Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[marija]

ja moram unapred da najavim da ću da se pričestim da bi mi zakazali ispovest...što opet zavisi koji sveštenik služi..pa moram da gledam raspored..nije ni malo prrijatno kada vas sveštenik odbije jer niste "zakazali"

[deda]

Антонета....    након свих оних мојих изучавања на факсу теологије, прочитаних књига, скрипти, текстова, литературе, одслушаних предавања признатих теолога, владика... не знам да ли бих могао овако леп пост да напишем... свака ти част...

п.с.  Кад на овом форуму прочитам постове неких младих људи, у мени је само радост, весеље, оптимизам и нада у боље сутра... буђење из мртвих...

[Guest Izida]

Ispovest definitivno nije uslov za pricescivanje i ne samo da treba nego se moramo pricescivati van posta,Bogu nase pricescivanje nije potrebno,ne pricescujemo se Boga radi,nego je nama potrebno,radi nas Gospod nam se daje na svakoj liturgiji....Kad bi se pricescivali samo tzv pravednici pa gresnici se nikad ne bi ispravili,cime bi se ispravili???Pricesce je lek,pricesce skida paucinu sa nasih ociju,ono nam je neophodno da bi mogli da razlikujemo dobro od zla,nama neophodno,nas radi dato.Post je sredstvo koje nam pomaze da ubijemo strasti u sebi,mi takvom ociscenju sebe tezimo stalno i van posta,u postu nam je samo malo olaksano i post shvatam kao pomoc u tom nasem duhovnom ociscenju ali zar se mi i van posta ne trudimo da sve ono lose u nama odstranimo?Post dakle shvatam kao olaksicu u neprekidnoj borbi nasoj a nikako kao preduslov za pricescivanje...Zar nisu pre Tajne vecere apostoli jeli pashalno jagnje?

I opet cu reci da postoji epitimija koja podrazumeva da se ne pricescujemo odredjen period,da vidimo kako nam je tesko kada se ne sjedinjujemo sa Hristom, da kasnije ne dovedemo sebe u stanje koje ce opet morati da se sankcionise epitimijom.Dakle kad nemamo epitimiju,ne kaznjavajmo sebe sami,hrlimo Hristu u zagrljaj na svakoj liturgiji...

Ispovest...Mi se ispovedamo i van posta...i to ne cinimo samo nakon bdenja pred neki praznik da bi se pricestili na taj praznik,da bi se udostojili pricesca(pa mi cemo do sledeceg jutra vec napraviti tonu materijala za ispovest,zar ne?)vec kad god osetimo da tonemo u blato,ne vezano za to da li cemo se neposredno nakon ispovesti pricestiti...a ako se ne pricescujemo pa kako da uvidimo da smo u blatu?Od mase greha mi vise ne razlikujemo svetlost...a pricesce nam nosi svetlost,pricescivanjem mi okusamo Carstvo Nebesko,to je predukus koji nas motivise da se borimo i dalje,mi saznajemo cega radi treba da se borimo....

Kad bi nekoj novoj dusi koja je tek prisla crkvi rekli - 7 dana na vodi,ispovest,askeza...pa taj bi pomislio kakva je ovo tortura...ma sta ce mi to..idem ja tamo gde me vole....Po meni dajte mu da okusi zivot i on ce se popraviti radi tog zivota....

Povremeno kada odem u saborni hram(a tamo je post alfa i omega) i pristupim Casi - ispitaju me da li ste postili,koliko,kako,da ne gresimo.....i na kraju bukvalno jedva se smiluju da me priceste,mnoge ljude i odbiju...pa to je tuzno...a iz pouzdanih izvora znam da Vladika Atanasije Jeftic nikada nikog nije odbio od Case....

Bravo! Ovo je sustina cele price.Svaka cast,Antoneta!A svaka cast i tvom duhovniku!Pozdravi ga!Ovaj tvoj text explicira da te Hristu vodi neko veoma mudar i dobar!

[Guest Izida]

ja moram unapred da najavim da ?u da se pri?estim da bi mi zakazali ispovest...što opet zavisi koji sveštenik služi..pa moram da gledam raspored..nije ni malo prrijatno kada vas sveštenik odbije jer niste "zakazali"

Kuku,sestro slatka!Za ovo prvi put cujem!

[Guest Izida]

Eto,Deda,vidis,valja kasto i pametnu zenu nesto poslusati!

[w.a.mozart]

ma jok.....to sam ja sa duplim nikom na forumu...unosim smutnju...sad ću početi da napadam pričešćivanje i poričem sve živo..... 1500_baby

[w.a.mozart]

opovrgnuću samog sebe i ujedno diokazati da sam jedino ja u pravu......

[w.a.mozart]

objasniću string teoriju 

[fsa]

Питање:

Помаже Бог!

Реагујем на одговор који је о Љуба дао на питање у рубрици О ПОСТУ трудница, у којем је између осталог рекао и то да масна храна ван постова није никада била препрека за СВЕТО причешће(!)и да СВЕТО причешће не условљава оно што смо вечерали!?

Овакав одговор не може да задовољи било кога ко има здрав разум, а камоли некога ко има елементарно верско знање, и сигуран сам да може само да штети онима који се интересују за свој духовни живот и вечно спасење!

По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целокупно биће и отуда следи да и ПРИПРЕМА ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ мора бити двојака: ДУХОВНА И ТЕЛЕСНА!

Поставио бих неколико питања о Љуби: Да ли се његова баба или неко од старијих причешћивао без поста? Од какве је користи некоме да се причести после "плећке печења"? Да ли је такав "благослов" који, на жалост, све чешће можемо чути од свештеника, владика и Зизјуласових "канониста", довео више људи на Литургије него раније и испунио србске цркве онима који желе да се причесте? Да ли је, као православни свештеник, свестан одговорности због таквих речи и позива који смућује, збуњује и саблажњава?

Слободан Јоловић, Крагујевац

Одговор:

Бог вам помого Слободане!

Драги сине - по том мом очинству којег горе поменусте, претешке су речи ове умишљене ревности упућене мени у прве дане духовног и телесног тиховања свете Чисте недеље.

«По учењу Правосалвне Цркве» - којем? На које се то учење ви ослањате? Или ви мислите да је за мене новост да се човек у оба вида, и «духовно» и «телесно» спрема за свето причешће? Да ли се свештенослужитељ пред св. причешће поред духовне припреме и телесно спрема за то сједињење са Христом, или се она закључује само у том вашем избегавању те јадне «плећке печења»? Овим сте управо сведок једне болне чињенице да већина нашег народа нема појма шта је то пост, осим тог фокуса који се примитивно своди на гладовање. Често се питам ради кога? Сине мој и брате, и свештеник који се «најчешће» причешћује он ПОСТИ пред сваку службу, било да је она за време постова или не. Та спрема није уздржавање од «плећке» него од жене; од преједања; од увесељавања - свадби (рецимо суботом када је Типик забрањује), или вашара и прејаке музике од које се олтарске иконе тресу у време када треба да се служи васкрсно бденије. Та спрема је читање комбинована три канона, са каноном пред причешће и осталих десет молитива које за њим следе; она је и уздржавање од телевизора, и од сваког празднословља, свађа и много чега другог да се сада са тим не оптерећујемо.

Да ли је пост традиционална кувана ракија када се у најстрожији дан божићног поста конзумира као супстанца која уопште није «масна», а њу разрешава «српска традиција» (не осућујем ја традицију колико осућујем лицемерије и дупли стандард).

Питате ме за моју баку, и старије? У томе и јесте проблем, што ви овај ваш револт заснивате на «бабском» или народном типику а не правосалвно-црквеном. Шта ће нама богословске школе а посебно рукоположење ако свако може да учи? Све се нешто мудрује и јогуни, још и вређа, ван правила и послушања Цркви, и зашто да не - и овим вашим према мени. Ја сам увек говорио и писао против инвазионог «кабинетског богословља» поменутог тзв. «Зизјуласа» али још сам гласнији против недостатка најосновнијег духовног образовања и царујуће гордости са којом се оно прикрива, јер не знам зашто Митрополита у овом мом случају уопште помињете. Не знање у смирењу и послушању је народно благочешће, јер је увек спремно на наук, док «знање» овог карактера и духа није.

Ево једног дивног примера ове Чисте недеље, у време када сте нашли да ме овако јавно осуђујете да ја саблажњавам, смућујем и збуњујем.

Српска «пракса» је таква (док се у другим црквама помиње Типик) да се седам дана пости на води пред св. причешће. А шта то говори? То говори да већина њих немају представу да има три литургигје за то време, и да се пређеосвећеном литургијом чистог петка, и њеним завршним молебним каноном св. Теодору Тирском, ПРЕКИДА строги пост. Тада се освећује кољиво са орасима осталим и калоричним састојцима и одмах даје народу да га једе. Суботом се НЕ пости строго, и одговорно речено (по тематици коју ми намећете) пост овим даном је НЕПОСЛУШАЊЕ Цркви! То значи да је он грех! Ово каже православни Типик а не «Зизјулас», или за оне мало побожније и смиреније (културније) људе митрополит пергамски Јован, ма какав он био. Пост суботом се забрањује, каже 55 правило VI Сабора, а и Властар то потврћује, било да се ради и о овој светој четрдесетници (осим Вел. суботе). Где ви овде стојите са том вашом тврдњом?

Правила светих Апостола (погледати 53, 64, 66) нас уче да не смемо да се «гнушамо» од вина, меса, а управо онај који то ради «будући сажежен у својој савести јавља се кривцем саблазни многима». Сине, пост је пост, и постоје исторјиске чињенице када су се постови уводили у Цркву, и знајући тај факт да је настарија света четрдесетница и да је било живота Цркве када других постова није било ми би требали да пазимо шта причамо. Данашњом логиком српском «причешћивања» требали би да закључимо да су се у оним вековима хришћанства годишње само један пут причешћивали, а код Светих Отаца налазимо одлучивање од причешћа на СЕДАМ дана? Шта вам то говори?.

Пост никада није био услов за « причаститься», што значи постати «део» нечег Већег, него је оно (причешће) условљавало то здраво духовно присуство при Заједници ( часть, частица = део, са оним «при» - «причастити» значи постати део нечег). Примајући тело Христово ми постајемо део Заједнице («прич А шћујемо се»), т.ј. потврђујемо; или још боље речено учвршћујемо (оверавамо) то наше присуство у Њој, која је опет то истоТело Христово, и тако прожимајући једно у друго затвара се круг до нашег последњег даха у вечност. Тако је све ово просто да се разуме: Примамо Христово Тело да би тако постали део Његовог Тела – Цркве, а то можемо само да оверимо и «одостојимо» нашим здравим присутвом у том Телу. Како? Једноставно! Ево шта Литургија св. Василија учи: «Све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сједниниш једне са другима у Заједницу једног Духа». Богопознање је могуће једино кроз нашег брата или сестру јер другог пута нема до њега (погледај целу 4 гл. Јованове посл, а посебно 20 стих). Зато «самогласен на стиховње, 3 гласа» на вечерњи чистог понедељка нас учи да је главни пост здрав однос према Заједници: »Истинити пост је: одвраћање од зла, уздржавање језика, одбацивање јарости, очишћење от похоти, и од оговарања, од лаже, од кривоклетства. Одбацивање поменутог јесте истинити пост, и благопријатан». Девета песма Триода чистог уторка каже да ми постимо «постом доброчинства», а подобен на «господи возвах» прве пређеосвећене литургије продужује ту мисао Цркве: «Добриочинством је Илија ушао у божанствене кочије, просветивши се постом, вазнесе се у висине небеске; њега имитирај смирено душо моја, и пости од сваке злобе, и зависти, и свађе, и наслађивања брзопролазећих». Прва стихира исте службе зове нас верујуће да молитвено подигнемо своја срца и да постимо: «Браћо, постећи телесно постимо и духовно; ослободимо се сваког савеза са неправдом..., сваку неправедну осуду (написану) поцепајмо: дајмо гладнима хлеба, сиромаашне и без крова уведимо у наше домове, да од Бога примимо велику милост». Сигурно је да уздржање од меса није услов св. причешћу али итекако јесте човек, који је ту поред нас - члан нашег општег тела Христовог и тај наш однос према њему, т.ј. према свима у Цркви. Посни Триод је пун ових дивних примера који јасно подвалче шта је суштина и смисао поста.

У зависности од тога како се пост претставља он може да буде услов причешћу али само онако како су га Свети Оци обрађивали и нама предали. Реч је о телесном посту («телесна припрема» коју поменусте), у вече пред св. Причешће када се тражи уздржавање од сексуалне активности свих врста, како жељених тако и оних нежељених. Из тог разлога Црква одлучно забрањује венчања суботом, која се нажалост код нас без најмањег страха Божијег врше. Да не идем у појединости желим да вам напоменем да св. Тимотеј Александријски учи да је потребно одлагање причешћа чак и онда ако се искуси сексуално узбуђујући сан, који је у самој суштини ван наше воље и хтења (греха нема без сагласности). Исто тако тражи се одлагање од причешћа у случају ноћног истакања или острашћеног лучења код другог пола (погледај: Властар, К, гл. 28). У Општежићима пост наступа после повечерија, а како га ми мирјани немамо он би требао да почне после прочитаног дневног правила, и правила пред св. Причешће, после чега наступа уздржавање од свега, па и воде. Да, о том уздржавању од хране пред св. причешће свети Оци јесу говорили.

Како ви можете да регулиште причешће «строгим постом» у другим постовима, ако га Типик уређује само за среду и петак, а негде и понедељком (за време постова). Ко кога овде смућује, збуњује и саблажњава? «Српска пракса» је управо заснована на ономе што поменусте - традицији наших старих, у временима не-црквеног живота, јер црквеност тражи слободу Цркве. Опет, како и којим ауторитетом ви намећете пост када Црква прописује да се не пости? Нема сумње да ви јесте жртва те тзв. «латинске теологије», или конкретније, теологије «сатисфакције Бога»; тим вашим постом; тим вашим гнушањем од хране зато што је оно Господу потребно?!. Вама је потребан пост само онај којег регулише Црква, или онај ако због неке тешке неприлике епископ позове свој народ на пост ван прописаних постова, а сваки други «приватни» пост је оно фарисејско уљуљкавање својег ја, зато што му је за ту прелест потребна храна својемудровања и гордости.

Брате, знам само једно, а то је да изграћена јака црквеност доводи народ у цркве, која је у својој суштини тај неповређени богослужбени круг и његово благољепије, са којим се апостолски вешто «лове» многе данашње уморне душе. Ако наши храмови не имитирају тај рај на небу (оно што су емисари св. Владимира преживели у Аја Софији) у наше цркве неће похрлити ни једни нити други – ни они који се нехатно често причешћују а ништа мање ни они који то раде у неком својем умишљеном посту «очишћеног» достојанства. Због тога Матеј Властар каже: «заиста нико није достојан божанственог причешћа, него се ми сви удостојавамо њега по благодати, онако како смо по благодати и спасени». Због пренаглашаване и штетне «недостојности» 101 правило VI вас. Сабора, осуђује оне који избегавају да директно узму причешће у своје руке где су ради тога, обично они богатији подметали разне златне посудице (тако се тада причешћивало).

58 правило VI Сабора не дозвозава мирјанину да сам себи даје свето причешће, у присуству епископа или презвитера, или ђакона; а онај који се не управља овим правилом тај се од њега одлучује на ЈЕДНУ седмицу (Властар К, 31). Дакле било је много, много, седмица ван постова а нигде не налазимо неки светоотачки документ који од мирјана тражи уздржавање од меса ван постова? Размислите шта вам говорим?

Онда имате св. Литургију - шта ће да са њом радите? Хоћете ли и ви да је прекрајате као утук овим надри-реформаторима који стално говоре о њеној обнови? Шта ћете са: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите? А и најстарија Литургија Св. Јакова (која се још увек служи) истим речима вас позива да приђете њеној чаши сваког бескрвног жртвоприношења, било да се оно врши за време поста или ван њега. Ако су сабори регулисали неке мање ситнице у вези причешћа сигурно би Црква рекла: «ви који сте постили ..., приступите». Или би она тражила да се ове литургијске речи изговарају само за време поста?

Овај одговор не треба да се брка са питањем «сваколитургијског», у смисли нехатног или по навици причешћивања, о чему сам раније доста писао и конструктивно изражавао моје неслагање онолико колико је мој оправосалвљени ум био у могућности да то учини. Причешћивање тражи црквеност - што значи присуствовање целој служби дана светог (или празника) када смо решили да се причестимо. А служба дана није само та литургија коју некако насилнички служе, него је и вечерња и јутрења, или бденије, па часови (а да не говорим о службама за време овог Великог поста). Наравно ту је и још света Тајна исповести. У помесним црквама где народ посећује све ове службе, оне вековима преко целе године дозвољавају приступ св. чаши. Једно је овде сигурно, а то је: да поједено парче «плећке» печења ван постова од стране једног црквеног човека никако не може да буде већи грех од греха нецрквености, т.ј. тих људи који седам дана гладују; и то у дане када Типик то не прописује, па се причесте и онда "јово на ново", у храм поново кроз неколико месеци. Наравно, то у бољим случајевима а у оним већинским један пут годишње. Човеку који иде на службе, пости постове и среду и петак, и нема никакву другу препреку, њему не може да буде животињско месо СМЕТЊА у дане када га Црва разрешава. Напротив, као што смо већ видели, Црква осуђује гнушање од меса, исто онако као што је и Господ директно осудио Петрово гнушање проглашаваћи храну «поганом», на Господње речи: «закољи и једи» (Д.А. 10, 13; 11, 7).

Свестан моје пастирске одговорности са преко 20 година службе у једној од најконзервативнијих православних цркава (РЗПЦ), научио сам да причешћујем по Типику, и онако како су то годинама свети јерарси радили до мене (св Јован, бл. Филарет). Дакле, и ван постова, а ми овде нашој пастви не дописујемо или прекрајамо Типик, него га само преносимо онако како је он већ вековно давно написан.

И на крају, ради вашег смирења, молим вас, питајте вашег свештеника «каква му је корист» од тога што се причешћује после вечере на којој је можда јео и «плећку печења»? Узгред да поменем, ово је примитивано класификовање хране, јер постоји и посна храна која је јача, престижнија, ексклузивнија, скупља и са много горим последицама за изазивање страсти свих врста. Питајте га, зашто се он само уздржава од жене, од претераног алкохола, од хуке и играња и слчног, а не и од те плећке (и сваки други лаик)!?

Свако добро вам од Господа желим.

оЉубо.

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?qa=710

[fsa]

Питање:

Поштовани Оци Бог вам помогао,

Ми живимо у иностранству и скоро смо се обоје за веру наново пробудили после

предуге хибернације под разним неопростиво глупим себичним изговорима, и десило нам се да читањем штива постављеног на вашем дивном душекорисном веб сајту, почесмо да ревносније него икад поштујемо све Црквом прописане постове, а под утицајем писања Светих наших Отаца нам расте и схватање неопходности

причешћивања тј. присајединавања Светом Телу и Крви Христовој које Он

предаде за спас свих нас на Голготи, на Часноме Крсту...

Проблем се појавио када смо нашем локалном парохијском свештенику изразили

жељу да пошто ионако постимо сваку среду и петак (када је то прописано), да би хтели и волели да се и причестимо светим Тајнама Христовим на свакој Литургији. Добили смо одговор од речи до речи да 'се то некада у првобитним Хришћанским

заједницама практиковало, а да то више није обичај', и да 'ако већ хоћете

тако онда постите 7 дана (ово подвлачим)', а као разлог за то је 'да се не

прелестите и не осећате посебним од других'...

Напомињем да се на жалост где живимо мало људи и у време великих постова

причести, као и то да иако смо покушавали, нисмо успевали да се приближимо

иначе младом свестенику, из чега је јасно да нас он ни не може знати добро

да би констатовао евентуалну прелест гордости и узвисавања над другима...Да

је среће да се сви у Цркви сваке Недеље причестимо, ми би били много

срећнији, а о намери да будемо другачији заиста нема говора, јер 'ко се

узвиси унизиће се', истинито каже Бог Наш.

Да ли смо ми добро разумели да имамо право да се причешћујемо и ван 4

прописана поста, ако држимо среду и петак у посту, као што и чинимо? И како

да се поставимо на одрапљених 7 дана, када би ово заправо значило да

припремајући се за Причешће следеће недеље, морамо да почнемо од ове обзиром

да то скупа чини 7 дана? То би онда значило сваке друге недеље?

Супруга и ја знамо да се наши монаси, дакле најсветији међу нама, причесте

и по неколико пута у недељи, па кад њима који се не могу са нама по греху

ни упоредити то раде тако често, колико је пре онда нама световњацима

заиста насушна потреба присаједињавати се Телу и Крвљу најсветијом?

Постоје овде и Украјинска и Руска и Америчка Православна Црква, али ми смо

Срби, крштени у Српској Цркви, па нам није баш јасан наш свештеник када нас

овим фактички одбија од Свете Часе, а кажем нити нам је духовник, нити нас

зна довољно да би се бринуо да се не прелестимо?

Изузетно би нам значило појашњење и савет за наш проблем.

Унапред хвала, нека вам Господ помогне да не клонете на Светосавском онлине

пројекту.

Не би се потписивали, нити рекли у којој смо земљи и граду, јер знамо да

многе очи ово гледају и не желимо да смо узрок никаквим расправама у нашој ЦСО.

Одговор:

Драги,

Причешћивање тела и крви Христове није ОБИЧАЈ! Ни онда ни сада, нити у будуће.

Ово ваше а и многа друга питања потврђују постојање огромног проблема које се огледају у непознавању пастирства данашњих пастира. Није то ни неки индивидуални проблем који је везан за личну ароганцију, него институциони, који је последица узрока лишавања слободе Цркви која се десила пре једно 70 г., и чак раније, и наравно стари утицај латинског схватања односа човека према Богу.

Свештеник није властник претворених св. дарова у тело и крв, него је ту да носи своју службу препознавања своје пастве, и види ко је спереман за причешће, а ко није. Причешће је стално оверавање нашег нормалног и природног статуса у Цркви. Свештеник има своје послушање да се управља предањским црквеним искуством када о овоме говоримо, а посебно типиком и канонима, а не «обичајем». Обичај и «пракса» је за живу црквеност увек био проблем. То што ваш свештеник предлаже НИГДЕ није у Цркви примењивано као неко записано правило, него га православно богословље још од пре века ипо познаје као велики негативитет.То што он предлаже је недостатак личног богословског образовања, али оно није увек последњи услов за знање, јер постоји и други начин образовања, а ми га називамо црквеношћу. А она рађа обоженост и богослове. Да тај свештеник служи све службе по типику (независно од броја људи у на службама), знао би да у одрећене дане у седмици, или одређене празнике Црква СТРОГО забрањује пост, а посебно строги, т.ј. на води.

Нешто што је овде најтрагичније, а нажалост мало ко то примећује, јесте да свештеници који на непостојећим основама траже строги пост од седам дана до причешћа, и то неким «уобичајеним литургичким» искуством само за време постова, просто на просто разучавају паству да посте. Руше њихово сазнање о канонском посту а да не помињемо сам његов теолошки појам! Да, ово је жалосно искуство типа: драги брате, ниси постио четири недеље поста, е сада лепо одгладуј ових седам дана. И нормално је да ће да одгладују, да скину ту обавезу са врата, и да после тога развијају једно болесно разумевање поста, да се он сада после причешћа завршава. То што је свештеник тражио фино је одрађено и онда се продужи по старом. Зар ми овде не видимо да управо свештеник легализује овакво понашање. За сваког нормалног пастира важно је да каже да је неоправдано кршење поста велика сметња за причешће. Док овако они просто уче народ да се не пости, и он се све више и више на то навикава.

Када свештеник изнесе свету чашу и вама каже: «Со страхом Божијим и вјерују приступите», ако код вас не постоји никаква сметња он не може да од вас тражи, да се са тим истим страхом од ње удаљите не-причешћени. Он мора да има канонски разлог за то удаљавање, а овај који вам наводи НИЈЕ! Исповест је одвојена тајна и многи је условљавају за свето причешће што је потпуно не знање у одсутву сваког смирења. Видите, ви можете да урадите најгоре ствари, и да их прећутите на исповести, и приђете чаши. Исповест не штити свету чашу него познавање своје пастве. Неки кроз исповест препознају нове људе у зајдници, и то је одлично, у том смислу ми тражимо исповест као обвезу пред причешће. На тој основи да свештеник има поверња у вас, да то што говорите јесте истина, он мора да се помири са сазнањем да немате никаквих сметњи. Дакле он вас причешћује на поверењу. А ако он примети ваш неприродан и болестан однос у заједници (што је врло лако) његова је обавеза да вам до покајања забрани прилазак чаши, док за све остало све заивиси од вас. Ми верујемо вама да сте се припремали (молитвано правило и сл.) за причешће али не знамо. И зато се чита молитва да вам «не буде на суд или осуду», и она је последње проверавање ваше савести. Дакле, ипак је ваша последња одлука да ли ћете прићи чаши или не, а не свештенослужитеља. Да је свештеник сигуран у чедо које се причешћује Црква не би никада увела ове речи указивања на његову крајњу и послењу одговорност.

Ако 228 правило Номоканона каже: «Они који правилно живе и посте средом и петком преко године (и све друге постове), треба да се причесте светим тајнама», онда свештеник нема право да вам предлаже пост у време када му није, и када га Црква не тражи. То је само самовоља заснована на традиционализму који нема ничег заједничког са литургичким богословљем.

Молим вас погледајте један мој дужи одговор који је управо одговор и на ваше питање. Ево линка

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=24&qa=735

У Христу Ваш

оЉубо

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?qa=1071

[fsa]

Одговор:

Драги Слободане,

Мислим да си изабрао погрешну рубрику за овакав разговор јер за полемику постоји наш форум на који си више него добро дошао. Овом наметном полемиком квари се квалитет ове рубрике. Пре свега она је тако формирана да се изнесу питања-пастиру, а не реакције и мишљења «о пастиру», која ниси показао на смирен и синовски начин. Ако ти се и овај одговор не свиђа, понављам, изволи на наш форум па користи сва дозвољена и културна средства (ако је могуће?) да ме разоткријеш као човека који «учи заблуду». Свештеник учи заблуду?

Такође, ја не «покушавам» да дајем одговоре јер би у том случају било нешто што дајем од себе, него моје је место овде да учим и разјасним оно што по комплексности овог питања многима није јасно, а посебно мирјанима прочитаних «неколико књига». Овде говориш о стварима које у својој суштини побијају оно што тврдиш, и нажалост, чак и манипулишеш одређеним фактима. Такође, желим да забележим да ван ове изнесене теме протураш твоје мишљење о «честом причешћивању», о чему ми уопште нисмо спорили.

«Моја питања» су била реторичка али како си их ти вешто искористио да ми реплицираш уз ту чињеницу да ниси разумео суштину и смисао првог одговора ја ћу морати да се упустим у додатно објашњење. Нажалост то ће бити тешко али не због недостака материјала колико због недостака твоје воље да одговор конструктивно прегледаш, а не да ми узвраћаш површном и бездушном цитатологијом типа: ма мојих наведених канона је више него твојих - три према два.

Учење у Цркви НЕ сме да буде засновано на индивидуалним људима ма ко они били, и зато црквена историја неким Светим Оцима допушта да не буду у праву, и да их због светости живота и других добродјетељи не обајвљује јеретицима, као што су блажени Августин, св. Кирило Александријски..., св. Теофан Затворник и други. Учење цркве чува Црква, и то једино у својим богослужењима, како у свештеној симболици тако и у богослужбеним текстовима, који су без изуетка освећена догма наше вере. НИШТА друго није чувар вере, и светоотачки списи могу да буду од огромне користи али никако ни апсолутни чувари вере! Читање Светих Отаца и канонских уредби Цркве у отсуству црквености, и без руководства духовног оца, најчешће доводи у прелест, што је по св. Златоусту «најнижи пад» било којег умишљеног подвижника.

У књизи коју си ми препричавао патријарх Павле је после исцрпног изучавања наведених типика извео закључак: «прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу» (Нека питања наше вере, књ. 2, ст. 350). Такође и по Никољском ми налазимо да Номоканон великог требника, у свом правилу 223, каже: «вино и уље у суботу и недељу Четрдесетнице једемо, такође и рептилије» (Пособие, к изученију Устава и Богослужења, ст. 590). Наравно то сведочи и сама служба са каноном влмч. Теодору Тирону која јесте ауторитет Цркве! Пост суботом НИЈЕ по Типику и мој пастирски одговор је управо био такав.

Данас постоји Типик св. Саве Освећеног или Јрусалимски, којег је у СПЦ донео Св. Сава српски, да би га касније наследила и Руска црква; онда постоји Студијски Типик којим се данас управља Грчка црква. Ми смо вековима користили Јерусалимски, и по њему се васпитавали и спасавали (и јели уље суботом), док данас се отворено и без уздржавања намеће ново искуство другог типика (Студијског). Овом пометњом и непослушањем данс се у СПЦ губи једнобразност и ствара огромна конфузија у решавању устава богослужења као и питања поста. Узгред да поменем, неприродним утицајем гркофилетизма у Србији први пут се после оснивања СПЦ потискује Јерусалимски Типик (богослужбено искуство Јерусалимске, Руске, Бугарске и чини ми се Румунске цркве) и намеће се тзв. цариградско искуство. То најбоље визуелно сведочи саборно саслуживање епископа где најстарији служи у митри а остали у монашким панама. Постоји још један богослужбено жив и активан Типик који се примењује у монашкој заједници Свете Горе, који опет има свој уникални савет у вези ове наше теме. Остаје да наша црквена власт каже којег се богослужбеног поретка придржава и једном прекине ово непослушање и конфузију, па нек је оно и у лицу епископа. Дакле, све ово говори да постоје различити типици, и да они могу да се широко мимоилазе, и да они нису догма. Исто тако, треба прихватити ту чињеницу да су сви ови типици који су урећивали исхрану писани за општежића, т.ј. манастире, и да је њихово примењивање у овосветском животу (мирском) било врло комплексно а посебно сада због темпа живота пред великим изазовом.

Реч је о 69 а не о 66 ап правилу, где његов тумач користи Валсамона и одлуке Синода патријарха Николаја III, који тражи пост САМО од седам дана пред празнике Рођења Христовог, Светих Апостола и Успења Пресвете. Зар тумачење 51 правила не говори «за чисте је све чисто» а за оне оскрнављене и неверне нема ничег чистог него оскрнављени ум и њихова савест? А наведени коментар 69 правила је нетачан и манипулативан, јер јасно говори о посту од седам дана пред празнике, «зато што је само један пост пред свету и велику Пасху». «А када се говори о разрешењу поста, не сме да се разуме да се допушта разрешење на месо», о чеми нема спора, али ја сам по Јерусалимском типику говорио о разрешењу поста на уље и осталу морску храну осим рибе, са неизгубљеним правом на причешће у Недељу православља, како свештенослужитеља тако и мирјана.

Свети Златоуст пише само о посту св. Четрдесетнице и говори о «завршетку поста..., и «о следећем кроз годину дана» (Беседа 18, 1, col 180 – 181). А ти и сам помену савете Оце, па и Златоуста, који каже да треба бити уздржан како према онима који се причешћују често ништа мање и према онима који се причешћују ретко, што је сигурно било ван поста који је у његово време био само ЈЕДАН. У то се уклапа и св. Симеон Солунски који је прецизнији и тражи да се причести један пут у 40 дана. Црква у свом искуству (неким питањима које она решава) кажњава људе на седам дана од причешћа, што говори да је у Златоустово време било причешћа ван једног јединог поста. Номоканон (228) тражи причешћивање и на «празнике», а Вазнесење је «Господњи празник», одмах после дана «отданија» када се завршава Пасхални период, а како ми у том Пасхланом периоду НЕ смемо да постимо «седам дана» ван среде и петка, онда се јавља питање како ће да се причестимо «на празник»? То се не уклапа са богослужењем нити са чувеним светим речима Златоустог, када објављујући Пасху позива све ка светој чаши: «ви који сте постили и ви који нисте постили»! У Руској цркви се посебно за врме пасхалног периода народ најчешће причешћије, и то је пракса која кроз векове говори о здравом разумевању Пасхе и Заједнице!

Него ви не разумете суштину поста нити оно што сам вам рекао да су брат или сестра поред вас, једини услов светом причешћу, а да је пост примитивнији степен припремања, и то само као испомоћно средство које треба да помогне том циљу здравог односа према сваком чалну Цркве. Поред богослужбене догме Цркве коју сам поменуо осврнућу се и на Златоустог, који управо потврћује то што сам рекао. Он каже да «Јуда лукавством према свом ближњем ... није био достојан учесник Тајне вечере...». Тај наш однос према ближњем јесте услов за наше учешће у Заједници, «да сви постајемо једно Тело, и удови Христа, зато што смо сви ми учесници (прич А сници) једног тела». Поступајући тако бићемо у стању да се са смелошћу наслађујемо и да посатанемо сасуди мира» (Творенија, О издаји, 6, col 390, и col 392 ).

У његовој 18 беседи говори се о духовној учмалости када ми «прилазимо посту само са уздржавањем од јела» (1, col 181), т.ј. без те црквености коју сам поменуо. Овај светитељ управо о томе говори: «остајући код куће, ти ћеш да проведеш време у пасивности и бесмислености, а дошавши овде има да отресеш сваку успаваност и лењост... Онај који је нешто појео и дошао овамо са потребном скромношћу мало заостаје за оним који је постио, а ништа мање ни тај који је постио који без усрдности и пажње слуша поуке, мало ће да добије од поста. Онај који једе у учествује на свештеним сабрањима са потребном усрдношћу – неупоредиво је бољи од оног који не једе и остаје код куће, зато што гладовање нама не може донети толико користи, колико нам се даје корист и добро учествујући у духовном учењу (читај богослужењу)», (Беседа 10, 1, col 111 – 112). И св. Симеон Н Богослов дивно повезује ову нит црквености и причешћа, где напомиње да само правилно празновање, узношење кандила, свећа, тамјана, возгласа, песме хвале и тд. може да «достојно» припреми на свето причешће (треба да се прочита цело 41 Слово).

Догма Цркве јасно говори да првостепени пост није храна, него испуњавање евангељских идеала, који за време поста морају да буду далеко више плоднији него у осталим данима године, а ту се посебно подвлачи црквеност. Она је главни и једини услов за достојно сједињење са Христом, и даље кроз Њега са Заједницом, и обрнуто – кроз човека поред нас откривамо Христа! Тако постајемо део Цркве, т.ј. део Христа, јер се «прич А шћујемо» - узимамо «део» и путем Њега постајемо део општег Тела – «сателесници» Цркве (св. Симеон Н. Богослов, Слово 41, col 5). Суштина причешћа није индивидуалност него је оверавање, освежавање, потврђивање нашег постојања у Заједници. Причешће није магија, јер га не можете да добијете ван заједнице (у својој клијети – ма колико се ви молили!), и зато се на свакој служби дана уз уздигнуте руке свештеника чују речи св. Јефрема: «Господе и Владару живота мог, дух лењости, мрзовоље, властољубља, празнословља, не целомудрености, не смиреноумља, не трпљења, не љубави, не дај ми! А дај ми да «сагледам своје грехе и да не осуђујем брата свог»! Ово поменуто је услов за заједничарење и ништа друго! Неприродно стање према само једном члану Цркве јесте неуклоњива препрека, не због неких закона и форми него због реалности односа према Христу, јер је речено да богопознање није могуће ван вежбања и откривања Бога у сваком члану Заједнице. Ако постоји болестан однос према нашем брату уздржавање од меса, седам, четрдесет или триста шездесет и пет дана, неће да уклони ту сметњу, него САМО онај пост које сам раније укратко навео у првим текстовима великопосног богослужења (зато и јесу осуђени гностици, маркионости и др.).

Физички пост је ту да припомогне да би се остварио онај «ИСТИНСКИ пост», о којем богослужи самогласен 3 гласа вечерње Чистог понедељка, а он је потребан преко целе године, у том крајњем закључку - у свакој секунди нашег живота. Пост је увек требао да помогне а не да на волшебно и магијски начин оствари хришћански идеал («одостоји»), а да је другачије ни Бог се неби оваплотио него би једним командујућим «притиском на дугме» поправио ствар. У духовном животу ствари се поправљају са муком и «опипљиво», и како каже ап Павле «у мукама се раћамо», дакле: осећа се и боли, и састрада, и много оног друго о чему нас је у свом еванћељу Христос учио!

«Пост је лек – каже Златоусти, али и тај лек нека је хиљаду пута лечебан, често је бескористан за оне који не знају како да га употребе. Потребно је да се зна у које се време он употребљава, и сама количина лека, као и метаболизам оног који га прима», чак и «ВРЕМЕ у години» (Беседа о статуама III, 3, col 52). Који ли је тај доктор? Ко то боље зна него Црква света, која је постепено прописала постове (вековима их уводила) и која у одређено време тражи послушање према њима. Послушање није потребно тамо где се оно не тражи, и зато ваља да се помене да Црква исто тако ригорозно осуђује и оне који месо сматрају «поганом» храном, што је чак и Свето Писмо осудило?

У нашем народу је врло слаба црквеност и већином се духовност прихвата и разуме кроз неки традиционализам, а у неким моментима у наше трагичне историје са изразитим црквеним национализмом. У овим ненормалним условима можда је препоручљиво «дај шта даш», па и да се одгладује тих седам дана, али то не сме никако да буде образац правилног причАшћивања (или разлог за исмејавање о Љубе). Усуђујеш се да поменеш 228 правило Номоканона? Уреду, што онда не помену оно што сам већ рекао, а он потврђује: «Они који правилно живе и посте средом и петком ПРЕКО године (и све друге постове), треба да се причесте светим тајнама». А Црква ти на свакој Литургији каже: «Со страхом Божијим и вјерују приступите», нашта си те мени нешто друго почео да причаш. Црквеност сине, а посебно исповести и самопреслишавање, а не гладовање као и минимализам - четири поста - четири причешћа.

Мој здрави разум не уме да разуме ове речи: «Не могу Оче, и поред Твог упозорења и апеловања на културно опхођење»! Бог с Тобом, како ћеш ти да оваплотиш Христов идеал волећи непријатеље своје? Зар је Христос осуђивао Пилата, или онај разуларени народ? Зар нас Свети Оци не уче да мрзимо грех а да љубимо грешника? Објављујеш ли ти Цркву палом, па да неосуђеном и нерашчињеном епископу ускраћујеш елементарно људско поштовање кршећи мноштво канона које изгледа волиш да помињеш? Зар Хомјакаов није казао да «грех патријарха» није грех Цркве, него његов лични и приватни, за који ће да сам одговоара? Шта да ти кажем - жао ми је што не можеш да будеш културан, и трудим са да ово звучи без сарказма?

Са поштовањем

оЉубо

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=24&qa=735

[w.a.mozart]

у неком ранијем посту,не могах да надјем којем писао сам да сам чуо да су православна црква и католичка скинуле анатему 60 и неке године и да су сад сестриндске цркве...

ево линка,сад је сигурно.....баците поглед на крај у поглавлју исихастички спорови

U predvečerje završetka Drugog Vatikanskog Koncila, 7. decembra 1965. godine, papa Pavle VI, u katedrali Svetoga Petra u Rimu, a patrijarh Atinagora u Patrijaršijskoj katedrali u Istanbulu, dižu u isto vreme anatemu koja je između dve Crkve trajala devet vekova. Dva poglavara Crkava ipak su svesni da "ovaj gest pravde i uzajamnog oproštaja nije dovoljan da bi se stavio konac razlikama, novijim i starijim, između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve". Praktično, razdeljenost još postoji.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0

[antoneta]

Sticem utisak da se ljudi plase Pricesca.... da zbog svoje nedostojnosti ne budu osudjeni...  ali da li mi mozemo uopste znati kada smo dostojni? Da li mozemo ikada u pravom smislu reci biti dostojni? Dostojni bivamo, ne zbog isposnickog podviznistva, nego miloscu Bozijom...Verujmo u to....Bolje je sa zeljom pristupiti Hristu videci u sebi dno dna i svu rugobu gresne duse nego nakon visednevnog posta na vodi samozadovoljno pristupiti...

I jos po pitanju straha - Ljubav izgoni strah.... Pricescu pristupamo jer volimo Hrista, jer volimo Njega u nama... u toj ljubavi nema mesta strahu...

[w.a.mozart]

ЈЕДНОМ ПИСАХ,ПА ДА ПОНОВИМ......ЧАРОЛИЈА ЈЕ У ТОМЕ ШТО СЕ НЕДОСТОЈНИ ПРИЧЕШЋУЈЕМО 

[Guest Alefshin]

Све је то тачно и лепо и дивно( и начелно се слажем, дакле, са Дедом), али да се мало спустимо на земљу имајући у виду свакодневни парохијски живот у великој већини црквених општина.

-Дакле, они који би требало да се причешћују на свакој св.Литургији чине највише 1% верујућих СПЦ, шта ћемо са оних 99% које ове дискусије мало или скоро уопште не дотичу, чија реакција на исте је махом `шта се то дешава у Цркви?`. Имамо и још неких 30-так % који се причешћују једном до 2-3 пута годишње, многи међу њима `јер се тако ваља`. Тада једино и дођу на св.Литургију.

-Не деценијама, него вековима се усталила та пракса поста 6 дана, не улазим сад да ли је погрешна или не, али се усталила и то је чињеница. Сви свештеници који су `стара гарда`( старији од 40 и кусур година) су расли на томе, њих је врло, врло тешко сад мењати. Такође и многе старије монахе и монахиње.

-Парохијски живот није православни форум. Велику већину било чијих парохијана једва да занима шта пише у делу вл.Атанасија `Христос-нова Пасха`, њима уопште није лако објаснити значај св.Евхаристије не у интелектуалном смислу, него у смислу тога да осете то свим својим бићем као што осећамо ми који смо овде( већина)

-Многи верујући људи, махом старији који целог свог живота знају само за 6 дана поста пре причешћа, тешко да ће икада прихвати литургијску обнову. Да сиђе св. Јован Златоусти са неба и укаже им како треба, чини ми се да га не би послушали. Дакле, то у пракси често уме да буде раскол у литургијској заједници и то се и десило у доста храмова, а, као што добро знамо, и на интернету.

-Каже се тамо `да не буде на суд или на осуду`. Опет понављам, живот није теорија. Тачно је да исповест није у том смислу неки апсолутни услов који треба да претходи Причешћу, али са друге стране свашта се данас људи ради, смртних грехова има доста, па и код оних верника које сматрамо `тврђима`. Моје мишљење је да вернике треба упућивати да се исповедају пре него што приступе св.Путиру, не у смислу обавезе, већ као добродошле и душекорисне праксе. Свакако да тиме ништа не могу изгубити, да тако кажем, уосталом то је св.Тајна.

Одмах да кажем да се као свештеник трудим колико могу да својим парохијанима објашњавам значај св.Причешћа, стално их запиткујем када светим водицу да ли су се причестили, на проповедима то потенцирам тако да радим оно што је до мене као парохијског свештеника на плану овога о чему причамо. Ово наглашавам да не би неко сад рекао да само мудрујем ништа не радећи конкретно.

Реалан живот је миљама далеко од ове тематике и то свако треба да зна, а поготову будући парохијски свештеници којих овде има, хвала Богу.