Поуке и беседе светих отаца

[Guest]

                                                      СВЕТИ ИСАК СИРИН

                                                          O ПОКАЈАЊУ

    Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23 24).

    Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад. Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9).

    Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)!

    Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни; испили су га неуки и постали мудраци. Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

                                                   

                                                                О ГОРДОСТИ

    Искушења непријатеља Божијих који су горди Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења. Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости. Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности

    свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост. Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости.

    Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза. Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он \ осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху. Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће. Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину. Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, стули у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњи и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом. Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин.

[Guest]

                                                  СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ

                                O ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим

Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.

И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

[Guest]

                                                              СТАРАЦ ТАДЕЈ

                                                              О  МОНАШТВУ

Монаштво не може свако да прими. Монашки живот није лак. Живот на земљи уопште није лак, ма колико да су повољни услови. Онај који је живео како је хтео и како му је срце желело, то је Соломон, син цара Давида. Четрдесет година је владао, ни са ким није ратовао. Награђен је мудрошћу од Господа. Он је подигао и храм Јерусалимски. Долазили су код њега са свих страна света да га чују... и он сам каже: „Што год сам зажелео срцем, све сам испуњавао. Желео сам да имам лепих винограда, насадио сам. Палате, и то сам све имао. Имао сам спремну војску најсавременију у Јерусалиму. Али ни са ким није ратовао. Даље каже: Желео сам да имам доста злата и сребра и то ми је Господ дао. Разним животом сам почео да живим да видим има ли нека трајна утеха овде на земљи па да продужим тако... И видим даје овде на земљи сва таштина над таштинама и мука духу. Нема утехе. Трајне..." Ето, то каже Соломон. Мудра особа. Значи, имај шта хоћеш, буди шта хоћеш, ништа ти не вреди. Кратко, као да уопште ниси постојао. Мислио си да си посисао мудрост овога света. Усијана глава. А кад би могао да видиш са стране, кочопериш се као ћуран, нема ништа. Празна глава...

Само благост и љубав спасавају и човека и цео свет. Ништа се није никад постигло насиљем. Силом можеш само изазвати отпор и мржњу. Зар није тако у породици, широј заједници и у држави? Старац Амвросије, код кога сам у манастиру у Миљкову био млад калуђер, и сам ученик старца Амвросија у Оптина манастиру, био је необично благ игуман. Никад никог није кажњавао. Од нас тридесетак калуђера, већином Руса, а било их је свакојаких, био је један који се повремено губио из манастира, по седам дана пио, и опет се враћао у манастир. Ни њега није кажњавао.

Ту, у манастиру Миљково, наједном сам осетио да све волим. Нека чудесна, неисказана радост је обујмила читаво моје биће. Осећао сам неки неизрециви мир. Све волим и више не умем да се наљутим. Жалим све што страда. Сваког тренутка сам био у стању да се заплачем ради људске несреће и патње. То је тако трајало док се није упокојио блаженопочивши игуман Амвросије.

Свако износи оно што има у себи. Желим добро свом народу и целом свету, јер монаси су зато. Једном су ме питали шта значи бити монах великосхимник? Одговор су добили од Пресвете Богородице: Молитвеник за цео свет, онај који се моли Господу да Господ спасе цео свет. Наша је дужност да се тако молимо, искрено за све, да Господ свима подари мир и радост.

Хвала Богу због смирене, кротке, безазлене деце због које нам Господ и даје благостање, само још да ми будемо добри.

У животу наша вера постепено расте, па се уверавамо да Господ размишља о нама и не гледа ко је ко, него гледа наше срце. Господ гледа на наше срце које Њему апсолутно припада.

Нису позвани само монаси да су уздржани, они дају завет, три завета: послушност, целомудреност и сиромаштво, то су те главне заповести.

Вероватно да је нама духовницима нешто лакше у борби са злим силама, али не треба губити из вида да те силе умеју понекад да прогоне монахе у пустињи или каруљи читаве деценије. Ако им на несрећу пође за руком да духовно скрхају усамљеника пустињака, онда је радост злих духа неописива.

[Guest]

                                                          СВЕТИ НИЛ МИРОТОЧИВИ

                                                          О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУ

Ради овога вам говорим...Какав ће се тада начинити грабеж!

Какво ће мужестрашће (хомосексуализам), прељубништво, родоскрвнуће (инцест), разврат бити тада!До каквога ће пада сићи тада људи, до каквог обешчашћења блудом!Тада ће бити немири с великом жељом за свађом, непрестано ће се препирати и неће наћи ни почетка ни краја.

Затим ће се састати Осми сабор да разабере свађу, и објавиће добро добрим и зло злим...

Земљодјелац одваја пшеницу од пљеве. Пшеница је - за човека, плева пак, за стоку. Кажемо, биће удаљени, одељени добри од злих, тј, правоверни од јеретика, и неко ће кратко време живети у миру људи.

Но потом ће опет изменити склоности своје, окренуће се ка злу злом погибељу пропадајућих, тако да неће распознавати шта је брат и шта сестра, шта отац и мати, и шта мати и син, неће признавати ни брачног венца. Имаће само погибељ, један општи пад у погибељ, као Содома и Гомора, тј, ни пет се праведника наћи неће...

И имаће брат сестру као жену, мати ће имати сина као мужа, убијаће син оца и чинити прељубу с мајком; и друга ће мноштва зала ући у обичај. Уколико пак стану да се укорењују зла дела у људима, утолико ће наилазити на њих невоље.

Данашњи златник ићи ће тада као садашња фола. Људи ће пак, што их више буду стизале невоље, тим више зала чинити, тј. умест да се кају , срдиће се на Бога. Злодела пак која буду чинили људи, превазићи ће злодела савременика потопа. Сви ће разговарати само о злу, намере ће им бити зле, одобрење зло, ортаклуци само зли, делања код свих само зла, свеопшт зао грабеж, свеопшт зло тлачење, свеопште зло издвајање, свеопшта зла разједињеност.

При свему томе ће мислити да се и делатник зла спасава...

Када осиромаши свет у благодати Светог Духа, тада ће се овај оживотворити у утробинечистоће, од најбестидније и најзлобније девојке, горе од свих које су икад постојале; зачеће се од тајног противприродног блуда плод који ће бити стан сваког зла, насупрот ономе како је Христос био савршенство свих врлина, а Пречиста Мати Њебова била најсавршенија међу женама. Овај ће плод угледати светлост онда када свет осиромаши у врлинама.

Но какво ће то осиромашење задесити свет?

Много је видова тог сиромаштва које ће окруживати и постепено захватити свет.

Пре свега ће осиромашити свет љубављу, једнодушношћу и мудрошћу.

Затим ће се осиромашити свако насеље и град од подвлашћености своје, главешине ће се удаљити од града, села и округа, тако да неће бити никаквог предводника ни у граду,л ни у селу, ни у округу. И Црква ће такође осиромашити од главешинства и власти духовних.

После овог осиромашења "Охладнеће љубав многих" (Мт. 24.12), "уклониће се онај који сад задржава" (2Сол. 2.7) и родиће се нечисти од утробе нечистоће.Затим ће се нечисто рођење ово стварати занмења и чуда маштањима бјесовским.

Свет ће уображавати да је овај антихрист кротак и понизан срцем, а уситину ће срцем бити - лисица, душом - вук; обеспокојавање људи биће му храна. Када се људи буду преображавали, антихрист ће се хранити.

Пометња ће људи бити ова : осуда, завист, злопамћење, мржња, непријатељство, среброљубље, мужестрашће (хомосексуализам), заборав вере, прељуба, разметање блудом. То ће бити храна антихристу. Насупрот томе како је Христово брашно било испуњење воље Оца Његовог, тако ће брашно антихристово бити исуњење воље оца његовог ђавола. Тиме ће се хранити антихрист.

И постаће антихрист главешина над градовима, над селима и над окрузима села, пошто се неће наћи никакве главе у селима, градовима и окрузима. Тада ће он узети власт над свијетом, постаће управитељ света, завладаће такође и над осећањем човековим. Људи ће веровати ономе што буде говорио, јер ће деловати као једнодржац и самодржац з ауништење спасења, тј, људи ће поставши сасуди ђаволски, стећи крајње поверење према антихристу, начиниће га светским једнодршцем и самодршцем, пошто ће бити оружје ђавола у његовом последњем покушају да истреби хришћанство са лица земље.

Налазећи се у погибељи, људи ће мислити да је он Христос Спаситељ и да ће он учинити спасење њихово. Тада ће Јеванђеље Црквено бити занемарено...

[Guest]

                                                  МИТРОПОЛИТ ПИРЕЈСКИ КАЛИНИК

                                                      О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ



О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“

Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“

[мирођија]

[Guest]

                               

                                                Преподобни отац Јован Дамаскин

                                                     

                                                     СЛОВО НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ

                                            ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

       Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!

       Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље?  Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.

       Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, "јер нема радости безбожнима" (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).

       Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају "леђа Божија" (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: "А Стена беше Христос" (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.

       Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета  Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета  Јовану) девственик Старог (Завета  Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.

       Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, "да певамо Богу нашем. Запевајмо Цару нашем; певајмо (Му) јер је Цар све земље Бог; певајмо (Му) разборито" (Псал. 46/47, 67). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. "Јер грло окуша јело, а ум речи распознаје", вели Премудри (Јов. 12, 11). Певајмо и Духом који све испитује и саме дубине Божије неизрециве (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца  Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступну  Сина Божијег.

       Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво  Тело земљано блистајуће Божанским сјајем, Тело смртно које извире славу Божанства. Јер Логос тело, и тело Логос, постаде (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе.

       O чуда, које сваки ум превазилази! Није Телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).

       Данас људске уши слушају ствари неслушане: јер виђени (на Тавору) Човек, Син је Божији, и као Јединородни Љубљени и Јединосуштни бива (од Оца) посведочен. Нелажно је сведочанство, истинско је проглашење, јер сам Родитељ Отац исказује то наречење (Мт. 17, 5). Нека дође Давид да присуствује и нека удара у богоречиту лиру Духа, и нека сада јасније и израженије опева пророштво, које је у старини издалека прозирним и чистим очима предвидео:Бога Логоса телесни нама долазак, који је као будући изрекао: "Тавор и Ермон именом Твојим обрадоваће се" (Псал. 88/89, 1213).

       Ермон је раније, чувши име Синовства, посведочено Христу од Оца, обрадовао се, када је већ, као посредник Старог и Новог (Завета), излазио на Јордан да крштава Претеча, та скривена у пустињи Ризница која као у тами светли свету, послата да објави Светлост Неприступну и непримећену од кратковидих; када је усред Јордана стајала Вода Опроштаја, свет очишћујућа а не сама очишћавана; када је гласом Оца. грмећим с неба, Крштавани био посведочен као Син Љубљени, а голубом  Духом (Светим), као прстом био показан Посведочавани (Мт. 3, 1,5,1317).

       Сада пак Тавор се радује и поиграва, гора божанска и света и висока, која се не мање славом и сјајношћу неголи узвишењем у ваздуху достојно весели, јер се благодаћу такмичи са Небом. Јер Онога у кога на небу Анђели не могу држати ока упереног, Њега на Тавору прваци  Апостола виде где зрачи славом Царства Свога. На овој (гори) се потврђује васкрсење из мртвих и Христос се показује као Господар живих  и мртвих (Рм. 14, 9), јер је из мртвих Мојсија при вео, а живог Илију довео као сведока, који у древности као огњени колесничар узнет би ко лима са земље на небески пут (2 Цар. 2, 11). На  њему (Тавору) и сада најистакнутији од Пророка пророкују, најављујући излазак (тј. смрт  Лк. 9, 31) Владике кроз Крст. Зато се (Тавор) од радости потреса и весели, и скокове јагањаца по дражава, чујући од облака  Духа (Светога), исто сведочанство Синовства: Животодавца Христа од Оца посведочаваног. Јер то је "Име изнад сваког имена" којем ће се Тавор и Ермон обрадовати: "Ово је Син мој Љубљени!" (Фил. 2, 9: Псал. 88/89, 1213; Мт. 17, 5). То је радост све творевине, то је почаст људима и неодузимљива похвала (човеку). Јер Посведочавани јесте Човек, иако није само голи човек.

       О, надумне ли радости дароване нама! О, не наданог ли овог блаженства! О, дарова ли Божијих који надмашују и само жељење! О, бла годавања ли која превазилазе тражење! О, Дародавца ли изобилног са величанственошћу натприродном! О, дара који је достојан не прима оца, него у највећој мери Даваоца! О, чудних ли  размена! О, Даваоца моћи а Примаоца слабости! О. Показиваоца човека беспочетним тиме што Беспочетни, стварајући се телесно (тј. оваплоћујући се), започиње (постојати)! Јер ако се човек обожује тиме што се Бог очовечује и један и исти се показује као Бог и Човек, онда је Он исти, будући Човек, беспочетан Божанством; и Бог будући, човечанством започиње (постојати).

       У старини су на гори Синају дим и мрак и бура и горући огањ покривали онај врх (2 Мојс. 19, 1618), проповедајући Неприступног  и Законодавца и као у сенци приоткривајући Његова "леђа" (2 Мојс. 333) и објављујући Врховног Уметника из Његових творевина, а сада се све испуни светлошћу и сјајем. Јер сам Законодавац, Уметник и Господар свега, дође из наручја Очевог, не прешавши из сопствене основе, то јест из биталишта у наручју Очевом, него снисходећи слугама и уобличивши се у обличје слуге и природом и изгледом поставши Човек  (Фил. 2, 67), да би се Бог Несместиви сместио у људе, показујући кроз Себе и у Себи светлост  Божанске природе.

       Јер у почетку је Бог човека учинио сједињеним са Својом благодаћу када је, стварајући га од праха земаљског, удахнуо му дух живота и дао му бољи удео, и Својом сликом и приликом почаствовао га и учинио грађанином Едема и другом Анђела (1 Мојс. 1, 26 и 2, 78), али пошто ми сличност Божанског лика прљавштином страсти помрачисмо и смутисмо, састрадални (Господ) ступи заједнички у другу са нама заједницу (Јевр. 2, 14), сигурнију и преславнију. Јер  Он, остајући у превасходству Свога  Божанства, узима удела у лошијем (тј. у људској природи), обожујући у Себи човека, и са ликом помеша Прволик, и у тој слици данас показује Своју лепоту. И тако се Лице (Његово) светли као сунце (Мт. 17, 2), јер се Светлости Нематеријалној поистовећује по Ипостаси и отуда постаде Сунце Правде. Хаљине пак (Његове) беле се као снег (Мт. 17, 5), јер се (оне) огртањем а не сједињењем, односом а не сједињењем по Ипостаси, прославише. Облак сјајан заклони их (Мт. 17, 5), изображавајући светлост Духа (Светога). Јер тако је некако рекао божански Апостол: да море носи слику воде, а облак Духа (Светога  1 Кор. 10, 12). А све је светлосно и пресјајно онима који су пријемчиви за светлост и који душу нису упрљали нечистотом савести.

       Ходите, зато, и ми поревнујмо послушности ученика (Христових) и усрдно последујмо за позивајућим (нас) Христом, и одбацимо оптерећење страсти, и Сина Бога Живога непостидно исповедимо (тј. признајмо) и, поставши достојни обећања (Божијег), уснимо се ка гори врлина  љубави, и постаћемо видиоци славе и слушаоци неизрецивих тајни. Јер су заиста, као што рече Господ, блажене очи гледаоца што виде, и уши што чују, оно што многи пророци и цареви пожелеше видети и чути, и не испуни им се жеља (Мт. 13, 1617).

       Хајдете, дакле, да изразе божанских речи колико је могуће развијемо, и поставимо трпезу нама добрим званицама, који сав свој апетит усмеравају ка божанским (добрима). Поставимо трпезу одговарајућу апетиту, трпезу божанских речи зачињену благодаћу Духа (Светога), не улепшавану мудровањем јелинских речи, јер се и нисмо много бавили њиховим знањем, него ослањајући се на благодат Онога који мутавима даје јасан језик да говоре (2 Мојс. 4, 1012).

       У Кесарији Филиповој  то је Панеа која је некад била чувена међу градовима, која је названа град Филипа Кесара; у божанском Писму звана је Дан, јер каже: "Изброја Давид народ од Дана до Вирсавеје" (2 Сам. 24, 2)  у њу дошавши Господ са слугама излечи извор крви крвоточиве (жене); у њој васкрсе кћер старешине синагоге (Мт. 9, 2025); у њој је окупио први сабор Својих ученика и, изабравши на једном камену Камен Живота седиште, запита Своје ученике, говорећи: "Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији?" (Мт. 16, 13).

       Не као да није знао као што људи не знају, Онај који све зна, запитао је хотећи да то (незнање људско) светлошћу знања растера као неки мрак који лежи на духовним очима. Они пак рекоше да једини сматрају да је Јован Крститељ, други да је Илија, трећи да је Јеремија или један од Пророка (Мт. 16, 14). Зато што су гледали толико мноштво чудеса, претпостављаху да ће бити да је један од старих Пророка устао из мртвих и отуда се удостојио такве благодати. А то се види (по томе) што се каже:

       "Јер чу Ирод четворовласник глас о Исусу, и рече својим слугама: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса" (Мт. 14, 12).

       Хотећи да то подозрење разагна и да истинско исповедање (вере), као неки дар од свих дарова најузвишенији, подари онима који не знају, шта чини Онај чијој је руци све могуће? Као човек Он поставља питање, а као Бог Он потајно даје мудрост првоме позваноме и првом последнику (Петру), којега је Својим предзнањем предодредио за достојног председавајућег Цркве. Њега као Бог Он надахњује и кроз њега говори.

       А какво је питање?  "А ви шта велите ко сам ја?" А Петар, горећи огњеном ревношћу и богоношен Светим Духом, рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт.16, 1516).

       О, блажених уста! О, сјајних усана! О, богословне душе! О, богоносног ума достојног божанског посвећења! О, органа преко којих је одговорио Отац! "Блажен си заиста, Симоне, сине Јонин"  јер то рече Нелажни (Господ  Мт. 16, 17)  јер не тело, ни крв, нити људски разум, него Отац Небески открио ти је то божанско и неизрециво богословље. Јер нико не зна Сина, осим само Родитељ Отац, Којега једино Син познаје, и Дух Свети, Који зна и дубине Божије (Мт. 11, 27; 1 Кор. 2, 10).

       То је вера чврста и непоколебљива, на којој се Црква утврди као на камену, чији имењак ти (Петре) достојно постаде. Њу врата адова, јеретичка уста, демонски органи, нападају али не побеђују, оружају се (против ње) али је не надвладавају (Мт. 16, 18). Њихове ране (за Цркву) биле су и биће као дечије стреле. Њихови језици ће се раслабити и на њих саме окренути. Јер против себе ће зло гађати онај ко се противи истини (2 Тим. 3, 8). Њу (Цркву) је Својом крвљу (Господ) стекао, а теби (Петре) је поверава као верноме служитељу. Њу сачувај непоколебиву и безбурну твојим молитвама, јер је тврдо уверење да се неће никада преврнути, ни поколебати, нити бити освојена. То је рекао Христос, Који је небо утврдио, а земљу засновао те остаје неколебљива: "Јер речју Господњом небеса се утврдише", рече Дух Свети (Псал. 32/33,6).

       Но молимо да се таласи умире, да престане бура, и да нам се дарује тихи и безбурни мир. За то усрдно моли Христа, Пречистог Женика Цркве, Који те је изабрао за кључара Царства (Небеског), Који ти је даровао да вежеш и дрешиш одговорности (људи), Којега си богоречитим устима нелажно Сином Бога Живога назвао (Мт. 16, 16 и 19).

       О, божанских и неизрецивих ствари! Сам је Себе Сином Човечијим прогласио, а Петар, или још више Онај који је у њему говорио, Сином Божијим (Га) назвао, Јер (Христос) је заиста Бог и Човек, не будући Петров, ни Павлов, ни Јосифов, нити неког оца (син), него (Син) Човечији, јер није имао оца на земљи Онај који није имао мајке на небу.

       Желећи пак да на делу потврди реч и знајући шта ће учинити светворачка Божија Мудрост и Сила (Христос), у Коме су сакривене све ризнице знања (1 Кор. 1, 24; Кол. 2,3), говораше: "Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме" (Мт. 16, 28). Да је (ово) рекао као за једнога: да "има неко од ових што стоје овде", претпостављамо да би (тиме) наговестио исто оно што је речено за Јована Богослова: "Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога?"  као да ће (Јован) остати не окусивши смрти до другог доласка Христовог, јер тако су већ неки од врло мудрих то схватили (Јн. 21, 2223). Али, пошто је реч назначила више њих који ће (то) видети, а тако је и дело уследило, нема места онима који би хтели да овако схвате значење тих речи.

       "Има, дакле, неких међу овима који стоје овде", вели (Господ). Због чега "неки", а не сви? Зар нису сви ученици и апостоли? Зар нису сви, будући позвани, једнако последовали (за Христом)? Зар нису сви подједнако добили дар исцељивања? И како се не сви подједнако и овог удостојише виђења, које је изнад (обичног) гледања? Зар Господ не гледа на лица? Да, сви су ученици, али нису сви болешћу среброљубља ослепљени. Сви су ученици, али се нису сви заразом зависти лишили зоркости ока. Сви су ученици, али нису сви издајници. Сви су апостоли, али нису сви из очајања омчом око врата покушали да злом исправе зло. Сви су христољубиви, један ]е среброљубив: онај Јуда Искариотски, који једини није био достојан виђења Божанства. "Нек се, вели (Писмо), узме безбожник, да не види славу Господњу" (Ис. 26, 10). Једини, дакле (Јуда), остављен од других као завидљив и себичан, распаљиваше се на већу манију.

       А требало је, свакако, да буду видиоци славе (Христове) они који ће касније бити гледаоци страдања (Његових). Зато је узео врховне Апостоле да буду сведоци Његове славе и Божанства, тројицу на број, указујући на часну тајну (Свете) Тројице, и (зато што) "на двојици или тројици сведока свака се реч утврђује" (2 Кор. 13, 1). Тако издајнику (Јуди) искључује разлог за издају, а Апостолима открива Своје Божанство. Јер гледајући (Јуда) Андреја (да је остао доле), нема изговор за одбрану да је издао Господа зато што није био удостојен виђења. Зато ]е Андреј и сав остали хор Апостола остао доле, удаљени местом телесно, али свезом љубави сједињени; боравећи доле телом но горе жељом и покретима душе следоваху за Учитељем.

       "И после шест дана", благовесте божанствени Матеј и Марко (17, 1; 9, 2), док Лука премудри (пише  9, 28): "И би после ових речи око осам дана". Правилно и истинито осам и шест дана проповедници истине одређују. Јер ово што говоре није неслагање, него управо сагласност изговарана од једног и истог Духа, јер нису они ти који говоре, него Дух Божији који говори у њима (Мт. 10, 20). "Јер, вели, када дође Утешитељ, Он ће вас научити и подсетиће вас на све" (Јн. 14, 26). Они, дакле, који су рекли "после шест дана" изузели су крајеве, велим за први и задњи (дан), и избројали (само дане) између; док онај који је избројао осам (дана), убројао је и први и последњи дан. Јер људи имају обичај да и овако и онако броје.

       А шест се узима као први савршени број. Јер се он саставља од својих делова: њему је три половина, два је трећина, а један је шестина, па сабрани уједно чине га савршеним. Зато број шест назваше савршеним они који су стручни у томе. Но, и за шест дана Бог је речју састав (то (то систима) свега видљивога створио. А савршени су они који су видели Божанску славу, која је изнад свега, која је једина надсавршена и предсавршена. Јер вели (Господ): "Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески" (Мт. 5, 48).

       А осам је број који носи образац будућега века. Јер се са седам векова садашњи живот завршава, а осмим се назива будући живот, као што рече велики Богослов Григорије, тумачећи Соломонову изреку (Проп. 11, 2): "Дај део седморици"  вели за садашњи живот, "и осморици"  за будући (живот).

       Требало је, дакле, осмога дана откривати савршенима (тајне) тог осмог (дана). Јер као што је рекао заиста божанствени и богоречити Дионисије (Ареопагит): Господ ће се јавити Својим савршеним слугама на начин као што су Га видели апостоли на гори Тавору. Тако имаш (тачно) бројање дана.

       Али зашто је Петра и Јакова и Јована узео (на Тавор)? Петра  желећи да оно сведочење које је истински посведочио, покаже да је од Оца засведочено, и потврђујући Свој исказ: да је њему (Петру) то Отац Небески открио. и да он као председавајући прима кормило целе Цркве. Јакова  као онога који ће пре свих ученика за Христа умрети (Д. Ап. 12, 2) и пити чашу Његову и крстити се за Њега крштењем (Мр. 10, 39). Јована  као девственика богословља и најчистији орган, како би, видећи (на Тавору) надвремену славу Сина (Божијег), загрмео: "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1), због чега је и сином грома унапред назван (Мр. 3, 17).

       А зашто на гору високу узводи ученике? Божанско Писмо горама преносно назива врлине. Свих врлина врхунац и вишеград (акрополис0102_laugh јесте љубав, јер се њоме одређује савршенство (Кол. 3, 4). Јер ако неко говори језике људске и анђелске, и ако има веру да и горе премешта, и (има) све знање, и зна све тајне, и преда тело (своје) да се сажеже, а љубави нема, онда је као звоно које јечи и прапорац који нејасно звечи, и сматра се низашта (1 Кор. 3, 1  3).

       Треба, зато, оставивши оно што је од праха праху, и превазишавши тело унижења, уздићи се на највишу и божанску узвишеност љубави, тако (онда) гледати невиђено (ти атеата = невидљиво). Јер онај који достигне до врхунца љубави, иступајући (8^ексистаменос[4chsmu1 на неки начин из себе, схвата Невидљивога, и летећи изнад надлежећег мрака телесног облака, те дошавши у ведрину душе, гледа јасније у Сунце Правде, иако не може бити сасвим у пуноћи тог виђења; и моли се у себи, јер је мајка молитве тишина, а молитва је јављање Божанске славе. Јер када затворимо чула и останемо са собом и са Богом, па ослободивши се лутања по спољњем свету, будемо унутар себе, тада ћемо јасно у себи видети Царство Божије. Јер Царство Небеско, које је Царство Божије, "унутар вас јесте", рекао је Исус Бог (Лк. 17, 21).

       Но другачије се слуге, а другачије Господ мољаше. Јер слуге, са страхом и жељом приступају кроз мољење Господу и молитва постаје уму узрочник одласка к Богу и сједињења (с Њим), собом га хранећи и ојачавајући. Сједињени пак по Ипостаси Богу Логосу свети ум (Христов) како ће се молити? Како се може представити Господ да се моли? Очигледно као Онај који је усвојио наше лице, и васпитавајући нас, и (нама) пут отварајући ка усхођењу к Богу кроз молитву, и учећи (нас) да молитва бива узрочник божанске славе; и показујући (Себе) да није противубожан, и да као Начело и Узрок Свој поштује Родитеља; и допуштајући телу (Своме) да иде по својој природи, да би се оно молитвом оснажило и васпитало и дошло у посвећење и посед онога што је узвишеније; а (моли се Христос) такође и да завара тиранина (ђавола) КОЈИ је пажљиво испитивао да ли је Он Бог, јер је то проповедала сила чудеса (која је Господ чинио). Зато (Христос) свуда са божанским меша људско, скривајући као неким мамцем удицу. Јер тако ће ђаво, који је надом божанства (тј. обећањем "постаћете као богови"  1 Мојс. 3, 5) преварио човека, с правом бити преварен истицањем напред тела (Христовог). Јер гледајући Христа да блиста молитвом, сетио се и Мојсија прослављенога лицем. Но Мојсије је прослављен славом која је споља придошла, док Господ Исус није имао накнадно стечени украс славе, него из природне светлости Божанске славе.

       Али какво је то звање, нека те научи Пророк Давид који овако јасно унапред говори: "Он ће ме звати: Ти си ми Отац, Бог мој, и Заступник спасења мојега" (Пс. 88/89, 26). Отац (Христа)  као Бога и Сина пре векова и Просијавшег из суштине Родитеља; а Бог и Заступник спасења  као Оваплоћенога и Очовеченога, и Обновитеља у Себи наше природе, и Узводећег (нас) у древну лепоту слике (Божије), и Носећег у Себи заједничко лице човечанства. Зато је и додао (Пророк): "И ја ћу га учинити Првенцем" (Пс. 88/89, 27). Јер "Првенац међу многом браћом" (Рм. 8, 29) постао је Онај који је најприсније с нама узео удела у телу и крви (Јевр. 2, 14), Који као Бог Логос беше увек Син, не поставши доцније, а као Човек каже се да је и касније постао, да би остало у Њему непроменљиво својство Синовства. Јер пошто Он постаде тело (Јн. 1, 14), тело је постало Син Божији из самог корена бића због сједињења по Ипостаси, па се каже да је Он то постао, будући (то већ) божански, а поставши (то) као Човек.

       На гори, дакле, Тавору, узевши (Исус) истакнуте висином врлина (ученике), "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Пред ученицима се преображава Онај који је вечно на исти начин прослављен и (вечно) сија светлошћу Божанства. Јер, беспочетно од Оца рођен, Он има беспочетно природно зрачење Божанства, не касније добивши биће, нити пак славу. Јер Он је од Оца, али беспочетно и ванвремено, и има сопствену светлост Славе, и оваплотивши се Он је Један исти, остајући у истоветности Божанског сјаја. И прославља се Тело (Христово) истовремено са стварањем из небића у биће, и слава Божанства постаје и слава тела, јер је Један и ово и оно Христос, једносуштан Оцу и нама саприродан и једноприродан.

       Према томе, иако свето Тело никада није било без удела у Божанској слави, него се из крајњег сједињења по Ипостаси савршено обогатило славом невидљивог Божанства, тако да је једна и иста слава Логоса и Тела, али будући да је (та) слава била невидљива у видљивом телу (Христовом), била је невидљива за оне који не могу сместити што је и Анђелима невидљиво, (то јест) за оне који су везани за тело. Преображава се, дакле, не добијајући оно што не беше, нити се претварајући у оно што не беше, него пројављујући Својим ученицима оно што беше, отварајући њихове очи и чинећи их од слепих гледајућима. И то значи оно "преобрази се пред њима". Јер Њега самог, остајућег у истоветности, поред оног што је раније виђен, виде Га сада ученици да се друго показује.

       "И засија се лице Његово као сунце" (Мт. 17, 2), (лице) Онога који је великом моћи снабдео сунце светлошћу, Који је ону светлост пре сунца створио, и светионик сунце  сасуд светлости, потом саздао (1 Мој. 1, 3 и 16). Јер Он је Светлост Истинита која се из Истините и Нематеријалне светлости вечно рађа, Очев Ипостасни Логос, Одсјај Славе, природно Обличје Бића (haraktir tis  ipostaseos) Бога и Оца (Јевре. 1, 3). Његово је Лице засијало као сунце.

       Шта кажеш, о јеванђелисто? Зашто сравњујеш заиста несравњиве (стварности)? Зашто упоређујеш и паралелно стављаш заиста неупоредиве (ствари)? Зар Господар засија као слуга? Зар Неподношљива и Неприступна Светлост заблиста као ово сунце које сви гледају? Али, рећи ће (јеванђелист), нисам упоређивао нити сравњивао једину Једнородну и ничим представљиву Светлост Божанске славе, него говорећи онима који су везани телом, износим као пример оно међу телима које је најбоље и најсјајније, које није сасвим најсличније  јер је немогуће неумањиво изобразити у творевини Нестворено  него као што је сунце једно, а има две суштине: (једну) светлости која је постала раније, и (другу) тела (сунчевог) које је створено касније, кроз цело пак тело је неподељено сједињена светлост и то тело остаје само собом, а светлост се протеже на све крајеве земље, тако и Христос: будући Беспочетна и Неприступна "Светлост од Светлости" и поставши (тј. оваплотивши се) у временском и створеном телу, Он је Једно Сунце Правде, Један Христос, у двема природама нераздељиво познаван.

       Дакле, свето Тело (Његово) јесте ограничено  јер стојећи на Тавору није се протезало изван горе,  док је Божанство ни у шта несместиво и изнад свега. И Тело сија као сунце, јер се збило сијање светлости из Тела. Јер све је постало заједничко Једнога Оваплоћенога Бога Логоса, оно што је тела и оно што је неограниченог Божанства; друго је пак оно (тј. Божанство) из којега су заједничке похвале славе, и друго је оно (тј. Тело) из којега познајемо заједничко страдање (Христово). Али Божанско побеђује и предаје свој сјај и славу Телу, остајући и у страдањима Само нестрадално. Тако је засијало Лице Његово као сунце, не као сунце, не као да Он није био сјајнији од сунца, него онолико колико су могли да виде они који су гледали. Јер, ако би Он показао сав сјај Славе, како они не би били спаљени? (Дакле), засија Лице Његово као сунце, јер оно што је у чулним стварима сунце, то је у духовним Бог.

       "Хаљине пак Његове постадоше беле као светлост" (Мт. 17, 2). Као што је друго (нешто) сунце  јер је извориште светлости, немогуће да се јасно гледа  а друго је (нешто) светлост која из њега досеже до земље  јер је гледамо и посматрамо дејством Божије премудрости и човекољубља, да не бисмо сасвим постали лишени доброта  тако Лице светли јасније као сунце, а хаљине Његове беле се као светлост, прозрачиване предајом Божанске светлости.

       Док се то тако дешавало, да би се показао Један Господ Старог и Новог Завета, и да се у јеретика, чије је грло гроб отворен (Рм. 3, 13), уста затворе и да се потврди оживљење мртвих, и поверују да је Господар живих и мртвих Посведочавани (на Тавору), предстоје (Му) Мојсије и Илија као слуге Господару у слави и са Њиме разговарајући бивају виђени од сличних им слугу (Апостола  Мт. 17, 3). Јер је требало да они (Апостоли), видећи славу и слободу себи сличних слугу а Божјих служитеља, задиве се Господњем човекољубивом снисхођењу и још више поревнују и оснаже се за (предстојеће им) подвиге. Јер онај ко зна за награде трудовима, лако ће се осмелити на подвиге. Јер жеља добитка зна да покрене на непоштеђење тела.

       Јер као што војници и борци (спортисти) и земљоделци и трговци са великом готовошћу прихватају се трудова и осмељавају се на бурну пучину и не мисле на звери и гусаре, да би стигли до жељеног добитка, и уколико виде оне који су се пре њих трудили да уживају у добитима још више се подстичу на подношење трудова, тако и духовни Господњи оружници и борци и земљоделци и трговци, не тежећи за земаљским добитима, нити жудећи за видљивим добрима, када виде својим очима оно што им у нади предстоји и (такође виде) оне који су се пре њих трудили да се наслађују уживањем добара која су очекивали, свакако ће се са још више воље спремити на подвиге, не устајући на борбу са људима, нити бијући ветар (1 Кор. 9, 26), нити ујармљујући волове у плугове и њима бразде земље орући, нити се боре са буром морских пучина, него се боре против поглаварстава таме (Еф. 6, 12), и радују се ударцима, и наготом богатство сабирају, и кормило крста истичу пред светске буре и њихове покретаче зле духове, и силом Духа одгоне их као разјарене и грабљиве зверове, (тако) сеју у људска срца као у неке бразде реч богоштовања и жању Господару плодоносно класје.

       Но вратимо се нашој теми.

       Тада Мојсије с једне стране, како доликоваше, проговори: Чуј, духовни Израиљу, оно што не могаше слушати телесни Израиљ: "Господ је Бог твој један (тј. једини) Господ" (5 Мојс. 6, 4). Јер је Један Бог у Три Ипостаси познаван, пошто је једна суштина Божанства: Сведочећег Оца и Посведочаваног Сина и Осењујућег Духа (Мт. 17, 56). Овај кога Отац сада посведочава јесте Живот људи. Тај Живот, обешен на крсту, видеће неблагодарни (Израиљци  5 Мојс. 28, 66; Јн. 19, 37; Д.Ан. 5, 30) и свом Животу неће поверовати. С друге пак стране, Илија одговори: Ово је Онај којега у старини као тихи поветарац Духом бестелесног сагледах (2 Цар. 19, 12). "Јер Бога нико никада није видео" по природи, како јесте (Јн. 1, 18). И оно што је видео, у Духу је то сагледао. "Ова је промена деснице Вишњега" (Пс. 76, 10). Ово је "оно што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође" никада (1 Кор. 2, 9). "Тако ћемо", у будућем веку, "свагда са Господом бити" (1 Сол. 4, 17), Христа гледајући блистајућег светлошћу Божанства.

       А зашто Петар, поставши гледалац таквог Божанског откривења, као надахнут Духом, рече Господу: "Добро нам је овде бити" (Мт. 17, 4)? (Разумљиво је), јер ко би заменио светлост за мрак? Видите ли ово сунце, како је лепо, како красно, како пријатно, како жељено, зрачеће и светлеће; и живот, како је сладак и љубак, и како се њега сви држе и све чине да га не би изгубили. Колико мислите да је већма жељенија и слађа Самосветлост, од које светли свака светлост; и Саможивот, којим се сваки живот оживљава и предаје, којим сви живимо и крећемо се и јесмо (Д. Ап. 17, 28)  колико је већма жељенији и слађи? Нема никакве сладости, нема никакве жсље, нема речи, нема замисли која би меру те надмоћи представила. Превазилази свако упоређење и мерама не подлеже. Јер како ће се измерити Неограничено и Необухватљиво за саме мисли? Ова Светлост односи победу над сваком природом. Овај Живот је онај који је победио свет (1 Јн. 5, 4). Како, дакле, да није добро одвајати се од добра? (Зато) Петар није неумесно говорио.

       Али, пошто је све добро у своје време  "јер има време свакој ствари", рекао је Соломон (Прон. 3, 1),  требало је да се добро не ограничи само на оне који су ту били, него да се добро излије и пређе на све верујуће, да би било више оних који ће узети удела у доброчинству, а то је имао да доврши крст и страдање и смрт (Христова). Није добро да остане (само) ту Онај који је сопственом крвљу искупио Своје створење, ради чега се и оваплотио. Да је остао на гори Тавору, не би се до краја остварило обећање теби, (Петре), нити би (ти) постао кључар Царства, нити би се разбојнику Рај отворио, нити би био уништен горди тиранин смрти, нити би се разорило царство пакла, нити би Адам био спасен, нити би Ева била искупљена, нити би Патријарси, Пророци и Праведници били ослобођени из утробе ада, нити би се природа оденула у непропадљивост.

       Да Адам није пре времена затражио обожење, жеља би му се испунила. (Зато), о Петре, не тражи добра пре времена. Има времена када ћеш ово виђење без краја добити. Владика те не поставља за градитеља шатора, него Цркве свега света. Твоји (овдашњи) ученици, твоје овце, које ти Добри архипастир уручи, остварили су твоје речи направивши (сада на Тавору) шаторе Христу и Мојсију и Илији, Његовим служитељима, у којима (ми) данас празнујемо.

       Петар није ово говорио (својим) разумом, него надахнућем Духа Који је будуће (ствари) предодређивао. "Јер не знађаше шта говори", вели Лука божанствени (Лк. 9, 33). А узрок (тога) додаје Марко: "Јер бијаху. вели, уплашени" (Мр. 9, 6).

       Док је Симон (Петар) то говорио "гле облак сјајан заклони их" (Мт. 17, 5) и ученике захвати страх велики видећи Исуса Спаситеља и Господа са Мојсијем и Илијом да се налазе унутар облака.

       У старини боговидац (Мојсије) улази у божански примрак (2 Мој. 20, 21), указујући на сенку Закона (старозаветног), јер чуј шта пише Павле: "Закон имађаше сенку будућих добара" а не саму истину (Јевр. 10, 1). И тада Израиљ није могао да гледа у славу лица Мојсијева која пролази (2 Кор. 3, 7), док ми "откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавајући се из славе у славу већу, као од Духа Господа" (2 Кор. 3, 18). Отуда (сада) заклони их не облак примрака, него светлости. Јер "тајна сакривена од векова и од покољења" (Кол. 1, 26) откри се, и слава постојана и вечна показује се. Управо зато Мојсије са Илијом предстадоше (пред Христа), представљајући лице Закона и Пророка. Јер Онога кога Закон и Пророци проповедају, Тај се нађе да је Исус Животодавац (Јн. 1, 45). И Мојсије изображава (овде) сабор светих уснулих у древности, а Илија оних живих. Јер је Преображавани  Господар живих и умрлих. Мојсије (данас) уђе у Земљу обећану, јер га уведе Исус, Дародавац наслеђа, и оно што је у старини праобразно видео, данас га то изобилно обасјава, јер то показује светлозрачност облака.

       "И чу се глас из облака, говорећи: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајте" (Лк. 9, 35; Мт. 17, 5). Глас Оца из облака  Духа (Светог), чуо се: "Ово је Син мој Љубљени, овај Човек кога видите, Онај Који Јесте и Који се види, Који је јуче постао Човек, Који смирено са вама живи (sinanastrefomenos  борави и дружи се  Варух 3, 38), Чије лице сада засија, Тај је Син мој Љубљени, Предвечни, Једини из Јединога Јединородни, ванвремено и вечно произашао из мене Родитеља, Који из мене и у мени и са мном вечно Јесте, а не каснији по бићу. Из мене: као из Очевог узрока, рођен из моје Суштине и Ипостаси (тј. Личности), зато је и Једносуштан. У мени: као неодељиво и неиступајући рађан. Са мном: као самосавршена постојећа Ипостас (Личност); не као изговорена реч која се у ваздуху разлива, зато је и Љубљени. Јер који је син тако љубљен као јединородни?

       "Он је по мојој вољи". Вољом (евдокиа = благовољењем) Оца Његов се Јединородни Син и Логос оваплотио (Јн. 1, 14; Еф. 1, 59); вољом Оца у Јединородном Сину Његовом изврши се спасење свега света: воља Оца у Јединородном Сину састави сједињење свију и свега (Еф. 1, 10). Јер ако је човек мали свет носећи у себи свезу сваког видљивог и невидљивог бића, будући и једно и друго, заиста је благоизволео Господ и Творац и Господар свега да у Јединородном и Једносуштном Сину Његовом буде сједињење Божанства и човечанства и кроз то све творевине  "да Бог буде све у свему" (1 Кор. 15, 28).

       "Ово је Син мој", Славе моје Сјај, Обличје Бића мојега (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, "Који држи све моћном речју Својом" (Јевр. 1, 24) и "Духом уста својих" (Пс. 32/33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим).

       "Њега слушајте". Јер ко Њега прима, прима мене Који сам Га послао (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Јер Он бива послат као човек, а као Бог остаје у Мени и ја у Њему (Јн. 6,56 и 17, 21). Ко не поштује Јединородног и Љубљеног Сина мог, тај не поштује Оца  Мене који сам Га родио (Јн. 5. 23). "Њега слушајте", јер Он "има речи живота вечнога" (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. (19) Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би жалост испунила срца њихова. и да не би издајника (Јуду) беснило зависти опседало.

       Хајдете, зато, да и ми са овом темом завршимо нашу реч.

       Ви пак свагда памтићете ово што је речено, носећи у срцу лепоту оног виђења, слушајући свагда у ушима Очев глас: "Ово је"  не слуга, не посланик, не Анђео (Варух 3, 38), него  "Син мој Љубљени, Њега слушајте"!

       Слушајмо, зато, Њега шта (нам) говори: "Љуби Господа Бога твојега свим срцем својим! Не уби, а ни не гневи се залуд на брата свога! Помири се најпре са братом својим, и онда дођи и принеси дар свој! Не чини прељубе, нити се прилепљуј за туђу лепоту! Не куни се криво, нити се (уопште) куни, него нека реч ваша буде: да, да; и не, не, а што је више од тога, то је изум лукавога. Не сведочи лажно! Не отимај, него и ономе који тражи од тебе подај! И који хоће да му позајмиш, не одреци му; и онога који твоје узима, немој спречавати! Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и прогоне! Не судите, да вам се не суди! Праштајте, и опростиће вам се!  да (тако) будете синови Оца вашега, савршени и милостиви као што је Отац ваш Небески, јер Он сунцем Својим обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5  7 глава).

       Ове Божанске заповести држимо са сваком пажњом, да бисмо се и ми насладили Његове Божанске лепоте, испуњени Његовим најслађим укусом, сада (у овом животу) колико је могуће онима који су натоварени овим шатором тела (2 Кор. 5, 28), а потом (у будућем животу) јасније и чистије, када праведници засијају као сунце (Мт. 13, 43), када, ослобођени потреба тела као Анђели, са Господом буду непропадљиви  у великом и славном откривењу Самога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа (1 Кор. 1,7;

       Тит 2, 13), са Којим слава Оцу, са Светим Духом, сада и у бескрајне векове векова. Амин.

[Сефора]

Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио.Св. Јован Лествичник

[ego]

Стога одбаците лаж и говорите истину свако са својим ближњим, јер смо удови један другоме. Можете се и срдити, али немојте грешити; сунце да не зађе над вашим гневом, и не дајите места ђаволу. Крадљивац да не краде више, него нека се радије труди и својим рукама ради оно што је добро, да би могао давати коме је потребно. Ни једна ружна реч да не излази из ваших уста, него само која је добра за назидање - где је потребно, да слушаоцима буде благотворна. И не жалостите Божијег Светог Духа, којим сте запечаћени за дан избављења. Свака горчина, и јарост, и гнев, и вика, и хула да се уклони од вас са сваком злоћом. Будите међу собом честити, милосрдни, праштајући један другом - као што је и Бог вама у Христу опростио. (Ефес. 4:25-32)

[ego]

И беше близу Пасха јудејска, те оде Исус горе у Јерусалим. И нађе продавце волова, оваца, голубова и мењаче новца како седе у храму. Тада начини бич од узица и изагна све из храма, и овце и волове, мењачима просу новце и испретура столове, а онима што продаваху голубове рече: носите то одавде, не чините од дома Оца мога кућу трговачку. Сетише се његови ученици да је написано: »Ревност за твој дом појешће ме«. Тада прозборише Јудеји и рекоше му: којим знаком нам доказујеш што то чиниш? Одговори Исус и рече им: срушите овај храм, па ћу га за три дана подићи. Онда рекоше Јудеји: за четрдесет и шест година саграђен је овај храм, а ти ћеш га подићи за три дана? Но он је говорио о храму свога тела. Када је пак васкрсао из мртвих, сетише се његови ученици да је то рекао, па повероваше Писму и речи коју је Исус изговорио. (Јов. 2:13-22)

Тада Исус рече народу и својим ученицима говорећи: На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све дакле што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините; јер говоре, а не чине. Него везују тешка и несношљива бремена и мећу на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну. А сва своја дела чине да их људи виде: јер шире своје молитвене записе и праве велике ресе на хаљинама, воле прочеље на гозбама и прва места у синагогама, поздраве на трговима и да их људи зову »рави«. Ви се не зовите »рави«, јер је један ваш учитељ, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не називајте својим оцем; јер је један Отац ваш небески. Нити се називајте наставници, јер је један наставник ваш, Христос. А највећи међу вама нека вам буде слуга. Ко уздиже самога себе - биће понижен, а ко унизи самога себе - биће уздигнут.

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу.

[Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете удовичке куће и тобоже се молите дуго. Зато ћете строже бити осуђени.]

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што преходите море и копно да створите једног проселита, и кад постане, чините га сином пакленим, двапут горим од себе.

Тешко вама, слепе вође, који говорите: ако се ко закуне храмом, није ништа; ако се пак закуне храмовним златом, обавезан је. Будале и слепци, шта је веће, злато или храм који је осветио злато? И: ако се ко закуне жртвеником, није ништа; а ако се закуне даром који је на њему, обавезан је. Слепци, шта је веће, дар или жртвеник који освећује дар? Ко се дакле заклео жртвеником, куне се њиме и свим што је на њему. И ко се заклео храмом, куне се њиме и оним који пребива у њему; и који се заклео небом, куне се престолом Божијим и оним који седи на њему.

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од нане, копра и кима, а остависте што је претежније у закону, правду, милосрђе и веру; ово је требало чинити, а оно не остављати. Слепе вође, који оцеђујете комарца, а камилу гутате.

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неумерености. Фарисеју слепи, очисти прво што је у чаши, да буде и њена спољашност чиста.

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће. Тако се и ви споља показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерства и безакоња.

Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што градите гробове пророка и украшавате споменике праведника, и говорите: да смо живели у време својих отаца, не бисмо били њихови саучесници у крви пророка. Тако сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. И ви испуните меру својих отаца. Змије, змијски породе, како да побегнете од осуде паклене? Зато, ево вам шаљем пророке, и мудре и књижевнике. Од њих ћете једне убити и распети, а друге шибати у вашим синагогама и гонити од града до града, да дође на вас сва праведна крв, проливена на земљи, од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, кога убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем, све ће то доћи на овај нараштај.

Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к теби, колико пута хтедох да скупим твоју децу, као што квочка скупља своје пилиће под крила, и не хтедосте. Ето, оставља вам се дом ваш пуст. Него вам кажем, од сада ме нећете видети док не речете: нека је благословен који долази у име Господње. (Мат. 23)

[Владан]

Духовне поуке старца Јефрема Филотејског и Аризонског

 

Када говоримо о духовном рату, треба да размотримо тактику коју непријатељ користи да би нас намамио да паднемо у грех, да би узео наше срце, ум и душу од Господа, да би нас упрљао својом нечистотом, да бисмо живели као он, ваљајући се у блату. Апостол Павле каже у посланици Ефесцима да не ратујемо против крви и меса. То није телесни рат – у коме војује тело против тела, већ је то рат који се води у другом облику. То је духовни и умни рат. Дух ратује против духа. Свако од нас у себи има унутарњи дух, који је створен по лику Божјем. Тај унутарњи дух, који обитава у нашем телу, је прави део нас који се бори против ђавола. Очигледно, ђаво настоји свим снагама да нас наведе да паднемо у грех. Ђаво има огромно искуство за собом. Он има добро увежбане методе и тактику којима нас може навести да сагрешимо. На пример, један од првенствених метода ђавола је да убаци лошу помисао у наш ум. Једно од оруђа којим се користи је и машта, односно оно што називамо умним приказима, сликама. Ти умни прикази нас вуку у правцу греха. Воде нас у таму и ђавољу прљавштину.

Зашто ђаво то ради? Зашто је он толико пун мржње, злобе? Зашто толико жели да се противи Богу? Пре свега, ђаво то ради из љубоморе. Он је опседнут и обузет љубомором јер зна за сва добра која нам је Господ припремио. Због тога се још више труди будући да нема приступ тим благословима, јер се побунио и отпао од Бога, и постао потпуни супарник Божји. Из мржње и љубоморе, којима је обузет, хоће да каже Господу: „Види колико њих сам узео од Тебе. Узалуд си послао Сина Свога да умре на крсту. Ево види колико сам њих сам повео са собом.“ Тиме жели да огорчи Господа. Хоће да каже да су сав труд, сва енергија коју је Господ уложио да би нас привео спасењу, били узалудни. И на тај начин ђаво односи „гусарску победу“ – иако пада са људима, труд му се исплатио јер се осветио Богу. То је његов став.

О помислима

Свети Оци Цркве нам кажу да ђаво чини да греси на почетку изгледају као мрави, као нешто веома мало, наизглед безначајно, врло мало, препредено, као неприметни покрети душе. Чак су и оне мале мисли о којима сањаримо, које изгледају тако неважне, могуће замке у духовном рату. Можда ћемо рећи себи: „То је мрав, отићи ће.“ Али, ако одмах не одбацимо те мисли, према речима Отаца, оне мало-помало постају све јаче, све моћније и у ствари могу да нас преваре и дођу до тога да се онај мали мрав, који је пре био тако безазлен и безначајан, претвори у лава, односно у нешто што је веома опасно и готово немогуће искоренити. Свети Исак Сирин каже да је лако изаћи на крај с ђаволом на почетку, али чим успе да угура ногу у врата, тада постаје много теже да се човек избори са њим. Главно је да се трудимо да избришемо маштање, покрете душе и мисли које нам ђаво убацује. Треба их одмах ишчупати из корена. Име Исусово је оружје којим одгоне се зле мисли. У Старом Завету пише да треба да призовемо име Бога Јаковљевог. Наравно, то је име Исуса Христа. Дакле, време да изађемо на крај са помишљу је док је мала. Зато је неопходна духовна пажња. Пази, бди, посматрај све ствари. Мотри на оно што твоје очи гледају, прати мисли у свом уму, увери се да нема ничег скривеног у твом срцу, што може наудити твом духовном животу. Пази на све. Стави филтер. Пази да те околно загађење не испрља и одведе у грех. Узмимо као пример жену која има малу цисту или израслину на грудима. Ако пориче да израслина постоји и не оде код лекара, или се претвара да је то нешто мало што ће нестати само по себи, мало-помало израслина ће расти и постати опасна по живот. Оног тренутка када осетимо да нешто није као што би требало да буде, треба одмах да одемо и решимо проблем док је мали.

У духовном рату који водимо, Христос нам даје светлоносно оружје. То су дарови Духа Светога. На пример, даром љубави се супростстављамо мржњи. Добрим помислима, које се рађају од Духа Светога, можемо победити лоше помисли. Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли. Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра. Узмите на пример, операцију у којој хирург пресече неки нерв. Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав. У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава, када се пресече енергија греха. Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће нас одвести у нечистоту. Зато треба да стражимо.

Имамо две ствари којима можемо да проверимо сваку од помисли која нам долази у ум. Једна је Закон Божји а друга Свети Дух који нас просветљује. Све помисли се могу проценити на основу Духа Божјег и закона Божјег. Лоше помисли можемо зауставити пре него што стекну упориште у нашем животу. Ево још једне илустрације: ако живиш негде где пуно људи пролази испред твојих врата, не отвараш их сваком пролазнику већ правиш разлику: прво провериш ко стоји пред вратима пре него што га пустиш да уђе. Исто је и у нашем духовном животу. Ако неко дође и покуца на врата нашег ума, то јест било да ђаво хоће да нам убаци неку помисао или је у питању нешто друго, морамо га проверити, морамо га зауставити пре него што направи себи упориште. Ако дозволимо тој помисли да уђе, односно ако допустимо тој особи да уђе, пре него што имамо прилику да видимо ко је, она улази, и заузима место у нашем дому. После неког времена се осмељује, и пре него што се освестиш, везује нас и преузима наш дом. Као што св. Исак Сирин каже, „не отварај врата!“ Ако видиш ко је, ако видиш да тај није на добром гласу, затвори врата и отерај га Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Тако га отерај. Када те помисли дођу, не уступај им ни мало места јер, чим им даш мало простора, оне ставе ногу у врата и мало-помало раде на томе да уђу и освоје читаву кућу. И тако, уместо у светлости, остајемо у тами. Уместо у Рај, идемо у пакао. Уместо да будемо са Господом, провешћемо вечност са демонима, који ће нас гушити, мучити. Постоје само две могућности: или ћемо бити са Господом у Рају или ћемо провести вечност одвојени од Бога, у друштву демона. Дакле, све почиње од помисли. Запитајмо се куда желимо да идемо, с ким желимо да проведемо вечност. Држимо свој ум чистим.

О молитви

Једном је идолски жрец срео неке монахе, и почео да разговара са њима о молитви. Упитао их је: „Када се молите, да ли вам Бог нешто говори?“ А они су одговорили: „Не“. Затим је он рекао: „Када се ја молим, он ми одговара. То мора да значи да је моја молитва чистија и боља од ваше.“ Наравно, жрец се није молио Богу, већ ђаволу, и овај му је одговарао на молитве. Много пута, када се молимо, Бог нам не одговара, јер наша молитва има неке „паразите“. Другим речима, нешто нам одвлачи пажњу. Ум нам је расејан. Молитве се обављају као формална, рутинска ствар. У њима нема суштине. Молимо се, али размишљамо о другим стварима. Мисли које нам одвраћају пажњу нас одвајају од молитве. Много пута се молимо а не знамо шта говоримо. Ако ми не знамо шта говоримо, ако на пример изговарамо молитву Господњу а не схватамо шта говоримо, како ће нас онда Бог разумети? Веома је битно да смо усредсређени на речи молитве. Наравно, постоји једна молитва која превазилази остале, која нам много помаже да саберемо пажњу. То је Исусова молитва. Иако је врло једноставна и може се изговорити у једном даху – врло је јака, врло моћна, и може да дејствује уз велику благодат Божју јер садржи свето Исусово име. Наша имена немају у себи силу које има име Исусово, јер је то једно од имена Божјих. Када призивамо име Исусово, призивамо у помоћ сву силу, духовну енергију и благодат, које само име откључава за нас. Чим се пробудимо ујутру, потребно је да што пре умно призовемо Исусово име, да помислимо на Бога. Док обављамо послове током дана, када улазимо у аутомобил, поново, умно призивајмо име Исусово да бисмо имали Божју заштиту. Држимо ум у Богу, као неку врсту осигурања, која нас штити, брине се о нама, и води нас ка спасењу. Стављамо у своје аутомобиле крстиће, иконице као благослов, тражећи Божју помоћ. Колико тек можемо осигурати свој живот призивањем Исусовог имена! Ми, хришћани, морамо схватити да је молитва дисање нашег живота. То је наша духовна храна. Другим речима, ако се не молимо, не можемо да живимо, умиремо. Нећемо имати ту радост да вечност проведемо са Христом. Када држимо име Господње у уму, онда речи из Светог Писма и Свете Тајне почињу да пуштају корен у нашем животу. Развијају у нама неку врсту богатства и приводе нас све ближе к Богу.

О смрти

Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт. А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом. Када бисмо имали право срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо. Човек би сматрао смрт као (одлазак на) одмор на неком месту јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио. Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме“! Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо те се немамо чега бојати. Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.

созеб.орг

[Зорица екс Милева]

klapklap brate  0442_feel 4chsmu1 klapklap

[Владан]

4chsmu1 0442_feel

[marija]

Људи тихи и смјерни судије су својих дјела, док људи брзи су испитивачи туђих дјела. (Св. Григорије Богослов).

Да окривимо друг друга свагда смо готови, а да исправљамо оно у чему смо сами криви и потпадамо под одговорност, на то смо свагда спори! (Св. Златоуст).

Често људска суђења и осуђивања бивају слична овоме: као кад господар од дома, не очистивши своју кућу и окућницу од блата и ђубрета, почне да напада оне који му долазе у дом блатњави и прљави.

Ми хоћемо и тражимо да други буду савршени и уљудни, међутим своје недостатке и мане не поправљамо. (Тома Кемпијски).

[Благовесник]

Сто за којим се не моли Богу ни почему се не разликује од јасала животињских.

Преподобни Јован Дамаскин