Претражи Живе Речи Утехе

Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима. Наводимо фрагменте снимка овог наступа. – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“. – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем? – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице. – И коме ће се сви они потчињавати? – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске. Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти. Професор Киријакос Кириазопулос – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године? – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“. Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја. Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини. Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез. Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то. Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам. Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога. Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима. Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи. Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти. Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом. Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“. Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају. Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе. – А шта ће Руси да раде? – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем. Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби. Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си. Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано. Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“. Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство. Професор Киријакос Кириазопулос Са руског Марина Тодић Ουκρανικό 20 / 02 / 2020 1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола. Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/06/предстојећи-сусрет-са-делегацијом-са/ У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, потврдио је гласине о предстојећој посети делегације из Цариграда Његовој Светости Патријарху и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве.[1] Делегацију ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас). А претпоставља се да ће у њој бити и митрополит галски Еманул (Адамакис). Ова посета је веома значајна јер је готово јасно, иако не и потврђено, да ће током тога сусрета бити разговора о најважнијој теми светског Православља, о питању прекинутог евхаристијског јединства између Цариграда и Москве, након одлуке цариградског Патријархата о интервенцији у украјински раскол. Спекулише се да ће бити речи и о питању црквеног раскола у Северној Македонији. Нема никакве сумње да су отворени разговори увек неопходан предуслов за решење проблема. Међутим, у овом случају већ у самом старту ствари изгледају веома чудно и не уливају поверење. Проблем број 1. (циљеви састанка) Као прво, јасно је да су представници Фанара сами затражили овај састанак. Такође, изгледа да им је Српска Православна Црква изашла у сусрет и удовољила њиховој жељи. Али оно што је необично јесте то што представници Фанара, како изгледа, нису понудили никакву информацију о томе о чему тачно желе да разговарају. Нити су понудили предлог агенде тога разговора. То даје повод за мишљење да они долазе са својим темама и са жељом да нешто саопште СПЦ, а да притом очекују да наш Патријарх и Синод то једноставно само саслушају без икакве претходне припреме, консултација, итд., што би значило и без одговора. А знамо да је све ово неопходно за један плодоносан и конструктиван дијалог. Имајући у виду и чињеницу да цариградски Патријарх није нашао за сходно чак ни да одговори на писмо Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од пре више месеци, овакво понашање представника Фанара, уколико је информација тачна, поприма још негативније конотације. Проблем број 2. (медији и протокол) Међутим, то нису једини проблеми који се могу појавити везано за овај сусрет. Друга озбиљна опасност јесте опасност од медијске манипулације са и због овог сусрета. Јер као што смо имали прилику да се уверимо, након јануара ове године, непрестано је стварана атмосфера подела и неспоразума у СПЦ. Све то је профилисано као некакав сукоб унутрар наше Цркве око украјинског питања. Насупорт чињеници да је СА Сабор донео једногласан и јединствен став око Украјине. Упркос дакле тој чињеници, довољан је био један или два интервјуа, неке изјаве, и неколико, махом непроверених, вести, неког „цурења информација“ и сличних ствари, да би се обликовала ова слика сукоба. И овај сусрет може да буде искориштен у негативном правцу, на сличан начин. Зато би било идеално када би сусрет био обављен иза, за медије (па и црквене), затворених врата, и када би одмах након сусрета уследило детаљно званично саопштење које не би остављало ни мало простора за спекулације и разна „цурења информација“ и приче из „поузданих извора блиских патријаршији“. Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити. Проблем број 3. (македонски раскол) Постоји и трећа опасност. Уколико представници Фанара покрену питање решавања македонског проблема свако учешће Фанара у дијалогу на ову тему било би контрапродуктивно. Зато што би и сам чин разговора са њима послао сигнал свима да ми сматрамо да Фанар у садашњој ситуацији може, и треба, и има право, да учествује у разговору о унутрашњем питању, какво је питање македонске јерархије у расколу, једне аутокефалне Цркве, као што је наша. Дакле разговор на тему македонског црквеног раскола ни у којем случају не би смео да се води са Фанаром. Када би се поступило супротно, наша Црква би била стављена у веома неповољан положај, а истовремено би наше евентуално снисхођење и куртоазија изражена кроз саслушавање фанарског става, нанела велику штету канонском поретку у Православљу. Треба имати на уму да су скорашњи ставови Фанара сви усмерени на прокламовање њихових ексклузивних прерогатива да се мешају чак и у унутрашње ствари аутокефалних Цркава. Сетимо се само да је у украјинском „томосу“ написано да су сви поглавари аутокефалних Цркава потчињени цариградском Патријарху. То значи да цариградски Трон сматра и Свјатјејшег Патријарха Иринеја само као једнога од својих потчињених. Када би предтавници Фанара, дакле, били саслушани на тему нашег унутрашњег питања раскола у Северној Македонији, неминовно би њихов следећи аргумент био да ако већ имају право да учествују у „решавању проблема“ на канонској територији Српске Цркве (у Северној Македонији) тим пре имају право да „решавају проблем“ у Украјини коју сматрају, иако неисправно, својом канонском територијом. На овај начин би наша братска отвореност за дијалог могла бити страшно злоупотребљена. А то никако не бисмо смели да дозволимо. Фанар дакле не би смео ни да буде саслушан на тему македонског раскола од стране наше Цркве, јер би то био чин индиректне легитимизације њихових неканонских поступака. Поред тога, македонско питање, у овоме тренутку, на жалост, готово је немогуће решити на неки коначан и свеправославно прихватљив начин. Под овим подразумевам решење тога питања без стварања додатних проблема. Предуслов за коначно решење јесте решење Украјинског проблема. Ово је тако не због недостатка жеље да се проблем реши, јер и Св Архијерејски Сабор је недавно донео одлуку о обнови дијалога, што само показује да постоји добра жеља за проналаском решења, него зато што би било какав потез у правцу решења могао да изазове шире проблеме у светском Православљу. Уколико би, претпоставимо, СПЦ доделила аутокефалију Цркви у Скопљу, Цариград такво решење не би прихватио. Зато што они сматрају да само они имају ексклузивно право да додељују атуокефалије. А уколико би Цариград одлучио да, неканонским мешањем у наше унутрашње ствари, додели аутокефалију Скопљу, наша Црква, а вероватно и велики број сестринских Црква, то не би прихватиле. Једино је могуће неко привремено решење у виду евентуалне доделе аутономије Цркви у Макединији од стране Српске Православне Цркве, која једина има право да јој додели аутономију, и да то затим буде прихваћено и признато од свих осталих Цркава укључујући и цариградску. Наравно ово би било могуће након покајања македонске јерархије за вишедеценијско истрајавање у расколу. Постоје и друге могућности, али њихова реализација би била много компликованија. Украјинско питање Што се саме Украјине тиче, став наше Цркве био је и јесте да је решење проблема у Украјини могуће једино на свеправославном нивоу. То је уосталом став и руске Цркве, и многих других помесних Цркава, ако не и свих редом, осим, наравно, Цркве у Цариграду. Једино Цариград је противан томе ставу јер они сматрају да је решење овога питања искључиво у њиховој надлежности. Као што сматрају да је у њиховој надлежности решење свих питања која се тичу аутокефалије било чије и било где. На другима је само да то прихвате. Стога је сасвим јасно да би њихово учешеће на неком свеправославном Сабору на ову тему, за њих било прихватљиво једино уколико је пре Сабора загарантовано да ће тај Сабор легитимисати овај њихов ексклузивни став и позицију. Ово није само моје лично мишљење или неутемељена претпоставка. Ово је потрврђено кроз чињеницу да је питање аутокефалије уклоњено са агенде критског Сабора управо због тога што на предсаборским конференцијама није постигнут пристанак помесних Цркава око тога да је цариградски Патријарх једини привилеговани који одлучује о додели аутокефалија, а да све остале Цркве, у лицу својих предстојатеља, само прихватају оно што цариградски Патријарх самостално одлучи. Цариград је чак одбијао и формулацију по којој он „одлучује“, а остали „саодлучују“ са њим. Жеља Цариграда је да само њихов Патријарх одлучује, а сви остали да се једноставно само слажу и прихватају. Управо због тога што ово није било прихваћено на предсаборским конференцијама, питање аутокефалије је једноставно потпуно уклоњено са дневног реда критског Сабора. Јасно је дакле да ће Цариград одбијати сваки Сабор чија решења нису унапред припремљена у њихову корист. Али ово је већ једно друго питање. О чему разговарати? Имајући у виду све изнад наведено, веома је сужен оквир онога о чему је могуће разговарати са делегацијом Фанара. Коначно решење македонског раскола може да уследи након свеправославног коначног дефинисања начина доделе аутокефалија, које би морало да буде на дневном реду неког будућег Сабора (у противном свака помесна Црква има право да додељује аутокефалију својим, у црквеном смислу, осамостаљеним деловима). Пре решења овога питања, тај исти Сабор би морао да реши и украјинско питање. Решење раскола у Украјини једино је могуће кроз претходно поништавање одлука Цариграда и повратак на стање пре расколничког сабора у Кијеву. Али исти тај свеправославни Сабор морао би да реши и друга отворена јурисдикцијска питања као што су питање Америчке Православне Цркве, на пример. Велико је питање је колико ће тај процес потрајати? У међувремену, за нас је од егзистенцијалног значаја, у физичком и духовном смислу, да наша Црква непоколебљиво заузме принципјелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава на свим нивоима, укључујући и током овог сусрета са делегацијом цариградске Патријаршије. Верујем да ће тако и бити. Нашим Архијерејима предстоји важан сусрет и разговор, а могуће и веома тежак. Молитве целе пастве Српске Цркве широм света, засигурно су са њима као и увек до сада. 6. август 2019.г. чтец Ведран Гагић [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_intervju_za_dnevni_list_danas