Претражи Живе Речи Утехе

Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу. Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност. Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај. Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења. Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима. https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота. На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема. На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир. Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека. Марија Јефтимијевић Михајловић