Претражи Живе Речи Утехе

Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

До непружањa помоћи и пасивности појединца у групи долази јер свако од неког другог очекује да одговори на изазов, али и због процене присутних да би помагање жртвиAnchor могло да буде опасно Aко вам на улици позли и осетите да губите свест, вероватно очекујете да вам пролазници приђу и помогну, да позову хитну помоћ. Ако сте ви пролазник који је приметио да је неком другом позлило на улици, вероватно бисте урадили оно исто што очекујете да би и други урадили да се то вама деси. (Срђан Печеничић) Ова елементарна солидарност је основа пријатељских међуљудских односа у заједници и чини кохезиону силу заједнице. Солидарност произлази из психичког механизма идентификације, да у другима видимо себе или некога ко нам је драг, и да пружамо ону помоћ коју бисмо желели да други пруже нама када нам затреба. Људи у невољи Психолошка истраживања су показала да када је у питању пружање помоћи непознатој особи у невољи, људи различито реагују у зависности од тога да ли су сами или су у групи. Много је већа вероватноћа да ће неко пружити помоћ ако је само он присутан. Ако је присутно још људи, ова вероватноћа се битно смањује. Објашњење је да сваки од присутних (посматрача или сведока) очекује да ће нека друга присутна особа бити та која ће пружити помоћ, због чега постаје неодлучан и не пружа помоћ. Непружање помоћи и пасивност појединца у групи посматрача се једним делом објашњава тиме да међу њима долази до распршивања одговорности, тако да свако од њих очекује да неко други одговори на изазов ситуације. До распршивања одговорности долази и у групи која напада некога где се поједини њени чланови не сматрају одговорним за своје поступке, тако да су у групи много агресивнији него што би били да су сами. Друга део објашњења је у процени сваког посматрача колико је за њега опасно да се умеша и помогне жртви. Уколико посматрач процени да би и сам могао бити жртва напада или да би могао да има неку другу негативну последицу, тада закључује да је боље да стоји по страни и да „гледа своја посла” или да напусти ситуацију. У свакој заједници постоје приче о херојима, јунацима који су себе довели у смртну опасност штитећи неко добро које је важније од њихових живота. А оно што је важније од појединачног живота јесте сама заједница – животи других људи. Реч је о добро познатом архетипу спасиоца, храброг витеза који принцезу спасава од змаја. Људи у стварном животу се понашају друкчије од хероја у бајкама. Иако постоји морални императив да се помогне жртви, приоритет савременог човека је да сам не постане жртва. Последњих стотину година нас учи да наше друштво није наклоњено настрадалим херојима, да смо заборавни и несолидарни, да се често храброст не исплати. Постоји више начина на које спасилац може да постане жртва. Један је тај да насилник своју агресију са жртве преусмери на спасиоца, тако да и он постане жртва. Други је да у свом обуздавању насилника примени „прекомерну” силу, тако да на суђењу испадне да је насилник жртва, а спасилац насилник. Трећи начин је да жртва постане прогонилац, а спасилац њена жртва. Заштита од суђења Једно од упозорења које сам добио када сам као млади лекар путовао у Америку било је да ако неко падне у несвест на улици, никако не пружам било какву медицинску помоћ. Разлог је што би иста та особа којој бих пружио помоћ, или њена родбина, а у случају неке негативне последице, могла да ме тужи и да захтева милионску одштету тврдећи да је управо нестручна помоћ једног лекара без америчке лиценце била узрок негативне последице. Због високих сума које је морала да исплати због „нестручног помагања”, полиција у Њујорку забранила је својим полицајцима да жртвама пружају прву медицинску помоћ. У Америци је то отишло толико далеко да су у морали да донесу специјални закон, „Закон доброг Самарићанина”, којим су оне који су помагали жртвама несрећа штитили од судског прогона због „нестручног” помагања. Када се у школама и самоодбрана проглашава за насиље, када се наставницима који додирну насилника говори да и они врше насиље, онда је јасно да када се ученици озбиљно потуку, и наставнику и осталим ученицима једино остаје да позову полицију и да са дистанце сачекају расплет ситуације. Што се више право и правила удаљавају од правичности и здравог разума, више ћемо патити од синдрома пасивног посматрача. http://www.politika.rs/scc/clanak/415290/Sindrom-pasivnih-posmatraca

Даунов синдром је генетски поремећај који настаје услед вишка хромозомског материјала на 21. хромозомском пару (три хромозома уместо два), стога је за обележавање Светског дана особа с Дауновим синдромом одабран 21. дан трећег месеца у години. Не постоји начин да се предвиди да ли код будућег оца и мајке постоји склоност ка томе да створе сперматозоид или јајну ћелију са 24 уместо 23 хромозома. Но, познато је да се са старошћу мајке повећава и вероватноћа да ће се родити дете с Дауновим синдромом (од испод 0,1% за мајке од двадесетак година до 3% за мајке старије од 45 година). Међутим, чак 90% особа с Дауновим синдромом никада не добије прилику да се роди због тога што се уврежило мишљење да ће таква деца патити у животу, да неће моћи да остваре „пун потенцијал” нити да воде „креативан и испуњен живот” те да је „за њих боље” да никада и не дођу на свет. Примера ради, откако је пренатално тестирање уведено на Исланду почетком 2000. године, та земља постала је прва на свету где се 100% трудноћа код којих је утврђен Даунов синдром намерно прекида. Од 2008. године свака трудноћа с дијагнозом Дауновог синдрома завршена је прекидом. С тим стањем роде се тек једна до две бебе годишње, најчешће захваљујући лажно негативним резултатима пренаталног тестирања. Стопа прекида трудноће у случају ове дијагнозе износи 90% у Великој Британији, 98% у Данској и 74–94% у Холандији.[1] Наиме, процењено је да дете с Дауновим синдромом кошта здравствени систем 1–2 милиона евра, те је много исплативије увести пренатално тестирање него пружити тој деци прилику да живе. Према речима педијатра Патрика Вилемса, који је и извршни директор лабораторије која нуди пренатални тест Harmony, „спречавањем рођења 50 деце с Дауновим синдромом, у потпуности покривамо трошкове увођења неинвазивног теста Harmony у холандски здравствени систем”. Доктор Вилемс заправо поручује да деца с Дауновим синдромом једноставно нису добра инвестиција. Особа с Дауновим синдромом може имати отежан телесни и интелектуални развој, али, као и код свих нас, и ту постоји читав распон ствари које су оне у стању да савладају. Тачно је да поред препознатљиве физиономије тела и лица, особе с Дауновим синдромом имају повећан ризик од срчаних, ендокриних и гастроинтестиналних проблема, као и да им је коефицијент интелигенције обично нижи од просечног, међутим и оне и те како могу да воде продуктиван и испуњен живот. Многе су у стању да живе самостално, а њихов просечан животни век данас износи око 60 година. Раније се сматрало да особе с Дауновим синдромом нису у стању да науче да читају и пишу, па се нико није ни трудио да их томе научи. Међутим, данас је потврђено да су и ове особе вредни и равноправни чланови нашег друштва, у стању да остваре изузетне успехе. Уместо у домовима, деца с Дауновим синдромом данас углавном одрастају с родитељима, у породици, окружена љубављу, што је свакако најбоље окружење за дете. Карен Гафни је прва жена с Дауновим синдромом која је препливала Ла Манш (2001. год, 33 км). Године 2007. препливала је језеро Тахо (14,5 км), а 2009. и бостонску луку (8 км). Носилац је две златне медаље са Параолимпијских игара. Завршила је средњу школу 1997, а потом дипломирала на природним наукама на Државном колеџу у Портланду 2001. Карен Гафни Медлин Стјуарт има 18 година и једна је од ретких манекенки с Дауновим синдромом која је учествовала на њујоршкој недељи моде. Пабло Пинеда је писац, говорник и глумац. Завршио је основне студије из педагошке психологије. Успешан је глумац у родној Шпанији, а 2009. проглашен је за најбољег глумца на међународном фестивалу у Сан Себастијану. Џоу Џоу има невероватан таленат – он је једини диригент на свету који не зна ноте, али је зато у стању да након само једног слушања напамет научи мелодије свих секција у једној композицији. Рођен 1979. године у Кини, Џоу Џоу не зна да каже колико је стар нити распознаје новац, али зато зна мелодије свих инструмената у симфонији. Џоу Џоу, јединствени диригент Мелиса Рајли је мотивациони говорник, има златну медаљу из скијања, вози бицикл, плива и предаје математику деци с Дауновим синдромом. Каже да у потпуности воли свој живот и, баш као и друге личности које смо навели, показује да особе с Дауновим синдромом могу да воде веома испуњен и квалитетан живот. Ово је само неколико примера особа с Дауновим синдромом које воде испуњен, квалитетан и срећан живот. Када ове људе питате да ли су срећни својим животом, рећи ће вам да јесу. Зар ико други осим њих може да одлучује о томе да ли они имају право на живот или не? Погледајте дирљив видео – 50 обичних мама снимиле су видео-спот са својом децом која имају Даунов синдром. Све оне кажу да, кад би могле поново да бирају, никада не би промениле своју одлуку да роде дете са Дауновим синдромом: Текст приредила редакција сајта Православни родитељ Извори: worlddownsyndromeday.org www.stetoskop.info 9 Successful People With Down Syndrome Who Prove Life is Worth Living Inspirational People With Down Syndrome https://foreverymom.com/family-parenting/thanks-to-screening-and-abortion-no-babies-with-down-syndrome-are-born-in-iceland/ http://www.pravoslavniroditelj.org/daunov-sindrom-da-li-visak-hromozoma-znaci-manje-pravo-na-zivot/

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције. Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у томе што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром. Но дати феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дати синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд. Слично се може видети у породицама алкохоличара, где муж туче жену, а она га на различите начине оправдава пред другим људима. „Он је добар… Он је здрав… Он је просто сувише нервозан…“ . Често жртва налази у себи узроке лошег понашања партнера. Није партнер крив за учињени поступак, него жртва у себи види узроке: она се некако неправилно понаша, због чега је муче.