Поуке и беседе светих отаца

[Маша]

БЕСЕДА

Епископ Жички,

ХРИЗОСТОМ Војиновић

Нема никога међу нама, чији живот не протиче већим делом у страдању.

Једне, убија жалост, због губитка ониј који су име били најмилији на свету.

Друге, разједа болест.

Треће, разочарање у људе. У пријатеље и изневерене наде.

Четврте, боли неразумевање и незахвалност од стране најближхих и најрођенијих. Неразумевање од стране оних, које су највише волели. За које су се толико жртвовали и због којих су толике сузе пролили. Живот сваког од нас, проткан је болом и протиче у знаку Крста. Схватимо то, и пожалимо не само себе, него и један другога.

Колико њих и дана нема ко са саучешћем да саслуша. Колико њих разговара са црним и немим гробовима, избледелим фотографијама покојника, са хаљинама и стварчицама које су иза њих преостале. Колико њих и данас тепа мртвим стварима, као што је стара Југовићка тепала мртвој руци, свога сина Дамјана: "... руко моја, зелена јабуко, где си расла, где си истргнута ..."

Пролазе крај нас људи наизглед заодовољни  весели. Смеју се и шале.

Али кад вам у самоћи отворе своје срце, ви осетите у њима црну тугу и дубоко паћеништво.

Има људи које је живот притиснуо тако страховито, да само што не јаучу од бола.

Има домова и породица у којима се људи муче као у правом паклу.

Зато, браћо и сестре , када мислимо о људима, уместо да их осуђујемо и мрзимо, много је боље да их пожалимо. Да пожалимо све , јер су сви достојни сажаљења. Чак и оне, који су морално посрнули и који су рђави - и те можда највише.

Када су Господа Исуса Христа људи разапели и ругали му се испод Крста, Он се и онда сажалио на њих и молио: ОЧЕ, ОПРОСТИ ИМ ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ.

Помолим се дакле Њему, који је толико волео и жалио људе.

Господе и Спаситељу наш. Помози нам да изменимо тај непријатељски и туђински став, који један према другоме заузимамо.

Помози нам, да увидимо патње једни других. Да разумемо један другога. Да се сажалимо један на другога. Да опростимо један другоме и да заволимо један другога. Амин.

( На Васкрс 2004. год. )

[Тавита]

ПОУКА О СВЕЋАМА

        У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви-на жртвенику Божјем у олтару-Приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива-све им је на своме месту,како треба.
          И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.
          Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла- изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.
          Сада се стање у многоме изменило- нажалост и код многих Хришћана, који не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо амо један.
          Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би имала воштане свеће палила је нечисте.-парафинске. А кад је чула од проповедника да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа. Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка.- као на јави- сва окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје свеће од воска што си их палила, и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш на гомили поломљене и погашене, тосу нечисте свеће од разних мешавина и као такве одбачене су, Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.
          Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су твоје жртве-чисте или нечисте, које приносиш.
          Због сагоревања таквих нечистоћа многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује- задржава у њима.
          Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје упокојене, а оно што је битно, то не чине- жао им је просто да плате нешто скупље воштане свеће, и да их пале, и да плате службе за упокојене- дакле оно што је Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера- и дарови су му чисти што их приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије, зато му Господ нечисте жртве и не прима.

                Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

[Тавита]

"Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти".

Свето Писмо



Уз тугу, која прати покајање и свест да смо се удаљили од Бога, иде увек и радост јер је то сазнање увек праћено благодаћу Божијом. Чим Га пожелимо, Он је ту и јесте УВЕК ту, само смо се ми затворили за Њега. Чим смо схватили да нам Он недостаје, значи да се отварамо, зато је то радосна туга. Потреба за благодаћу Божијом је једина шанса за човека. (Епископ јегарски Порфирије)

Не кукај, ако те заболи од Његовог мача. Он је лекар добри, исеца из тебе само оно што ниси ти. Оно што те буде болело, то ниси ти, душо моја. (Св. Владика Николај)

Ако верујемо у Њега, нећемо патити. Не мора се увек проћи кроз патњу да би се дошло до Бога. Неки су се кроз патњу облагородили, неки постајали још гори. Патња није нужна, она чак може бити зло по себи. (Др Владета Јеротић)

Нестанак жудње отклања патњу. (Др Владета Јеротић)

Депресивни људи су агресивни људи, који нису успели у агресивности. (Сигмунд Фројд)

Постоји само једно решење: мислите позитивно. (Старац Пајсије Светогорац)

Ми, хришћани, треба да прихватимо жалост, а не да покушавамо да је се ослободимо. (Старац Пајсије Светогорац)

Бежећи од туге, људи обично траже најповршнији излаз. (Ђакон Ненад Илић)

Када се догоди обраћење, процес откривења се дешава на веома једноставан начин: у невољи сте, патите, а онда се некако отвара други свет. Што сте више у патњи и тешкоћама и што вам више очајнички треба Бог, то ће Он брже доћи да вам помогне, да вам покаже Ко је Он и покаже вам излаз. (О. Серафим Роуз)

Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз задовољство и срећу? Врло једноставно, зато што задовољство и срећа навикавају човека да се задовољава стварима које су дате у овоме свету, док бол и страдање подстичу човека да трага за много дубљом срећом изван граница овога света. Ја се сада налазим у болу и призивам Име Исусово, али не да бих се нужно ослободио тог бола, већ да би Исус, у Коме јединоме надилазимо овај свет, био са мном током овога бола, и да се Његова воља испуни у мени. Међутим, у задовољству ја Га не призивам, јер задовољан сам оним што имам и мислим да ми ништа више и није потребно. (О. Серафим Роуз)

Превелика туга бива због гордости и самоуверености и да баш она доказује да се много уздају у себе и своју снагу. Мислећи да су нешто велико, узели су на себе много у нади да ће сопственим снагама то савладати. Када увиде после пада да су слаби, чуде се као да су доживели нешто неочекивано, тугују и падају у малодушност, јер виде да су срушени идоли (а то су они сами) на које су полагали све наде. (О. Тадеј)

Сувише си очекивао, то те је одвело у патњу. (Емануел Шмит)

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу. (Jaк, 5,13)

Бог, међутим, има начина да у одговарајућем тренутку пошаље људе који ће изменити нечији тужан живот, уколико имају вере у Њега и уколико Га воле. (Св. Нектарије Егински)

Господ посећује наше срце тугама како би нам отворио срца других људи. (О. Алексиј Мецов)

Не мора болу увек разлог бити сујета, у смислу да неко није одреаговао како сам ја очекивао или није примио мој дар, него је то природан бол човека који је, проговоривши се некоме, остао без одјека. Међутим, уколико бол настави да боли на начин који побуђује сујету, онда значи да нисмо освестили у себи неку греховну рану. Човек се тако увек суочава са неком заташканом раном, па када неки догађај ту рану изведе на видело, видимо да је то зато што смо горди. Најбитније је чувати тај налог непосредности, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост. Наравно, увек је сусрет са другим бићем драматичан, није никада само радост, зато што наше слабости раде непрестано против наше љубави. Али, важно је да под правим именом откајавамо догађаје у нама који нам нашу слабост показују и да се молимо да се Његова снага у нашој слабости покаже. (Небојша Дугалић, драмски уметник)

Бог нас је створио добрима. Свака снага коју имамо у себи ту је из доброг разлога. Наше погрешно коришћење те снаге задало нам је проблеме. Не смемо да слушамо своје самооправдавање. Има других људи који су имали још лошије детињство и младалачке невоље од нас, па су израсли у примерне грађане и још боље, премерне хришћане. "Свакога дана сам плакао што немам ципеле, све док нисам срео човека који није имао стопала." (Виктор Михаилоф)


То је само невоља која ће брзо проћи. Ја се заправо први пут у животу суочавам са овако тешким временима, али прихватам вољу Божију. Показаће се да се Његовом вољом дешавало оно што је најбоље. За људски ум је веома тешко да схвати ту бесконачну мудрост. (Св. Нектарије Егински)

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, а ти се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа, трпи муку; јер дође час њен: али кад роди дете, више се не опомиње жалости од радости, јер се роди човек на свет. Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости неће нико узети од вас; и у онај дан нећете ме питати ни за шта. (Свето Писмо)

[Жика]

Ава Исаија је рекао: "Од љубави према људској слави рађа се лаж. Код онога ко смирењем одбија лаж узрашће страх Божији. Немој волети славу овога света, да се од тебе не би удаљила слава Божија".

[Тавита]

Старац Пајсије Светогорац

Треба да имамо на уму да нам Бог 'не може' помоћи чак и ако Он то заиста жели, док не стекнемо позитиван начин размишљања.

Не слушај све своје помисли јер ћеш завршити тако што ћеш полудети. Буди опрезан, ти имаш добру машину, али су њени точкови окренути у погрешном правцу. Мораш је управити у добром смеру, тамо где се налазе добре помисли. То, уз помоћ Божију, можеш да учиниш једино ти сам. Нико то не може учинити за тебе јер си слободан и независан. Окрени точкове и твој духовни отац ће ти показати правац.

Позитивна мисао је једнака бдењу на Светој Гори.

Нема "можда", то је готово! Немој се саглашавати са помислима које ти кажу да можда нећеш успети у томе.

Немојте изводити закључке из случајних догађаја.

Најбољи "бизнис" је отварање фабрике која производи позитивне мисли.

[Тавита]

О. Тадеј

Ниједном мисленом покрету (који долази) из душе не сме бити центар било који од предмета овде на земљи. Мислени центар љубави је Господ и са Господом волимо све. Кроз Њега и у Њему је све. Не смемо да се везујемо за предмете земаљске. ... Зато што ако дуже тако остане, она нам постаје идол. Уместо Бога, у нашем срцу је тада та ствар, било да се ради о живој или мртвој ствари.

Господ нам је показао какви треба да будемо: смирени, понизни, покорни вољи Божјој. Али, ми хоћемо све да устројимо по нашем мишљењу. Мучимо сами себе, измучимо се и ништа нисмо урадили! Неће овај свет како ми мислимо.

Не смемо да делимо људе: овај ми је симпатичан, овај антипатичан. Јер онда сте овој другој особи објавили рат.

У духовном свету мисли су јасне као говори, оне се чују.

Ако не научимо да се кроз молитву растерећујемо, онда наш живчани систем временом постаје несносан, и ми смо стално нервозни, не подносимо ни сами себе, а камоли наше ближње. Онда водимо стално мучан живот, и у породици, и у друштву, и на радном месту. Ми морамо мислено да се опустимо. Када се мислено опустимо, онда се и наше тело опушта и одмара се. Господ од нас тражи да будемо мирни и тихи, без икаквих мисли, значи да нам срце буде у тишини.

Наши интереси нас много спутавају у животу. Ми стално нешто планирамо, ово, па оно, и сматрамо, ако то сами не радимо, неће се ништа у животу постићи. Ми треба да се трудимо по савести, али не ужурбано, јер нас у тој ужурбаности непријатељ обара. При тој брзини ми и не обраћамо пажњу на било шта са стране.

Ми својим мислима можемо да привлачимо људе себи, или да их одбијамо од себе.

Ми у породици стварамо хамонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи него и  целој својој породици.

Пакао је мислено стање душе. ... Зато се морамо непрекидно трудити у молитви.

Беремо плод својих мисли и жеља.

Ако добре мисли немамо, нико од духовних отаца, па чак ни светитеља не може нам помоћи.

Ми можемо да кривимо све и свакога, али смо за своју породицу, за своје окружење и за радно место највише ми сами криви, и то због тога што не обраћамо пажњу на своје мисли, на своје жеље.

Кад свима упутиш мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте, за кратко време ћеш видети како ће да се мења круг око тебе.

Кад се помириш са свима, кад свима желиш добро, ничег више неће бити да те мучи. Јер ми сами себе мислено мучимо.

[Жика]

Као што је тело без душе мртво и не може ништа да чини, тако је и душа мртва за Царство без небеске душе, тј. Духа Божијег, и не може да чини ништа што је Божије.

Свети Макарије Велики

[Жика]

Имај страх Божији и љубав према Богу и са свима поступај са чистим сведочанством савести.

Свети Нил Синајски

[russerb]

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

О односу према ближњима

Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуЂује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац.

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни.

Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може

да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.

Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно

употребити штит онда када вас други напада.

Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.

Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни.

На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.

Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се

трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.

Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.

У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.

Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.

Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога.

Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо

мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељуј е.

Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро.

Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прикватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.

Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.

[russerb]

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона

(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),

изговорено у 17. недјељу по Педесетници,

Србима у Џексонској цркви

    Светосавље.орг :: Библиотека 

[russerb]

О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ

  архимандрит Софроније - "Старац Силуан"

(одломак о разговору са духовником)

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2468.msg55637.html#msg55637

[marija]

ГЛАВА 204

О благочестивој жени која је саветовала једног монаха

Неко од отаца нам је испричао да је једног монаха ујела змија и да је, ради лечења, био приморан да оде у град. Тамо га је, са страхом Божијим, прихватила једна благочестива жена. Она му је много помагала у лечењу. Када се монах мало опоравио од својих болова нечастиви је почео да му сеје помисли у вези са овом женом па је тражио прилику да је ухвати за руку. Приметивши то, она му рече:

"Немој, оче, то да чиниш. Зар се не бојиш Христа? Помисли на тугу и кајање које ћеш имати када се вратиш у твоју келију. Помисли на уздахе и сузе који ти предстоје."

Пошто је све ово, а и много другога чуо од жене, монаха је телесна борба напустила. Међутим, како је осетио велики стид, хтео је одмах да оде од ње. Од стида није могао ни да је погледа. А она му је, имајући милосрђе Христово, рекла:

"Не треба уопште да се стидиш и немој отићи оче. Још ти је потребно лечење. А то што се десило, то није било из твоје чисте душе, него из злобе нечастивога демона."

Завршивши лечење, ова благоразумна жена је отпустила монаха, непостиђеног и у миру.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН МОСХА

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

[marija]

ГЛАВА 205

О другој благоразумној жени која је избегла насиље монаха

Неко нам је испричао о брату који је живео у општежићу и који је, по манастирским пословима, често излазио из манастира. Постојао је и неки честити сељанин у једном селу, који га је, са великом љубављу и поверењем, примао у своју кућу кад год је монах долазио у село. Он је имао кћер која је недавно постала удовица, а са мужем је живела само годину или две. Улазећи и излазећи из њихове куће монаха је много мучила телесна борба према њој. Она је међутим, будући мудра, схватала шта се са монахом дешава, али је о томе ћутала, јер није хтела да га изобличи. Десило се да је једном отац, по неком послу, отишао у суседни град, оставивши тако кћер саму код куће.

И како то обично бива, баш у то време је монах опет дошао код њих, нашао је жену саму и упитао је:

"Где ти је отац?"

"Отишао је у град."

Онда је монаха тако почела да мучи телесна борба да је намеравао да јој учини насиље. Она му је на то мудро рекла;

"Не узбуђуј се уопште. Мој се отац неће вратити до увече. Ми смо овде сами. А ја знам да ви монаси ништа не чините пре но што се помолите. Устани дакле, помоли се Богу и што ти Он буде ставио у срце, то ћеш и учинити."

Монах ово није прихватао јер га је страст сасвим обузела.

"Да ли си ти икада познао жену?" упита га мудра удовица.

"Нисам и баш зато желим да знам о чему се ради" одговори монах.

"Зато се, дакле, ти толико узбуђујеш јер желиш да сазнаш коју нечистоту могу да ти пруже јадне жене" а онда, желевши да умањи његову страст и да га одврати од себе, она му и следеће рече:

"У мене је сада оно што у жена бива и због тога нико не може сада да ми се приближи, нити да поднесе смрад који од тога бива."

Наравно, у свему овоме она је много претерала огрешивши се чак и о тело своје, но имала је циљ да спасе монаха. А он чувши све ово и много другога сличнога томе, дође к себи и заплака горко.

Када је ова мудра жена видела да се монах смирио поче му и даље говорити:

"Да сам те послушала и да сам ти се подала, ми би смо до сада већ све завршили учинивши велики грех. Али, реци ми, са којим би лицем ти сачекао мог оца, или како би могао да се вратиш у свој манастир и да слушаш хор светих који тамо поје? Зато те молим, отрезни се и не зажели да за једно мало и кратко задовољство изгубиш велики труд који си до сада уложио и да зато не изгубиш блага вечнога живота."

Пошто је све ово чуо, монах којем се ово десило, по сведочењу оног ко нам је о догађају испричао, заблагодарио је Богу Који је, због благоразумне ове жене, заштитио монаха од великог пада.

[marija]

СХИИГУМАН ЈОВАН ВАЛААМСКИ

СМИРЕЊЕ - ПУТ КА СПАСЕЊУ

Писма о духовном животу

О Светим Христовим Тајнама

Причешће је велика Тајна, изнад свих добродетељи. Црква у овој Тајни види свемоћ Божију. Ово је слично као то што је Бог свет створио ни из чега. Али ми треба да се трудимо да приступамо Причешћу Светим Христовим Тајнама чисте савести онолико колико је у нашој моћи, јер сједињујемо се са Христом. А како можемо да се сјединимо са Христом ако гајимо непријатељство према било коме или уображеност, или осуђивање? Свети апостол Павле каже: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1 Кор. 11, 29).

На почетку молитава пред Свето Причешће речено је:

"Кад хоћеш да једеш, човече, Тело Владике,

Приступи са страхом, да не будеш опаљен:

јер је огањ.

А кад пијеш обећану Крв Божанску,

прво се помири с оним ко те је ожалостио.

Затим смело једи тајанствену храну."

Да ли чујеш, причесниче?

Помири се чак и с онима који су те ражалостили.

Још се на крају молитава каже:

"Човече, осети страх кад видиш Божанску крв:

Јер је огањ, који недостојне спаљује."

Светом Причешћу приступај са свешћу о својој греховности - просто и побожно. Буди свестан да примаш управо Тело и Крв Госопдњу. А пошто ми по телесној природи не можемо да окушамо тело, Господ је по Својој милости благоизволео да ми, грешни, окушамо Његово Тело и Крв под обличјем хлеба и вина.

У Москви се на подворју Валаамског манастира десио овакав случај.

Дошла је жена на исповест код јеромонаха, каје се и каже: "Живим с Јеврејиномм, имам и децу." Духовник каже: "Не можеш да живиш с Јеврејем, напусти га, иначе ти нећу дозволити да се причестиш." Она каже: "Како могу да га оставим кад храни мене и моју децу?" У то време је управо тамо, на подворју, био митрополит Фински Сергије. Питали су га за то, а преосвећени је рекао: "Не браните јој да приступа Светом Причешћу, јер је свесна и каје се, а све остало треба препустити Божијем Промислу."

Схиигуман Јован.

[marija]

СХИИГУМАН ЈОВАН ВАЛААМСКИ

СМИРЕЊЕ - ПУТ КА СПАСЕЊУ

Писма о духовном животу

ЧЛАНЦИ И ПИСМА ИЗ РАЗНИХ ГОДИНА

15. март 1955.г.

Нови Валаам

О греху осуђивања

Преподобни Јефрем Сирин се молио: "Да, Господе Царе, даруј ми да видим своја сагрешења и да не осуђујем брата свог!"

Велики отац је добро знао и сећао се тежине греха осуђивања и велике добродетељи неосуђивања ближњег. Господ је рекао: Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? (Мт. 7, 1-3) Онај који осуђује друге уподобљава се антихристу, јер краде суд Божји. Има много примера који показују колико је велик грех осуђивања. Навешћу један од њих.

Преподобни Исак Тивејски је приликом посете киновије видео брата који је пао у грех и осудио га је. А кад се вратио у келију Анђео га није пуштао и рекао је следеће: "Бог ме је послао да те питам: куда ћеш заповедити да оде пали брат којег си осудио: у пакао или у рај?" Старац се ужаснуо и постао је свестан тежине греха осуђивања. Пао је пред ноге Анђела и са сузама молио за опроштај. Анђео је рекао: "Бог ти је опростио, али чувај се да не осуђујеш друге пре него што их Бог осуди."

А ми грешни смо толико навикли да осуђујемо друге, да смо чак стекли навику да се не сећамо Божије забране и тежине греха.

Осуђивање је увек погрешно, јер ми не знамо разлоге онога ко греши, односно, шта га је подстакло да то учини. Ми видимо само грех ближњег, а покајање не видимо. "Господе, даруј ми да видим своја сагрешења и да не осуђујем брата свог!"

Старац Валаамског манастира.