Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?

[trapa]

?? ??? ????? ?? ?? ?????? ???????? ?? ????????? ?? ????.

?? , ????? ?? ?? ?????.

????, ??? ?? ????? ? ???? ????????. ??? ?? ?????? ??? ?? ????? ?????????? ?? ??????. ? ???? ?? ?? ?????????? ??? ?? ???? ? ?? ???? ?? ??????. ??? ????? ?? ??????? ???? ???????? ?? ?? ??????? ????? ???????.

?????? ?????.

?? ???????? ? ???? ?? ????, ??? ? ???? ? ????? ?????? ?????, ?? ?? ?? ??????? ??? ?? ?????? ???????? , ? ?? ??? ?? ?????? ???? ?? ??????? ?????????? ?????? ???? ? ?????????? ??? ??? ??? ??? ???? ? ??????(????????,????????,??????? ???).

????? ???? ???? , ??? ????????? ?? ??? ?????, ????? ?? ?? ??????? ?? ?? ? ????? ??, ????? ???? ?? ?? ?? ?? ?? ?????? ? ?? ?? ?????? ?????, ??? ??????????...

?????? ?? ??...

????? ?? ?????????.

??????? ??? ?? ???? ???? ??? ????? ??? ?? ?? ??????? ?? ???? ??? ???? ???????? ? ???????? ??????.

??????? ?? ?? ??????? ?? ?? ?? ??????????. ?? ??? ?? ????????? ??????? ??? ??? ???? ???????. ?? ????? ??????? ? ?????????? ??? ?? ????? ??? ???????? ??????? ???? ?????????? ???????.

[trapa]

Читао сам једну причу како је један велики подвижник целог живота молио Бога да га удостоји мучеништва. Кад је остарио пред смрт јавио му Господ и рекао да је он већ мученик.

[trapa]

??????? ?? ?? ????? ?? ?? ???? ?????.

? ??? ?????? ?? ?????? ????????

[Guest Florensita]

?? ??? ????? ?? ?? ?????? ???????? ?? ????????? ?? ????.

E da bre moze i to, to je prelep cin...dostojan Carstva Nebeskoga! 1317_womens

[trapa]

То Флоресита то је прави дух 1317_womens

[Guest Florensita]

1317_womens  0110_hahaha  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/1405_love.gif

[Guest Florensita]

Pa to je nesto najlogicnije, to je najveci dokaz ljubavi...  0110_hahaha  1317_womens  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/smil42d2ceaa68084.gif

[trapa]

Шта мислиш да ли неко може да буде спреман да пострада више из жеље за већим благом на небу него из чисте љубљви.  1317_womens

[Guest Florensita]

Mozda ali to se ne racuna jer Gospod zna base zelje i misli i osecanja...

Ja bih zaista to zelela jer i ako Gospod zna koliko ga volim (mada dela govore suprotno  1317_womens) zelim da mu to pokazem i iskazem na najuzviseniji nacin...

[konstantin]

Nas kurs je Carigrad...mozda tamo kad budem postavljao zastavu Viznatije na Svetu Sofiju 8084.gif

Bas sam skroman 0104_cheesy

[Guest Florensita]

Ja se bojim samo da me Gospod ne postidi i ne oprosti mi grehe...

To me jedino plasi... 8084.gif

[Guest Florensita]

Nas kurs je Carigrad...mozda tamo kad budem postavljao zastavu Viznatije na Svetu Sofiju :cheesy2:

Bas sam skroman 0104_cheesy

Jesi, jesi, bas se vidi...  8084.gif 0202_238

[after_silence]

"Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini."

Ja bih se nadovezala na Ducica, ponekad svi mi imamo zelju da cinimo velika dela i da stradamo za Gospoda i to je sasvim "prirodno". Ono sto je potrebno je da se spustimo na zemlju i da nas ta zelja ne sprecava u tome da cinimo i mala dela, da Mu budemo verni u malom. Jer odbacivajuci "malo" kao "nedostojno" i jureci za "velikim", samo projavljujemo sopstvenu gordost i taj osecaj da smo posebni i ekskluzivni. Nekad je ciscenje wc-a ili kakva banalna svakodnevna stvar mnogo veca od "spasavanja" citavog sveta, za nju nam je potrebno mnogo vise napora i lomljenja svoje volje. Ako u mislima samo mastamo da cinimo dobro i da stradamo Hrista radi, a u stvarnosti ne cinimo ni ona svakodnevna dela, onda smo ga ugasili.

Ovo sam ja, nije Ducic. Nazalost i na srecu, zivot me je naucio da cineci ONO STO TREBA, cinim ono sto je dobro i bude dobro. Mi imamo odgovornost, prema roditeljima, ko je ozenjen udat, prema muzu il zeni, deci, prema fakultetu ili poslu, prema prijateljima il braci i duzni smo biti so zemlji i svetlost svetu onim ljudima i na onom mestu na kom smo trenutno postavljeni. Ako mi to zapostavljamo zbog "Velikih" dela onda avaj.

Inace zaista mislim da mi svakodnevno stradamo ili bi trebalo da stradamo, ako smo uz Hrista. Svakodnevno raspinjemo sebe, nekad "sitnicama", nekad "krupnim stvarima", svakodnevno se borimo protiv starog coveka u nama, protiv svaceg neceg 0110_hahaha ali bivajuci uz Hrista na Gogloti, bivamo uz Njega i u Vaskrsenju.

Svakodnevno imamo priliku da stradamo ako to zelimo, da menjamo sebe, da radimo na sebi i da to ne vidimo kao "teret" kao "zrtvu" bez cilja, nego da budemo satrudnici Gospodnji.

A smrt, meni smrt iz ove perspektive i ovog trenutnog raspolozenja deluje kao olaksanje. Najlakse je umreti, treba ziveti e da bi u smrti tj pri koncini bili mirni.

PS: da izmenim malo tj da dodam.

Ponekad je "teze" biti tu ovde i sada i umreti ovde i sada i dati sebe.

Koliko puta, banalan primer, nas neko pozove, potrazi, a mi "nemamo vremena", optereceni smo sobom, zabrinuti, tuzni, kakvi god, e tad valja umreti za sebe i posvetiti se drugome, odazvati se na taj poziv i izvuci se iz svoje koze i staviti u tudju. Jednom nemati vremena, drugi put, treci, ali ako mi stalno nemamo vremena za druge i opterecujemo se sobom, onda smo jako sebicni i samozivi, a vala i licemerni ako pricamo o Bogu.

Sto se same smrti tice, samo umiranje kao umiranje me ne plasi, plasi me kako cu ziveti do tog casa, cak, ni ne zamisljam svoju smrt nadam se samo da ce me mimoici "casa" koju bi trebalo popiti, ali i ako me ne mimoidje znam da ce mi On dati snage. Zato me je "pripremio", dao mi je da vidim kako umiru ljudi "poput mene", kako izgleda koncina i sad je na meni da se borim sa time.

Jer opet moze me zgaziti autobus sutra ili mi sad pasti plafon na glavu 0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Окружење је такво да углавном све врви од разних оптерећења у одређеним сегментима, али поред све те хипер-метежности, колико се зауставимо пред помишљу о личној смрти и колико смо спремни за њу? Када уђемо у ту мисао, тек тада се успорава време у нама иако метежност формално око нас још увек постоји. Пуно људи истиче ову или ону потребу, политичку, породичну, економску, некад и квази-верску, итд. и то до сваке фрустрације најрођенијих. А заборавља се време смрти као могућност да онога кога имамо данас можда више нећемо видети сутра, па би смрт могла имати ту педагошку улогу да се интезитет љубави појача наспрам тривијалног искуства: "Е, ту си, стално те имам, па хајде да наставим да кињим и себе и тебе..." Дакле, проблем свађа...

Међутим, колико смо ми спремни за смрт ако она дође изненада баш данас, вечерас?...

Slowmotion почиње ако укључимо созерцање...

Your opinion?...

[Зорица екс Милева]

Размишљам о смрти, често, скоро сваки дан, али чини ми се да се тој мисли не приближавам у мјери у којој би требало. Некако, размишљам кад ме ЈЕДНОГ ДАНА пресретне смрт биће овако или онако, али да размишљам шта би било да се догоди вечерас, не. Можда због тога што сам још увијек релативно млада, а младим људима смрт ријетко пада на памет у смислу да је већ пред вратима. Заиста размишљам о смрти као о нечем незаисливом и имагинарном, а што се ипак остварује у реалности.