Поуке и беседе светих отаца

[Тавита]

AVA EVAGRIJE

1. Pazi da, razgnevivsi se, ne prognas nekog brata. Za tako nesto citavog zivota neces pobeci od demona tuge koji ce ti svagda za vreme molitve iznositi tvoj prestup.

2. Celomudrenosti, tj. cistoti tela mnogo pomaze oskudnost u vodi. Neka te u to ubede trista Izrailjcana koji su sa Gedeonom pobedili Madijam.

3. Priznak bezstrasca je kad um ugleda svoju sopstvenu svetlost, kada postane spokojan u vezi sa mastanjima u snu i lako i pravilno shvata stvari.

4. Bezstrasce poseduje dusa koja i pri secanju na stvari ostaje spokojna, a ne ona koju stvari ne plene.

5. Istiski prijatelj je onaj koji zuri da prenese radosne dogadjaje.

6. Visoko mosljenje o sebi nikako se ne slaze sa cinjenjem niskih dela.

7. Kod svakoga samouverenje ometa samopoznanje.

8. Najgore imanje je nedolican zivot.

9. Sujetna narav je bolest duse.

10. Dobro je ciniti dobro svima, a osobito onima koji ne mogu da vrate.

11. Svetlost duse jeste istinsko sagledavanje.

12. Ljubeci ono sto ne treba, neces ljubiti ono sto treba.

13. Pocetak ljubavi je dobro uzajamno misljenje.

14. Gorda pomisao rastura vrline.

15. Put se ravnja milostinjom.

16. Sramno je robovati telesnim strastima.

17. I Bog se brine o onome koji se dobro brine o sebi.

18. Celomudreno srce je pristaniste sagledavanja.

19. Gorda dusa je razbojnicka pecina. Ona ne trpi glas poznanja.

20. Po suzama poznaj da li se bojis Boga.

21. Smirenje duse je nepobedivo oruzje.

22. Precutkivati istinu znaci zakopavati zlato u zemlju.

23. Bolje je biti usred hiljada sa ljubavlju, nego sam u pecini sa mrznjom. (Pouka bratiji u opstezicu)

24. U obitalistu smirenih pociva Gospod, a u domu gordih umnozava se proklestvo.

25. Nemoj obilno nasicavati telo svoje, pa ce skverne pomisli ponestati u tebi.

26. Praznik Gospodnji je zaborav zla. Onog. pak, ko pamti zlo, obuzece plac.

27. Bolje je spavati, nego vreme provoditi u praznoslovlju.

28. Ljubavi prethodi bestrasce, a znanju prethodi ljubav.

29. Na mru uzimaj hleb i vodu i duh bluda ce pobeci od tebe.

30. Reci jeretika su vesnici smrti. Ko ih prima pogubice svoju dusu.

31. I sad me poslusaj, sine moj: Ne prilazi vratima nevernih ljudi i nemoj ici preko njihovih mrezi, da se ne bi zapleo.

32. Video sam oce njihovog mudrovanja (jeretickog), i ne ugledah svetlost istine u njihovim recima.

33. Kad ne bi bilo iskusenja, niko se ne bi spasao.

34. Pocetak spasenja je samoukorevanje.

 

[Тавита]

PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI

1. Od drskosti (tj. od nepazljive preterane smelosti u opstenju sa drugima), treba bezati kao od zmijskog otrova, i od pojedinacnih razgovora - kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrasnju borbu i dusu svesti dole sa radosne visine koja se stice cistotom srca. Prokletstva dostojan, zaborav se, kao voda ognju, protivi paznji.

2. Mi nismo jaci od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blazenog Davida, niti volimo vise Boga od apostola Petra. Stoga, ne treba da se uzdamo u sebe. Jer, Sveto Pismo da ce onaj koji se uzda u sebe pasti strasnim padom.

3. Kao sto jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh ne moze da udje u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca mastarijom lukavog priloga (sina).

4. Kao sto je za one koji su izgubili apetit i koji osecaju odvratnost prema hrani koristan gorki pelen, tako jX-Mozilla-Status: 0009orisno da se zlopate.

5. Onaj ko ne zna istinu, ne moze istinski ni verovati, buduci da znanje po prirodi prethodi veri. Ono sto je receno u Pismu, receno je ne samo da bismo mi znali, nego da bismo i tvorili.

6. Bezstrasce i smirenje vode poznanju. Bez njih niko nece videti Gospoda.

7. Mnoge se strasti kriju u nasim dusama. One se, medjutim, pojavljuju tek kada se pred ocima pokaze njihov uzrok.

8. Neocekivana iskusenja nas po promislu uce da budemo trudoljubivi.

[Тавита]

Отац Јустин Поповић: "Данас на небу је српски ускрс. Данас сва небеса, сви апостоли, сви ти пророци, мученици и исповедници, славе светога Саву. Данас сам господ грли светога Саву највећег и насветлијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете, Растка. А он, он клечи и плаче, плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом, сва небеска Србија је на ногама, сва небеска Србија слави светога Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи. Ти земаљска Србијо, куда идеш, шта је твој крај, шта ако не пропаст, погибија, пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа. Ето то је српска земља, ал' то је скоро сваки Србин добровољлно дао, добровољно врши и убија своју душу. Пуна је српска земља лешева духовних. О, свети очи Саво, опрости и помози. Опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској."

"Два велика симбола српске духовне културе су Растково бекство у манастир и бекство Доситеја из манастира. Свети Сава је зачетник хришћанске заветне културе Срба, културе која српски народ приводи Богу, а Доситеј је зачетник ванзаветне културе у Срба, које је зрцало била безбожна просветитељска школа западне Европе. Слагао бих те, Харалампије, када бих ти рекао да за раскалуђером Доситејем нико није кренуо. Многи су Срби за њим пошли, многи су Срби тражили сунце тамо где оно залази, многи су се Срби у таму загледали, словесност своју изгубили и нестали."

[Тавита]

Отац Јустин Поповић: "Али, данас је српски велики петак, ајмо до Београда. У Београду – шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора. На Теразијама, свети Сава распет на крсту. Хајдемо мало даље, хајмо до универзитета. Шта је то? Омладина. Ко, ко је води? На универзитету нема Христа његовог, а кога има ако Христа бога нема, ако светог Саве нема. Ајде  широм српске земље. Тамо далеко у сумаглици стоји Црна Гора. Српска Црна Гора, а у њој скоро све цркве затворене. Претворене у магацине. И тамо по српским шумама, гудурама, српски манастири, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Па добро је и то понекад, али помислите на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу српскога народа? Оставивши тај светосавски пут, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском. За модом европском. О, лешеви српски. Шта нам даје та култура и цивилизација? Шта осим лажи? Шта нам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе?"

[marija]

Беседа на Гори је, према Новом завету, говор који је Исус одржао на Сионској гори поред Јерусалима, пред мноштвом окупљених. У овој беседи, Исус је изрекао чувених девет блаженстава, која гласе:

    * Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.

    * Блажени су тужни, јер ће се они утешити.

    * Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу.

    * Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

    * Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.

    * Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видети.

    * Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати.

    * Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

    * Блажени сте кад вас, мене ради, руже н прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Радујте се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас."

[Жика]

Велики је добитак - искрени пријатељ и добри друг. (Ава Евагрије).

[Тавита]

[Тавита]

При многим речима не бива без греха (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша, и да не осећа додир иако пипа. Што је за унутрашњи мир маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност – тј. разоритељи унутрашњег мира који слично бури, са собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу?

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

[Тавита]

Срце и Јеванђеље

Од блата је и твоје срце, од блата је и папир, на коме је исписано Јеванђеље. По једном и другом блату писао је Дух животворни. За то једно писмо кореспондира другом, једно ломи печате на другом, једно тумачи друго. Када свет једно сагори својом страшћу и друго је у опасности.

Свети Николај Жички – Мисли о добру и злу

[Тавита]

О НАДИ

Сви који имају тврду наду у Бога узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости. Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију – та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити!” То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме. У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону: “И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег” (2,26). Праведни старац није гасио наду своју, него је чекао прежељеног Спаситеља и с радошћу Га примивши на руке своје, рекао: “Сад ме отпусташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју – Христа Господњег.”

Поуке светог Серафима Саровског

[Тавита]

МОРАШ ЛИ ЈУТРОМ РАНО НА ПОСАО?

Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже, да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима – приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.

Свети Јован Кронштатски

[Тавита]

Када кажемо – “Ја те волим”, ми то кажемо са великим ”ја”, а са малим ”ти”. Није довољно само гледати у празно, надајући се да ћемо видети Господа. Уместо тога ми треба да посматрамо ближе нашег суседа, некога кога је Бог створио, некога за кога је Бог умро.

Митрополит Антоније Блум

[Тавита]

Ја сам црв – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам прах – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам пепел – Боже чуј, Господи помилуј.

Jа сам сен – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам ништа – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам сујета – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам лаж – Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам грех – Боже чуј, Господи помилуј.

Али, ја сам Твој – Боже чуј, Господи помилуј.”

Преп. Исак Сирин

[Тавита]

Један мој пријатељ причао ми: Кад сам стигао на службу у један град, нађем се у друштву где један човек поче ми противуречити и попреко ме погледати. Ја се страшно наљутим и потом почнем рђаво говорити о том човеку.

Но, сви грађани били су зачуђени шта ја говорим и хвалили су оног човека као најбољег грађанина. Ја се тргнем, а потом, заиста уверим се, да је онај био изванредно добар човек. Не треба, дакле, судити и осуђивати, но стрпљиво чекати и испитивати.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[Тавита]

Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник

Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескреј, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

( ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА, стр. 236. )