Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Ведран]

Униније је свакако искушење и то мало теже. Златоустова реченица је недовољна да дефинише појам унинија. У Добротољубљу је униније описано као чамотиња, празнина, безизлаз, богоостављеност (осећај), бесмисао (осећај), немање снаге ни воље за даљи подвиг.

све набројено може бити спектар сродних појмова али дали са значењем синонима?...ево један пример, кад би преводио биографију старца из Есекса, никада се не бих осудио написати да је старац Софроније (Сахаров) пребивао у стање унинија=богоостављеност. Униније је једно а богоостављеност сасвим друго стање духа. Знак равенста између ова два термина, за мене не постоји.

[Александар Милојков]

све набројено може бити спектар сродних појмова али дали са значењем синонима?...ево један пример, кад би преводио биографију старца из Есекса, никада се не бих осудио написати да је старац Софроније (Сахаров) пребивао у стање унинија=богоостављеност. Униније је једно а богоостављеност сасвим друго стање духа. Знак равенста између ова два термина, за мене не постоји.

ОК, да не спамујемо тему.

[Жика]

Сматрам да су Романови унети у диптихе светих не само због страдања,већ и зато што су живели светим животом.Нпр. цар Николај је свако јутро ишао у Цркву.

[Аурор]

Svi se secamo gomila tema gde je bilo reci o ponasanju i moralnosti vladika, svestenika i vernika, te je misljenje koje se nadaleko moglo cuti i koje je zastupala vecina forumasa to da o Crkvi i hriscanstvu ne treba suditi na osnovu toga kako se hriscani ponasaju vec na osnovu hriscanstva samog po sebi.

Sad je to stvar razlike između toga kakvo nešto treba da bude, tj. kakvo je idealno i kakvo je u stvarnom svetu. U tom referentnom sistemu je i nacionalizam divna i pozitivna stvar (nema veze sa politikom, niti bih hteo da prebacim na to polje, ali primer: ja sam nacionalista, to znači da ja volim svoju zemlju i svoj narod, a oni što su vređali i fizički napali Hrvate, oni nisu pravi nacionalisti, to su... itd.)

Tzv. jeste---treba-da-bude problem.

http://en.wikipedia.org/wiki/Is%E2%80%93ought_problem

Zakljucak je bio da se Crkva identifikuje sa evharistijom, a da je izvor svetosti Crkve sam Hristos, te je Crkva, uprkos gresima svojih clanova, i dalje sveta jer joj Hristos daje identitet.

A šta čini Crkvu ako ne ljudi?

Ja to vidim kao varijaciju na temu papine nepogrešivosti.

Ekstremna forma je podrška Peranoviću.

Od sve te price o liturgiji, slobodi, ljubavi, Crkvi kao ikoni eshatona – ja nisam video ama bas nista. Sva ta prica deluje toliko utopisticki da se pitam kako li sam svojevremeno mogao da je zastupam. Jedino sto vidim jesu obicni gresni ljudi, koji se ni po cemu ne razlikuju od onih van Crkve, a po nekim stvarima su ( iz moje perspektive) mozda i gori!

Oh, the message... What message?

To su samo teoretska naklapanja, pa čak i oni koji su prepuni tih priča i koji se razbacuju kojekakvim teološkim izrazima, mistikom (sa autoritetom naravno) i čime već su često veoma bezobrazni, neljubazni, ograničeni, zatvoreni, prezrivi, prazni...

Kao oni kreacionisti što tobož poseduju neka superiorna znanja, a na kraju se ispostavi da nemaju ni ona niža.

A cak i u slucaju nekih svetitelja, poput starca Porfirija, koji je zaista jedan izuzetan primer coveka koji je uspeo ono o cemu vecina moze samo da sanja – nemam utisak da je to nesto sto je privatno svojstvo samo hriscanstva i njegovih pripadnika. Ne shvatam i ne vidim sta je to sto ce druge ljude spreciti da dostignu isto takvo duhovno stanje, bez da imaju ikakve veze sa hriscanstvom a kamoli pravoslavljem.

Tako dolazim pred pitanje: sta je uopste ostalo od hriscanstva? Sta ono moze da mi ponudi? Odgovor koji mi se sam namece jeste: nista (sto ne postoji van njega). Kao sto rekoh, nema nikakve sustinske razlike izmedju pravoslavca i nekog drugog, ma sta neko pricao. Kvalitet zivota ( ne u ekonomsko-socijalnom smislu vec duhovnom) nije ni na koji nacin uslovljen hriscanstvom.

Upravo!

Pravoslavlje je veoma isključivo- čak i ime ukazuje: ORTHO - prava, DOX/DOGMA - vera.

Da ne bih duzio dalje o ovome, sve sto sam rekao se moze svesti na: mnogo price a kad dodjemo do prakse postoji samo jedna velika nula i nista vise.

Da.

Da prevedem ovo na prakticni jezik, ova odluka znaci da je Crkva trazila raskidanje, sa hriscanske tacke gledista zakonitog i blagoslovenog braka, sto za mene ne znaci nista drugo do da je pljunula kako na njihovu uzajamnu ljubav tako i na njihovu ljubav prema Hristu.

A šta ako su recimo dva geja, a vole Hrista?

I najzad, kako da se bavimo temom kanonizacije svetitelja, a da ne spomenemo sv. Vladiku Nikolaja, coveka koji je bio antisemita, a neke druge stvari, poput verske tolerancije, smatrao djavoljim delom? Necu navoditi njegove reci o tome kao i neke druge detalje iz njegovog zivota jer mislim da su nam svima poznati.

Trebalo je da pročitaš kako je glorifikovao Hitlera, nazivajući ga svetiteljem, genijem, i poredeći ga sa Svetim Savom.

Odbijam da poverujem da su vladike nesvesne toga koliko je vladika Nikolaj popularan medju nacionalistickim udruzenjima, i da su njegove reci protiv Jevreja neprestano koriscene u svrhu opravdavanja antisemitizma, antiprosvetiteljstva itd. Zar je moguce da vladike ne osecaju ma i u najmanjoj meri odgovornost prema drustvu kojem treba da sluze?

Jeste, popularan je, i to mnogo.

Gotive ga i ovi sa Stormfronta, a znamo ko su oni.

Dosta je pominjao i "Arijevsku rasu".

[Аурор]

Мислим да пролазиш кроз оно што пост-теолог зове очишћење, а на путу ка правом Другом.

Празниш се од концепција (што догмати и остало могу, на жалост, да постану) и отварају ти се очи.

Umesto da se klarifikuje, mistifikuje se.

Simplicity grossly distorted and complicated...

[Ведран]

Umesto da se klarifikuje, mistifikuje se.

Simplicity grossly distorted and complicated...

овде Лазар говори о катарзису концепција и стварно незнам где видиш макар и атом мистике?

[Guest - . . .-]

Od sve te price o liturgiji, slobodi, ljubavi, Crkvi kao ikoni eshatona – ja nisam video ama bas nista. Sva ta prica deluje toliko utopisticki da se pitam kako li sam svojevremeno mogao da je zastupam. Jedino sto vidim jesu obicni gresni ljudi, koji se ni po cemu ne razlikuju od onih van Crkve, a po nekim stvarima su ( iz moje perspektive) mozda i gori!

Koliko god se trudio, nisam uspeo da vidim nikakav sustinski preobrazaj ni kod sebe ni kod drugih. U trenucima najvecih iskusenja, kada sam najvise ocekivao Boziju pomoc, ponovo sam se razocarao. Gotovo ceo moj hriscanski zivot se sveo na jedan osecaj bogoostavljenosti.

Ја бих се задржао на овом делу који је , заправо, највише везан за саму Цркву и неодвојив је од њеног индетитета а то је литургијска заједница. Очигледно је да је она у кризи и да је узрок кризе, по мојој процени, изгубљен осећај за другог. а оног до тебе који је твој брат или сестра коју си изабрао по слободи, јер Литургија је заједница слободе (нико те није присилио да будеш ту.

Томе су допринели веома лоши односи у свештеничким братствима (конкретно у црквама са више свештеника) који као да никада нису чули ни једну Христову поруку у животу. Многи и не говоре са својим батом и саслужитељем а онда као служе Литургију. То је свакако лицемерно и бесмислено. Оваквих случајева има безброј. Зашто је то тако? Углавном су у питању сасвим тривијални разлози- новац и сујета. Тај дух се свакако преноси и међу верне који праве поделе између себе.

АЛИ, увек треба да знамо да ИМА МНОШТВО и Епископа и свештеника и верника који су сасвим свесни ситуације и који желе да помогну да се поправи. Ја чврсто верујем да ће се много учинити на том плану. Наравно, треба да прође и мало времена али и да се покаже воља за радом. Потребно је да се редовно обављају семинари и духовне обнове и за свештенство и за народ. Све то да се крунише заједничким Литургијама. Видели би брзо помака.

А на крају, и лично смо криви јер ништа и сами не радимо. Као да нас и није толико брига, али смо зато спремни да све пљујемо и да тугујемо и мрачимо. Заиста, нема места овоме! Ја такву Цркви нити хоћу нити ми треба. Знам и верујем да Православље има да понуди целом свету аутентичну и праву веру у Христа. Лично ћу се трудити свим силама докле сам жив да то чиним и ако се и сам милион пута изнервирам и разочарам. Али ме изнова диже, како и Звонко рече, Васкрсење Христово. Ја хоћу да понудимо то људима у најпотпунијем смислу. Живите живот и не брините се за све јер је Христос победио смрт и васкрсао.

У многим црквама где сам био осетио сам близину Христову јер људи који су ту били окупљени су то сведочили својо љубављу према другоме. То треба да сведочимо читавим животом. За почетак да променимо себе и да не мислимо само о нашим егоистичним потребама. Јесте то тешко, најтеже је победити себе и бацити испред другог... али зар то није Христов пут?

[Александар Милојков]

Заиста постоји проблем разумевања светости. Светост у Цркви схватамо као некакав индивидуални посед, морално достигнуће неког члана Цркве. Све се своди на морал, етику. Зато нас и саблазни кад чујемо неке не баш етичне епизоде из живота светитеља (пример су наши Немањићи, треба ли да помињем Милутина?).

Светост је припадност Цркви. Немогуће је припадати Цркви (мислим на суштинско припадање, а не на фолклор) а не бити свет. Светост у Цркви је онтологија, биће, дар - од Једног Светог Господа Исуса Христа. Шта онда значи канонизација ако смо сви у Цркви свети? Значи педагогију, истицање светог као примера свима нама, као учитеља и сл. Црква је радионаца светости, писао је наш Ава Јустин. У Цркви сви напредујемо у светости, а коначну светост, пуноћу светитељског бића имаћемо на крају. Тако је са свима нама, тако је и са канонизованим светитељима. Зато не треба да саблажњавају њихове људске слабости јер оне су саставни део садашњег живота који је пут, промена а никако не савршенство, циљ. Ако је ко грешио у животу то је наш Стефан Немања - борба са браћом због власти, ратови са Византијом, интриге, свађе, подметања...али, Стефан Немања је принео и велико покајање, велику жртву, стигао је до Христа и зато је свет. Ако бисмо моралисали, све бисмо свете избрисали из диптиха. Зато не саблажњавајмо се величином греха које су чинили светитељи већ се надахњујмо величином њиховог покајања, њиховим стизањем до Христа кроз трновит пут овога света.

Заиста много нам је (нама верујућима) потребна верска настава. Неке суштинске ствари у вери су нам често далеке, промашујемо. Морамо схватити, разумети шта је то грех, шта покајање, који је наш проблем заправо? Шта то стоји између нас и Бога? Шта је то Црква? Шта Света Литургија? Светост? Бојим се да врло мало наших верника схвата суштину основних појмова у православљу. Зато нам се скоро све своди на "патриотизам" и "морал", а однос са Богом на "буди добар да не будеш модар". "Моралисање" нас одваја једне од других. Тера нас да судимо једни другима, да се саблажавамо једни другима. Завађа нас једне са другима, ето управо као што је Петра завадио са светим Николајем и светим Немањићима (јер је уочио њихове етичке несавршености). Светост за нас су идеали, идеје, принципи а не биће, човек, постојање као такво. И Петар је у праву, учење о моралу можемо наћи свуда. Шта ће нам онда Црква? Шта нам то она морално може више рећи и помоћи од неке друге моралне институције или појединца? Заиста ништа. Да Петре, тачно је. Красноречивих прича о добром понашању имаш и ван Цркве. Али нешто друго много важније немаш. Немаш биће, истинито биће, немаш обожење. Видиш, без тог обожења, а због којег је Бог и постао човек, нема ни светости. Та твоја етика за којом толико чезнеш и патиш без тог обожења је само трица и кучина. А до тог обожења, сада и овде у Цркви, стижеш, поистовећен са Христом, тако што љубиш ближњег свога не гледајући његове "неидеалности". То је и суштина хришћанског подвига.

[marko_13]

Ма какав егзистенцијални крик... Дубоко ви грешите уколико мислите да има икакве сврхе бавити се оваквим тривијалностима.

[Ведран]

Ма какав егзистенцијални крик... Дубоко ви грешите уколико мислите да има икакве сврхе бавити се оваквим тривијалностима.

тривијалност!?

сигуран си?

[Александар Милојков]

Trebalo je da pročitaš kako je glorifikovao Hitlera, nazivajući ga svetiteljem, genijem, i poredeći ga sa Svetim Savom.

Када је то чинио, пре, за време или после рата? То је веома важно рећи. Владика је позитивно говорио о Хитлеру пре рата. У Народној библиотеци Србије читао сам предратну Политику и чланак који похвално говори о Хитлеру.

Срамотно је кидати владикине речи из контекста времена и правити од њега фашисту. Подсећам, владика је био у нацистичком логору. Шта ће тамо ако је био хитлеровац, фашиста?

[marko_13]

Магазин Тајм је прогласио Хитлера за личност године, исте када је Николај говорио о њему, а Махатма Ганди је рекао да је он човек који ће свету обезбедити мир - исте године.

[Александар Милојков]

Такође и тај антисемитизам који се владики спочитава... Ван памети је да хришћанин буде антисемита (ако под том речју подразумевамо мржњу према Јеврејима). Како да буде антисемита ако је његов Бог који постао човек по том свом човештву био Јеврејин? Богородица коју хришћани толико поштују била је Јеврејка. Апостол Павле Јеврејин. Прва Црква, мајка свих Цркава, јесте заједница јеврејских хришћана у Јерусалиму. Па како онда да хришћанин буде антисемита?

[Александар Милојков]

Магазин Тајм је прогласио Хитлера за личност године, исте када је Николај говорио о њему, а Махатма Ганди је рекао да је он човек који ће свету обезбедити мир - исте године.

Наравно. Људи речено кидају из контекста времена (из њима знаног разлога), а наивни наседају на такве конструкције.

[marko_13]

тривијалност!?

сигуран си?

Неболузе које је овај дечко набројао су веома познате и макар на овом форуму милион пута прежвакане, објашњене и сл. Дакле, уколико он после неколико година учешћа овде понавља питања са почетка очигледно не жели нешто да чује и види. Бави се тривијалностима.