Претражи Живе Речи Утехе

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе, пјесник Новица Ђурић и публициста Јован Маркуш говорили су у “Огледалу”, емисији Српске РТВ из Подгорице о животу и дјелу блаженопочившег Митрополиота Амфилохија. Уредник и водитељ: Љубица Вукићевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ПРОТЕ ИЛИЈЕ, ДОНОСИМО СЛЕДЕЋИ ИНТЕРВЈУ: Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колио је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. Мали Мокри Луг, почетак јула, 36 степени у хладу. Стигли смо у Цркву Св. Муч. Трифуна на акатист њеном заштитнику, који средом у 17 сати служи старешина, прота Илија Ђурић. По завршетку, обратио се присутнима: "Ево дали смо души духовну храну – изволите сада у парохијски дом да дамо храну и телу". Жене, које назива „мироносницама“, међу којима је и протиница, износе укусно посно вариво и он благосиља трпезу. Док вечерамо, један брат чита из Охридског пролога за сутрашњи дан. - Прото, да ли увек после акатиста припремате трпезу љубави? - Да, а такође и после јелеосвећења, које служимо једном месечно, сваког младог петка. - Лепо Вам је овде. Све је ново, а двориште је прави цветни врт. Предивни су олеандри. - Да, семе смо донели из Хиландара и све се примило. Заиста је сада ово украс нашег насеља, али знате ли шта је овде било? Градска депонија. Како се овај део града ширио, а није било цркве, становници су припадали миријевској Цркви Св. Илије, затим Храму Покрова Пресвете Богородице. Али, пре 15 година, Божијом милошћу и заступништвом Св. Трифуна, уз благослов Патријарха Павла, као и трудом Грађевинског и Црквеног одбора, и захваљујући несебичној помоћи наших парохијана и свих људи добре воље, започели смо изградњу. А сад је скоро све завршено: и црква, и парохијски дом са пратећим просторијама и станом за свештеника. Имамо и извор Св. Трифуна, попут наших старих светиња, уклопљен у зграду нове капеле за свеће, а ту су још и учионица за хорске пробе, продавница. Видели сте да је у току живописање храма, а ради се и нов иконостас. - Каква је посећеност богослужења? - Хвала Богу и Св. Трифуну, наш храм је пун недељом и пазником, нешто мање радним данима. Активан је пододбор Верско-добротворног старатељства који ос 2002. издаје наш храмовни билтен Глас Св. Трифуна. Ускоро излази монографија о нашој цркви, а о насељу М. М. Луг већ је штамана. Организујемо и бројна предавања, као и поклоничка путовања. А можемо се похвалити да је у нашим основним школама „Десанка Максимовић“ и „Драгојло Дудућ“ посећеност веронауке изнад просека београдских школа. - Ви сте баш неуморни, оче! Ни врућина Вам не смета. Мислите ли на пензију? - Навикао сам, али мислим и на пензију. Треба млади да раде. Пуне 42 године служим, али ми шест година што сам радио у Хрватској још није регулисано. - Чили смо о Вама много похвалног, ево, и уверили смо се, али дошли см код Вас да бисмо написали чланак о још једној многодетној породици. - Често су долазили новинари да снимају и пишу о мојој породици. Кажу – то је интересантно. Ето, што је некад било нормално и уобичајено то је сада малтене ненормално. - Али, ми нисмо дошли са том намером него баш напротив, како у прошлом броју Мисионара рече архимандрит Василије Гондикакис, игуман светогорског манастира Ивирон, да ми од Вас „узмемо снагу“, као од духовног оца, али и оца седморо деце и деде 18-оро унучади. Вечера је завршена, парохијани отишли. Протиница Босиљка донела је албуме са фотографијама и села поред нас. У миру смо разговарали. Протојереј ставрофор Илија (66) и Босиљка (58) су непосредни, предусретљиви и комуникативни људи, који имају однегован осећај за заједницу. Она је за њих извор наслађивања. Та сладост сија са њихових лицам као рај кога већ сад предокушају, који им испуњава срца. Немају горко искуство болесника из бање Витезде, који је 38 година боловао и који се Христу пожалио да нема човека да га спусти у исцелитељну воду, и зато га милосрдни Христос исцели (Јн 5, 1-9). Напротив, имају човека и имају људе, јер имају Христа за Бога и Спаситеља. Испоњавају питомост и култивисаност људи којима је угодан живто у заједници и незамислив ван ње. Сетимо се да је ави Макарију (Старечник) Богом откривено да је пакао немогућност гледања у људска срца. Испричали су нам од када су њих двоје кренули овим подвижничким путем. Обоје су родом из мачванског села Клење, код Богатића, данас Епархија шабачка, а венчао их је 1970. године у Цркви Успења Пресвете Богородице прота Данило Дукић, потомак косовског војводе Дуке. Пошто је завршио богословију у Крки, исте године Илија је одређен за Епархију далматинску и од стране владике Стефана у том манастиру рукоположен у чин ђакона, а потом и чин презвитера у месту Преодац, код Босанског Грахова, који је припадао истој епархији. Служио је у Шибенику, Кистањама и Бенковцу. Тамо им се родило петоро деце (нажалост, пето, мушко дете, рођено у Задру, умрло је након рођења из непознатих разлога). Прота Илија (унапређен у протојереја-ставрофора 2007. г. од стране блаженопочившег Патријарха Павла) потиче од побожних родитеља: отац земљорадник и песник, чије су песме објављиване, био је председник црквене општине, а стричеви и ујаци у епархијском одбору, до је мајчин рођак прота који их је венчао. Илијин отац је имао седморо деце, а многи од родбине – седморо и осморо. И то је било сасвим нормално. Босиљкина мајка је родила петоро, а баба осморо деце. Њен деда по оцу био је председник црквене општине у Клењу, а деда по мајци у Прњавору. Након 16 година проведених у Далмацији, 1986. прешао је у Београд и распоређен у Цркву Покрова Пресвете Богородице, са станом у Топчидеру, а додељена му је парохија у М. М. Лугу где је 1996. започео изградњу новог храма, који је освећен 1998. г., и ту је његова породица коначно, после девет сеоба, нашла уточиште. Иначе, прота је познат као неимар и добротвор. У Далмацији је ударио шест темеља за нове цркве, а у М. М. Лугу три темеља, а после прогона српског народа из Хрватске и Босне, од 1995. до 2005. удомио је 55 избеглица. Ти људи памте њихово добро и данас им се јављају. А кум Раденко из Сарајева увек наглашава: „Нико нема такву куму! Она је све делила до најмањег делића на равне части, па ако не ко не стигне кад је ручак, ипак га сачека његов део. Само се бојала да не би неко од њихове деце то појео“. У Београду им се родило још троје деце. Тек тада се Босиљка запослила у Индустрији обуће Земун и радила 20 година. Крсна сава име је Св. Георгије Победоносац. - Причајте нам о Вашој деци. Имате пет кћери и два сина. Где су они сада? - Сви су у Београду, сви су своји људи, имају своје породице. Сви су, хвала Богу, завршили више школе и факултете, а неки и два, почевши од најстарије ћерке, која има 41 годину, до најмлађег сина, који има 29 година. А унучад су узраста од 21 године до 8 месеци. Драгиња има петоро, Мирјана, која је упоредо учила и филолошки и богословски факултет – троје, Љиљана – троје, једино је Биљана без деце јер је рано остала удовица, Смиљана – двоје, Миладин, који је завршио богословију и Академију за уметност и конверзацију а сада ради на изради новог иконостаса у нашој цркви – једно, а најмлађи Младен, који се тек уписао на Богословски факултет има већ четворо деце. - Ето, то су плодови Ваше деце, у ствари, Ваши оплођени плодови, Ваше принете жртве, попут зрна пшеничног које приносећи се рађа богати плод, или горушичиног зрна које израста у разгранато дрво. То је Божији благослов због Ваше верности Православној Цркви кроз коју сте учили своју децу, али и сву духовну децу, да се науче језику Цркве и надахњују светлошћу и светошћу њене Истине, јер је у њој живот човека и света. Зато ћемо Вас, као искусног проту, замолити да и нам поучите значењу јеванђелских Христових речи које говоре у односима у породици. - Бог је Творац, а све остало је Његова творевина: и родитељи наши, и браћа, и деца. Зато се треба везати за Творца. Прва Божија заповест каже да прво љубимо Бога свим својим бићем, а дрга каже да љубимо ближње као саме себе. Сам Бог нам је рекао шта је прво, али то прво не може ни без другога, па нам је лепо објаснио и ко је наш ближњи у причи о милостивом Самарјанину. Бог је љубав и нигде није рекао да некога мрзимо, а нарочито је петом заповешћу указао на важност поштовања родитеља. Али, то не зачи да вежемо своје срце уз њих а одрекнемо се Бога, него да их волимо кроз Бога, који је Творац свих нас. Зато нека нас не збуњују Христове речи кад је позивајући ученике у апостолску службу једнога од њих позвао са сахране његовог оца: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт 8, 20-22). Јер, прво је пут за Христом, а остало ће нам се додати. Да су се апостоли, светитељи и сви мученици везивали за родитеље, данас их се не бисмо сећали. Узмимо нама најближи пример, нашег Св. Саву. Да је остао везан за родитеље, остао би Растко. - То значи да треба да живимо мање по телу а више по духу, тј. по Духу Светом? Јер да бисмо вечно живели, морамо да задобијемо Духа Светога. То је главни циљ нашег живота, јер нас Он води Истини, по речима Св. Серафима Саровског. - У Светом Писму налазимо одговор на свако питање. Често нам Господ одговара директно: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Јер све ов и незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се (Мт 6, 25-34). Не смемо бит маловерни, ни кад нам је тешко, јер су уски и стрми путеви који воде у Царство Божије, а широк и равни који воде у амбис. - Људи често немају свест о томе шта је претежније, да је њихове егзистенција духовне природе и да од ње зависи и телесна. И држава и друштво подстичу људе да живе световњачки. Блаженопочивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић каже: „Оно што је душа за тело, то треба да буде Црква за друштво“. Кад је тако, зашто се уопште поставља питање односа између државе и Цркве? Друштво је тело, а Црква је душа. - То је лепо рекао прота Радован. Тако би требало да буде. Али често телу и одело може да буде тесно и неудобно. Тражи се комотно и удобно, као што је блудном сину било тесно у очевој кући па је отишао у „туђу“, и знамо како се провео. Ипак се на време покајао и отац се његовом покајању веома обрадовао (Лк 15, 11-32). Господ је рекао: Богу Божије, а цару царево. То значи да је и свака власт од Бога допуштена, и бива или као казна или као награда. - Да ли су Богу ближи они који имају много деце? Да ли они имају и више бриге, па се и више уздају у Бога? Да ли они боље схватају брижност и дарежљивост Божију према човеку? - Сви смо Божија деца, сви смо благословени. Сваки родитељ воли да су му деца добра и послушна. Али главна брига за родитеље је како ће их личним примером и љубављу васпитати. Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колико је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. - Неки родитељи не желе да имају много деце са образложењем да је велика жалост када деца рано умиру. Они то доживљавају као да се дете које рано умре узалуд родило. Да ли је то тачно? - Смисао брака је и продужетак људског рода, као највећег Божијег блага. А ниједно дете се није узалуд родило него о Промислу Божијем. Праведни Јов рече: Бог даде, Бог узе, нека је благословено Име Његово! - Можемо ли Бога изненадити у односу на оно што Он очекује од нас? - Не можемо. Дао нам је слободу за добро, и само то очекује од нас. Он зна шта можемо, а шта не можемо и зато не тражи од нас крст који не можемо да понесемо. Сви знамо причу о талантима. Блаженопочивши Патријарх Павле говорио је у скромности својој: Бог ми је дао један талант, а ја сам га умножио дупло, а мој школски друг (Д. К.) добио је пет и он их је дупло умножио. Наше је да се трудимо. Бог нам и преко деце даје таланте, и родитељи са једним дететом, ако нису могли да роде више, могу да их умноже као и они са десеторо деце. - А зар не бисмо могли онај један талант умножити у три, а не само у два? Зар то не би било пријатно изненађење за Бога? Непријатно изненађење би било да неко својих пет таланата закопа у земљу. Па Ви, као родитељ, изненађујете Бога тиме што имате мног деце? То је хришћански максимализам који остварујете вољно и у пуној слободи. - Максимализам је умножити онолико колико то Бог од нас очекује. Да очекује више од дупло, то би нам и објавио. Све што је преко мере није од Бога него од ђавола, који на тај начин хоће да нас спречи да не урадимо ни оно што можемо. А ни крст нам није додељен тежи од оног који можемо да понесемо. Таланти су нам дати заједно са крстом ради спасења. Без крста не можемо умножавати таланте, али ни без умножавања таланата не можемо изнети крст. Многи падају под њим јер се не труде колико је то потребно да би изнели тај свој крст, не умножавају таланте. Умножи таланте онолико колико то Бог тражи и изећеш свој крст и спасићеш се. - Колико се свештеници могу борити против чедоморства? Колики је у томе Ваш допринос? - Саветујем свима да се не боје бројности укућана, јер ако има слоге и љубави у кући неће ничега недостајати. - Да ли Вам се, можда, десило да од Вас траже благослов за абортус? Испричаћу поучан пример који сам чула од свог духовника: један забринути верник дошао је код свог духовног оца и изложио му свој проблем: његова жена је затруднела трећи пут, а они то нису планирали јер су лошег материјалног стања. Ево шта му је саветовао духовник: - Ког узраста су ти деца? - Ћерка 10, а син 6 година. - Добро, дао си шансу тој деци да поживе толико година а сад их уби, а овом трећем детету дај шансу да и оно угледа свет. Тиме ћеш одмах дупло смањити матеијалне трошкове. Човек се нашао у чуду. Дошао је по благослов да убије треће, нерођено дете, а духовник му је саветовао да убије своју живу и здраву децу. - Како да убијем живу децу? - И ово још нерођено је живо. Пред Богом је то исти злочин. Ужаснуо се и схватио поруку. Након шест месеци жена му је родила још јеног здравог сина. Да ли сте и Ви некада били у таквој неприлици? - Да. Пре око 30-ак година једна жена дошла је код мене на исповест. Заправо, то је више био њен вапај. Требало је са мужем и синчићем од 7-8 година да путује у иностранство где их је чекао сигуран посао, а она је непланирано затруднела. Понављала је: Морам да абортирам. Иако није била из моје парохије, забранио сам јој да се причести. Прошло је можда две године. Колеге су ми рекле да ме је тражила, јер је хтела да јој ја крстим дете, а кад смо се срели, рекла ми је: „Оче, ово је Ваше дете“. А имао сам случај једне интелектуалке која је извршила 28 абортуса, а родила само једно дете. Правдала се да би јој деца била сметња за каријеру. После сам сазнао да јој је страдало и то једно. - Такве ствари не постоје у хришћанском браку. По чему је он посебан? - Црквени брак је брак, а грађански без њега нема Божијег благослова. То је као дрво које једно време наредује, а онда почну гране да му се суше. Како може брак бити срећан без Бога, кад нема Сунца, кад нема Духа Светога?! Оно што нам личи на срећу, није тако у вечности, а овај живот је само инсерт вечности. Ми не знамо какви су пред Богом њихови преци, али знамо да се неокајани греси преносе и на потомке. - Је ли данас лакше подизати децу? - И лакше, али и теже. Нама није било лако у комунистичко време, то су и наша деца осећала. Али, свако време има своја искушења. - Пошто сте пред пензијом, шта бисте желели још да урадите? - Ето, жеља ми је да на нашој парохији нема некрштених и невенчаних и да народ још више окрене Цркви, па да Господ благослови да се изгради још једна црква. Извор: МИСИОНАР, бр. 326, јул-август 2012.

Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО:

Пише: Александар ПАВИЋ МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући. Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“. Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“. Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао. Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије. С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона. Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“. Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио? Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“? Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“. Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству. „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају. Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму. Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине. Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле. Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“. Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.

Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници?