Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?

[Зорица екс Милева]

smej.gif smej.gif smej.gif bandit 0110_hahaha  0110_hahaha smej.gif :291291291:

[Mala Milica]

razmisljam o smrti jako cesto,ali jednostavno smatram da je to nesto sto nas sve ceka i da se nemam cega bojati....

to je nesto sto svi mi moramo proci,pa kako bude da bude....

svakome po njegovim zaslugama....

[ВИЛМА]

  Цитат

i od trenutka kada sam postala majka jedna od mojih redovnih molbi je da mi Bog podari zdravlja bar dok moje dete ne napuni 18 godina...sve posle toga ću smatrati čistim darom, isto kao i do sada

овако и ја.

[antoneta]

    Смрт је стварно неизвесна. Иако ми то понекад заборављамо.

    Другарица из средње школе, сасвим здрава, побожна и мила девојка - једног, ни по чему издвајајућег, априлског јутра - није се пробудила. Одједном и без најаве. Мислим да је чак била Велика недеља Васкршњег поста. Родитељи, околина и пријатељи остали су пренеражени и скрхани пред таквим искуством. Чини ми се да је утврђено на крају да је у питању био коксаки вирус, асимтоматски. Тако да... смрт нам је заиста на прагу.

    Живот нас својим маршрутама омета у сећању на час кончине, али тој траси метежа требало би да се стално одупиремо, тако да својеврсно приближавајуће гашење не губимо из вида ни у највећим „блаженствима“ у којима се на Земљи можемо наћи... тако да нас макар оно утврди у непрестаном стражењу над самим собом... па и у том љубавотворном опхођењу према другима... мада би ту пре требало ми да волимо без условљености ултиматумом каква је смрт, већ по својој слободној вољи... а опет, некад је у таквом подухвату помисао на смрт продуктивнија и са моменталним дејством... Моја нана педагошку црту некад и злоупотребљава, хехх; када неко подигне глас на њу – главни аргумент за пребацивање лопте на други плато јој је – „Кад умрем, с тутке ће ме тражите па ме неће мож` нађете...“, и онда она постане „преподобна“, умири се (некад и наглас почне да се моли), а викачу остане осећај кривице... врхунски механизам одбране, признајем, хехе.  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/4chsmu1.gif

    Сетих се да сам читала код Шмемана – Младост не познаје смрт јер не познаје живот. Зато вероватно у некој релативној младости, нисмо кадри да о смрти размишљамо на начин који је подстицајан или чак уопште. Тад претпостављам да није још увек развијена свест у нама о пролазности свега, па и наших овоземних живота. Наш лични развој је у повоју и чини се "рано" за умовање о крају који је разумљиво неминован, али некако „далек“ из младолике перспективе... Изненадна терминација са којом се моја другарица сусрела оповргава ту „удаљеност“.

    Танатофобија није подстицајан приступ, не ослобађа и држи нас у грчу или каквој пренапрегнутости, и погрешан је ако га користимо као основ за прилазак Богу, по мени. Сећање на смрт, али са цртом подстрека да се одлучније поправљамо мислим да је добро... то стално држање ума у аду... али бих га и ту ставила у секундаран положај у односу на љубав којом Бога волимо и желимо да Га волимо. Посматрам га као помоћно средство за усредсређивање, сабирање мисли и улажење у клијет своју, при чему оно што доминира јесте однос наш са Богом, који се развија онолико колико себе дајемо и који нас мења... Мислим да су они блажени осмеси са којима светитељи умиру, присутни управо услед тога што су Бога уткали у себе и као пројава њиховог обитавања у Богу, а не због саме по себи пар екселанс припреме у виду обилажења греха... То што се ми не грешећи припремамо за смрт, делује ми да произилази из тога што волимо Бога, а не обрнуто...

    Ја некад умем пред испит да кажем да умирем... ступњевито... хехе

1319_womens

[Никола Ђоловић]

Koliko samonestedljivog komentara...iscrpno i argumentovano...a opet tako jednostavno...

Antoneta!

[Никола Ђоловић]

Апсорбовати Христа није мали задатак. Јер ми увек умиремо а Он је свагда Животворан. Све су наше мисли и силе раслабљене, недоследне, недоречене, подвојене, јер су емитоване од стране наша смртне природе.
Живети са Христом, то није један тренутно достигнути акт, него сталан процес будући да се изнова у нама преплићу Његов вечни живот и наша пропадљивост. Ништа тако не заудара као људско тело на издисају. Болнице сведоче о томе. Смрт нас је изобличила. Тамо умиру старци који су некад била деца. У боловима и неподношљивом мирису. Да, воли се човек али не и његово стање. Болесници би понајмање слушали омилитику. Они траже конкретност спасења у исцељењу од бола задобијањем вечног живота. Нико не може да подари тај медикамент јер се Васкрсење још није догодило. Естетика есхатона не долази до изражаја пред историјским крварењима. То не значи да нема благодати али је нема у пуноћи. Смрт не пита ни светитеља да ли је био праведан, ни грешника да ли је био неправедан. Смрт нема предрасуда, она све разара - без пардона и без емоција. Општа смртност је општи крст за свако поколење.

[ВИЛМА]

Већ сам дала одговор на овој теми, а сада, у светлу нових догађања у мом животу, могу само још додати да се сада смрти не бојим као раније, да ми је у овом тешком животном тренутку смрт нешто што највише погађа оне који преживе и који остану да тугују.

Деца су оно што ме "држи" и тера да се "борим" и да волим живот, све остало је само туга и није разлог вредан живљења.

[Aristotel]

  Цитат

Ja smrt zamišljam kao kad treba da uđeš u hladnu vodu.Skočiš i kad si već u vodi vidiš da je voda u stvari topla iako ti je izgledala hladna.

[Драган]

Da kraj naših života bude; Hrišćanski,bezbolan,nepostidan,miran i da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom sudu, od Gospoda molimo (prim. ured.). Podaj Gospodi!

[w.a.mozart]

  Цитат

Смрт је страшна у светлости губитка вољеног бића...

Иако имаш свест да ће иста личност васкрснути, имаш временски проблем који за тебе траје у одсуству вољеног бића јер бол остаје и ниједна друга не може да је замени јер је непоновљива...

Христова смрт је уметност над уметностима нествореног века. Свако би у тој ситуацији молио за силазак са крста, али Он не гледа на Себе већ се обраћа Богородици Марији, Јовану Богослову, Оцу небеском, а пре тога народу поред кога пролази говори да не плачу за Њим...

Биће Васкрсења али пре тога имаћемо опит Богородичин, да осетимо нож који ће пробости наше биће као што је њу пробола смрт Исуса Христа...

plašim se i da pišem na ovu temu jer je duboko intimna a reči ne mogu opisati istinske emocije i sozercanja... do skora sam se plašio i da pričam sa najboljim prijateljem o smrti bliskih osoba jer zaista imam čudan doživljaj... ne osećam nikakvu tugu niti imam osećaj da su mrtvi... znam da to jesu,naravno, ali se na način koji ne mogu objasniti,tako ne osećam...  isuviše sam duboko preživeo setna i melanholična osećanja u prošlosti da bi mi sada značila... skoro mi je umrla baba koju sam puno voleo... jednostavno nisam uopšte tužan zbog toga jer mi Bog daje životnu emociju,potpuno realno saznanje da to nije ništa do treptaj oka a u meni stalno odzvanja-samo što nije,još samo malo... vreme mi vrtoglavo leti a moj kumašin kaže-to je zato što Bog hoće što pre da stignemo do Njega... pa ipak,u ovome često leži opasnost zanemarivanja sadašnjosti i pasivnog ophodjenja sa izazovima koje nam ona kao takva nudi... treba živeti i sada i u liturgiji-a meni se vrlo često dešava da uhvatim sebe kako se jedino živ i jedini slobodan i jedino svoj i jedino prijatno i jedino shvaćeno i jedino korisno... osećam u liturgiji

[Natasa.]

Vrlo cesto...samo se nadam da ce biti odjednom i bezbolno.

[Гост]

  Цитат

samo se nadam da ce biti odjednom

ja npr. nikako ne bih volela da bude odjednom.  :cheesy:

[w.a.mozart]

da... ni ja... ja bih za vreme sahrane da ustanem i kažem svima... šta je šabani-ne idete u crkvu,a.... a onda dodam-ma samo vas ložim,oladite i opet umrem

[Гост]

боље би било да позовеш некога са собом..и онда кажеш да се зезаш

То би било лађење  slava3.gif' class='bbc_emoticon' alt=':cheesy:' />

[w.a.mozart]

  Цитат

боље би било да позовеш некога са собом..и онда кажеш да се зезаш

То би било лађење  womens.gif' class='bbc_emoticon' alt='slava3' />

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha  dada :cheesy: