Празници Цркве (настанак, облик, смисао, предање)

[Guest]

 

Проф. Др Јован М. Фундулис

ХРИШЋАНСКИ КАТАЛОГ ПРАЗНИКА

 

У овом поглављу ћемо покушати да понудимо једну концизну слику настанка, развоја и формирања хришћанског каталога празника. Наравно да ћемо нагласак ставити на празнике Православне Цркве. Историјска ретроспектива и поређење са каталогом празника других цркава биће дотакнути само онолико колико је неопходно да се разјасни савремена хеортолошка пракса. Уосталом, постоје специјални предмети - Агиологија и Хеортологија - који се баве проучавањем разних проблема који се тичу ове научне гране, односно настанком и развојем система празника литургијске године и поштовања светих.

Због недостатка простора, овом приликом ћемо се ограничити само на одређену схематизацију и поједностављивања у циљу давања једне, што је могуће јасније, уводне слике, која је неопходна за први контакт са огромном темом литургијске године, која веома дубоко утиче на богослужбену праксу и живот Цркве.

Почећемо од Господњих речи.
„И рече Бог: нека буду светила на своду небеском да обасјавају земљу, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама" (1. Мој. 1, 14). Већ у првим редовима књиге Постања свештени писац формулише једну основну истину: Бог је, кроз Свога Логоса, створио небеска тела, сунце, месец и звезде, којима назначује и циљ њиховог постојања - обасјавање земље и мерење времена. Њихова улога је, дакле, да служе човеку, који је створен по образу Божијем, односно да га снабдевају светлошћу, која је неопходна за живот света, и да одређују смену времена, дана и година. Исто ово, само другим речима, понавља и Псалмопевац: „Створио си месец за времена, сунце познаје залазак свој" (Пс. 103, 19) и „Исповедајте Господа... Који је створио светила велика... сунце за владање даном... месец и звезде за владање ноћу" (Пс. 135, 7, 8, 9).

У епохи у којој је живео свештени писац књиге Постања постојали су календари, односно покушаји људи да одреде границе смењивања времена, да га измере и да преточе у конвенцијалне форме текућу смену времена. Свето откривење није дало те мере. Другим речима, календари нису Богом дани. Откривење само налгашава зависност и потчињеност свих створења вољи Једног и једино истинитог Бога и њиховог Творца, искључујући сваку могућност њиховог обожавања. Он је Бог „велики", „Који једини чини чудеса", а не створења, за која незнабошци мисле да су богови (Пс. 71, 18).

Већ у другом делу наведеног стиха из Постања и места из псалама рефлектују се критерији на основу којих су људи од памтивека покушавали да мере време. Ово је у почетку било на основу искуства, да би касније било уз помоћ рачунања и „научних", сходно приликама и средствима сваке епохе, астрономских знања, која су код појединих народа била достигла заиста висок ниво. Констатован је, значи, један циклус астрономских и природних феномена, који је са математичком тачношћу поново долазио у одређеним периодима. Смена дана и ноћи, стално повећавање и смањивање њиховог трајања, смена годишњих доба, Сунчеве прекретнице и равнодневице. Сви ови феномени су се редовно понављали - имамо у виду умерени појас земљине кугле, у коме су се развиле древне цивилизације - у интервалу од 365 дана, са четири основне поделе које обележавају две равнодневице (пролећна и јесења) и две Сунчеве прекретнице (летња и зим- ска) и четири годишња доба (пролеће, лето, јесен и зима), од којих свако траје отприлике по 92 дана. Реч је ο „сунчевим календарима" („ηλιακά ημερολόγια"), који обично имају дванаест месеци (30-31 дан), који су важили у многим областима и градовима древног света. С обзиром да тропско-сунчева година није имала тачно 365 дана, него нешто више, ова разлика је покривана на различите начине, углавном повременим додавањем још једног дана.

Постојали су многи сунчеви календари. Нас директно занима римски, и то углавном у две своје фазе: Нуме Помпилијуса, који је употребљаван од VII века до 45. године пре Христа, и савршенији Јулијански", који је тако назван у част римског императора Јулија Цезара, а који је био дело александријског астронома Сосигена. Овај календар је почео да се употребљава од 44. године пре Христа, важио је у Христово време и, у суштини, употребљава се до дана данашњег. Такозвани „грегоријански" календар, који је тако назван у част римског папе Григорија XIII и који је дело калабријског астронома Лилиа (Liliо), почео је да се употребљава од 1582. године у Италији, од 1700. у Немачкој, од 1752. у Енглеској и од 10. марта 1924. године и у једном делу православних земаља (у Цариградској патријаршији, Грчкој, Кипру, и тд.). Ово није „нови" календар - насупрот „старом", јулијанском - него исправљено покривање разлике до које је постепено дошло (10 - 13 дана) од остатка минута које нису обухваћене мерењем времена на основу рачунања јулијанског календара. Ово би могло да се упореди са поравнавањем времена које вршимо на нашем сату када „касни".

Нећемо се дотицати детаља који улазе у сферу астрономије. Овде нас практично интересује само време почетка године - Нова година - које није свагда и свугде било исто. Према календару Нуме Помпилијуса Нова година је падала 1. септембра. Отуда су нам остали називи месеца септембра (од латинског septem = седми месец), октобра (осtо = осми меcец), новембра (novem = девети месец) и децембра (decem = десети месец). Почетак Нове године по Јулијанском календару је до 312. године после Христа био 24. септембра, на дан јесење равнодневице, који је од те године (312.) пренет на 23. септембар, односно на дан рођења Октавијана Августа. Од 462. године Нова година је пренета на 1. септембар да се почетак године подудара са почетком месеца (индикта). Касније је пренета на 1. јануар, опет на почетак месеца, да би година почињала зимском Сунчевом прекретницом или Божићем.




следи наставак...

[Guest]

Пошто је већ реч ο Новој години, напоменућемо само, да се не бисмо поново враћали на ову тему, да су у различитим календарима и у разним епохама постојала различита одређења првог дана године, сем ових које смо поменули у претходном излагању. Разлог је јасан. У једном циклусу, као што је година, не постоји једна стабилна тачка почетка и краја. Одређивање тог почетка је било конвенционално, аналогно томе чему је давана предност: да ли Сунчевој прекретници и којој од две, да ли равнодневици и којој од две, да ли годишњем добу и коме од четири, или касније у хришћанском свету: празнику и коме од многих (углавном Божићу, Пасхи, Благовестима). Неки од ових избора су оставили трага у хришћан- ском каталогу празника.

Упоредо са сунчевим постојали су и „месечеви календари" („σεληνιακά ημερολόγια"), односно месеци од 28 дана или четири седмице, према фазама месеца, а године су, да би биле усаглашене са сунчевим годинама, имале 13 месеци. Такав је био јудејски календар. У почетку је први месец био Нисан (први пролетњи месечев месец), а касније је то био Тишри (први јесењи месечев месец).

Постојали су и мешовити „месечево-сунчеви календари" (,,σεληνοηλιακά ήμερολόγια"). Сувишно је говорити да је сем римског и јудејског календара, због недостатка комуникација и постојања многих народа, држава и држава-градова, постојало и мноштво других календара. Навешћемо само најпознатије: египатски, вавилонски, атички, календари Кипра, Витиније, Ефеса, Крита, Сиријског Илиуполиса, и др.

Од свих ових календара интересују нас само два главна, који су превладавали у доба појаве, ширења и формирања хришћанства и хрушћанских празника. То су јудејски (месечев) календар, зато штο су темељи хришћанства и хришћанског богослужења положени на јеврејском простору, и римски (сунчев), који је преко римске империје постао званични и владајући календар у земљама Средоземља, где се хришћанство раширило и ојачало. Наше данашње богослужење и посебно наши празници су, у суштини, плод историјског компромиса и коегзистенције двају календара или, ако хоћете, њихове полунезависне паралелне коегзистенције, која може веома лако да се констатује ако с пажњом и знањем проанализирамо хеортолошке форме које постоје од памтивека до данас. Треба напоменути да није постојала разлика само у календару и Новој години, него чак и у начину схвагања почетка дана. Другим речима, да ли је почетак дана био залазак сунца, односно ноћ (према јеврејском поимању) или излазак сунца, односно дан (према грчкоримском поимању). У дневном кругу богослужења следимо, као што смо рекли, јеврејско схватање почетка дана, док у посту и употреби хране следимо грчкоримско.

Људи су бића која по природи својој воле празнике. Једна древна грчка пословица каже: „Βίος ανεόρταστος μακρίη οδός άπανδόκευτος" („Живот без празника би био као дуг пут без одмора"). Повод за светковање, празновање, славље и разоноду давао је сам календар у својим поазним и основним тачкама: Нова година, почетак месеца, равнодневица, сунчева прекретница. Будући да се ови кључни моменти понављају сваке године са математичком тачношћу, смењивање ових момената и периода одаје, наравно, утисак извесног савршенства годишњег периода који постаје икона целокупног живота света, једне независне карике једног дугог ланца. У природним - идолопоклоничким - религијама ови кључни моменти су религиозно обојени. С њима су довођена у везу рођења, смрти и оживљавања богова. У време појаве хришћанства углавном су доминирали сунчеви празници, у чијем средишту је била сунчева прекретница, рођење непобедивог сунца (25. децембар). Истовремено су и разни важни историјски догађаји, као што су рођења и смрти знамени-тих личности и хероја, или победе против непријатеља, оснивање градова, и тд., који су се догодили у један одређени дан неке године, сваке године на неки начин понављали и празновали у исти дан и наредних година. Јудејство је, уосталом, имало читав систем празника, ο којима ћемо нешто више рећи када будемо говорили ο одговарајућим хришћанским празницима.

Празници су општи феномен, светски и свељудски, природни, верски, политички, или мешавина свега овога, пошто живот људи није херметички затворен, као што то често мислимо. Тако су створени празници различити по природи и пореклу - грчки, римски, јудејски, египатски, касније муслимански, и др., који су се развијали независно или са узајамним утицајима. Нас овде углавном интересује јудејски систем празника, као и грчко-римски, из оних истих разлога које смо изложили када смо говорили ο календарима.

Хришћанство је несумњиво религија „Откривења". Међутим, Откривење се не тиче система празника, а још мање календара. Све ово је или претходило хришћанству, као што су календари, или је то сама Црква изнедрила током векова на основу старијих хришћанских елемената или чак и новијих. У Новом завету, где нам Дух Свети, кроз свештене писце, даје аутентично Јеванђеље спасења, не постоји пропис ни за начин рачунања времена ни за формирање система празника. Напротив, јасно се примећује неповерење према овим светским формама, па чак и оним који су представљали свештено рухо законског богослужења. Апостол Павле се, на пример, на овај начин изражава ο суботи, младинама и празницима. Све ово сматра „сенком будућих ствари": „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, што је сенка онога што ће доћи" (Кол. 2, 16 - 17). Или „гледате на дане и месеце, и времена и године!" (Гал. 4, 10). Хришћанство, наравно, превазилази све ове пролазне светске и сенком покривене форме, и, пошто се истинско, „у духу и истини", служење Богу Који је Дух открива у Христу, уздиже „истинског богомољца" изнад простора и времена. „Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн. 4, 23 - 24). Циљ новог народа Божијег није пропадљива обећана земља, него небески Јерусалим. Међутим, на овој земљи и у овом животу постоји бар „сенка онога што ће доћи", тако да покушава да ово што је променљиво преобрази по обрасцу („κατά τον τύπον") онога што је стално (непроменљиво). Тако и време постаје образац („τύπος") будућег века и предокус будућег живота. Верник живи на земљи, унутар у Христу преображеног времена, што ће још присније доживети у вечном и незалазном дану Царства Божијег.

следи наставак...

[Guest]

Овај преображај времена је остварила Црква, вођена Духом Светим, кроз свој систем празника. Овај преображај и превазилажење састоји се у томе што календар постаје каталог празника. Каталог дана се претвара у каталог празника. Сви дани године се облаче у један свештени садржај, тако да смена дана постаје смена празника. На тај начин целокупан живот верника постаје један непрестани празник, као што то наглашавају и Оци Цркве. Хришћанин живи на земљи, али се влада као да је на небу. Систем празника наше Цркве иконизује и оприсутњује овај небески начин живота и бескрајни празник, где „Бог... међу боговима" (Јован Дамаскин, Канон на Преображење, 8. песма, 1. тропар) и анђели заједно са људима празнују.

Уосталом, са својим системом празника Црква предокуша надвременску реалност небеског царства укидајући, у суштини, време, с обзиром да нам сваки пут враћа у сећање догађаје из прошлости, не као да су се једном догодили, него као да се сваке године, или чак сваког дана, реално и мистеријски понављају. Када Црква, на пример, празнује Рођење Христово, Крштење, Спасоносно Страдање, Васкрсење, Педесетницу и остале више или мање важне догађаје нашег спасења, не ради се ο обичном сећању, него их доживљава као садашњост, као што је и за Бога све садашњост, било да се догодило у прошлости, било да се догађа сада или ће се догодити у будућности. Тако доживљава Васкрсење Христово, дан Пасхе, сваке године као „данас", односно као ону историјску недељу Васкрсења која је била 33. године после Христа. Наша химнографија јасно рефлектује ово отачко богословско поимање литургијске године, када за сваки празник стално понавља и доживљава да се празновани догађај није догодио само „у време оно", односно у време Божијег присуства на земљи, него се, на неки начин, понавља и „данас" оно што се некада једном догодило. Иста је ствар и са свештеним молитвама (карактеристичан је пролог молитве освећења воде на Богојављење када се више пута понавља реч „Данас..."), са читањима из Светог писма, синаксарима, свештеним обредима и светим иконама које оприсутњују празновани догађај.

Ово превазилажење времена и улазак у свештено литургијско време има и друге последице које су још радикалније. Ово „данас" се не тиче само годишњег мистеријског (таинственог) понављања свештеног догађаја, него разбијајући и саму форму времена распростире се на свакодневни живот Цркве. На тај начин сваке године на Пасху празнујемо Васкрсење Христово, али и сваке недеље (уп. „Данас се догоди спасење света...", „Данас Христос, смрт уништивши, васкрсе, као што је рекао...", и тд.). И не самб сваке недеље, него и на свакој Литургији празнујемо Христово Васкрсење, у било који седмични дан да се служи (уп. „Васкрсење Христово видевши..." после светог причешћа). Смрт Христову не празнујемо само сваког Великог Петка, него и на празник Уздизања часног Крста и Крстопоклоне недеље, као и сваког петка и свакодневно у 9. час дана. Педесетницу не празнујемо само једном годишње, у педесети дан после Пасхе, него и свакодневно у 3. час дана и приликом освећења часних дарова на светој литургији, као и приликом сваког вршења свете тајне миропомазања, рукоположења, и на сваком призиву Светог Духа приликом вршења светих тајни, у било који дан и час да се врше. Сам живот Цркве јесте једна стална Педесетница, непрекидно ишчекивање у горњој одаји светог Сиона.

Сем тога, болест људске природе се углавном лечи каталогом празника, који, без обзира на сву своју богословски неизбежну релативност, чува неумањену педагошку и едукативну своју вредност у Христу. Годишње понављање свештених спасоносних догађаја и присуство свештених ликова светих у одређени дан њиховог годишњег спомена представља за болесну људску природу чврсту референтну тачку и повод да усвоји и примени у личном животу њихову поруку. Користећи управо то, Црква све ове дане испуњава дидактичким садржајем који је својствен сваком од њих, уводећи тако вернике у тајну спасења на сваки могући катихетски начин: читањима, химнологијом, проповеђу, иконом, као и још опипљивијим рестаурацијама ових свештених догађаја, тамо где је то могуће и сврсисходно (Крштење Господње, распеће, погребење, васкрсење, и тд.). На тај начин свака година, са својим системом празника, представља малу слику историје света, искупитељског дела Господњег и вековног искуства Цркве са расутим по њој (години) Господњим празницима и споменима светих пророка, праведника, апостола, мученика, јерараха и преподобних, светих мужева и жена који су угодили Богу. Понављање истих празничних тема, које бива сваке године, не изазива засићеност и не представља досадан предмет рутине, него нам даје прилику за обнављање катихизације и њено утврђивање кроз понављање које је „мајка учења", а омогућује нам и да се поново удубимо у питања вере и тако напредујемо у животу у Христу. Тако задобија смисао и народни поздрав који се говори ο великим празницима: „и догодине" (,,καί τοΰ χρόνου") или „на много година" („χρόνια πολλά"). Овде није реч само ο жељи за продужавањем овоземаљског живота, што се свакако жели, него и ο давању нових прилика за учење у школи Цркве и усвајање нових спасоносних истина вере. Као што су иконе „књига за неписмене", тако су и празници школа за вернике, и писмене и неписмене.

Очигледна мањкавост овог система катихизације народа Божијег, који се спроводи кроз каталог празника, јесте та што се катихетски материјал не нуди неким, макар и релативним, хронолошким редом једне астрономске године, у којој се развио „аналитички", да га тако окарактеришемо, „дидактички програм" Цркве. Конфузија је нарочито приметна у најновијем рачунању почетка године, где се 1. јануар узима као Нова година: после Обрезања следи Сретење, Благовести, Страдање, Васкрс, Вазнесење и Педесетница, Рођење светог Јована Крститеља, Преображење, Успење Богородице, Усековање, Рођење Богородице, Зачеће светог Јована Крститеља, Ваведење, Зачеће Богородице и на крају Божић.

Ако се за почетак године узме почетак индикта, односно 1. септембар, који је био Нова година у време када је формиран каталог наших празника, примећујемо известан покушај да се очува историјски континуитет, бар када су у питању основни празници, тамо где је то било могуће. Тако се Зачеће светог Јована Крститеља, као први догађај јеванђелске историје, празнује 23. септембра, који је некада био први дан године, а Рођење Богородице 8. септембра, што се највероватније догодило после премештања Нове године на 1. септембар. Затим следи Ваведење и празник Христовог Рођења (Божић), са споменима проро- ка који се празнују у периоду божићњег претпразништва, затим Обрезање, Сретење, догађаји везани за спасоносна страдања и Васкрсење, Педесетница, тако да се година завршавала Успењем Богородице и смрћу светог Јована Крститеља. Потпун хронолошки редослед празника није био могућ, пошто је, одређивањем да се Божић празнује 25. децембра, требало да се празник Благовести слави девет месеци раније (25. март), шест месеци пре Благовести

Зачеће светог Јована Крститеља (23. септембар), а девет месеци касније празник његовог Рођења (24. јуна), као и Зачеће свете Ане девет месеци пре празника Рођења Богородице (9. децембар - 8. септембар). Увек је постојало схватање да је форма каталога празника конвенционална.

следи наставак...

[Guest]

Што се тиче хронолошког реда када су у питању празници светих, његово поштовање је од самог почетка било неизводљиво. Изузев спомена пророка и праведника Старог завета, праотаца Христових по телу, који су, из разлога које смо напред навели, заузели место у предбожићњем периоду, спомене светих је углавном одређивао дан њихове смрти, који представља њихов рођендан у Богу. Тако се истог датума врши спомен старих и новијих светих само из разлога што се дан њихове смрти подудара, без прављења икакве разлике. Пошто се по тој основи формирао каталог празника, сасвим је природно што није било могуће да се сачува историјски континуитет у смењивању ових дана током године. На пример: 1. септембра се врши спомен преподобног Симеона Столпника (V век после Христа) и Исуса Навина (XIII век пре Христа); 2. септембра се чини спомен мученика Маманта (III век) и светог Јована Посника (VII век); 3. септембра је спомен свештеномученика Антима (IV век), преподобног Теоктиста (V век), ђакона Фивија (I век) и новомученика Полидора (IX век), итд. И овде имамо суштинско превазилажење времена, што је веома дидактично и корисно у циљу наше заштите од његовог апсолутизовања и обоготворавања.

Рекли смо да приличан број празника претходи хришћанству и да их је хришћанство наследило. Ти празници произилазе из „каталога празника" - да употребимо конвенционални термин - двеју великих религија народа области Медитерана, где се хришћанство родило и ојачало: јудејске и многобожачке (идолопоклоничке) религије. У периодима оштрих конфликата традиционалног хришћанства са спољашњим и унутрашњим непријатељима, обе стране су заступале две крајности, односно да каталог хришћанских празника или није ништа друго него преживљавање и привидно христијанизирање јудејских и идололатријских празника или, напротив, да нема никакве везе са њима, сем што се ради ο случајној подударности назива или датума. Истина се, као и увек, не налази у крајностима, него у логичној и мудрој средини. Пажљиво проучавајући појединачне случајеве каталога хришћанских празника, остајемо запањени пред феноменом уистину божанске мудрости и разума, којима се Црква руководила по овом питању, као и пред асимилирајућом снагом духовног квасца које је преобразило тесто овога света. Ово ће бити још јасније из наредних излагања.

Нема сумње да је недеља (Κυριακή) - седмична Пасха Цркве - најстарији хришћански празник. У јудејству је субота била богоустановљени дан починка. Верно држање суботе представљало је потврду верности Божијем Закону, заједно са обрезањем, које је било карактеристични знак припадности Божијем народу, што значи и учествовања у Његовом завету и обећањима. Господ је жестоко реаговао на формализам у држању Закона и потчињавање Божијег Закона људским предањима (Мт. 15, 3, 6). Најсмелији подухват ране Цркве је био премештање Дана Господњег са седмог на први дан недеље. Дан починка налази своје испуњење у смрти Господа Који „суботствује" („σαββατίζβι") угробу, дарујући нам ново „суботствовање" („σαββατισμός") (стихире „на хвалитех" Велике Суботе). Субота постаје пророчка слика (τύπος) Господњег погребења које води ка васкрсењу из мртвих у први дан недеље („μίαν σαββατων"), у дан стварања светлости и новог стварања у Христу. Први, али и осми, слика (τύπος) будуће седмице и вечности. Замена суботе је „нужно" („εξ ανάγκης") имала за последицу и „замену Закона" („νόμου μετάθεσιν") (Јевр. 7, 12) и отварање ка новом свету благодати и царства Божијег. Управо је јављање Христа, који је „био мртав и ево жив је у векове векова" (Откр. 1, 18), у дан васкрсења „међу" својим ученицима (Јн. 20, 26), дало васкрсни елемент сабрањима „у први дан недеље" (,,τή μια των Σαββάτων") (Дап. 20, 7; 1. Κορ. 16, 2), који је већ крајем I века назван „недеља" („Κυριακή"). Од тада па до данас недељно васкрсно сабрање, и евхаристија која се тада врши, представља средиште живота васељенске Цркве, њену седмичну Пасху.

Постепено су и остали дани јудејске недеље стекли одређени празнични садржај. Субота, или настављајући јудејско предање, углавном у јудеохришћанским заједницама, или под директним каснијим утицајем Старог завета, задржала је полупразнични карактер. Суботом се није постило, бар на Истоку, и служила се Света литургија чак и у алитургичном периоду Велике Четрдесетнице. Првобитна идеја уздржавања од послова, и нарочито Господње пребивање у гробу, довели су до тога да буде посвећена спомену мртвих. Среда и петак су већ у постапостолском периоду, према сведочанству „Учења Дванаесторице Апостола" (VIII), били посвећени спомену Господњих страдања и као дани поста заменили су постове побожних Јудеја („δις τοΰ σαββάτου" - „двапут у недељи", Лк. 18, 12). Касније је понедељак посвећен спомену анђела, уторак светом Јовану Крститељу и четвртак апостолима (и светом Николају).

Годишња Пасха (Πάσχα) је наслеђена из јудејског предања као главни и велики празник, „празник над празницима" („εορτή των εορτών") и „славље над слављима" (,,πανήγυρις τών πανηγύρεων") (Јован Дамаскин, канон на Пасху, ирмос 8. песме). Прелазак преко Црвеног мора и прелазак из Египта ропства у земљу слободе, што је представљало историјски садржај јеврејске Пасхе, сматран је за слику (τύπος) и покривен је преласком Господњим, а кроз Њега и људског рода, из смрти у живот кроз Његово Васкрсење из мртвих. Зато, напуштајући 14. Нисан, датум јудејске Пасхе, без обзира на инсистирање на овом датуму Цркава Мале Азије - „кватродецимана", Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, пошто је дан празновања Пасхе преместила на недељу после јеврејске Пасхе, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт. Међутим, карактеристично је да је Црква остала верна јудејском начину израчунавања дана празновања Пасхе, без обзира на тешкоће на које се наилазило у изналажењу 14. Нисана (пуног месеца првог пролетњег месечевог месеца јеврејског календара) и у усклађивању месечевог и сунчевог римског календара.

Око Пасхе, као средишта, постепено се развио систем празника који од ње зависе, Велика Недеља (Μεγάλη Έβδομάς) Господњих страдања, са споменом васкрсења Лазаревог у суботу пред Велику Недељу, и споменом свечаног Христовог уласка у Јерусалим (Цветна недеља, Цвети), три припремна дана (Велики Понедељак, Велики Уторак и Велика Среда) и три главна дана (Велике Неде- ље), односно Велики Четвртак, дан установе Свете евхаристије, Велики Петак, дан страдања и крсне смрти, и Велика Субота, дан Христовог погреба. Светла Недеља (Διακαινήσιμος Έβδομάς), као јединствен пасхални празник. На основу приповедања и хронолошког одређења, које нам дају Дела Апостолска, у четрдесети дан после Пасхе празнује се Вазнесење Господње (Άνάληψις), а у педесети Педесетница (Πεντηκοστή). Средњи дан пасхалног периода задобио је нарочити сјај и истакнут је као празник Христа учитеља, који је „у половини Празника" (отуда и назив празника Преполовљење Педесетнице - Μεοοπεντηκοστή) учио у јерусалимском храму (Јн. 7, 14. Видети, такође, химнографију и синаксар Преполовљења Педесетнице). Ово је био и велики празник храма Божије Премудрости, Велике Цркве Цариградске (Свете Софије). Јудејски празник Педесетнице, као дан спомена предаје Мојеијевог Закона и дан приноса првине, преображен је у рођендан Цркве и подсећање на Силазак Духа Светога на апостоле у сионској горњој одаји. И на крају, цео овај постпасхални покретни циклус завршава се празником „свих мученика" („πάντων των μαρτύρων"), вероватно по аналогији на принос првина на јудејску Педесетницу, који је касније проширен у празник свих светих („Недеља свих Светих" - „Κυριακή των άγιων Πάντων").

Пасхи је у почетку претходио пост од неколико дана, који се врло рано развио у четрдесетодневни, подражавајући тиме Господњи пост у пустињи, као и друге примере из Старог завета (Мојсија, Илију, и др.), али и као принос Богу једне десетице - „десетак" - нашег годишњег живота (365 дана, грубо речено 400, подељено на 10 јесте 40 дана). Касније су испред првих 6 недеља постепено додате 3 припремне недеље због светости броја, а и у циљу да се постепено улази у велики пост Четрдесетнице.

Недеље и седмице Велике Четрдесетнице црпеле су своје специјалне теме из јеванђелских перикопа које су читане недељом (ове перикопе нису биле свагда и свуда исте), на пример, из приче ο царинику и фарисеју, ο блудном сину, ο човеку који је допао у руке разбојника, ο радницима у винограду. Недеље после Пасхе црпеле су пак свој празнични материјал из перикопа јеванђеља по Јовану, које је од најстаријег доба читано заједно са Делима апостолским у периоду Педесетнице, на пример, ο раслабљеном, ο Самарјанки и ο слепом. Поједине (недеље) су имале историјске теме, као што је 1. недеља Великог поста - васпостављање поштовања светих икона (Недеља Православља), друга - спомен светог Григорија Паламе, трећа - поклоњење часном Крсту, у коју (недељу) је, највероватније, пренет спомен његовог обретења (6. март), прва недеља после Пасхе - неверовање Томино, друга - жена Мироносица, седма - светих отаца Првог васељенског сабора. Касније је у две последње недеље Великог поста успостављен спомен преподобног Јована Лествичника и преподобне Марије Египћанке. Ови спомени су пренети у ове две недеље са 30. марта (преп. Јован Лествичник) и 1. априла (преп. Марија Египћанка).

Целокупан овај циклус празника са Пасхом, као средиштем, у основи следи јудејски (месечев) календар, који у поређењу са римским (сунчевим) одаје утисак нестабилности, покретности, па се стога и зове „покретни циклус празника" („κινητός έορτολογικός κύκλος"). Насупрот њему, „непокретни циклус празника" („ακίν­ητος έορτολογικός κύκλος") састоји се од празника чије празновање је успостављено независно од јудејског календара у један непроменљиви конвенционални датум римског сунчевог календара. Многи од ових (непокретних) празника заузели су место многобожачких, и то првенствено сунчевих, празника са којима имају савршену смисаону и тематолошку подударност. Тако је празник Богојављења (τά Θεοφάνεια), са многоструким теолошким садржајем, као спомен свих оних догађаја кроз које се Бог кроз Христа јавио у свету (рођење, поклоњење пастира и мудраца, крштење, свадба у Кани), почео да се празнује на Истоку б.јануара, односно у дан многобожачког празника зимске Сунчеве прекретнице, по најстаријем календарском одређењу. У Риму је, међутим, исти овај сунчев празник празнован 25. децембра, према најновијем одређењу, као празник „непобедивог сунца" („ανίκητου ηλίου"). Овај празник је у Риму замењен празником Рођења Христовог (τά Χριστούγεννα), који је врло брзо прихваћен и на Истоку. Тако је првобитна тема овог празника подељена и стављена на историјску основу (Рођење Господње 25. децембра и Крштење 6. јануара). Ова нова празнична шема је прихваћена од стране свих Цркава, изузев јерменске, која до данас држи првобитни, сложени облик овог празника (Божић и Богојављење се празнују 6. јануара као један празник).

следи наставак...

[Guest]

На основу празника Божића и хронолошких одређења, цео низ сунчевих многобожачких празника римског календара замењен је хришћанским празницима: пролећна равнодневица 1(25. марта) замењена је Благовестима, јесења (23. септембра) Зачећем светог Јована Крститеља, док је летња сунчева прекретница-(24. јуни) замењена празником Рођења светог Јована Крститед.а (Ивањдан). Имамо и друге сличне случајеве замене многобожачких празника хришћанским. Од многобожачке подлоге ових празника током времена су остали одређени народни обичаји, али без нарочитог значаја, јер је већина од њих попримила извесно хришћанско обележје или је потпуно изгубила свој првобитни пагански смисао.

Исто тако, у вези са празником Рођења Христовог 25. децембра, као средиштем, установљен је празник Обрезања (1. јануара) и Сретења (2. фебруара), док је предбожићњи период, по угледу на Пасху, добио припремни пост од четрдесет дана, претпразничну „велику недељу" и претпразничне недеље („Недеља Праотаца" - „των Προπατόρων" и „Недеља пред Христово Рођење" - „Про τής Χριστού Γεννήσεως"), као и попразничну недељу („Μετά την Χριστού Γέννησιν"). Развио се, само у мањем обиму, због своје близине Божићу, и претпразнични период Богојављења са једном претпразничном недељом („Недеља пред Богојављење" - „Κυριακή προ των Φώτ­ων"), сажетом претпразничном „великом недељом" и једним даном поста, као и попразничном „Недељом по Богојављењу" („Κυριακή μετά τά Φώτα").

Остали Господњи и Богородични празници успостављени су у конвенционалне датуме, углавном у дане освећења великих храмова који су били подигнути у Светој земљи, на оним местима где су се догодили ови свештени догађаји. Тако, на пример, празник Воздвижења (=Уздизања) Часног Крста (14. септембар), који се развио у еквивалентан са Великим Петком спомен крсне смрти Господње, одређен је да се празнује наредни дан после спомена освећења храма Васкрсења у Јерусалиму (13. септембар). Празник Преображења Господњег празнује се 6. августа, јер је тог датума било освећење Преображењског храма на Тавору. Слично и празник Успења пресвете Богородице установљен је да се празнује 15. августа, јер је у тај дан било освећење Богородичне цркве у Јерусалиму, а празник Ваведења се празнује 21. новембра, зато што је тог датума било освећење храма који се звао „Светиња над светињама" („"Αγια τών άγίων"), који је био подигнут на месту Соломоновог храма, итд.

Календар се постепено допуњује списком спомена разних светих, пророка, праотаца, мученика, јерараха, царева, преподобних мужева и жена који су угодили Богу на разне начине, на разним местима и у разна времена. Дан њиховог спомена је у принципу дан њихове смрти, који је њихов „рођендан" у Христу, али и дан обретења или преношења њихових моштију или освећења храмова у њихову част. Спомени пророка и апостола се најчешће врше неког конвенционалног датума или, што је ређи случај, у дан обретења или преношења њихових моштију. Такав почетак има, на пример, спомен првоврховних апостола Петра и Павла, древни римски празник обретења њихових моштију, који је пренет и на Исток.

У каталогу празника имамо, такође, и „саборе" („συνάξεις"), односно свечана сабрања верника у част анђела и светих или популарних икона или сродних група светих, као што је спомен светих Атанасија и Кирила, патријараха Александријских (18. јануар), парова Бесребреника (више пута годишње), богоотаца Јоакима и Ане, праотаца, апостола, отаца Васељенских сабора, иако се не карактеришу увек у календару као „сабори", него као спомени. Међутим, карактеристични су случајеви сабора у част светих личности, које су имале главну улогу у празнованим догађајима свештене историје, који се празнују наредног дана после тих празника и представљају, на неки начин, њихов наставак (Божић - Сабор Пресвете Богородице, Богојављење - Сабор светог Јована Крститеља, Сретење - Симеон и Ана, Благовести - арханђел Гаврило, и тд.).

Није неуобичајено ни премештање празника са свакодневних дана на недељу да би се нарочито истакли и да би се дала могућност побожном народу да учествује у саборима. То је, на пример, случај са споменима Светих Отаца Васељенских сабора. У Великој Цркви је било уобичајено да се спомени константинопољских патријараха преносе у недељу која је долазила одмах после дана њиховог спомена. Исто је бивало и са споменима истакнутих светих чији спомен је падао у тужни период Велике Четрдесетнице или Велике Недеље. Ови спомени су преношени на суботе или најближе недеље или на Светлу недељу (Теодор Тирон, Четрдесет мученика, Обретење Часног Крста, преподобни Јован Лествичник, преподобна Марија Египћанка, свети Георгије, и тд.). Неки од ових спомена су остали заувек - као што смо видели - на новим својим местима или су удвојени.

Нарочито је интересантно, углавном са пастирске тачке гледишта, праћење великих празника циклусом претпразничних и попразничних дана, који обично траје осам дана, истицање последњег дана попразништва („оданије празника") и двеју недеља које их окружују („Недеља пред Воздвижење" и „Недеља после Воздвижења", „Недеља пред Христово Рођење" и „Недеља после Христовог Рођења", „Недеља пред Богојављење" и „Недеља после Богојављења"). На овај начин даје се прилика за припрему за дотични празник читањима, проповеђу и химнографијом, као и за усвајање поука дотичног пра- зника у попразничном периоду.

На крају, треба напоменути да је каталог празника Православне Цркве у основи константинопољски. Тамо (у Константинопољу) је попримио своју завршну форму и одатле се раширио по целом православном свету. Из тог разлога било је природно да у њему заузму истакнуто место празници, свети и сабори који имају неке везе са Константинопољем и његовом околином. Међутим, већина и најважнији празници настали су у другим областима, углавном у великим центрима хришћанске васељене, у Риму, у Јерусалиму, у Александрији, у Малој Азији, и др., као што смо видели у случају празника првоврховних апостола Петра и Павла, Преображења, Сретења, Ваведења, итд. У константинопољском каталогу празника налазе се спомени светих који су пореклом из целог хришћанског света - Јевреји, Римљани, Грци, Персијанци, Египћани, Сиријци. Византијски каталог празника је заиста васељенски, плод и одраз живота свете католичанске (саборне) Цркве.

Из горњег кратког прегледа историјског развоја и формирања каталога празника Православне Цркве очигледно је да нису сви празници подједнако древни. Поједини су веома стари, неки су млађи, док су други веома млади. Формирање каталога празника било је постепено и још увек траје, кроз додавање нових празника и нових светих, као што су новомученици, новојављени свети, преподобни и локални свети, и трајаће до краја векова, са сличним допуњавањима. Црква не престаје да рађа свете. То, уосталом, представља ослонац народу Божијем, који се на овај начин уверава да светост није била ствар и привилегија неке прошле епохе и добрих старих времена, него сваке епохе, сваког племена и рода. Људи су свагда и свугде исти, а времена су слична. Свете не рађа ни време, ни место, него „сила Вишњега" који учвршћује Цркву и Дух Свети Који је „осењује" („επισκιάζει") и чини је мајком светих.

[Иван Ивковић]

Јерођакон Силуан (Поповић): ПРЕСРЕТАЧ

 

 

Преузми аудио

[Иван Ивковић]

Архиепископ Аверкије Џорданвилски - Шта су празници и шта ће нам они?

 

 

http://manastirpodmaine.org/wp-content/uploads/2015/12/151205_ep-Averkije-Praznici.mp3

 

Преузми звучни запис>>>