ти си умро и сад можеш у миру да се одмориш.
         - Има ли ту воде?
         - Има колико ти душа жели. Има и фонтана и базена.
         - Јел може нешто и да се поједе?
         - Све што пожелиш.
         - А за мог пса, има ли нешто?
         - Жао ми је, али псима није дозвољен улаз. Ти уђи, а он мора остати испред врата.
         Кад то чу, човек само уморно одмахну руком и настави пут. Пас је ишао за њим. После неког времена опет им се указа диван призор. И ту је на улазу седео чувар.
         - Јако сам жедан, има ли код вас воде?
         - Уђи слободно, у дворишту је извор.
         - А мој пас? И он је жедан!
         - Може и он. Поред извора видећеш појилицу за животиње.
         - Гладан сам.
         - Добићеш вечеру.
         - А мој пас?
         - Биће нешто и за њега, не брини.
         - Које је ово место?
         - Ово је Рај!
         - Како сад опет Рај. Већ смо били на једном месту за које су нам рекли да је Рај.
         - Слагали су вас. Тамо је Ад-пакао. Оно што сте видели на улазу су само кулисе.
         - Ако је тако, зашто ви трпите њихове лажи?
         - Зато што нам користе, јер до правог Раја долазе само они који не напуштају своје пријатеље.

                           Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 10/2013.

[Драгана П.]

СИТО (поучна прича о молитви)

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи.
– Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га: - Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?
Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему.
Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?
Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.

[Данче*]

стаза живота

Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.

- Да ли је ово дуг пут? – питала је.

Њен Путовођа јој је одговорио:

- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.

Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.

И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:

- Ништа на свету не може бити лепше од овог!

Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.

Деца прозборише:

- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!

Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:

- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.

И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:

- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.

Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:

- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.

Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу… облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:

- Подигните очи! Гледајте у светлост!

Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.

Те ноћи мајка помисли:

- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!

Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.

Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.

Мајка рече:

- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.

На то јој деца одговорише:

- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.

Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:

- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.

[JESSY]

 

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и свети саваочита молитву, да би посао што боље завршио.

Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад ба-

ци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Из Светосавског Звонца

[JESSY]

Рибар је превозио чамцем једног човека. Путник га је пожуривао: - Брже, касним на посао! И тада је видео да је на једном веслу написано "моли се", а на другом - "ради".
-Због чега то? 
 -Ради подсећања - одговорио је рибар.
 - Да не заборавим да треба да се молим и радим.
 -Па свима је јасно да мора да се ради, а молити се, - човек је одмахнуо руком,
- то није обавезно. Никоме то није потребно, због чега губити време на молитву. 
-Није потребно?
 - Упитао је рибар и извукао из воде веслом са натписом "моли се", и почео да весла само са једним веслом. Чамац је кружио у месту. Ево видиш какав је труд (рад) без молитве. Кружимо на једном месту и нема никаквог напретка. Дакле јасно је: да би се успешно пливало по бурном житејски мору треба чврсто држати у рукама два весла: молитву и рад.

[JESSY]

Прича о уразумљењу једног мужа 
Живео један човек и једном се спремао да иде да ради у винограду и рекао је својој жени:
-Ујутру рано ћу кренути у виноград.
-ићићеш ако је Богу угодно, одговорила је жена.
- Угодно Богу или не, - одговорио је он, - ја ћу свеједно ићи!
Ујутру док је још био мрак, изашао је из куће и пошао ка свом винограду. Али напољу је био такав пљусак, да је морао брзо да се врати кући. Покуцао је на врата пре зоре:
-Ко је то? - Упитала је жена.
Ако је Богу угодно, одговорио је, - то сам ја, твој муж.

[Иван Ивковић]

Месец се не може украсти

Рјокан, учитељ зена, живео је врло скромно у једној малој колиби у подножју брда. Једне вечери лопов уђе у колибу и откри да у њој нема ничега што би се могло украсти. Рјокан се врати и затече га. "Можда си прешао дуг пут да ме посетиш", рече пљачкашу, "и не би требало да се вратиш празних руку. Молим те, узми моју одећу као поклон." Лопов остаде запрепашћен. Узе одећу и побеже. Рјокан седе онако неодевен да посматра месец. "Јадник", сањарио је, "волео бих да сам могао да му дам овај лепи месец."

[Данче*]

НЕЗНАНО ДОБРО

Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?

И анђели су једном рекли Богу:

- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!

- Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.

И анђели упиташе свеца:

- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?

- Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.

- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?

- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.

- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?

- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.

- Па шта желиш? – упиташе анђели.

- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.

Али анђели су наставили да инсистирају.

- Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.

Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“

Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.

А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.

[JESSY]

Полемика са смирењем
У једном селу живео је невероватни полемичар, који је полемисао редом са свим и сваким. Захваљујући својој невероватној упорности успевало му је да сваку полемику заврши у своју корист са речима „Ето видиш да сам био у праву“. На свако тврђење и сваку мисао он је увек налазио супротну. Будући горд због својих победа у полемикама чуо је једном да је у његово село код његовог пријатеља дошао један мудар старац.

„Ако успем да надвладам полемиком и тог старца, онда не само да ћу бити славан у свом селу, већ и у целој земљи“,- одлучио је овај занешењак и кренуо да тражи мудраца. Дошавши у кућу у којој је гостовао мудрац он замоли да му дозволе да разговара с њим. Када су га довели код старца, рекао је гордо: „Мудрац, наслушао сам се о твојој мудрости али без обзира на то уверен сам да сваку фразу коју изговориш могу да оспорим и докажем да сам ја у праву“.
- Да, у праву си – старац је одговорио мирно.
- Не, нисам у праву, - кроз плач је узвикнуо споритељ…и престао.

[ivanaika]

Car i Bog

Dva siromaha hodaše po Carigradu. Jedan vikaše: “Pomozi Bože!” A drugi: “Pomozi care!”
Caru dosadi slušati siromaha gde svaki dan viče: “Pomozi care!” te ga naumi obogatiti. Zato ga pozva k sebi i dade mu hleb u kome su bili zamešani dukati, te mu reče:

“Ne viči sada više, idi kući i budi srećan.”

Siromah ne znajući šta je u hlebu, krenu kući. Ali u putu srete onog drugog siromaha i ispriča mu sve što se sa njim zbilo te mu pritom ponudi hleb na prodaju pošto je bio uveren da hleb nije dovoljno pečen.

Siromah, koji je vikao:”Pomozi Bože” prihvati ponudu i dade mu za hleb nekoliko dinara. Kad dođe kući, zareza hleb i na ogromno čudo spazi gomilu dukata u njemu, te od tog dana prestade i prositi.

Siromah koji je vikao:”Pomozi care!” prinuđen bi i dalje prositi. Kad to car spazi, dozva ga sebi i celu stvar ispita.

I kad je sve saznao, reče mu: “Ne vredi ti vikati: ‘Pomozi care’, ipak Bog sreću deli!”

[Данче*]

Два калуђера

Два калуђера на ходочашћу стигла су до газа неке реке. Тамо су угледали девоjку у доњем рубљу, коjа очито ниjе знала шта да ради пошто jе вода била дубока, а она ниjе желела да упропасти своjу одећу. Без икакве буке, jедан од калуђера упртио jу jе на леђа, пренео преко реке и спустио на другу обалу. 

Калуђери су наставили своjим путем. Међутим, после jедан сат, онаj други калуђер почео jе да приговара:

- Сигурно да ниjе добро да дотакнеш жену. То jе потпуно у супротности са забраном блиског контакта са женама. Како си могао да урадиш нешто што се коси са монашким правилима?

Калуђер коjи jе девоjку пренео преко реке ниjе одговарао. Наставио jе мирно да иде док коначно ниjе приметио:

- Оставио сам jе поред реке jош пре jедан сат. Зашто jе ти jош увек носиш?

[Zero]

PROGUTALA GA STOLICA (Nikolaj Velimirović)

Bila tako dva prijatelja u Arabiji. Svako veče sjedali kraj vatre na malim tronogim stolicama i razgovarali. No dogodi se da jedan od njih postade šeik. Preseli se dakle u kamenu palaču i sjedne u visoku stolicu od sedefa. Mnogi narod dolazi i klanja se novom starješini. Došao i stari prijatelj njegov, sav radostan, preradostan, da mu čestita. Ali ga oholi šeik nehtjde pustiti k sebi nego ga ostavi da čeka pred kapijom mnogo dana. Naposljetku naredi da mu ga dovedu.

      Skromni prijatelj uđe, a šeik se još više zavali u stolicu od sedefa. Prijatelj odmah sve shvati pa se navlaš poče obazirati oko sebe kao da ne vidi šeika. Šeik ga ljutito oslovi i upita što traži očima?

"Tražim tebe čovječe gdje si!" odgovori prijatelj pa tužno dodade:

"dok si sjedio na maloj stolici nije se vidjela stolica od čovjeka, a sad se ne vidi čovjek od stolice!"

[Иван Ивковић]

PROGUTALA GA STOLICA (Nikolaj Velimirović)

...

Еееј, има једна много слична зен прича...

Посетница

Кеичу, велики учитељ зена у периоду Меиђи, био је поглавар Тофуку храма у Кјоту. Једнога дана гувернер Кјота га потражи по први пут. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу, на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. Немам ја посла са таквим човеком, рече Кеичу свом пратиоцу. Реци му да оде одавде. Пратилац однесе посетницу назад, извињавајући се. Моја је грешка, рече гувернер, и оловком прецрта речи гувернера Кјота. Замоли поново свог учитеља. О, јели то Китагаки?, узвикну учитељ када виде посетницу. Хоћу да видим тог човека.

[JESSY]

„Pitao je učenik učitelja:
Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”