Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'животопис'.
Found 53 results
-
Животопис блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београдум као и за духовника цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке. У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике - емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране - требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира - три у данашњој Епархији ваљевској: Лелић, Докмир и Јовање, а у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим новим светињама гори кандило и поје се света Литургија. У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ владике Николаја штампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, Епископ са свештенством организује хуманитарну помоћ за прогнане. На дан своје крсне славе, Јовандан 1993. године, отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. У њему се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама поклоника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор г. Хорст Вробел из Немачке је то учинио у знак жаљења што су после 50 година поново пале бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено. У Епархији је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања. Прошле године владика Лаврентије је обележио 63. годину живота у монашкој ризи и 55. годишњицу архијерејске службе, што у осмовековној историји Српске Православне Цркве представља најдужи стаж једног архијереја. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Република Српска га је одликовала орденом Његоша. Велики златни почасни крст, орден Председника Републике Аустрије, добио је 1995. године за јачање хришћанских и међуљудских односа између два народа, као и за исказану бригу за српске вернике у тој земљи. Од 1984. године почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“, у оквиру којих су и чланци који су годинама излазили у „Православном мисионару“ и „Православљу“. Епископ Лаврентије је говорио енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије се упокојио у Господу у недељу, 23. јануара 2022. године у Шапцу. Извор: Епархија шабачка -
Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
- 2 коментара
-
- диселдорфског
- викара
- (и још 12 )
-
Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јустина (Јеремића), за викарног епископа хвостанског. Архимандрит Јустин је рођен 22. јуна 1982. године у Руми од оца Милоша и мајке Олге. Основну школу завршава у родном граду, одакле, по благослову Епископа сремског Василија, уписује Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Марљивост према богословљу и љубав према богослужењу, али и према монашком животу и подвигу, определили су даљи животни пут младог богослова, па је стога владика Василије одлучио да га пред крај петог разреда, у марту 2002. године, замонаши по чину мале схиме у фрушкогорском манастиру Великој Ремети. Убрзо потом, на празник Благовести. монах Јустин је рукоположен у чин јерођакона у манастиру Крушедолу. После Богословије, коју завршава као најбољи ученик у генерацији, по препоруци надлежног Епископа уписује Московску духовну академију. Пред полазак у Москву, октобра 2002. године, у манастиру Великој Ремети је рукоположен у чин јеромонаха. У току студија развија посебну љубав, али и знање из области Литургике, па је током четврте године студија постављен за наставника богослужбене праксе у Покровском храму Академије, кроз коју је учио новорукоположене свештенике-студенте Типику и правилном савршавању иначе веома захтевних богослужења Руске Православне Цркве. Године 2006. завршава Духовну академију одбранивши дипломски рад на тему „Исихазам у српском монаштву у 13. и 14. веку“. У току студија, као најбољем иностраном студенту, додељена му је посебна стипендија из Фонда Патријарха московског и све Русије Алексеја Првог. По повратку из Москве, 2006. године, причислен је братству запустелог манастира Старог Хопова на Фрушкој гори. Упркос тешкоћама, младости и неискуству успева заједно са братијом да обнови ту светињу, која је од Другог светског рата па до њиховог доласка била напуштена како у материјалном тако и у духовном смислу. Са благословом Епископа сремског Василија и Светог Архијерејског Синода 2008. године је упућен на постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 2013. године, када по благослову Епископа западноевропског Луке и указаној потреби прелази у Париз. Служио је као парох у Лиону и Дижону, као и у парохији Светог Саве у Паризу. На Богојављење 2015. године одликован је чином протосинђела, а 30. октобра 2016. године је рукопроизведен у чин архимандрита. Активно преводи текстове литургијске садржине са руског и грчког језика, од којих је неке обајвио у часописима Истина, Видослов и Српски Сион. Написао је Службу Светом преподобномученику Рафаилу Шишатовачком. Говори руски, грчки и француски језик. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- викарног
- новоизабраног
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу. Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу. По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика. Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета! ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија- 4 коментара
-
На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу. Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу. По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика. Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису. Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета! ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија View full Странице
- 4 нових одговора
-
- мохачког
- архимандрита
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
- 2 нових одговора
-
- диселдорфског
- викара
- (и још 12 )
-
Животопис новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Мићовића)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство новоизабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије (Мићовић) је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. За настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији постављен је 1. септембра 1992. године. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије. За викарног епископа будимљанског изабрао га је Свети архијерејски сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског господина Јоаникија. На мајском засједању Сабор га је 2002. године изабрао за епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године. Након упокојења Митрополита Амфилохија, Свети архијерејски синод Српске православне цркве 30. октобра 2020. године поставио је Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија за администратора упражњене Епархије црногорско-приморске. Од избора за епископа будимљанско-никшићког, владика Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске православне цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига “Свјетлост свијетли у тами”. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића), за Митрополита црногорско-приморског.- 1 коментар
-
- јоаникија
- црногорско-приморског
- (и још 4 )
-
Архимандрит Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу завршио је у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. По завршетку гимназије, 1990. године, уписао се на Електротехнички факултет у Београду. Завршио је Вишу Електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока, приступио је 1998. године братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија примио је монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године. Завршивши студије на Богословском факултету, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање. У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи професора Ликурга Ангелопулоса Архон Протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому Учитеља црквене музике стекао је 2011. у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворни Источник у Атини у класи професора Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код професора др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве. У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године, оба у манастиру Ковиљу. Од 2011. године, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, покренуо је школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој. На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- животопис
- јеромонаха
- (и још 7 )
-
Животопис јеромонаха Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
- хвостанског
- епископа
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Животопис новоизабраног Епископа ваљевског Исихија (Рогића)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Новоизабрани Епископ ваљевски Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), за Епископа ваљевског. -
Животопис новоизабраног Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије “Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије “Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу “29. новембар”. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему “Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему “Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа диоклијског Методија (Остојића), за Епископа будимљанско-никшићког.-
- методија
- будимљанско-никшићког
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
Архимандрит Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу завршио је у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. По завршетку гимназије, 1990. године, уписао се на Електротехнички факултет у Београду. Завршио је Вишу Електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока, приступио је 1998. године братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија примио је монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године. Завршивши студије на Богословском факултету, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање. У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи професора Ликурга Ангелопулоса Архон Протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому Учитеља црквене музике стекао је 2011. у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворни Источник у Атини у класи професора Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код професора др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве. У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године, оба у манастиру Ковиљу. Од 2011. године, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, покренуо је школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој. На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
-
- архимандрита
- животопис
- (и још 7 )
-
На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јустина (Јеремића), за викарног епископа хвостанског. View full Странице
-
- епископа
- хвостанског
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Његово високопреосвештенство новоизабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије (Мићовић) је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. За настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији постављен је 1. септембра 1992. године. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије. За викарног епископа будимљанског изабрао га је Свети архијерејски сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског господина Јоаникија. На мајском засједању Сабор га је 2002. године изабрао за епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године. Након упокојења Митрополита Амфилохија, Свети архијерејски синод Српске православне цркве 30. октобра 2020. године поставио је Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија за администратора упражњене Епархије црногорско-приморске. Од избора за епископа будимљанско-никшићког, владика Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске православне цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига “Свјетлост свијетли у тами”. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића), за Митрополита црногорско-приморског. View full Странице
- 1 нови одговор
-
- (мићовића)
- јоаникија
- (и још 4 )
-
Новоизабрани Епископ ваљевски Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), за Епископа ваљевског. View full Странице
-
Новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије “Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије “Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу “29. новембар”. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему “Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему “Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа диоклијског Методија (Остојића), за Епископа будимљанско-никшићког. View full Странице
-
- (остојића)
- методија
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар). За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве. За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку. Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2). Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола. Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996). Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом… Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига. · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- животопис
- блаженопочившег
- (и још 6 )
-
Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године. Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године. Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића). Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком. На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма. На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом ”Земља живих”. Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом Земља живих. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку одласка Митрополита Порфирија са места игумана, бројало 25 монаха. Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014). Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.). Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената. Програм свог пастирског деловања митрополит Порфирије је представио у приступној беседи на устоличењу, у јуну 2014. године, рекавши: „Увек ћу бити спреман да учествујем у изграђивању мостова између људи и народа, потпуно свестан да има оних који ће и са једне и са друге обале бацати камење на мостоградитеље. Али, на то ме обавезује сам Господ који је у Сину своме Јединородном премостио јаз између Бога и човека.“ О свом идентитету и темељним вредностима на којима заснива своје послање Митрополит је том приликом рекао: „Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију”. Митрополит Порфирије негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве и других верских заједница, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу. Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца су оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи. Био је домаћин Осмог састанка Свеправославне мреже за проучавање религија и деструктивних култова који је, под покровитељством Епархије загребачко-љубљанске, одржан септембра 2015. године у Љубљани. Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској. Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“. Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода. Докторску тезу Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог Владика Порфирије одбранио је на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини 2004. године. Исте године је постао доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На тој је катедри наследио академика Владету Јеротића, са којим је дуги низ година на многим пољима блиско сарађивао. Као ванредни професор Православног богословског факултета, од 2015. године, изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог Завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. Учествовао је у покретању и промовисању Библијског института при Богословском факултету. Аутор је књига Лицем к Лицу – Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету (Београд – Загреб, 2015) и Премудрост у Тајни сакривена – Огледи из Теологије апостола Павла (Београд, 2020), тридесетак научних, стручних и популарних радова објављених у домаћим и међународним часописима. Збирка интервјуа и обраћања, које је дао током прве две године од постављења за Митрополита (2014-2016), објављена је 2016. године под насловом Загреб и ја се волимо јавно. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Блаженопочивши Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.-
- животопис
- блаженопочившег
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Животопис Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.-
- животопис
- митрополита
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици. View full Странице
-
- амфилохија
- црногорско-приморског
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Кратка биографија (curriculum vitae) Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, у Бачкој, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. Исте године га Епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже за јерођакона, а потом за јеромонаха. Непуне две године борави у манастиру Острогу (1969 – 1970) и предаје у Монашкој школи при манастиру. Деценију 1970 – 1980. проводи у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, одбранио докторску дисертацију. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980 – 1981), изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где и данас држи исту катедру у звању редовног професора. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарху српском, а потом је после хиротоније у Пећкој Патријаршији 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 24. децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Сада уређује и издаје Беседу, теолошки часопис Епархије бачке. Члан је преводилачке Комисије Светог Синода Српске Православне Цркве, Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом, Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима, Комисије Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за дијалог са аналогном Комисијом Бискупских Конференција Хрватске и Србије и Црне Горе; затим члан Комисије за организовање и праћење верске наставе при Влади Републике Србије, Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевника Србије, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Епископ Милутин (Кнежевић) је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу у манастиру Пустињи добија име Михаило. Основну школу је учио у селу Поћути. Са 14 година одлази у манастир Каону где бива искушеник до 26. октобра 1963. године, када од тадашњег Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића), братанца Светог владике Николаја Лелићког, прима монашки постриг у манастиру Петковици, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру је рукоположен у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха. Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каону, где постаје намесник и парох. Средњешколско образовање је стекао у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене Америчке Државе на Православни богословски факултет „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске. Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела епископ Јован (Велимировић) га је одликовао 1981. године, а чином протосинђела 1987. године. Наследник владике Јована на трону Епархије шабачко-ваљевске, епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године га унапређује у чин игумана, а 1998. године у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне. Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик. На том положају затиче га избор за Епископа аустралијско-новозеландског. Након три и по године службовања на Петом континенту, одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година. За епископа нововаспостављене Епархије ваљевске изабран је маја 2006. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а устоличен је 24. септембра 2006. године у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Епископ Милутин (Кнежевић) је уснуо у Господу у ноћи између 29. и 30. марта 2020. године на у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду после краће болести изазване корона вирусом. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- животопис
- блаженоуснулог
-
(и још 3 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.