Прогоњени Христа ради - о комунистичким прогонима Цркве

[Анастасија]

Вера у тамници 

Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ.

До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма.

Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла.

- О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића).

Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти.

- Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“.

У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева.

И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници.

Вечерње Новости

[Aristotel]

Zašto vas mlade danas ova tema ne zanima?

[Mironosica]

Zašto vas mlade danas ova tema ne zanima?

da se ne bi zaboravila

[marko_13]

Млади су сити свега. Посебно изневерених очекивања.

[Suzana]

Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ.

До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма.

Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла.

- О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића).

Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти.

- Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“.

У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева.

И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници.

Вечерње Новости

I moj deda kao kaludjer je slicnu sudbinu imao...

[Danijela]

U tamnici „beli“ su se molili Bogu!

Ruska crkva u Zrenjaninu predstavlja svojevrsno obeležje teških vremena kroz koje je velika nacija prolazila. Imigrantska kolonija od "crvenih" iz Banata ponovo bežala oktobra 1944. Svaki deseti Rus u Zrenjaninu bio intelektualac.

 

Članovi ruske kolonije između dva rata

 

Hram Svetog Arhangela Mihaila u Ulici Miroslava Tirše (na staroj pijaci) u Zrenjaninu podignut je na neobičnom mestu, a pored svetilišta on je i svojevrsno obeležje jednog vremena. Nastao je za potrebe ruske emigracije između dva svetska rata, čiji su potomci skoro nestali. Hram je aktivan i danas, Zrenjanincima je poznatiji kao Ruska crkva.

 

Njen nastanak u tadašnjem Velikom Bečkereku (kasnije Petrovgradu) vezan je za dolazak Rusa izbeglih posle 1919. i Oktobarske revolucije. Prva bogosluženja, kako beleže hroničari, pošto nije bilo drugog prostora, održana su u "Krigerovoj kafani". Tu je subotom uveče postavljan ikonostas za nedeljnu svetu liturgiju.

 

Pošto su se obredi obavljali u neadekvatnim i teškim uslovima ruska kolonija je 1922. zatražila od gradskih vlasti prostoriju za bogomolju. I dobila je podrum bivše tamnice "Munkač", koji su radom svojih članova preuredili i stvorili sebi bogoslužbeni prostor.

 

- Sve je u ovoj crkvi urađeno rukama pripadnika ruske zajednice. Zemljani pod stolari su prekrili daskama, napravili vrata, prozore i konstrukciju za ikonostas. Šest velikih ikona na ikonostasu naslikao je Šelomunov, polijelej je izradio Šeremetinski. Tajnu večeru naslikao je general Sergej Šestakov. Kada se Ruska kolonija konačno rasturila 1950. godine, bogosluženja su obavljali prota Miloš Popović i Stevan Ninčić. Poslednje rusko pojanje čulo se 1970. Zbog malog broja Rusa, Ruska crkva je 1973. godine, po nalogu patrijarha, pripojena ženskom manastiru Svete Melanije u Zrenjaninu - kazuje istoričar Srđan Priljeva, iz Narodnog muzeja Zrenjanin, koji je izučavao život ruskih emigranata između dva svetska rata u njihovoj koloniji u Banatu.

 

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ADMIRAL I NADNIČAR

U ruskoj koloniji u Zrenjaninu bilo je mnogo istaknutih ličnosti i intelektualaca, knezova, kneginja, gubernatora, generala, a u emigraciji su se izdržavali radeći najrazličitije poslove, uglavnom ispod svog nivoa. Među njima i knez Šermetjev, unuk po majci cara Nikolaja Prvog, zatim unuk Lava Nikolajevića Tolstoja - Mihail Romaškevič... Admiral Ivan Ivanovič Stepanov, koji je komandovao celokupnom ruskom flotom za vreme odlaska Vrangelove armije sa Krima i napuštanja Sevastopolja, izdržavao se u Bečkereku od nadničarskog posla u Železničkoj radionici...

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

Ruska crkva svoj najveći značaj imala je u okupljanju izbeglih Rusa koji su u gradu na Begeju ostavili neizbrisiv pečat, a sudbina im je, uglavnom, bila tragična. Bežeći od komunista i boljševizma emigranti su se regrutovali iz aristokratije i intelektualnog sloja. Svoj komoditet nisu mogli da ponesu sa sobom, a u prvo vreme živeli su od prodaje dragocenosti koje su dopremili. S obzirom na to da je među Rusima svaki deseti bio intelektualac, počeli su masovno da se pojavljuju na kulturnim manifestacijama, a vrlo brzo se afirmišu njihovi lekari, inženjeri, oficiri... Ali, ta kolonija nije doživela procvat - prosto nije imala vremena.

 

Vredno svedočenje o životu ruskih emigranata ostavio je Boris L. Pavlov (1923-2002), potomak ruske izbegličke porodice, čija je majka bila ćerka carskog admirala - poslenjeg komandanta odbrane Sevastopolja. Boris je bio istaknuti gimnastičar i sportski radnik u Zrenjaninu, a autor je naučnog ogleda o ruskoj koloniji u ovom gradu. Ostavio je iza sebe bezbroj dokumenata i predmeta iz života banatskih Rusa koji svedoče o njihovom društvenom i kulturnom životu, ali i o tragičnoj sudbini.

 

- U predvečerje Drugog svetskog rata, zbog njihovog izraženog antikomunizma, pripisivala im se privrženost Nemcima. Ali, tokom rata to je demantovano u praksi. Na primer, Petar Kononenko je iz Bečkereka, odnosno Petrovgrada, u ratu premešten u Kraljevo. I, kad su ga fašisti pozvali da izađe iz stroja, u kome su se nalazili Srbi pripremljeni za streljane, on je ponudu odbio.. Nadežda Kornjilova je u selu Melencima pozvala na zajedničku borbu protiv fašista i kad su je ovi osudili na smrt, sama sebi je stavila omču oko vrata. Oterala je dželate i odgurnula klupicu ispod nogu... Voljom sudbine, u jedinici Crvene armije, koja je oktobra 1944. oslobađala ovaj deo Banata, nalazio se Nadeždin brat... Koji, eto, nije imao sreće da se s njom sretne - iznosi Priljeva.

 

Veliki deo ruskih emigranata otišao je na zapad u proleće 1944. pre nego što su ovde stigli zemljaci u redovima Crvene armije. Nisu želeli da se sretnu... Posle Drugog svetskog rata razvio se sukob naše komunističke partije s Informbiroom. Hroničari iznose da su malobrojni preostali ruski emigranti krajem rata bili na udaru sovjetske tajne policije NKVD... A, od 1948. godine, nakon sukoba Staljina i Tita, odnosno Rezolucije IB, nije ih na miru ostavila ni naša Udba... Od ruske kolonije ostali su samo obrisi i uspomene, nekolicina potomaka i Ruska crkva.

 

NEZABORAVAN PEČAT

PRI najvećoj naseljenosti ruska kolonija u Zrenjaninu brojala je oko petsto duša. Delujući preko svoje crkve, doma, škole, vrtića, biblioteke, brojnih kulturnih i sportskih društava, ostavili su nezaboravan pečat. Hroničari tvrde da Zrenjanin nikada u svojoj dugoj istoriji nije video odanije i kulturnije publike... A ruski slikari, glumci, muzičari i književnici ispisali su najlepše stranice u umetničkom delu grada na Begeju.

 

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:528302-U-tamnici-beli-su-se-molili-bogu

[мирођија]

Бог је дао такву судбину Русима да малтене изгубе своју цркву и богату културу,а  да буду светионици међу малим православним народима, као и међу неправославнима.
Сами су јако пострадали на тој уској стази, немогуће је исказати захвалност...
 

Руске игуманије и монахиње су извршиле и препород нашег женског монаштва након ослобођења од Турака...
 

 

 

 

 

У данашње време РПЦ је значајан мисионар у свету...Далеки Исток,и други континенти.

[Данче*]

Пример вере, постојаности и одбране Православља до смрти

 

На Бутовском полигону је 11. децембра 1937. године на основу лажне оптужбе да је вршио «контрареволуционарну монархистичку агитацију», коју је саставила тројка УНКВД-а, стрељан један од најистакнутијих и најсмелијих делатника Руске Православне Цркве – митрополит Серафим (Чичагов).

Владика Серафим (у свету Леонид Михајлович Чичагов) рођен је 1856. године у племићкој породици. Стекао је изванредно образовање за тадашње време. Завршио је: Санктпетербуршку класичну гимназију, Пашки корпус и Михајловску артиљеријску академију. У чину потпоручника Чичагов је 1875. године ступио у 7. коњичко-артиљеријску бригаду. Две године касније учествовао је у Руско-турском рату.

О подвигу, таленту и страдањима овог пастира разговарамо с руководиоцем највећег центра за проучавање историје новомученика и исповедника Руске Цркве НИО НИПЦ ПСТДУ, ректором Православног универзитета друштвених наука «Свети Тихон», протојерејем Владимиром Воробјовом.

 

[Данче*]

– Оче Владимире, какво наслеђе је оставио светитељ Серафим (Чичагов)? Шта треба да знамо кад помињемо овог пастира?

– Његова велика заслуга је у томе што је истражио и написао летопис Дивејевске обитељи. И самим тим је практично припремио канонизацију преподобног Серафима Саровског. Како се често каже у житијима светаца: оне који прославе свеца, светац касније такође прослави. Управо то се догодило с официром Чичаговом: добио је име Серафим на постригу, а касније је прослављен као новомученик.

С оцем Владимиром Воробјовом разговарамо у кућици при храму Васкрсења Христовог у Кадашама. Протојереј Александар Салтиков – његов рођак – слави имендан. Зато имамо врло мало времена за интервју. Курзивом наводим оно о чему нисмо говорили, али без чега је веома тешко оценити димензије личности светог Серафима (Чичагова).

Године 1878., вративши се с ратног попришта Леонид Чичагов се срео с омиљеним пастиром царске Русије – протојерејем Јованом Кронштатским. Од тада је за младог официра свештеник из Кронштата непобитан ауторитет. С оцем Јованом се саветује о духовним питањима. Од њега добија и благослов да постане свештенослужитељ. «Тверске епархијске новости» ће о томе касније сувопарно написти: «Отац Јован Кронштатски, који га је руководио у послушању, благословио га је да постане свештеник» (1914., бр. 15 од 14. априла).

– Оче Владимире, испоставља се да они који су донели смртну пресуду владики, нису рачунали његове заслуге и то што је ратово за Русију, што је награђен ордењем?

– Он је живео у веома тешко време. Савремени човек не може чак ни да замисли шта је задесило ону генерацију. Било је страшних искушења и мука. Требало их је претрпети. Требало је пронаћи прави пут црквеног живота у то време. Митрополит Серафим је служио на различитим катедрама: Орјолској, Кишињевској, Тверској и Варшавској, а од 1928. године – на Лењинградској, али је смењен с ове катедре 1933. године. Од 1922. до 1928. године неколико пута је хапшен и бивао послат у прогонство. Међутим, и кад је владика као већ сасвим стар човек живео у Подмосковљу, у Удељној, нису га оставили на миру. Болесног старца су ухапсили, понизили и бацили на муке.

– Да ли се зна како је митрополит Серафим (Чичагов) подносио ове муке и патње?

– Зна се да је стрељан на Бутовском полигону. Зна се да су га болесног извукли из келије. И сачувала се фотографија начињена пре стрељања, која врло очигледно показује до чега су га довели. Страшно изгледа на овој фотографији. И то је човек који је имао официрско држање!

Овде треба прецизирати да је за време Руско-турског рата Леонид Чичагов добио три ордена: свете Ане IV степена с натписом «За храброст», светог Станислава III степена с мачевима и свете Ане III степена с мачевима и лентом (за битку код Филипоља). Још је добио на дар од цара сабљу с натписом (за опсаду и освајање Плевне). И то ни издаека нису све награде. Зато није чудо што отац Владимир Воробјов помиње држање владике Серафима (Чичагова). То није био само човек који је служио, то је био истакнути херој.

– Био је то врло стасит, леп човек. А на овој последњој фотогрфији видимо пред собом измученог старца рашчупане брде. Као да је управо претучен. Не знамо тачно да ли су га тукли или не, али је био у тако позним годинама да су само хапшење и затвор за њега представљали огромну патњу. Тешко је замислити како је уопште све то могао да издржи.
Заиста, не знамо каквим понижењима и мукама је подвргнут. Али са сигурношћу знамо да је 30. новембра 1937. године тешко болесни владика Серафим који је имао скоро 82 године изнет на носилима право из куће. Возило за ухапшенике које је изгледало као возило «Хитне помоћи» довезло је старог човека у Тагански затвор. Дани су му били одбројани...

[Данче*]

– Био је то врло свестран човек?

– Да, то је био веома талентован човек. Његовом перу је припадало мноштво најразличитијих дела. Између осталог, бавио се медицином и оставио је врло значајне радове из ове области. И још знамо да је насликао икону Спаситеља у хитону. Ова икона се налази у храму Илије Пророка Обиденого. Владика Серафим је много тога стигао да учини у свом животу.

Његовом прослављању много је допринела његова унука. И она је примила монашки постриг с именом Серафима. И била је прва игуманија обновљеног Новодевичјег манастира. Много се потрудила на писању животописа владике Серафима.

Занимљиво је да се у московском храму Илије Пророка сачувала још једна икона коју је написао будући новомученик – свештеник Леонид Чичагов – из деведесетих година 19. века. То је «икона преподобног Серафима Саровског који се моли на камену». Преподобни је, у опанцима од лике и белом широком сељачком капуту, непокривене главе, с бакреним напрсним крстом на грудима, у дубокој молитви на великом равном камену у ноћној шуми.
 
Зна се да је потоњи свети владика посећивао Дивејево. Овде је срео монахињу Пелагију. И чуо је њене речи: «Добро је што си дошао, одавно те чекам: преподобни ти је заповедио да пренесеш, да јавиш цару да је наступило време да се открију његове мошти и да се прослави.» Касније је заиста био на аудијенцији код цара Николаја II и предао му је своју књигу. Овај догађај је значајно убрзао процес канонизације Серафима Саровског.

– Оче Владимире, рекли сте да се свештеномученик Серафим бавио медицином. Шта вам је познато о његовим саветима о правилној исхрани?

– Нису ми познате неке његове конкретне препоруке о томе како се правилно хранити за време поста. Али је поучно – и не само за време поста – читати проповеди и поуке духовних људи као што је био владика Серафим.

– Какву улогу је владика Серафим одиграо у Руској Цркви?

– У то време наша Црква је дала свету збор великих подвижника, великих мученика и исповедника, који су својим страдањима одбранили нашу веру. Тада је било разговора о томе да Русија деградира: и вера је изгубљена, и држава се распала. О Русији XIX века говорило се с презиром. А заправо у тешким тренуцима израстали су гиганти духа. Појавио се тако велики збор светаца који су у одговор на зло, насиље, прогоне, лаж и неверје показали живу и ватрену веру и силу духа, љубав према Богу и ближњима.

– Мошти свештеномученика Серафима нису обретене?

– У Бутову су људе стрељали на ивици рова. Довозили су их на стотине. И ови ровови су били до врха пуни тела убијених људи. Сад су све те кости помешане. Врло је тешко било кога конкретно препознати. Може се рећи да је цео полигон на Бутову једна огромна братска гробница.

– Какав пример свештеномученик Серафим (Чичагов) нам пружа данас?

– Пример вере, постојности и одбране Православље до смрти.

 

 

С протојерејем Владимиром Воробјовом
разговарао је Никита Филатов

Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

[Дијана.]

Владику линчовали скојевци у Оџацима

Ажурирано пре 1 час 13 минута

Десетковано свештенство и монаштво СПЦ наивно се понадало да је Други светски рат заиста окончан маја 1945, јер су се већ наредне године уверили да њиховим страдањима није дошао крај.

• 

 

Enlarge

У свету поштован теолог др Иринеј Ћирић

Епископа бачког др Иринеја Ћирића, током канонске визитације Оџацима 18. августа, након освећења тамошње капеле, крвнички је претукла заблудела светина, док су пароха, који покушао да га заштити, изболи ножем. Руљу су предводили горљиви скојевци, нешто раније пристигли са својим породицама „влаком без возног реда“ из забити јужне Србије. Темељно су идеолошки затровани да је владика био сарадник окупатора, а пропагандисти, који су их инструирали, прећутали су да је спасао животе више хиљада њихових сународника. Годинама се, као о божјој казни, у пола гласа и „да не чује зло“ причало да је једној од младих активисткиња, нарочито агилној да се докаже у харанги, недуго потом, вршалица откинула руку.

Уз Николаја Велимировића и Јустина Поповића један од најзначајнијих интелектуалаца СПЦ у 20. веку, уважаван у теолошким круговима широм света, епископ Иринеј је рођен у Сремским Карловцима 1884. Након осмолетке у родном месту, завршио је Новосадску гимназију, дипломирао на Духовној академији у Москви и Филозофском факултету у Бечу, где је одбранио и докторат. У манастиру Хопову замонашио се 1908, а на Божић га је за ђакона рукоположио лично последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић. Већ наредне године постаје доцент Карловачке богословије за Стари завет с археологијом и јеврејски језик, неко време предавао је и литургику, а потом, на основу научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Имао је само 35 година када је 1919. хиротонисан за епископа тимочког и био убедљиво најмлађи члан већ времешног Светог архијерејског сабора. Том епархијом управљао је две године, кад је, по својој жељи, прешао у Бачку и преузео њен владичански трон. Свестрано даровит, неуморно се бавио науком, још од младости поезијом, сликарством и поучном белетристиком, а дуго је изучавао и црквено појање – не само овдашње већ и византијско, руско и румунско. Преводио је с јеврејског, латинског, грчког, француског, руског, немачког и мађарског. У новосадском Владичанском двору сачувано је монументално распеће, дело др Иринеј Ћирића. Помало наивно, својом сведеношћу оно асоцира на величанствена остварења византијске иконографије.

Голгота у целом свету уваженог теолога (по позиву је предавао, између осталог, у Паризу, Единбургу, Берну, Софији, Стокхолму, Лондону и Глазгову, а у Светском савезу за међународно пријатељство помоћу цркава – данашњи Екуменски савет – био је биран за председника Управног одбора), почела је одмах након окупације Југославије. По положају, мада нико није тражио његов пристанак, именован је за члана Горњег дома парламента хортијевске Мађарске. Након рата замерано му је и држању током Рације у јануару 1942, кад је у јужној Бачкој страдало више од 4.500 Срба и Јевреја. Међутим, генерал Ференц Фекетехалми Цајднер, који је командовао злочиначком операцијом, на саслушању 1945, описујући припреме за погром објаснио је: „Намеравао сам да једном прокламацијом створим јаз између партизана и осталог српског становништва, па хтео да придобијем помоћ епископа Ћирића, али је он одбио да је потпише.“

Очајни владика, верујући да тако може поштедети српски живаљ даљег страдања, обзнанио је 22. јануара свој проглас (за јавност делимично цензурисан) и позвао вернике на мир, али га је потоњи народни херој Светозар Марковић Тоза, у партијском гласилу „Слободна Војводина“ прогласио издајником и претио да ће након ослобођења одговарати.

Тешком, често понижавајућом дипломатијом и молбама, успео је да из мађарског концентрационог логора Шарвар избави око 2.800 деце и 180 мајки с бебама па их размести по домовима својих епархијана, док је у Новом Саду основао болница за лечење несрећних малишана, који су у суровим условима живота оболела од туберкулозе. Касније је успевао да спасава и одрасле затвореника.

Но, уместо захвалности, нова, револуционарна власт је темељно припремала судски процес на којем би га оптужила за колаборацију, али није могла наћи ваљане доказе. Епископу је 17 месеци било забрањено да напушта Владичански двор, где је могао само да немоћно гледа како „ослободиоци“ безобзирно отимају вредне предмете, намештај и тепихе. Осиони примитивци у кожним мантилима повремено су се забављали симулирајући погубљење остарелог и намученог епископа. Из кревета су га водили у двориште репрезентативног здања, читали му тобожњу смртну пресуду, која се, уместо рафалом, завршавала бахатим смехом тамничара. Из кућног притвора изашао је тек на Ускрс, 13. марта 1946.

Након свих ратних и поратних стресова – никад се није опоравио од пребијања у Оџацима – тешко оболео, пао је у постељу, преминуо 1955. и сахрањен у крипти Саборне цркве.

Срђан Ерцеган
Мишко Лазовић

Злочином дириговано из Београда

Ни у приватним разговорима, па ни кад су већ били пензионисани, нико од послератних војвођанских руководилаца није се позивао на „заслуге“ за то злодело. Сви су тврдили да је директива морала доћи из Београда. Знало се да Извршни комитет Централног комитета Србије одлучује ко ће би мета Озне, али је партијско руководство такође знало да, док је на њеном челу Слободан Пенезић Крцун, наредба о нападу на владику неће бити извршена.

Мада жестоки револуционар, остао је одан традицији свога народа па се по партијским кулоарима причало да превише воли да „србује“. Међутим, чим је Крцун именован за републичког министра унутрашњих послова, индикатвно је што је егзекуција над прелатом, уваженим не само међу верницима, изведена само петнаестак дана након што први човек Удбе постао Милорад Милатовић. Ко зна да ли је хтео „спектакуларном“ акцијом одмах показати надређенима како је дорастао повереном му послу.

http://www.dnevnik.rs/drustvo/vladiku-lincovali-skojevci-u-odzacima

[Sofija_]

Svedocanstvo  mati Efrosinije

 

[АлександраВ]

Књига православног свештеника и професора теологије Саве Банковића „У предворју пакла“ јединствено је сведочење и исповест о скоро две деценије проведене у комунистичким затворима.

Професор Банковић има најдужи затворски стаж као политички затвореник у историји Србије. Био је велики упорни и бескомпромисни борац за хришћанске и демократске слободарске идеје, којих се није одрицао по цену страдања. У својој голготи прошао је скоро све затворе у Србији. Његова књига суочава друштво са патњама које је ауторитарни режим нанео многима, а које је Банковић вероватно најбоље описао као аутентични сведок – објашњава историчар др Срђан Цветковић, који је приређивач и један од издавача књиге.

Најпрокаженија униформа

Академик Матија Бећковић каже да се поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве треба сетити сваког мученика који је носио крст и мантију.

– Том мученикослову бисмо прибројали пастире Српске цркве после Другог светског рата, кад је мантија била најпрокаженија униформа, у поретку који није признавао Бога, међу којима је видно место заузео свештеник Сава Банковић који је деветнаест година робијао у Сремској Митровици. О том мучеништву сведочи његова књига „У предворју пакла“ – каже академик Бећковић.

Историчар Цветковић наводи да су оца свештеника Банковића, Живојина, убили Немци у Крагујевцу још 1941, док му је брат, официр Југословенске војске, преминуо у немачком заробљеништву у Нирнбергу.

– Био је критичар комуниста и омиљени професор у алексиначком срезу. Зато је био сметња комунистичкој пропаганди. Озренски партизански одред га је ставио на списак за ликвидацију под број три, врло високо на лествици приоритета за убијање. Банковић је убрзо 1942. премештен из Алексинца на место професора у Врњачку Бању, где је отворена гимназија због великог броја избеглица из Војводине и НДХ – каже Цветковић.

Деценија у самици

Чим је успостављена комунистичка власт, Банковићу је прво забрањен приступ гимназији, а затим је 6. децембра 1944. ухапшен.

– Ту почиње дуга историја његових мука и прогона. Саву припадници Озне из Врњачке Бање спроводе у Алексинац, а потом и у нишки затвор 20. јануара 1945. Чекао је заједно с осталима одвођење у смрт сваке ноћи, што је можда и најупечатљивији део књиге, јер је мало преживелих, а још мање оних који су овако верно то описали – наводи Цветковић.

Почетком фебруара 1945. стигла је наредба из врха Озне да се прекину стрељања и почне са суђењима. На Велики четвртак 3. маја 1945. у Војном суду у Нишу осуђен је на смрт, али је казна преиначена на 15 година затвора.

– У Сремској Митровици је казну служио под најстрожим режимом изложен физичкој и психичкој тортури. У самици је провео више од 10 година, јер се није покоравао властима. Више од шест година лежао је на бетону без кревета. Живео је на 200 грама проје и мутне и прљаве, вруће воде. Глад и тортура нису га омели да и на робији настави да исповеда хришћанске и демократске идеје, о чему сведочи и његов подебели затворски досије – наводи Цветковић.

Живот изгнаника

Професор Банковић је на робији био са многим познатим личностима из предратног живота о којима пише у књизи – Драгољуб Јовановић, Ђура Ђуровић, Стеван Мољевић, Коста Кумануди, Влада Илић, Теокаровићи… Одслужио је пуних 15 година, без дана скраћења.

– Излазак из затвора Сави није донео истинску слободу. Како пише, оставио је младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена‚ већ седе косе и разорених нерава, са момцима који су већ одрасли. Породица је преживљавала само од мале супругине плате куварице у хотелу у Врњачкој Бањи. По издржаној казни обратио се прво патријарху Герману за пријем у службу. Иако је полагао велике наде, јер су били дугогодишњи пријатељи, добио је негативан одговор. Када је већ изгубио наду, примио га је у службу епископ сремски Макарије. Банковићеви ставови о властима одвели су га у притвор већ јуна 1963. Неко од мештана га је пријавио за увреду Јосипа Броза, па је био затворен 21 дан без икаквог објашњења – каже Цветковић.

Банковић је ухапшен поново јуна 1973, а осуђен већ 20. новембра на нове четири године, па је поново био у Сремској Митровици.

– Као парох у Бешки од 1965, према оптужници, наставио је са непријатељским радом. Његова кривица је била што је писао Летопис о поратним злочинима комунистичког режима. Политички осуђеници су и даље најстроже третирани. Банковић и дисидент Михајло Михајлов су децембра 1975. организовали штрајк глађу тражећи права за политичке затворенике какве су комунисти имали пре рата. Сава је издржао без хране више од две недеље. То је дошло до многих угледних страних медија и невладиних организација за заштиту људских права – наводи Цветковић.

После изласка на слободу 1977, професор Банковић све време је надзиран, шиканиран, био је без посла, пензије и пасоша. Са супругом је живео као изгнаник у манастиру Нова Раваница на Фрушкој гори. Ту је написао „У предворју пакла“. Умро је 1997. године.

Комунисти убили 482 свештеника СПЦ

Протојереј Велибор Џомић је у књизи „Страдање Српске цркве од комуниста“ пописао 482 свештеника СПЦ које су убиле комунистичке власти у Југославији. Комунисти су убили више свештеника СПЦ него све друге стране током Другог светског рата.

Извор