Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Бартендаз]

  Цитат

Па да видим да не разумеш...

Бог зна шта ће да каже Алпиниста, али алпинисту је убило уже за које се држао, а Бог му је рекао да га пусти...

Бог му је рекао шта треба да учини да не умре...

Знаш ли онај виц у поплави када се побожан човек нашао у води и моли се Богу, и пролази чамац и људи му пружају руку да га убаце у чамац, а он им одговара: ''не, ја се уздам у Божију руку, он ће ме спасити..'', мало затим ето и другог чамца, спасиоци крећу ка њему, а он виче: ''Не, не, ја чекам Бога да ме спасе...'' и тако прође и трећи чамац и човек се удави...

У сусрету са Оцем, он пита: '' Зашто ме Оче ниси услишио?'', а Бог одговара: ''Па три чамца сам ти послао!!!'' Шта очекујеш, да ћу сићи доле да те вадим...

То важи и за Алпинисту... ''Реко сам ти да пустиш уже!...  да си га пустио, пао би у снег, котрљао се угрувао се и још би живио, да сведочиш, а сад морам да те постидим за непослушност и неверу, па нека сад сви знају да си непослушан!!!''  eheeeej

Ала сам га измислила... 0442_feel

Ваљда ти је јасније...  319.gif

Мало јасније..само ме занима нешто-Кажемо Бог је савршен,он све зна унапред?Зар он није знао за овај чамац да ће човек да каже уздам се у Бога?Или да ће алпиниста да се држи за уже?Зар он не зна то?Мене то мучи,поред тога што не знам где да нађем чварци у кавурме  confused

[sekastarča]

  Цитат

Мало јасније..само ме занима нешто-Кажемо Бог је савршен,он све зна унапред?Зар он није знао за овај чамац да ће човек да каже уздам се у Бога?Или да ће алпиниста да се држи за уже?Зар он не зна то?Мене то мучи,поред тога што не знам где да нађем чварци у кавурме  greengrin

Пре него ли поставим нову причу реших да ти напишем оно што мислим о ових хиљаду зашто? 

Мислим да на наших 1000 зашто? постоји једно просто зато!

То зато! гласи: Вера у васкрсење и живот будућега века!

Наша питања о Божијим делима, откривају нашу сумњу у васкрсење, откривају да сумњамо да је Христос васкрсао из мртвих и победио смрт... ми о томе говоримо, рекла бих механички, на делу, не верујемо у оно што исповедимо... crvenilo

Наш страх од смрти, наше не разумевање зашто човек умире, зашто је умро наш отац, мајка, брат, сестра, дете, је наша невера у победу смрти и спасење... Ми у телесној смрти не видимо спасење, јер не верујемо у живот будућега века, у обећање које нам је дато, да нас Господ наш води у обећану земљу у којо тече мед и млеко... dada  То је уже за које се држимо, уже земаљско, смртно, уже невере...

Христос се не би дао разапети и понизити до ђавола, хулитеља Божијег, да није веровао да ће га Отац подићи из мртвих и спасити...

Аврам не би ладно привезао свога сина јединца за жртвеник да није веровао да Бог може подићи из мртвих његовог сина и да ће већ провидети и да ће бити добро...

И свако ко ове вере има пушта ово уже, овај земаљски живот на вољу Божију, на вољу Оца који ће провидети најбоље, који ће нас спасити... whackado

Свети Оци, па и мирјани који верују у васкрсење, не боје се смрти, не питају зашто је умрла драга особа, тужни су због себичности, недостатка, али се радују њиховом спасењу и надају поновном сусрету... Они се боје како ће стати пред лице Божије, а не смрти телесне. Ко верује у васкрсење заиста у телесној смрти која долази по Божијој вољи, каква год она била, види спасење.  stadaradim

        Hristos vaskrse

[sekastarča]

                                                    Т р и  и с п о с н и к а

                                                    По руској причи

                   

Једном је владика руски путовао с богомољцима преко мора.Током пловидбе, брод се приближио острвцету на коме су, по причи неких рибара, живела три испосника.

Владика је пожелео да види испоснике, па је бачено сидро, чамац спуштен у море и веслачи с владиком завеслали ка острву. Када су пришли ближе, угледали су три испосника – један је био висок, други мањи, а трећи сасвим мали; стајали су на обали и држали се за руке.Сва тројица имали су дуге седе браде.

Владика је изашао из чамца и благословио их, а они му се поклонили до земље.

Онда их је питао како воде испоснички живот и како се моле Богу.

Најстарији испосник је рекао: ,, Овако се молимо – вас тројица горе, спасите нас тројицу доле.'' Само што је то изговорио, друга два испосника погледаше ка небу и углас рекоше: ,,Тројица вас, тројицу нас спасите!''

Владика се насмејао и рекао им: .. То сте ви чули за Свету Тројицу, али не молите се како ваља. Ја ћу вас научити по Светом писму, како је Бог наложио људима да се моле.''

И почео је владика да их учи ,, Оче наш'' и учио их је сатима, све до вечери, стотину пута понављајући речи молитве, а испосници су понављали за њим. На крају, сва тројица су поновили читаву молитву.

Већ се смркавало, месец се појавио иза мора, када је владика пошао натраг на брод. Исподници су пали пред њим на колена, а он их је подигао и све редом изљубио.Затим је сео у чамац и запловио према броду, слушајући како испосници углас понављају молитву. Када се чамац примакао броду, нису се више чули њихови гласови – само су се видели, обасјани месечином, како стоје на обали, на истом месту, и држе се за руке.

Брод је одмах запловио, а испосници постепено ишчезли из вида; видело се само још острвце, да би затим и оно нестало; само је море треперило на месечини. Богомољци су легли да спавају, и на палуби је све утихнуло. Владика је, међутим, остао код крме, гледао у правцу острва и размишљао о испосницима. Наједном, учинило му се како нешто светлуца на тој страни – као да се нешто блиста и беласа на тој месечини – можда галеб или једро на чамцу. То нешто примицало се све ближе, али никако да разазна шта је.

Владика је пришао крмару, упитавши га шта је то, а већ је и сам видео – трче по мору испосници, беле се њихове седе браде и све су ближе броду. Препао се крмар, оставио кормило и повикао:,, Господе!Испосници јуре за нама по мору, као да по земљи иду!'' Сви су скочили према крми и угледали испоснике, који су већ пришли уз сам бок брода, погледали навише и углас проговорили:,, Заборавили смо, пресвевтли владико, заборавили смо твој наук! Док смо понављали, памтили смо, али само што смо застали, промаче нам једна реч и све се распршило. Све смо заборавили, научи нас опет!''

Прекрстио се владика, нагнуо се према испосницима и рекао им:,, Услишиће Бог вашу молитву, слуге Божје. Немам шта да вас научим. Молите се за нас, грешне!'' Онда им се дубоко поклонио. Испосници су се окренули и пошли морем натраг. Све до јутра видела се светлост на оној страни куда су отишли.

[Тавита]

Drago mi je da se ova tema nastavlja  stadaradim Hristos vaskrse

[ZELJKO P.]

mense0198626478946378946

[Бартендаз]

  Цитат

  Цитат

Мало јасније..само ме занима нешто-Кажемо Бог је савршен,он све зна унапред?Зар он није знао за овај чамац да ће човек да каже уздам се у Бога?Или да ће алпиниста да се држи за уже?Зар он не зна то?Мене то мучи,поред тога што не знам где да нађем чварци у кавурме  0442_feel

Пре него ли поставим нову причу реших да ти напишем оно што мислим о ових хиљаду зашто?  nesiguran

Мислим да на наших 1000 зашто? постоји једно просто зато!

То зато! гласи: Вера у васкрсење и живот будућега века!

Наша питања о Божијим делима, откривају нашу сумњу у васкрсење, откривају да сумњамо да је Христос васкрсао из мртвих и победио смрт... ми о томе говоримо, рекла бих механички, на делу, не верујемо у оно што исповедимо... ekstra

Наш страх од смрти, наше не разумевање зашто човек умире, зашто је умро наш отац, мајка, брат, сестра, дете, је наша невера у победу смрти и спасење... Ми у телесној смрти не видимо спасење, јер не верујемо у живот будућега века, у обећање које нам је дато, да нас Господ наш води у обећану земљу у којо тече мед и млеко...   То је уже за које се држимо, уже земаљско, смртно, уже невере...

Христос се не би дао разапети и понизити до ђавола, хулитеља Божијег, да није веровао да ће га Отац подићи из мртвих и спасити...

Аврам не би ладно привезао свога сина јединца за жртвеник да није веровао да Бог може подићи из мртвих његовог сина и да ће већ провидети и да ће бити добро...

И свако ко ове вере има пушта ово уже, овај земаљски живот на вољу Божију, на вољу Оца који ће провидети најбоље, који ће нас спасити... klapklap

Свети Оци, па и мирјани који верују у васкрсење, не боје се смрти, не питају зашто је умрла драга особа, тужни су због себичности, недостатка, али се радују њиховом спасењу и надају поновном сусрету... Они се боје како ће стати пред лице Божије, а не смрти телесне. Ко верује у васкрсење заиста у телесној смрти која долази по Божијој вољи, каква год она била, види спасење.  :cheesy2:

       

Али доста често сумњамо у то,ја који још градим своју веру мени треба времена да схватим и расудим то лепо...али доста сте ми помогли,хвала вам.

[sekastarča]

  Цитат

Drago mi je da se ova tema nastavlja  smej.gif

Хвала ти Тавита 

све сам од вас овде научила, како, шта, где...    :291291291:

@Бартендаз

Храбро! Сви заједно градимо и надамо се и тражимо...

Ко тражи он и налази  smej.gif

   

                          :group111:

[Бартендаз]

  Цитат

                                                     

                                              С Т А Р А Ц  Г А В Р И Л О

                 

  Старац Гаврило је био необичан калуђер, испосник. Како то обично бива, овог подвижника и аскету, многи нису разумели. Неки су му се чак и подсмевали.

          Старац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус.

Његов деда , Антоније, је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Обреновићку србију као пуки сиромашак, без игде икога свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је јако побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово, код Опарића, и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се добром девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио као честите православце.

          Кад је његов унук Витомир имао 14 година, тешко се разболео. Било је то у време Великогоспојинског поста. Његови родитељи реше да га воде у Љубостињу, да се тамо причести, па нека буде Божија воља.Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. Витомир је лежао у колима. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу.

          Сутрадан , на Преображење, силан народ дошао на Литургију. Пуна и црква и порта. Литургију је служио Свети владика Николај ( Велимировић ). Кад је дошло време за причешће, Витомира су унели у цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба.

          После службе, Свети Владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се, миросао га и рекао да устане и служи Господу. Још му је рекао да ће му живот донети много невоља, биће затваран и мучен,претиће му смрћу, али да не треба ничега да се боји.

          -Страдаћеш због своје вере. Због љубави према Господу ће те затварати по тамницама. У своје време, у познијим годинама, ћеш постати монах, у теби тече руска православна крв.

          Витомир је убрзо оздравио и прикључио се Богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио.Слушо је све беседе Светог Владике, чије су речи продирале дубоко у његову душу.

          После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета су били на мети Удбе. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ, противник државе и комунистичког поретка. О том времену је о. Гаврило нерадо говорио. Иследници су га сурово тукли, па га онако крвавог и онесвшћеног остављали да умре.

          -Али милистиви Господ ме подизао из мртвих. Тако сам провео све четири године у затвору.

Тражили су иследници од мене да се одрекнем вере у Бога, да признам да сам крив за шта ме они оптужују. Ја нисам хтео да се одрекнем Бога, а нисам имао шта да признам, јер нисам био крив, па су ме тукли тако да ми је крв текла из уста, носа и ушију. Једаред су ме пребили толико да сам видео своје тело обливено крвљу, а моја душа лебди у ваздуху.

            После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна ( од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи.

            Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи ( био је изгубио сваки појам о времену ), јавио му се Анђео господњи, охрарио га и олакшао му болове , а воду је додиром прста загрејао. Кад су ујутро удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир седи на камену, пева Господу у славу,а вода топла, пуши се, ко да је у бањи, а не у тамници. И његова фамилија је била изненађена и обрадована, кад  су им рекли да је Витомир жив. Они га већ били ожалили и црнину обукли.

              То је страшно деловало нa тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилазили са великим подозрењем, али , више га нису тукли.

              По изласку из затвора постао је црквењак у Јагодинској цркви. Служио је предано и ништа му није било тешко. У манастир је пошао кад је већ био превалио педесету.

              Тако је Витомир постао Гаврило. Благ, кротак, пун праштања, разумевања и милоште.

Али таквим праведницима је на земљи тешко. Ни тамо, где би се то очекивало , није наишао на разумевање. Све је подносио кротко као јагње. Очигледно је имао дар прозорљивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су касније схватили да је Старац све јасно видео.

                Памте људи и данас шта је говорио, мада је у оно време, мало ко његове речи озбиљно

схватао, када је говорио да ће у манастир доћи човек, домаћин, Из Свете Горе. И још је говорио да ће манастир Светог Луке бити Први у Србији. На подсмешљиве коментаре, као што су:

              -Е баш ће из Свете Горе код нас неко да дође! Нема негде боље, него у наше блато!-Старац је смирено одговарао :

                -Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим.

                  Старца ништа светско није интереспвало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Са посетиоцима није разговарао о политици и свакодневним догађањима, политичким или било каквим другим. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Пажње вредан је запис господина Радише Нешића из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео Старац Гаврило. Радиша је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских-Младенаца, 21. марта 1999. године, дошао у манастир Светога Луке и затекао Старца Гаврила у раѕговору са монахом Николајем из манастира Свете Петке ( Извор код Параћина ). Старац је плакао и говорио да жали Србију.

                  Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш,Крушевац.-Старац се загрцнуо од плача, па је наставио :

                  -Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. А страдање све због оног антихриста у Београду.

                  О последњим данима овог великог молитвеника, као о његовој блаженој кончини казивао нам је Горан Матић из Бошњана.

                    Монах Гаврило се упокојио на дан Светог Архађела Михаила, те исте 1999. године и сахрањен је код манастира. Сестринство је 2001. године отишло у неки други манастир. тако је завршено прво раздобље поновног живота светиње код целебног извора.

                 

                            Из књиге ПОВЕСТ О МАНАСТИРУ СВЕТОГ ЛУКЕ- Радмиле Мишев

Извор: http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=49.msg4488#msg4488

HVALA HVALA HVALA!!!

[Тавита]

  Цитат

  Цитат

Drago mi je da se ova tema nastavlja  ekstra

Хвала ти Тавита  0409_feel

све сам од вас овде научила, како, шта, где...    4chsmu1

@Бартендаз

Храбро! Сви заједно градимо и надамо се и тражимо...

Ко тражи он и налази  0409_feel

   

                         

Sve smo ZAJEDNO naucile  ekstra

Ne mogu ja uciti od tebe niti ti od mene ako nema NAS.

Moj put do Boga je moja sestra i moj brat.

Svako dobro.

Nastavite ovako  0409_feel

[sekastarča]

                 

Беше у једном манастиру један јеромонах који беше важио за доброг духовника код кога се сакупљаше доста верног народа. Али једног дана дође му један несретник којем ђаво нанесе смртоносне повреде на његову јадну страсну душу.

И тај човек пришавши том свештенику који држаше у својој руци путир са духовним противотровом Христа Бога, против греха и смрти, чекаше да му свештеник да тог противотрова како би своју душу спасао од вечне смрти и пропасти.

Али свештеник га упита? Да ли си постио најмање пет дана на води, а човек му одговори; Нисам толико постио Оче.

Тада свештеник рече; Е онда те не могу причестити, иди кући и дођи кад будеш постио онолико колико ти ЈА одређујем, онда дођи да те причестим.

И несретни човек борећи се против себе и својих страсти једва и сада приступи чаши спасења и исцелења. Тај човек, којег ђаво веома мучаше страшћу гнева, не успеваше да своју страст савлада.

А свештеник га одби од причешћа и као неискусном зада му још тежи подвиг који овај не могаше поднети. И сам подвиг који овај неупућени човек учини до сад, беше на граници његових духовних снага и моћи.

И несретни човек расрди се на свештеника. И подиже се страст гнева у овом човеку, и счепа свештеника за гушу да га удави. И једва верни народ који тамо беше, одбрани свештеника да га овај не убије.

А неки од народа посматрајући то, веома се разжалостише због овога. И питаху се међу собом?

Није ли требало да овај свештеник, приведе чаши спасења онога који страдаше. И најпре давши му духовни противотров спасе га вечне смрти. И поучи га како се против греха борити како причећу приступати. И поучи га како борац Христов постати.

Није ли требало да овај свештеник најпре да духовни противотров Светог Причешћа оном који страдаше и спасе га. И поучи га како да притегне своје страсти да се отров страсти по души не би даље ширио, подвезујући и притежући своје тело постом.

Није ли требало да му да лек Светог Причешћа против смртоносне ране греха и смрти и спасе га. И поучи га како да молитвом и покајањем умије, отровом греха закаљану рану душе своје.

Није ли требало да свештеник најпре да животворни лек животодавца Христа и исцели да не умре човек духовно, и поучи га како да отвори своју своју душу и исповешћу својих грехова испусти отров греха из зле смртне ране душе његове.

Није ли требало да му стави мелем речи љубави Христове на болну рану греховну. И речима утехе сам буде целебник кроз којег се Љубав Христова пројављује и болну рану излечује.

А свештеник му својим речима као врућим жељезом још више, болну рану душе његове палише.

И отиде несретни човек и више се не врати. А народ гледаше и жалостише се због свештеника који одби и не исцели овог човека, и пропаде душа овог несретника.

Тада свештеник рече; Ех... Да пострадах од овог грешника, на свом добром делу спасења људских душа, сада бих и ја мученик у Царству Небеском био.

Исаија 58

4. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш.

5. Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?

6. А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?

7. Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела?

8. Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража.

9. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути; викаћеш, и рећи ће: Ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло;

10. И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.

[sekastarča]

               

                                                      Н А  С Т А Н И Ц И

               

Тужне су вечери на железничким станицама. Под жмиркајућим светлима све изгледа јадно и убого.

Дунавом бесни кошава стварајући таласима беле кресте. Онда се залети до железничке станице испод моста и подижући снежну прашину обавија путнике, па се чини да се при сваком налету путници повијају као таласи.

Кафаница код станице је као уточиште. Уморна жена улази и кошава остаје с' оне стране врата. Чисти столови и клупе од јеловине подсећају на нека давна времена и далека места где се точило добро вино и певале морнарске песме.

Из општег жагора издваја се тихи разговор жена које седе иза новопридошле путнице. Не види им лица. Једна од жена прича, а друга јој одговара дубоким уздахом или само прошапуће: "Јој, туго моја".

Не може да се отргне и побегне од приче коју нехотице слуша.

О кући коју су градили годинама, па посадили смокве, бадеме и виноград. Гледали су како све буја и разрастава се, како једре зрна, а кад је сазрело прво грожђе, све се смрачило. Би "Олуја" и настаде то што настаде. У пар дана све се изокренуло. Ни куће ни кућишта ни дома ни гроба. Ни јутра ни вечери, ни сна ни дана. Сада су ту, без игде ичега. Још себи нису дошли од овог што их је снашло, нити се усуђују да размишљају о оном што је било, а још мање о томе шта их чека. Да забораве не могу како је огањ облапорно прождирао њихову кућу и село и снове и надања и оног малог плишаног меду што су га у паници заборавили, па дете стално за њим плаче. Никада други меда неће бити као онај, ни друга кућа, ни друго место...

Зури у давно охлађен чај. Причање жене коју не види буди сећања за која је мислила да су потиснута, заборављена, да их је преболела. Последњи пут је била тамо у зиму пре шест година. Стигла је касно, уморна од дугог путовања. Бака јој се неизмерно обрадовала. Гледала је баку, деведесета јој је, а крепка је и бистра, но нагло посустаје, не може више сама. Поред многих ситница, донела јој је и витамине на шта се бака насмешила осмехом девојчице (кад год се тако осмехивала чинило јој се да се то неки девојчурак сакрио иза бора и седе косе), и рекла: "Залуду је мислити што не може бити, сухо заливати да ће зеленити".

Следећег јутра, пробудило је шушкање из кухиње, бака је ложила ватру, да њеној унуци буде топло кад се пробуди. На спрат је допирао мирис тек заложене ватре, онај чисти, благи мирис, кад горе лозове гранчице. Хтела је одмах да устане, али је још мало остала у постељи. Прожела је неописива милина. Ушушкала се као некад, кад је била сасвим малена девојчица и заборавила све око себе.

У том трену ништа није од ње зависило, нигде није морала да иде, никакав посао да обави, нико није од ње ништа очекивао. Топла мекота кревета и мириси у зимско јутро на мору, вратили су јој дашак раног детињства. Био је то благи трен потпуне среће и спокоја. И некако је тада предосетила да је то опроштај, и да више никада, нигде, неће доживети такав благи тренутак.

Нешто се заувек завршило.

Одагнала је ту суморну мисао и хитро се спремивши стрчала низ степенице, да одмени баку. После пар дана баку је сместила у старачки дом. Само да преко зиме није сама и да има негу и друштво. На лето ће се сви окупити, а почетком јесени ће њихов стан бити готов, па ће баку узети к' себи.

Отпутовала је (надајући се скором повратку), једне хладне јануарске вечери. Празним каменим улицама брисала је бура и шкрипали конопци којима су везане барке у лучици.

Било је то прве године последње декаде овог ружног века.

Глас жене иза леђа је враћа у стварност.

..."Ето, сад сваки час помињемо Бога, а негда, кад нам је било добро и кад смо само о свагдашњем добру мислили нисмо га се сећали. Славили смо државне празнике (и Крсну славу заборавили). Сад ни државе, ни празника. Остала само празнина."

Завија кошава, улазе нови путници, разабира само делове

разговора.

..."Мислим стално о оној нашој цркви, што су је потопили ради вештачког језера. Велика светиња је то била, та наша црква. Говорили су нам да ће се боље живети и зарад тога ми потописмо цркву и огрешисмо се грдно. Кад је језеро прелило остала црква у дубокој води. Усправна. Причали су да се види кроз воду кад је бистро. Ја је никада нисам видела. Само ми се некад, за тиха времена, у праскозорје, кад мирише смиље, чинило да чујем звона испод воде. Тад сам се крстила, знам да су звона скинута, ал' чујем их. Звоне и опомињу. Црна слутња ме обузимала".

Наилазио је воз. Путници су се ускомешали журећи да изађу на перон. Није успела, у тој гужви, да види лица жена које су разговарале седећи иза ње. Под утиском свега што је чула и својих пробуђених, болних, успомена ушла је у воз. Загледала је лица путника не би ли препознала оне две жене, чију је исповест мало пре, нехотице слушала, али свако од лица има своју причу.

Равномерно клопарање точкова и загушљива топлота успављују.

И како то на путовањима понекад бива, уронила је у кратак, дубок, сан. Сања баку и ону потопљену цркву. Обе дубоко под водом. Бака говори нешто, али је не разуме, глас јој се не чује. Чује само јасне откуцаје бакиног срца. Бије заједно са црквеним звоном.

Гласно.

Саме, она и црква, потопљене и остављене оглашавају се срцем.

Тргла се, очи замагљене. Брише наочари, али и даље не види јасно.

Онда схвата да су то сузе.

А брисача за сузе нема.

О Ваведењу Пресвете Богородице

лета Господњег 1995

извор

http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=49.msg4612#msg4612

[Милан Меденица :)]

  Цитат

                   

Беше у једном манастиру један јеромонах који беше важио за доброг духовника код кога се сакупљаше доста верног народа. Али једног дана дође му један несретник којем ђаво нанесе смртоносне повреде на његову јадну страсну душу.

И тај човек пришавши том свештенику који држаше у својој руци путир са духовним противотровом Христа Бога, против греха и смрти, чекаше да му свештеник да тог противотрова како би своју душу спасао од вечне смрти и пропасти.

Али свештеник га упита? Да ли си постио најмање пет дана на води, а човек му одговори; Нисам толико постио Оче.

Тада свештеник рече; Е онда те не могу причестити, иди кући и дођи кад будеш постио онолико колико ти ЈА одређујем, онда дођи да те причестим.

И несретни човек борећи се против себе и својих страсти једва и сада приступи чаши спасења и исцелења. Тај човек, којег ђаво веома мучаше страшћу гнева, не успеваше да своју страст савлада.

А свештеник га одби од причешћа и као неискусном зада му још тежи подвиг који овај не могаше поднети. И сам подвиг који овај неупућени човек учини до сад, беше на граници његових духовних снага и моћи.

И несретни човек расрди се на свештеника. И подиже се страст гнева у овом човеку, и счепа свештеника за гушу да га удави. И једва верни народ који тамо беше, одбрани свештеника да га овај не убије.

А неки од народа посматрајући то, веома се разжалостише због овога. И питаху се међу собом?

Није ли требало да овај свештеник, приведе чаши спасења онога који страдаше. И најпре давши му духовни противотров спасе га вечне смрти. И поучи га како се против греха борити како причећу приступати. И поучи га како борац Христов постати.

Није ли требало да овај свештеник најпре да духовни противотров Светог Причешћа оном који страдаше и спасе га. И поучи га како да притегне своје страсти да се отров страсти по души не би даље ширио, подвезујући и притежући своје тело постом.

Није ли требало да му да лек Светог Причешћа против смртоносне ране греха и смрти и спасе га. И поучи га како да молитвом и покајањем умије, отровом греха закаљану рану душе своје.

Није ли требало да свештеник најпре да животворни лек животодавца Христа и исцели да не умре човек духовно, и поучи га како да отвори своју своју душу и исповешћу својих грехова испусти отров греха из зле смртне ране душе његове.

Није ли требало да му стави мелем речи љубави Христове на болну рану греховну. И речима утехе сам буде целебник кроз којег се Љубав Христова пројављује и болну рану излечује.

А свештеник му својим речима као врућим жељезом још више, болну рану душе његове палише.

И отиде несретни човек и више се не врати. А народ гледаше и жалостише се због свештеника који одби и не исцели овог човека, и пропаде душа овог несретника.

Тада свештеник рече; Ех... Да пострадах од овог грешника, на свом добром делу спасења људских душа, сада бих и ја мученик у Царству Небеском био.

Исаија 58

4. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш.

5. Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?

6. А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?

7. Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела?

8. Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража.

9. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути; викаћеш, и рећи ће: Ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло;

10. И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.

Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер чинећи то угљевље огњено скупљаш на главу његову.

Римљанима посланица, глава 12, стих 20

bleh :cheesy2: :cheesy2:

[Зорица екс Милева]

Stolica

U jednom španskom selu kći zamoli svestenika da pođe u njen dom kako bi se na trenutak pomolio s njenim jako bolesnim ocem. Ušavši u siromašnu kuću, svestenik ugleda muškarca u krevetu kako leži glave uzdignute na dva jastuka. Pokraj kreveta nalazila se stolica. Svestenik pomisli da je tu postavljena zbog njegove posete.

-Pretpostavljam da ste me očekivali – reče mu.

- Ne, ko ste vi? – upita ga bolesnik.

- Ja sam svestenik kog je vaša kći pozvala da se pomoli s vama. Kad sam ušao primetio sam praznu stolicu pokraj vašeg kreveta i pomislio sam da je tu postavljena za mene.

- Ah, stolica – reče muškarac.

Zatim nastavi:

-Biste li bili tako ljubazni da zatvorite vrata?

Svestenik, iznenađen, zatvori vrata. Bolesnik mu reče:

-Ovo nisam nikada nikome rekao. Čitav sam život proveo ne znajući kako moliti. Dolazeći u crkvu uvek bih slušao kako mi se govori o potrebi molitve, kako valja moliti i o blagodetima koje sa sobom donosi molitva, međutim, sve su mi te reči, ni sam ne znam zašto, ulazile na jedno, a izlazile na drugo uho. Jednom rečju, nisam znao kako moliti. Onda sam napokon jednoga dana sasvim prestao moliti. Tako sam nastavio sve do pre oko četiri godine. Jednog sam dana o tome razgovarao sa svojim najboljim prijateljom koji mi reče:

- Josipe, moliti zapravo znači razgovarati s Isusom. Predlažem ti da učiniš sledeće: Sedi na stolicu i postavi drugu praznu stolicu pred sebe, zatim s verom pogledaj Isusa koji sedi pred tobom. Nije to nikakva glupost, jer nam je On sam rekao:

-“Ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.” Zatim mu govori i slušaj ga isto tako kao što to sada činiš sa mnom.- Pokušao sam jedanput, zatim drugi put a i toliko mi se dopalo da to od onda činim bar nekoliko puta na dan. Uvek dobro pazim da me moja kći ne vidi... inače bi me odmah zatvorila u ludnicu. Svestenik je na te reči bio vrlo ganut. Zatim objasni Josipu kako je ono što čini jako dobro i savetova mu da to nikada ne prestane činiti.

Zatim se pomolio s njim, blagoslovio ga i vratio se u crkvu. Dva dana kasnije nazvala ga je Josipova kći kako bi mu saopstila da je njen otac umro. Svestenik je upita:

- Je li umro smireno?

- Da. Kad ste izašli iz kuće, pozvao me u dva sata posle podne. Došla sam k njemu i ugledala ga u njegovom krevetu. Rekao mi je da me puno voli i poljubio me. Izašla sam u kupovinu, a kad sam se nakon sat vremena vratila pronašla sam ga mrtva. Ima tu međutim nešto čudnog. Izgleda da se malo pre nego je umro digao i približio stolici koja je bila kraj kreveta. Vrativši se, našla sam ga glave naslonjene na stolicu. Šta vi mislite o tome? Svestenik, duboko ganut, obrisa suzne oči i odgovori:

-O, kad bi bar svi mi mogli tako umreti!

[Зорица екс Милева]

ПОЉСКИ КРИНОВИ Беседа 1. Кратко излагање мисли које наводе на покајање.

 



     Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама ) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дух живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је врреме светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза.  Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волела спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. Прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија  и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само соопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у стратима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му  угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о таоме како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мири телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.

[sekastarča]

                                      Анегдота о Богу и једном научнику

                   

Један је професор на факултету изазвао студенте питањем: "Да ли је Бог створио све што постоји на земљи?"

Један студент је храбро одговорио: "Да, створио је."

"Бог је све створио?" - питао је поново професор.

"Да, професоре." - поново је одговорио студент.

Професор је одговорио: "Ако је Бог створио баш све на земљи, онда је он створио такодје и зло, јер зло постоји, и судећи према правилу - да наша дјела говоре ко смо ми - Бог је зао."

Студент је након тог одговора заћутао.

Професор је био задовољан самим собом и хвалио се студентима како је врло једноставно доказао да је хришћанство само један мит.

Један други студент подигао је руку и рекао: "Могу ли вас ја нешто питати, професоре?"

"Наравно" - рекао је професор.

Студент је устао и рекао: "Постоји ли хладноћа, професоре?"

Професор је одговорио: "Какво питање? Наравно да постоји. Теби никада није било хладно?"

Младиц је одговорио: "Чињеница је да хладноца не постоји. Према закону физике, оно сто ми сматрамо хладноћом - заправо је недостатак топлине. Предмети или жива бића се могу проучавати кад имају или преносе енергију, а топлина је оно сто чини да тијело или материја преносе енергију. Апсолутна нула (-460 степени ф) је потпуно одсуство топлине, материја постаје инертна и неспособна за било какву реакцију на тој температури. Хладноћа не постоји, ми смо створили ту ријеч да описемо како се осјећамо кад немамо - топлине."

Студент је наставио: "Професоре, постоји ли тама?"

Професор је одговорио: "Наравно да постоји."

Студент је одговорио: "Још једном сте погријесили.Тама је, заправо - недостатак свијетла. Свијетло можете проучавати, али таму не. Тацније, можемо користити Неwтонову призму да разбијемо бијело свијетло и проучимо различите валне дубине сваке боје. Не можемо измјерити мрак. Зрак свијетла може се пробити у свијет таме и освијетлити га. Како можете знати колико је одредјени простор таман? Оно сто можете измјерити је количина свијетла које је присутно. Није ли то тачно? Тама је термин који је човјек измислио да би показао што се догадја када није присутно свијетло."

Коначно, млади човјек је упитао: "Професоре, постоји ли зло?"

Сад већ помало несигуран, професор је одговорио: "Наравно, као сто сам већ рекао. Видимо га сваки дан - у примјерима човјековог нехуманог понашања. У маси криминала и насиља у свијету. То је чврст доказ постојања зла."

На то је студент одговорио: "Зло не постоји, професоре. Или барем не постоји само за себе. Зло је једноставно - одсуство Бога. То је као тама и хладноћа - ријеч коју је човјек створио да би описао одсуство Бога. Бог није створио зло. Зло није као вјера, или као љубав које постоје, као што постоје топлина и свијетлост. Зло је оно што настаје кад човјек нема Бозије љубави у свом срцу. То је као хладноћа која наступа када нема топлине, или тама која настаје када нема свијетла."

Професор га је ћутке посматрао.

Младићево име је било - Алберт Ајнштајн.

http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=49.msg6053#msg6053