Причам ти причу.... али праву и лепу...

[ZELJKO P.]

МУВЕ И ПАУЦИ

Аутор Живот у Христу - Život u Hristu. Написано датума: петак, октобар 8, 2010 у 1:06 по подне

Некакав млад краљевић запита једнога дана: – Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад би имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.

Саговорник му рече: – Сва су Божја створења велико дело руку његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.

– Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.

Неколико година после овога разговора, мораде онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.

Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао покидао би паучину на улазу.

Кад опасност прође краљевић викну узбуђено:

– O, велики Боже, како је неизмерна доброта твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку твојих!

Не презири ситну муву,паука ни мрава,Јер деси се по некад,да миш спасе лава.

Кристоф фон Шмит

За Звонце приређено према истоименој причи из књиге „Светске приче за децу” СКЗ Београд, 2009.

[Тавита]

Buddha Bar - Desire

dada

[sekastarča]

                                                  Четири Жене

Једном давно живео је један богати краљ и имао четири жене. Највише је волео четврту жену и украшавао ју је раскошним хаљинама и најфинијим деликатесима. Давао јој је само најбоље.

Он је такође јако волео трећу жену и показивао ју је суседним краљевствима. Ипак, знао је да га она може напустити у било ком тренутку.

И другу жену је волео. Она је била веома поверљива и увек фина, разумна и стрпљива са њим. Кад год би се краљ суочио са проблемом, одмах би се са њом посаветовао и она би му помогла да прође кроз тешка времена.

Краљева прва супруга је била веома лојалан партнер и одржавала га је у сваком погледу. Ипак, није је ценио и занемаривао ју је.

Једног дана, краљ се разболео и речено му је да преостало је мало времена за живот.

Помислио је на свој луксузни живот и запитао се: "Сада имам четири жене самном, али када умрем бићу потпуно сам."

Стога, питао је четврту жену "Волео сам тебе највише, угађао сам ти, чинио сам шта год да си пожелела и засипао сам те великом пажњом. Сада када умирем, хоћеш ли ме пратити и правити ми друштво? "

"Нема шансе. Једноставно није могуће да идем са тобом." одговорила је четврта жена и отишла је од њега без иједне више речи.

Њен одговор је засекао попут оштрог ножа његово срце.

Тужан краљ је тада питао трећу жену, "Волео сам те читавог живота и добро сам се бринуо о теби. Био сам тако везан за тебе. Сада када умирем; хоћеш ли поћи самном и правити ми друштво?"

"Не, не могу!" одговорила је трећа жена. "Неко други ће ме волети и постати везан за мене, баш као што си ти био."

Његово срце је потонуло и постало хладно.

Он је тада питао своју другу жену, "Увек сам ти се обраћао за помоћ и увек си била ту за мене. Када умрем, хоћеш ли поћи самном и правити ми друштво?"

"жао ми је, нема ничега што бих могла да урадим да ти заиста помогнем," одговорила је друга жена. "Најбоље што могу да урадим јесте да те отпратим до твог гроба."

Њен одговор га је погодио попут грома и краљ је био урнисан.

Тада је један глас довикнуо: "Ја ћу поћи с тобом. Ићи ћу са тобом без обзира где да одеш." Краљ је погледао горе, и ту је била његова прва жена. Била је неухрањена, у старој подераној хаљини и носила давно заборављени, занемарени осмех. Јако ожалошћен, краљ је рекао, "Требао сам више пазити на тебе док сам имао прилике! Ти си била заиста најбитнији део мог живота, али те нисам препознао."

И заиста, ми сви имамо четири супруге у нашем животу:

Наша четврта жена је наше тело. Без обзира колико напора и времена уложимо у њега, напустиће нас када умремо.

Наша трећа жена је наш посед, углед и богатство. Када умремо, све ће отићи другима.

Наша друга супруга је наша породица и пријатељи. Без обзира колико су ту били за нас, најдаље што могу ићи с нама је до наше смрти. Они нас не могу спасити од смрти.

И наша прва супруга смо ми, душа, често занемарена у трци за богатством, моћи и задовољствима овог света. Ипак, душа је једина ствар која остаје након што све у овом свету оде. Ништа друго не траје..

[Милан Меденица :)]

0442_feel 1405_love blessyou

[Драган Јашић]

ЗА СВЕ ШТО НЕМАЈУ ВРЕМЕ ЗБОГ ПОСЛА

Човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог 5-годишњег сина како га чека на вратима.

СИН: 'Тата, смем ли те нешто питати?'

ОТАЦ 'Да, наравно, реци, шта је?

СИН: 'Тата, колико зарађујеш на сат?'

ОТАЦ: 'То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?' каже гневно

СИН: 'Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?'

ОТАЦ: 'Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат.'

СИН: 'Ох,' дечак одговори, спуштене главе.

СИН: 'Тата, молим те, можеш ли ми посудити 25 долара?'

Отац

је био бесан 'Ако је једини разлог што ме питаш да ти посудим 25

долара тај да можеш купити некакву играчку или сличну бесмислицу, тада

се окрени и оди равно у собу и размисли зашто си тако себичан. Ја не

радим сваки дан за такве дечје идиотарије!'

Дечак је тихо отишао у собу и затворио врата.

Човек је сео и постао још љући због дечаковог питања...како се усуђује питати таква питања само да би добио новац?'

Након неких сат времена, мало се смирио па размислио:

Можда му је нешто стварно требало за тих 25 долара...стварно не пита често за новац...

Човек је отишао у његову собу и отворио врата.

'Јеси заспао, сине?', упитао је.

'Не, тата, будан сам" одговори дечак.

'Размишљао

сам...можда сам био престрог према теби малопре. Имао сам тежак дан и

искалио сам се на теби. Ево ти 25 долара које си тражио.'

Дечак

се усправио, смешећи се. 'Ох, хвала ти, тата!', повикнуо је. Тада,

посегнувши испод јастука, извукао је сноп згужваних новчаница.

Кад је видео да дечак већ има новац, опет се почео љутити.

Дечак је полако избројао свој новац и погледао оца.

'Зашто си тражио још новца, ако га већ имаш?', плану отац

'Зато што нисам имао довољно, а сада имам.', одговори дечак.

'Тата, сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра дома раније. Желим вечерати с тобом."

Отац је био сломљен. Загрлио је сина и молио га за опрост.

Ово

је само кратки подсетник за све вас који напорно радите. Не смемо

дозволити да време пролази мимо нас без да проведемо неко време с

људима који нам пуно значе, који су блиски нашем срцу. Сети се

поделити тих 50 долара с некиме кога волиш.

[vave]

Molitva deteta da bude televizor

Ti si tako dobar, Gospode,

i štitiš svu decu na zemlji;

za jednu te posebnu milost molim:

pretvori me u televizor

zato da bi se moji roditelji

brinuli za mene kao za njega,

kako bi s jednakim zanimanjem

gledali i mene kao i njega:

kao mama najdražu TV-priču

ili tata svoje dnevne vesti.

Želeo bih, Bože, da govorim

kao najavljivač programa:

kad on govori, cela porodica cuti,

svi ga žele čuti,

niko ga ne prekida

i ne ucutkuje.

Želeo bih, Bože, na sebi

osetiti onakvu brigu

kakvu moji roditelji pokazuju

kad televizor ne radi

jer hitno zovu majstora.

A ja bih želeo bit sa televizorom

samo zato da postanem

najboljim prijateljem

svojim roditeljima

i njihovim glavnim junakom.

Molim te, Gospode,

pretvori me u televizor

makar samo na jedan dan.

[vave]

ZABICE

Bila jedna grupa žabica koje su želele da se utrkuju.Žele su se popeti na jednu vrlo visoku kulu.

Došlo je mnogo gledalaca da gledaju trku i daju podršku žabicama.

Trka je pocela...

Ali...

Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka žabica uspeti doci do vrha kule.Klimali su glavama i govorili:

-„Joj,to je vrlo naporno!Nikada nece uspeti!“

Žabice su pocele zaostajati...osim jedne,koja je brzo puzila sve više i više...

Gledaoci su vikali:

-„To je vrlo naporno!Niko nece tako visoko dospeti!“

Jedna po jedna žabica su odustajale i okretale se natrag...osim ove jedne koja je išla istrajno napred.Nije se htela predati!

Na kraju je svaka odustajala osim ove jedne žabice,koja se sama i s’ velikim ambicijama popela na vrh kule.

Ostale žabice kao i gledaoci su želeli saznati kako je uspela baš ona napraviti ono što su ostali smatrali nemogucim.Jedan gledalac je pristupio žabici i zapitao je gde je uzela toliko snage da izdrži do samog vrha.Tada se pokazalo da...

Pobednicka zabica je gluva!

Pouka?

Nikada ne moj slušati one ljude koji su negativni i pesimisticni pošto ti uzimaju najbolje cežnje i snove koje imaš u svojoj duši.

Uvek misli na snagu reci jer sve što cuješ ili citaš uticace na tvoja dela.

Dakle,uvek budi OPTIMISTA!

I šta više-Jednostavno budi gluv kada ti neko kaže da ne znaš ostvariti svoje snove.

Pomisli:U svemu možeš uspeti kada to stvarno želiš!

[sekastarča]

                                                      Не чекајте циглу!

Један млад и успешан директор кренуо је у суседну улицу возећи помало брзо свој нови Јагуар. Пажљиво гледајући на децу, која су повремено знала да искоче између паркираних аутомобила, он наједном поче да успорава приметивши нешто. За све време док је његов Јагуар клизио друмом, ниједно дете се није појавило. Међутим, појавила се ненадано цигла која разби бочна врата. Нагазивши кочницу, човек убаци у рикверц и врати се доместа одакле је цигла била бачена. Затим, онако љут, искочи из кола, зграби прво дете и гурну га у правцу паркираног Јагуара, вичући:

- Шта ово треба да значи и ко си ти уопште? Шта си, за име Божје, хтео са овим да урадиш? Ово је нови ауто и ова цигла коју си бацио направила је велику штету. Зашто си то учинио?

Али малени дечак ће помирљиво:

- Молим вас, господине... опростите, много ми је жао... Нисам знао шта друго да урадим – објашњаваше он. – Бацио сам циглу јер нико други није хтео да стане.

Са сузама које су капљале са његове браде, дечак показа на место иза паркираног аутомобила.

- Ово је мој брат – рече. – Незгодно се сударивши са ивичњаком, испао је из својих инвалидских колица а ја не могу сам да га подигнем.

И заридавши, дечак упита запањеног директора:

-Хоћете ли ми, молим вас, помоћи да га вратимо у колица? Повређен је и превише тежак да га дижем сам.

Дирнут, а немоћан да изусти и реч, возач је покушавао да прогута кнедлу која се заглавила у његовом грлу. И ужурбано подигавши хендикепираног дечака врати га у инвалидска колица, а потом извади чипкану марамицу и прислони је на његове свеже ране и огреботине. Брз поглед га увери да ће све бити у реду.

- Хвала вам и нека вас Бог благослови – рече захвални дечак возачу.

Превише потрешен да би проговорио, човек једноставно остаде да гледа за дечаком који је гурао у колицима свога брата, возећи га кући.

Вратио се колима дугим и спорим корацима. Штета је била једва видљива, али се возач није потрудио да поправи оштећена врата. Штавише, оставио је огреботину да га подсећа на поруку: Не идите кроз живот брзо да не би неко био принуђен да вам циглом привуче пажњу!

Бог шапуће у нашим душама и обраћа се нашим срцима. Понекад, кад немамо времена за слушање, Он мора да баци циглу на нас.

На нама је избор: Да слушамо шапат – или да сачекамо циглу!

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/biserje-sa-net-a.../2010/07/19/ne-cekajte-ciglu

[w.a.mozart]

:cheesy: greengrin               

[sekastarča]

algabacaju greengrin               

crvenilo

неко ми је померио слику!!!

hvala

баш сам лења... :cheesy:

[w.a.mozart]

greengrin

[ZELJKO P.]

                                                      Не чекајте циглу!

Један млад и успешан директор кренуо је у суседну улицу возећи помало брзо свој нови Јагуар. Пажљиво гледајући на децу, која су повремено знала да искоче између паркираних аутомобила, он наједном поче да успорава приметивши нешто. За све време док је његов Јагуар клизио друмом, ниједно дете се није појавило. Међутим, појавила се ненадано цигла која разби бочна врата. Нагазивши кочницу, човек убаци у рикверц и врати се доместа одакле је цигла била бачена. Затим, онако љут, искочи из кола, зграби прво дете и гурну га у правцу паркираног Јагуара, вичући:

- Шта ово треба да значи и ко си ти уопште? Шта си, за име Божје, хтео са овим да урадиш? Ово је нови ауто и ова цигла коју си бацио направила је велику штету. Зашто си то учинио?

Али малени дечак ће помирљиво:

- Молим вас, господине... опростите, много ми је жао... Нисам знао шта друго да урадим – објашњаваше он. – Бацио сам циглу јер нико други није хтео да стане.

Са сузама које су капљале са његове браде, дечак показа на место иза паркираног аутомобила.

- Ово је мој брат – рече. – Незгодно се сударивши са ивичњаком, испао је из својих инвалидских колица а ја не могу сам да га подигнем.

И заридавши, дечак упита запањеног директора:

-Хоћете ли ми, молим вас, помоћи да га вратимо у колица? Повређен је и превише тежак да га дижем сам.

Дирнут, а немоћан да изусти и реч, возач је покушавао да прогута кнедлу која се заглавила у његовом грлу. И ужурбано подигавши хендикепираног дечака врати га у инвалидска колица, а потом извади чипкану марамицу и прислони је на његове свеже ране и огреботине. Брз поглед га увери да ће све бити у реду.

- Хвала вам и нека вас Бог благослови – рече захвални дечак возачу.

Превише потрешен да би проговорио, човек једноставно остаде да гледа за дечаком који је гурао у колицима свога брата, возећи га кући.

Вратио се колима дугим и спорим корацима. Штета је била једва видљива, али се возач није потрудио да поправи оштећена врата. Штавише, оставио је огреботину да га подсећа на поруку: Не идите кроз живот брзо да не би неко био принуђен да вам циглом привуче пажњу!

Бог шапуће у нашим душама и обраћа се нашим срцима. Понекад, кад немамо времена за слушање, Он мора да баци циглу на нас.

На нама је избор: Да слушамо шапат – или да сачекамо циглу!

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/biserje-sa-net-a.../2010/07/19/ne-cekajte-ciglu

prst ka dole 0110_hahaha

[sekastarča]

                                   

                                   

                                            TАКО ЈЕ ГОВОРИО ЈЕДАН СЕЉАК

Доктор Видоје је седео те вечери у друштву млађих људи и жена које је, може се рећи, било на свој начин склоно побожности. Ти доктори вазда су пуни разних прича. Оне су обично горке, али заузврат занимљиве, па их радо слушају они несрећници који са медицином, хвала Богу, нису имали много познанства, да би тако сазнали шта све жив човек може да препати. Но, лекари и међу собом тако често воле да препричавају догађаје из своје праксе, као да очекују да се утеше међусобним разумевањем, - млађи још спремније него старији који су већ огуглали. Готово да човек поверује да те главе ни о чем другом не умеју да мисле, - толико су они опседнути разним сећањима на људске патње које свакодневно остављају у њиховој свести дубоке и болне бразде. Па онда то препричавају и на послу и у доколици, и кад једу и кад се одмарају или забављају. Та како само могу! И у сваком друштву започињу своје приче, само ако дођу до речи и ако им се поклони довољна пажња. Тада као да говоре:

„Ама, слушајте људи, размишљајте и о овим стварима! Додуше, тешко ће се наћи неко ко ће моћи да макар ишта објасни: - како му све то дође?! А о самој смрти кад размишљате? – Е, тек о њој, чини ми се, нико ништа не зна, нити разумева! Јер то је, - кажу неки, - тренутак кад свему дође крај, па крај и сваком размишљању. Видите ли да и ми, који смо прошетали кроз целу медицину и свакодневно по њој трагамо, правога одговора на загонетку смрти ни у њој не налазимо!“

- Кад је реч о увек занимљивој загонетки смрти, сад ћу вам - рећи ће спремно доктор Видоје обраћајући се своме друштву, - испричати нешто необично што сам доживео.

И кад се слушаоци с пажњом окупише око њега, он их обухвати погледом, па видевши да ће имати довољно стрпљења, отпоче.

- Пролазио сам журно једног раног поподнева хирушким шок – одељењем да видим неке од својих болесника. Љубисава сам знао само из извештаја колега, да је млађи човек, да је оперисан од застарелог гнојења у трбуху и да једва ако се извлачи из тешког стања. Погледах према његовој постељи и хтедох проћи, кад он, спазивши ме, повика за мном јаким гласом:

- Докторе,... докторе...!

Упитах се у том тренутку шта би он могао баш од мене да тражи, па се вратих. Улазећи у собу видим: човек сео на постељу, на лицу му сија благ осмејак и израз као да се решио свих брига, а став као да говори да се у њему нешто значајно збива. И у магновењу, сводећи своје знање о „његовом случају“ и упоређујући га са овим изненадно повољним његовим изгледом, помислих: шта је сад ово. И пре но што моја мисао доби завршан облик, ја зачух радостан глас пун свечаног узбуђења:

- Докторе, ја умирем! 'Одите овамо да се поздравимо!

Збуних се. Помислих најпре да је човек у бунилу, па приђох ауторитативно, као што доктори умеју, његовој постељи, пипнух пулс и трбух, па да га утешим рекох:

- Немојте, Љубисаве, нисте ви тако лоше! Будите стрпљиви, биће боље!

Међутим, Љубисав није марио за мој преглед, и понет неким сазнањем, а потпуно свестан, одговори ми:

- Ма не, докторе, ја заиста умирем. Ја знам да морам умрети. Таква је моја болест. Него сам вас звао да се од вас опростим и да кажете својим колегама да им захваљујем на свему што су за мене учинили. Потрудили су се колико су могли...

Видећи пред собом свесна човека у његовом свечаном тренутку, видећи у његовом лику неку духовну вредност коју нисам ни слутио, ја се осетих као на молитви, измакох се и стадох готово мирно, посматрајући с поштовањем како се овај сељак опрашта са животом. А он, седећи на својој самртничкој постељи полууздигнуте главе, сваки пут крстећи се широким покретима, говораше отприлике ове речи:

- Боже, хвала Ти на дару! Хвала Ти на оволико колико сам поживео! И опет: Боже, хвала Ти на дару!

Док је мене хватала вртоглавица од његове „теологије“, и док сам размишљао како пред собом видим савременог Јова, чудећи се од куд му у овом тренутку тако кристално јасан хришћански став према смрти, и довијајући се да погодим у којим се то оквирима његов духовни живот могао дотле развијати, - признавао сам да овакво схватање живота као дара Божјег и овако јасне речи у самртном часу ја, који по своме позиву деценијама испраћам на онај свет и неуке и учене, још не чух. Глава као да ми је горела од ових размишљања. Видео сам и по трећи пут: свечан знак крста, и чуо речи: „Боже, хвала Ти на дару!“ Па онда:

- Свети Алимпије, заштитниче мога дома, Крсна Славо моја, помози мојој деци да сачувају веру. Нека те и она увек славе!

Чинило ми се да сам био на богослужењу, а да је Љубисав стајао пред олтаром. Али у недоумици шта као лекар да кажем човеку, излазећи само рекох:

- Биће добро, Љубисаве, биће добро!

И док сам журио даље за неким другим послом, размишљао сам: „Свако би могао да позавиди Љубисаву на оваквом умирању. Таквом смрћу бих и ја волео да умрем! – Знам поуздано, Господе, бићеш милостив слуги Твоме Љубисаву!“

Кад сам кроз сат – два завршио свој посао, одох поново да видим шта је било са Љубисавом. Рече ми сестра:

- Љубисав је умро у 15 часова. Полако се гасила свест. Звао је неке чланове своје породице. И најзад, срце је престало да куца...

Шта дакле на то да кажем. Тај човек, далеко од својих најближих, немоћан и тако рећи затворен на такво једно место које зна само за муку и бол, где се изнемогло, некад полусвесно или несвесно, пати и не ретко опрашта са животом, - понашао се као да његова животна драма тек сада иде ка врхунцу. Као да се одиграва у присуству духовних бића која га гледају. Као да је стао пред самог свога Створитеља, па му ничије друштво више и не треба. А он се према своме Створитељу, свестан свога „бити ли не бити“, понаша као према милостивом оцу, кога воли, и та га љубав испуњава смислом и срећом и у смртном часу.

- Ето, ја вам испричах како је изгледао сусрет човека с Богом, - па просудите, заврши доктор Видоје.

- Ама људи, замислите како бисмо се ми понашали у томе часу, рече неко дирнут овом причом. Није ретко да наш сељак тако умире. Имамо ми нечем и од њега да се научимо!

Хаџи-Недељко Кангрга

[sekastarča]

                            ПИСМО ЈЕДНОГ ДЕЧАКА МАМИ И ТАТИ

                                        ДРАГИ МОЈИ, ТАКО САМ УСАМЉЕН...

Драги мама и тата,

Има толико ствари које бих желео да вам кажем, овог тренутка, а не желим да вас пробудим. Доцније се може десити да заборавим шта сам хтео да вам кажем, па вам зато пишем ово писмо.

Постоји још један разлог што вам пишем: ви спавате, а ја се осећам тако усамљеним, тако напуштеним, и не знам шта да чиним са собом. Не смем да се играм да вас не бих пробудио, јер бисте се наљутили на мене. Знам да сте уморни... Свакако сте дошли кући врло касно, ја сам већ спавао... Да ли је била поноћ или рана зора када сте дошли кући?... Чуо сам ваш доста гласан разговор, ваш смех, али не знам колико је било сати...

Мора да је било врло весело и лепо на свадбеном весељу коме сте присуствовали. Верујем да су се сви лепо провели. Док сам седео и чекао вас да се вратите кући, замишљао сам вас двоје како се играте, смејете се, разговарате са познаницима који су били на том весељу. Драго ми је што сте имали прилику да се лепо проведете. Идуће суботе ће вас опет неко позвати, опет ће бити неко славље на коме ћете учествовати. Ја немам ништа против... Мени је драго када знам да се ви проводите, да сте весели и срећни... Само... Да могу бар некад да сам с вама... Знате, дешава се да некако не могу да заспим... Око мене су мрак и тишина... Споља, са улице чујем гласове који ме не умирују, већ застрашују... А што је најважније, недостајете ми...Радним данима обоје радите, суботом идете на игранке и весеља... Ја суботом увече седим, седим, сам се некако забављам, али, да вам признам, жао ми је што нисте са мном... О, разумем ја, вама је разонода потребна, ви радите обоје тешко. Само, да мало раније дођете кући, да вас видим пре него што заспим... Да само знате колико ја на вас мислим, колико се осећам усамљеним... Немојте да обраћате пажњу на ово... Само ако сте ви срећни... Ја желим да вас двоје будете срећни, јер ја вас тако волим... И ви мене волите, зар не?... Да, да волите ме! Ето, ви толико чините за мене, храните ме, одевате ме, купујете ми играчке... Ја сам вам захвалан, верујте ми. Знам да желите да будем срећан и да чините све да бисте ме учинили срећним. И, заиста, ја сам, срећан, углавном...

Па ипак... Има дана, на пример, ето као данас... Недеља је... Дивно јутро! Прошло је свакако десет сати... Посматрао сам кроз прозор свет... Људи, жене, деца, свечано обучени улазе у цркву... Звона су сада мирна, али тако су дуго, тако дивно звонила... Знате, зову, зову, а ја не могу да се одазовем, па ми је тешко... Некад ми изгледа да баш мене, и само мене зову, а ја бих да се сакријем јер знам да не могу да се одазовем... Некад ми се чини да ми нешто пребацују, да ме за нешто оптужују... Тата, шта ми та звона пребацују? Ти мораш то знати... Или ти, мама? Нарочито ми јe тешко када видим другу децу како улазе у цркву држећи своје родитеље за руку... Скоро ми се увек плаче када то видим... Мама, кад смо ми били у цркви последњи пут? Моји другови разговарају о томе шта су научили у верској школи. Мени је непријатно... Уклањам се од њих да ме не би случајно запитали шта сам ја научио... Непријатно ми је и то што они толико више од мене знају. Нешто ми недостаје... Тата, шта је то што ми недостаје?... Имам довољно да једем, лепо сам обучен, па ипак, нешто ми недостаје, а не знам шта. И тако сам усамљен... Управо овога часа изгледа ми да сам потпуно сам на свету.

Христос се морао осећати тако кад се молио у оном врту (не могу да се сетим како се тај врт звао)... Тата, мама, и ја сам Га напустио... Када сам последњи пут био у Цркви?... Да ли ме Христос тражи? Вама Он можда није тако потребан... Ви идете на свадбе, на игранке, у биоскоп, у позориште, свуда... Али ја... Али мени је тако потребан!... Мама! Тата! Пробудите се!... Још није сасвим касно! Можемо још стићи...

Свеједно... Спавајте, нећу да вас будим... Знам да сте уморни. Не знам ни да ли ћу ово писмо оставити да га прочитате... Боље је да га поцепам... Зашто да вас узнемиравам својим проблемима... Зар ви немате своје? Не, ви сте све учинили за мене... Ако сам усамљен, ако сам тужан, ако сам несрећан, то није ваша кривица! Спавајте, спавајте...

Много, много вас воли, ваш Жељко.

М. Матејић

[sekastarča]

                                                       

                                                            МОЋ ВЕРЕ

                               

Вера је, дете моје, за човека све и сва. Без ње човек не живи, стално је изнова говорио Старац са густом седом брадом, младом калуђеру који је тога часа чистио остатке пепела.

- А докле може да стигне ова вера, Старче? прекиде га у недоумици млади монах.

- Не можеш је измерити, одговори Старац. Зависи од тога колико ко воли Бога. Колико волиш, толико верујеш и колико верујеш, толико волиш.

- Не могу то да разумем, поново рече млади калуђер.

- Па ипак, врло је једноставно. Довољно је да оставиш своје срце слободним да заволи Бога, рече Старац и вадећи своју бројаницу поче молитву.

Пролазили су дани у скромној колибици која се налазила у близини једног градића. Свет је прилично често долазио у малу молчалницу да чује Старчев савет, да подели своје проблеме и да чује коју душекорисну реч. Чак су и сиромашни просјаци долазили и просили мало хлеба или било шта друго што би се затекло у малој колибици.

Те године, међутим, град је уништио летину земљорадника, и народ поче да гладује. Сељани нису имали посла, мајке нису имале ништа да скувају а деца су се вртела гладна. Туга и несрећа свуда. Сви су се упућивали према племенитом Старцу који је стално давао од оно мало хлебова који су му још преостали. А бескрајни низ гладних сељана све више се увећавао. Од истока до запада сиромаси су у тој малој кућици налазили љубав и саосећање.

- Старче, векне понестају. Немамо да им дамо ништа. И ми ћемо гладовати, говорио је млади калуђер.

- Бог, дете моје, који је нама послао своју малу браћу, побринуће се и за нас да не гладујемо, одговараше предобри Старац.

Време је пролазило, а гладних је било све више и више. Једнога дана млади калуђер, веома тужан због стања које је владало, дође и рече Старцу:

- Аво, желим да поделимо надвоје наше хлебове. Да ми даш колико ми припада. И од сада да дајеш само од својих. Ја не желим да гладујем.

Старац је био изненађен. Није очекивао овакво реаговање свог послушника.

Ипак, да га не би онерасположио, подели хлебове надвоје, даде и више свом послушнику, а надаље даваше милостињу од својих векни.

- Нећу да гладујем, мрмљао је послушник. Ако жели, нека гладује Ава. Просјацима никад краја, а векнама се крај већ назире.

- Те године зима је била тешка. А просјаци никако нису престајали да долазе. Но, Бог, који је видео Старчево добро срце, благословио је векне и ових није понестајало. С друге стране, послушникове векне понестајале су веома брзо.

Једнога дана послушник бојажљиво поново отиде Старцу.

- Молим те, Старче, ако би хтео и ти да опет једемо заједно, рече и обори свој поглед.

- Са задовољством, рече Старац не додајући ништа више. Несрећа се, међутим, настављала. Просјаци нису престајали ни вечером да узнемиравају Старца. Али Старчево срце било је препуно љубави која никада није престајала.

А послушник поче поново да гунђа незадовољан.

- Ево, векне понестају. Ма зар је могуће да непрестално дајемо?

- Дете моје, Бог нас неће оставити да гладујемо, говораше Старац покушавајући да смири нестрпљивог послушника.

Био је зимски дан и послушник је сишао да очисти просторију у којој су месили хлеб. Гледао је полице, које су некада биле пуне врућих векни хлеба, а сада угледа само једну векницу. Барем имамо још једну. Пошто је завршио попе се горе и седе са Старцем да плету корпе. Напољу је беснео ветар па се куцање на вратима није добро чуло.

Чуо га је послушник, али не рече ништа. Биће да је то опет неки изгладнели и да ћемо му дати последњи хлеб.

- Неко куца, рече Старац.

- Не, то је ветар, рече послушник.

- Па ипак неко јесте, рече Старац и устаде да отвори, читајући срце свог послушника.

Један сиромашни просјак, помодрео од зиме, тражио је мало хлеба.

- Причекај овде. Стани мало, рече Старац и даде знак свом послушнику да приђе ближе. Сиђи доле и донеси једну векну, рече му.

- Не долази у обзир. То је наш последњи хлеб. Остаћемо без хране. Гладоваћемо, одговори послушник.

- Молим те сиђи и погледај боље, био је упоран Старац.

- Али мало пре сам силазио и знам да имамо само једну векну, рече задрто послушник.

- Иди, дете моје, и имај поверења у Бога, додаде Старац. Послушник се невољно упути према просторији у којој су држали хлеб. Али како прилажаше, осећаше неки неодољиви мирис који се ширио одајом.

- Немогуће, то се моја глад игра са мном, помисли послушник. Па ипак, подрум је мирисао на врућ хлеб. Улазећи унутра збуни се. Цела просторија је била пуна векни хлеба које су се пушиле. Сместа отрча назад к Старцу.

- Старче, узвикну успаничено послушник. Опрости ми. Сада разумем докле може да стигне вера у Бога.

- Тако је, дете моје, рече му Старац. Колико смо милостиви, толико ће нам и Бог бити милостив. Колико дајемо, толико нам даје Бог.

Од онога дана послушник би послушао све што би му Старац говорио и имао је поверења у Бога. Онај који је слао гладне у њихову келију, не би оставио монахе да гладују.