Претражи Живе Речи Утехе

У недељу 22. по Педесетници, а на празник Сабора Светог Архангела Михаила, 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим прославио је своју Крсну славу. Свету архијерејску Литургију у даљском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење преосвећене господе епископа крушевачког Давида, топличког Јеротеја и осечкопољског и барањског Херувима, као и уз саслужење великог броја презвитерâ и ђаконâ из више епархија наше помесне Цркве. Под сводове даљског Саборног храма посвећеног Светом Великомученику Димитрију Солунском Мироточивом, сабрало се мноштво народа Божјег, да се учествујући у Литургији нахране са Трпезе Царства небескога - у Тајнама тела и крви Господње. Славске приносе - колач и кољиво, у славу Божју, а у част духовног заштитника предстојатеља Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској Владике Херувима, освештао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Светој Литургији присустовали су господин Давор Тркуља, министар саветник и привремени отправник послова при Амбасади Србије у Загребу, господин Милош Ђурић, саветник при Амбасади Србије у Загребу, господин Александар Накић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, потпуковник Бојан Величковић, војни изасланик при Велепосланству Републике Србије, госпођа Драгана Јецков, потпредседница СДСС-а, господин Војислав Станимировић, председник Главне Скупштине СДСС-а, господин Срђан Колар, заменик градоначелника града Вуковара, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО, господин Југослав Весић, начелник Општине Ердут и господин Јово Вуковић. Извор: Телевизија Храм

Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR

Читајући, ових последњих дана Великог и Часног поста, Васкршњи Канон и храбрећи се да издржим сва искушења, која су постала све већа како се ближи Празник на празницима, осетио сам пастирску потребу и одговорност да се обратим својим епархиотима. Време у којем живимо суочило нас је са изазовом у виду пандемије Covid-19 вируса и, по ко зна који пут, подсетило на сву крхкост људског живота. Управо у том контексту сам се сетио Васкршњег јутрења и прве песме која се пева по уласку у Цркву: Васкрсења је дан просветите се људи, Пасха, Господња Пасха, од смрти ка животу Христос Бог нас преведе, запевајмо победничку песму. Бесмисао смрти до Христовог Васкрсења је држао у оковима целокупну творевину, али Господ Исус Христос силази у дубине Ада и сама смрт бива уништена, јер није имала моћ да задржи Животодавца. Тако да Ад бива испражњен, смрт уништена, а Господ као Владар Живота изводи Прародитеље и праведнике у светлост новога живота. Од тог тренутка смрт је само сан и више не означава крај, већ почетак вечнога живота у Христу Господу. У нади да ће ово искушење брзо проћи и да ћемо се вратити нормалном животу Црква се матерински моли да смогнемо снаге молећи се у својим домовима да дочекамо Васкрслога Христа и вечни живот у Царству Божјем узвикујући најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Са благословом Епископ осечкопољски и барањски Херувим Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”. *Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди! Бог благословио! Ваистину се роди! *Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико. Хвала вама што сте нас посетили. *У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека? Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом. Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој. *Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости? Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника. *Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове? Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење. *Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете? На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском. *Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите. Живели, Бог вас благословио. Христос се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На Аранђеловдан, дана 21. новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим прославио је своју крсну славу. Прослава празника започела је светом архијерејском Литургијом у манастиру Даљ Планина којом је началствовао Епископ Херувим уз саслужење архимандрита Германа Богојевића (Епархија канадска), архимандрита Гаврила Стевановића (Епархија зворничко-тузланска), протонамесника Немање Клајића, првог пароха даљског, јереја др Марка Шукунде, пароха трпињског и ђакона Војислава Николића. Владика Херувим се у пригодној беседи обратио сабранима и честитао им велики празник. Учешћа у светој Литургији узели су господин Милан Шапић, генерални конзул РС у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин др Војислав Станимировић, председник Главне скупштине Самосталне демократске српске странке, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар. Пре славског ручка славске дарове благословио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић) уз присуство Епископа горњокарловачког г. Герасима и многобројног свештенства и монаштва Епархије осечкопољске и барањске, те осталих Епархија СПЦ. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, драги народе и децо Божја, данас смо чули кроз Светописамске одељке да је диван Бог у Светима својим. Заиста је Бог диван у Светима својим и Он је данас овде са нама присутан, када се у молитвама сећамо Преподобне мајке наше Параскеве, која је својим испосничким животом, својим стремљењем и сузама ка Господу прославила, како себе и своју личност, тако и целокупни наш народ, по речима биографа њеног житија. Стога и ми као народ Божији треба да се непрестано угледамо на њу, на њене подвиге, сузе молитвене којима је грејала своје срце и умивала душу да би се Господ уселио у њу и да би она била права охристовљена и обожена душа која је у могућности да прими Небескога Цара у срце и наручје своје. Она је непрестано у својим молитвама вапила ка Господу и њена душа је стремила управо ка Њему. Сам Христос је постао њен педагог, јер никако другачије не би могла да задобије тако велика блага Небеска, каква је добила на крају свога земнога живота. Једино тако, кроз Христа, који је наш педагог, и кроз вршење заповести Божјих, поштујући и живећи Јеванђељем Христовим, она се убројала међу оних пет мудрих девојака, као што смо данас чули у светом Јеванђељу, да светле свету и да преносе ту истиниту реч Јеванђеља. Она је непрестано у свом земаљском животу следила тај испоснички пут, пут који је трновит, пут који води ка Богу, пут који је омеђен различитим мукама и тескобама, али пут којим ми задобијамо венац вечне славе. -Никако другачије ми у овоземаљскоме животу који нас увек одваја од Христа, одваја нас од Цркве Божје, одваја нас од Јеванђеља Христовога, не можемо живети и искати Царство Божје, него том теологијом, тим теолошким основама које су нам оставили наши дивни Светитељи, да ходимо тим путем и да задобијамо врлине. Света Петка је знала да њен живот није овоземаљски, да је њен живот Небески и управо тим и таквим подвизима је она ишла. Тим стопама је ходила, да би задобила вечну славу Небеску, да би у њедра своја примила Христа и да би њена душа била спашена. То и ми требамо, драга браћо и сестре, да чинимо овде на земљи. Да стичемо Небеска блага, да сабирамо у духовне ризнице, да будемо виноградари добри, који непрестано сабирају сва Небеска блага и онда ће Бог препознати да смо народ и деца Божја. Христос нам је оставио две највеће заповести које су у темељима и животима свих наших светитеља, да љубимо једни друге и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо царско свештенство и народ Свети. -Света Петка је узела Крст свој, ходила је крстоносним путем ка Царству Божјем. У том контексту, драга браћо и сестре, крст који нам је дат и залог који смо примили светом тајном крштења, треба да непрестано носимо у овоземаском животу, да долазимо у цркву Божју, да посећујемо света богослужења, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то залог вечности, то је залог вечнога живота, који нас узводи од земље ка Небу. Управо тим путем су ишли и светитељи, јер су цео свој живот уподобили науци Христовој, непрестано су се давали за Христа, да би на крају свога овоземаљскога живота били убројани у свете угоднике Божје. То је и нама остављено, да ми овде на земљи, иако смо обремењени свим другим проблемима, ходимо тим истим путем, путем који нас узводи у Небеска насеља, у рајска насеља, где нема плача и туге, већ где је живот вечни и вечна слава Божја. -Нека би Господ дао да молитве Преподобне мати наше Парскеве непрестано бдију над овом светом обитељи која се, Хвала Богу увек умножава, и сваки пут кад долазимо све је више и више народа, то je доказ да је ту Бог и молитва. Ту је управо тај подвижнички пут инспирисан свим овим стазама и долинама око цркве Преподобне наше мајке Параскеве. Нека би Господ дао да ова свештена обитељ узрасте у велику и Богоспасавану обитељ која нас води и која ће бити наш путоказ ка Царству Божјем. Живели, нека вас Бог благослови и свако вам добро подари. Амин. Беседа изговорена на празник Преподобне мајке Параскеве, 2018. лета Господњег у храму Свете Петке на Доброј Води у Вуковару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљској Водици, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим обележио је годину дана своје архипастирске службе на Њиви Господњој. Литургијом је началствовао Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживао је владика Херувим, као и свештеници и ђакони епархијâ крушевачке и осечкопољске. Својим доласком и присуством, молитвено славље су увеличали епископи бачки Иринеј, далматински Никодим и мохачки Исихије. Славско заједничарење је настављено за трпезом љубави, којој су присуствовали представници многих институција из Даља и Вуковара. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна исте године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења архимандрита Херувима, а сутрадан је обављена хиротонија и владика Херувим је уведен у трон Епископа осечкопољских и барањских. Извор: Српска Православна Црква

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатеља Светосавског храма Епископа ремезијанског г. Стефана, Патријарховог викара, у недељу, 3. фебруара 2019. године, у цркви Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић; протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Прислуживали су чтечеви Војислав Николић и Милош Стаменковић. Литургијско сабрање својим краснопјенијем улепшао је Светосавски хор Мокрањац , којим је дириговала др Катарина Станковић, док су певницу водили појци при храму Светог Саве. -Шта је заправо истина у овоме свету? Истина је Син Божји, који је дошао на овај свет, и љубав Божја, која се излила, управо тим догађајем Оваплоћењем Божјим, уласком Бога у овај свет. То је љубав, то је милост, то је загрљај Божји, беседио је владика Херувим верном народу на крају свете Литургије. Извор: Српска Православна Црква

Предстојатељу Српске Православне Цркве на божанственој Литургији саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије; Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, бачки Иринеј - администратор Епархије осечкопољске и барањске, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим; архимандрити, изабрана господа Епископи осечкопољски Херувим, мохачки Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан. Такође, саслуживали су и бројни свештеномонаси и свештеници из других епархија. Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Торжествено богослужење улепшао је својим појањем Црквени хор " Свети Јован Крститељ" из Бачке Паланке. Поред пријатеља и родбине Епископа Херувима, многоборојних верника из епархије Осечкопољске и барањске, Далмације, Бачке и из шире околине, овом евхаристијском сабрању присуствовали су: изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, Генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, ђаковачко-осјечки надбискуп Ђуро Хранић, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, народни посланици у Сабору Републике Хрватске г. Милорад Пуповац и гђа Драгана Јецков, председник Заједничког већа општина г. Срђан Јеремић, као и друге угледне личности јавног и културног живота из целог региона. У току торжествене Свете Литургије, коју је својим појањем улепшао Црквени хор " Свети Јован Крститељ" из Бачке Паланке, извршена је хиротонија богољубезњејшег архимандрита Херувима у чин Епископа. На крају свете Евхаристије извршено је устоличење - увођење Владике Херувима у трон Епископа осечкопољских и барањских. Том приликом, предајући жезал у руке новоустоличеног Епископа осечкопољског и барањског, Патријарх српски г. Иринеј између осталог је рекао новом Епископу: - Црква вас поставља да Реч Божију благовестите, да Љубав Божију и јеванђелску ширите најпре у своме народу а затим свугде и на на свакоме месту. Ви долазите на једну епархију која је прошла кроз све муке и страдања, која смо готово сви запамтили. Начин да се тог злога ослободимо, и ми и народи са којима делимо живот и ово поднебље Божије, јесте да се покажемо као љубав, оваплоћена љубав Божија у народу и времену у коме живимо . То је једини начин да се зло победи. Никада зло није побеђено злом него само добром. И зато вас Црква и Господ пиставља да ширите Његову љубав. - Долазите на епархију која, се Богу хвала, обнавља од тешке трагедије времена прошлости...и после једног вредног епископа, који је оставио диван траг о себи, својим радом, својим односом према своме народу и према свима другим народима. Он вам је диван пример да се угледате како треба и ви да данас поступате, да ширимо и да ширите љубав Божију по којој ће нас Господ и познати и признати, казао је у беседи Његова Светост. Ова незаборавна молитвена радост у Даљу завршена је многољествијем Свјатјејшем Патријарху Иринеју и новом Епископу Богом спасајеме Епархије осечкопољске и барањске г. Херувиму, које је произнело 7 служашчих ђакона. Потом је Владика Херувим делио нафору, дуго примајући честитке од свештенства, монаштва и многобројног благочестивог народа Божијег. На трпези љубави приређеној у осјечком хотелу "Осијек" присутнима су се обратили и честитали новом Архијереју Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, протојереј-ставрофор Милован Влаовић у име свештенства Епархије осечкопољске и барањске, изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, ђаковачко-осјечки надбискуп Ђуро Хранић и народни посланик у Сабору Републике Хрватске г. Милорад Пуповац, док се речима захвалности обратио Његово Преосвештенство г. Херувим. Долгоденствуј, Преосвећени Владико! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Првојерарху Српске Православне Цркве на наречењу саслуживали су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј - администратор Епархије осечко-пољске и барањске, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, далматински Никодим и архимандрит Херувим, новоизабрани Епископ осечкопољски и барањски. Молитвено учешће узели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и архимандрити, изабрана господа Епископи захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан. Пред присутним сабрањем наше Свете Цркве архимандрит Херувим је прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, 9. маја, изабрао за Епископа Осечко-пољске и барањске епархије. Затим је наречени Епископ началствовао вечерњом службом, уз саслужење двојице ђакона и појање чланова свештеничког хора Епархије осечкопољске и барањске. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. Новоизабрани Епископ Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару од оца Душана и мајке Милице рођ. Јовковић. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, Епископ далматински Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе, 21. новембра 2009. године, рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је још обављао дужности управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. По благослову Епископа Фотија, 2013. године, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот, успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса и устројава се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, 2017. године, настојатељ манастира Оћестово игуман Херувим примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске. Са 1. октобром 2017. године постављен је за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини, на којој дужности га је затекао избор за Епископа осечкопољског и барањског. У недељу Свете Педесетнице, 27. маја 2018. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске Госпoдин Иринеј рукопроизвео је игумана Херувима у чин архимандрита. ИЗВОР: Епархија осечко-пољска и барањска

Новоизабрани Епископ Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за Српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, Епископ Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе 2009. године рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је, поред тога, имао задужења управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. Године 2013, по благослову Епископа Фотија, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот, успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса и формира се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, у септембру месецу 2017. године, настојатељ манастира Оћестово игуман Херувим примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске и, са 1. октобром, постављен за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини, на којој дужности га је затекао избор за Епископа осечкопољског и барањског. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска