Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'творевини'.
Found 6 results
-
У емисији ”Заједно у духу” коју Антонија Хрватин Рот води на Хрватској Телевизији, гостовао је Његова Светост патријарх српски Порфирије, који администрира Епархијом загребачко-љубљанском. Получасовни интервју са патријархом емитован је дан по Божићу, у суботу, 8. јануара. Поглавар Српске Православне Цркве честитао је Божић свима који га славе по јулијанском календару. Истакао је значај хришћанских темеља за развитак европске културе. Говорио је о духовним узроцима пандемије, осврнуо се на друштвене подјеле које су њом изазване, али и о страху који се увукао у људе. Разговор је почео честитком коју је патријарх Порфирије упутио православним хришћанима који су дан раније, у петак 25. децембра/7. јануара, прославили празник рођења Христовог. Казао је да је Бог дошао ”међу нас, да би се сусрео са нама”. Према његовим ријечима, у том сусријету отвара се могућност да се, сусревши се са Богом, сусретнемо и са самим собом и да постанемо цјеловити и хармонични, да бисмо се, из заједнице са Богом, сусретали и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом. Творевина, иако дуго трпи и памти, пре или касније узвраћа Патријарх је нагласио да на сваком од тих планова ”постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација и баш данас треба да знамо да је човек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег”. То значи, упозорио је патријарх, да човјек може бити, својим слободним оприједијељењем, и неко ко дестабилизује ту хармонију. Истакао је да кад год ”вршимо интервенцију на људској природи, кад год вршимо насиље над творевином у целини, творевина, иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узврћа”. Упитан о томе колико су хришћани свјесни значења прослављања Божића и да ли је у времену у ком живимо у први план стављено нешто што Божић помало и засјењује, поглавар Српске Православне Цркве је поновио да је Бог дошао међу нас да би се сусрео са нама. ”У том сусрету, нама се отвара могућност пре свега да се ми, сусревши се са Њим, сретнемо са собом и да постанемо целовити, хармонични, али онда такви, из те заједнице са Богом, да се сусрећемо и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом, јер на сваком од ових планова постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација”, казао је патријарх. Нагласио је да на Божић треба да знамо да је човјек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег, и да то значи да, својим слободним опредијељењем, може бити и неко ко дестабилизује хармонију. Када специфичност доживљавамо као свој посјед који нам је дат да се у њега затворимо и да љубоморно чувамо свој дар и таленат, поступамо супротно поруци и смислу Божића. Према патријарховим ријечима, узроци пандемије су у томе што вршимо интервенцију на људској природи и насиље над творевином у цјелини, те творевина, ”иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узвраћа”. Супротно поруци и смислу Божића поступамо кад љубоморно чувамо свој дар и таленат Патријарх се упитао да ли разумијемо тајну Божића или се више бавимо фолклором и казао да свему треба дати смисао и печат Христов и радост, љепоту Христову, и да, у том смислу, поздравља и спољашње манифестације прославе Божића. Међутим, истакао је, суштина је смјештена у богослужење, у Литургију Цркве, у молитвену атмосферу прославе Рођења Христовог. Његова Светост говорио је и о различитостима са којима смо створени. Истакао је да је различитост специфичан дар који сваки човјек па и народ имају, на основу ког је свако позван да, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз вјеру и подвиг љубави, развијајући свој дар, гради јединство, дарујући себе другима. ”Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је патријарх Порфирије. Са Христовог пута Црква никад не одступа, али постоји проблем у јавној сфери што многи људи, не осјетивши тајну љубави Божје, очекују да се Црква саобрази њиховим шаблонима, те да она заправо треба да поступа онако како ти људи мисле. ”Црква не постоји у свету да би се саображавала свету и да би испуњавала очекивања разних сфера друштва или разних људи са различитим погледима на живот. Црква је у свету да би преображавала свет, а то значи да би снажно, не само речима, него својом суштином и својим постојањем, све позивала на преображај”, казао је Његова Светост. Што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми ”Црква никада не може да се поистовети ни са једним појединцем, али ни са једном групом људи, у смислу странака, политичких партија или у смислу некаквих економских интереса и кругова, зато што у Цркву долазимо да бисмо дотакли суштину и смисао живота, да бисмо дотакли Христа, да бисмо ту Христа открили, а онда, када Њега откријемо, почнемо да усвајамо Његов систем вредности”, рекао је патријарх и истакао да не постоји ниједна идеологија која треба да осмисли тајну Јеванђеља. На питање како се одупријети недостајању хармоније и заједништва у свијету и како људе подстаћи на заједништво, патријарх је казао да су сви људи створени са различитим даровима, а да је различитост ”специфичан дар који сваки човек и народ имају, на основу ког је свако, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз веру и подвиг љубави, позван да својим даром, развијајући га гради јединство, дарујући себе другима. Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је. О страху и неповјерењу Патријарх Порфирије говорио је и о страху који се увукао у људе: ”Страх је, како је рекао један философ, онтичка категорија у људском бићу. Дакле, човек долази на овај свет са страхом и само разни поводи и спољашње провокације, са једне стране изводе тај страх на површину, а са друге стране га умножавају”. Међутим, што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми, искушења и невоље са којима се суочавамо. ”Имамо чврсту котву, имамо чврст темељ, уколико је наш унутарњи страх мањи, уз помоћу којег онда решавамо све оно што је изван нас. Тако и у овој ситуацији у којој се налазимо, реалност је таква да проблеми постоје, да су страдања изазвана коронавирусом на један начин или са једне стране ујединила читав свет, али са друге стране су и поделила свет око многих питања, опет везаних за коронавирус. И ти проблеми су сада не само физиолошко-медицински, здравствени, него су они постали и политички, и економски, и духовни”. Казао је патријарх и да страх и неповерење иду раме уз раме, једно уз друго, али и да, у озрачју доласка Сина Божјег у свијет, добијамо једну другачију перспективу. О изазовима патријарашке службе, образовању и Банији О изазовима са којима се суочавао од како је постао поглавар Српске Православне Цркве, патријарх Порфирије је рекао да је најприје требало да се упозна са задацима који стоје пред поглаварем Цркве и да то упознавање још увијек траје. Подручја својих патријарашких активности подијелио је на двије врсте, а то су унутрашњи живот и поредак Цркве и однос Цркве ка споља. Казао је да је сматрао да је важно да се извјесне структуре у Патријаршији у Београду обнове и освјеже. ”Сматрам да је просвета, да је образовање нешто што је неопходно, не само веома важно, за једно друштво, него за човечанство уопште, па, самим тим и за Цркву и на том плану сам се трудио колико је то било могуће да унапредимо неке структуралне елементе у оквиру Богословског факултета који је део Београдског Универзитета”, рекао је. Његова Светост је додао и да је вјеронаука, која у Србији постоји, као што постоји и у Хрватској, важна за образовање: ”И на том плану, заједно са представницима других цркава и верских заједница покренули смо иницијативу да се поправи статус веронауке и статус вероучитеља, који је за нијансу несигурнији, релативнији, него што је то случај овде у Хрватској. Ступили смо у разговоре, у дијалог са Министарством просвете и верујем да ће веронаука добити статус какав имају и други предмети”, казао је патријарх. Истакао је да и даље постоји потреба да се помаже људима са Баније од којих многи још увијек нису добили онакав кров над главом какав доликује. Нагласио је да ће Црква на том плану и даље учествовати. ”Сигуран сам и да ће сви храмови доживети да сијају као што су некада били, а може бити, пошто се обнављају, да ће бити још сјајнији”, рекао је. О сурету са надбискупом Галагером и посјети папе Србији Са тајником Свете Столице за односе са државама набискупом Галагером поглавар Српске Православне Цркве разговарао је о пандемији, казао је патријарх. Заједнички је констатовано да човек треба да буде једини стабилизатор у хармонији Божјој, и да онда кад је дестабилизује, човјек постаје једини вирус. ”Разговарали смо и уопште о поларизацијама које постоје у свету и да су оне опет последица исте димензије, дисторзије човека из свога лежишта, а онда, у ужем смислу те речи, разговарали смо и о проблемима који постоје, данас се то каже, овде у региону и размишљали о томе шта ми као црква или цркве можемо да учинимо да те поларизације буду колико год је то могуће мање. Кад бисмо ишчупали Јеванђеље Христово из Европе, остала би бездушна љуштура На питање о могућој посјети папе Фрање Србији, патријарх је истакао да се још ни пуну годину не налази на том мјесту и да још увијек није имао прилику да се сретне ни са једним поглаваром помјесних цркава, али и показао спремност да до сусрета дође, јер би се тако показало да ”разне спекулације које долазе из кругова који нису црквени о томе да између католика и православних постоји велика дистанца, такве би наравно, пошто то није истина, нетачне формулације показале се да заправо немају никакву снагу”. Приликом сусрета са надбискупом Галагером, разговарало се о хришћанској Европи. ”Европа и читави ови наши простори у свом темељу имају управо хришћанске вредности. Не би било европске цивилизације да није хришћанских вредности”, казао је патријарх. Истакао је да хришћани треба да свједоче хришћански систем вредности, и упозорио да он неће бити лако прихваћен од других система вриједности, јер хришћански систем вриједности постаје или критика или прозива савејст неких људи. ”Кад бисмо ишчупали јеванђеље Христово из Европе остала би напросто једна бездушна љуштура која нема никаквог виталитета нити трага живота у себи”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- домостроја
- стабилизатор
- (и још 11 )
-
Одговорност према Божијоj творевини (Schöpfungsverantvortung)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У уторак, 15. октобра 2019. године у 13.бечком бецирку (Don Bosco Haus) одржан је скуп посвећен проблему екологије и друштва са освртом на хришћански допринос у решавању овог проблема. Поред госпође Изолде Шенстајн, активисткиње за очување природе при католичкој Цркви овај скуп су водили модератор Герард Франк, као и учесници из области науке, каритаса и еколошких организација. Од стране наше Цркве по благослову Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја учествовали су бечки свештеници: архијерејски намесник за Источну Аустрију, протојереј Драган Бурташевић и протојереј Јован Алимпић, парох при храму Васкрсења Христовог. Тема скупа је била брига за очување и одрживост Божије Творевине (природе и околине) која је данас угрожена савременим начином живота. Предавачи су пластично објаснили како од неумереног развитка стандарда преко све веће борбе за конкуренцијом може доћи до угрожавања природе и друштвеног живота. Мото овог скупа био је јединство правде, мира и чувања творевине. Након тога су учесници били подељени у 5 група (наука, религија, политика, образовање и привреда) са циљем налажења решења поводом овог проблема. Наша религијска група истакла је значај поста у којем се умереним и рационалним конзумирањем хране стварју шансе за оне који су угрожени глађу. Поред тога је важан утицај вероучитеља у школама који преносе осећај одговорности према природи својим ученицима, на којима лежи будућност света. На крају су организатори припремили послужење (бифе) за све присутне . Сутрадан је госпођа Изолда Шенстајн посетила наш храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице у 16. бецирку присуствовајући јутарњој служби. После разговора у парохијској сали она се лично захвалила Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском Господину Андреју, на подршци од стране наше православне Цркве, након чега јој је наш Владика уручио пригодне поклоне. Извор: Епархија аустријско-швајцарска-
- 1
-
-
- (schöpfungsverantvortung)
- творевини
- (и још 3 )
-
О томе шта је свет око нас, о творевини руку људских и руку Божијих, о привременом и вечном. И о томе, како човек да склони поглед са привременог и, напокон, угледа вечно. Исповедамо да свет има Творца. Творца неба и земље. „Творац“ на грчком је „песник“ Који је створио небо и земљу, и све што је у њима (Пс. 145, 6). Он је Творац и поред тога је Стваралац. Та мисао је врло важна за човека, јер ће човек живети у два света. Човек живи у свету природе и у свету друге природе, то јест у цивилизацији. Ма где човек да дође, он гради себи дом, производи оружје за рад, риболов и лов, шије одећу, подређује себи неког из животињског света: јелене, псе, слонове и друге. То је почетак цивилизацијских напора. Људи живе у две природе. По једној природи, ми ходамо по земљи, од земље се хранимо и у земљу се враћамо. А по другој природи, људској, живимо у цивилизацији. Људи имају много плодова цивилизације: вишеспратнице, асфалтни путеви, или просто кована монета, присуство власти — цара, кнеза, велможе, начелника, полицајца... — закони. Ето та друга природа засењује прву: цивилизација потискује природност. И ако би нас преселили, избацили у природу, под чисто небо, под дрвеће, уплашили бисмо се. Потребне су нам камене куће, кредитне картице, топли радијатори. Већ се бојимо да живимо са природом, јер смо људи цивилизације. Друга природа замењује прву — одатле једна интересантна ствар: верујемо у цивилизацију, али не верујемо у Творца неба и земље. Ми Га одбацујемо од себе цивилизацијом: каменим зградама, транспортним средствима, телекомуникационим средствима, геџетима... Потискујемо из свог сазнања веру у Оног Који је створио воду и све што живи у води, ваздух и све што лети у ваздуху, земљу, небо, море, звезде и друго. Природни човек сасвим природно верује у то да је свет прекрасан, да је свет Божанствен, чудесан и да он може имати чудесног и Божанственог Творца. А савремени човек који је окружен делима својих руку, то јест каменом, бетоном, стаклом, пластиком, верује у то да је он све створио. Верује свемогућој науци, верује у разне технологије и то засењује најпростију истину. Једна од главних истина састоји се у томе да свет има Творца, и ако цео свет умре, ја се извињавам, својеручно га нећеш створити: нећеш оплодити, размножити и нећеш обновити све. Ако изненада све птице стропоштају на земљу и цркну, човек ништа неће урадити. Уопште, треба бити свестан да једна мува има више талента, памети, снаге и премудрости од било ког „боинга“, или „спејс шатла“, „“Бурана“, било ког „Титаника“. Сваки брод, водени или свемирски, није раван премудрости једне живе муве, једног живог мрава, или комарца. Ми то заборављамо, јер смо се удубили у цивилизацију, и дела руку људских нас терају да сумњамо у дела руку Божијих. Ми, хришћани, исповедамо да постоји Бог, да постоји Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог, да постоје бактерије, молекули, атоми... Све: и оно што око види, и оно што се види само уз помоћ микроскопа или компликованих инструмената. Значи, Он је Творац свега. Али то заснивамо на вери у људска дела. Морамо да се смиримо, да бисмо се вратили на простоту и схватање таквих простих и очигледних истина. Изађи до реке, забаци удицу на изласку сунца, погледај како вода трепери, како риба игра, како се сунце буди. Схвати да је људско привремено. Да ће се бетон окрњити, асфалт ће напући, а живо ће остати, и живо није од човека, оно је од Бога. Дакле, свет има Творца. Јевреји су имали заповест о суботи. Имали су закон да празнују суботу, како не би заборавили да је свет створен. Створила га је Личност, Бог, Који је благ и мудар, и то треба памтити. Смисао празновања суботе се састоји у простој ствари: свет је створен, свет има Творца, и све је већ урађено — смири се! Празновање суботе било је јеврејима као подсећање да не пројављују никакву власт над светом. Зашто јевреји не смеју да пале ватру суботом? Јер је паљење ватре нешто прометејевско, украдено од Бога. Зашто не смеју да носе обућу са ексерима на ђоновима? Јер не смеју да показују своју власт над васељеном. У суботу се треба примирити. Треба имати на уму да је Бог створио свет. Бог је све већ урадио. Ништа нећеш додати. Ништа нећеш изнети из света и ништа нећеш унети у свет. У томе је смисао поштовања суботе. Скренуо бих вашу пажњу, драги хришћани, да православци такође празнују суботу — уз недељу. Недељу, свакако, више — то је дан искупљења. Субота је спомен на стварање. Јер свет има Творца, Премудрог Творца, а ти се немој гордити, врати се на своје место. Јер ако се дете роди, то није твојом снагом, већ Божијом; ако трава расте, то није твојом мудрошћу, већ Божијим благословом. Ако Ти, Господе, одједном не дозволиш, неће се ни дете родити, ни трава израсти, ни хлеб проклијати, ни кише неће бити, и ово ће бити и оно ће бити. Јер Бог командује светом. Свет има Творца, Господ Му је име. Та најпростија мисао тражи да буде дубого усвојена у свест савременог човека. Ипак, човек се противи тој мисли. Он се моли Богу, али је заправо сигуран да је он сам власник живота. То је лаж. Власник живота је Господ. Косу на глави не смемо направити белу или црну без Његове дозволе и сагласности. И све што имамо, све је Његово. Нокат расте Његовом снагом, дете одраста, пролазећи разне стадијуме у одрастању — све је Његова премудрост и Његов благослов. Тако да ми, говорећи о томе да је Господ створио свет, неизоставно говоримо о смирењу савременог човека. Наши летови у ваздух, наше пловидбе по морима, наше размене мисли уз помоћ телефона ништа не значе, јер како смо били слабашни, такви ћемо и остати. Прорачунато наше дисање, тако ће и остати прорачунато. Како је од Бога зависио сваки гутљај наше пљувачке, тако и сад зависи. Ево Јов говори Богу: „Када ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?“ (ср. Иов 7, 19) — то јест, ја ни пљувачку не могу да прогутам без Божијег допуштења. Или ћу се загрцнути њом, или ће грло пресушити, ако Он тако зажели. Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Изучавајте створења Божија и препознајте руку Ствараоца. Ево слике. Гледаш: то је Васнецов, ово Суриков, а ово Ајвазовски. Одмах можеш погодити: Ајвазовски је насликао море. А ово је „Девојчица са бресквама“, Серов. А ова „Незнанка“, Крамској. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Свети Јован Кронштатски се ујутру молио у свом врту и целивао цвеће. Док је целивао цвеће, говорио је: „Љубим руку која вас је створила“. Велика рука Господња, та искусна рука, којом је Он много створио. Није ваљда да човек неће да схвати да овај огроман свет има Творца, и рука је Његова достојна да је целивамо? Спознајте Бога у Његовој творевини и немојте сумњати да постоји Бог и да свет има Творца, име му је Господ. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- протојереј
- андрај
- (и још 2 )
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Орахово и том приликом освештао обновљени манастирски комплекс и новоизграђени пут који води до ове древне светиње у Црмници. Током службе Божије владика Амфилохије је досадашњу настојатељицу манастира, мати Атанасију рукопроизвео у чин игуманије. У литургијској бесједи Митрополит је рекао да у овој древној ораховској светињи прослављамо Светог оца нашега Николаја, коме је посвећен овај храм, прослављамо Христа Господа који је рођен ради нас и нашега спасења, преображенога, распетога, васкрслога и на небо вазнесенога, као и да данас просављамо Светих седам мученика ефеских. Подсјетио је владика да су се седам отрока заједно са Христом распели и мученички пострадали у вријеме страшнога гоњења Цркве Божије у вријеме римскога императора Декија, али и посвједочили Његово васкрсење. Зазидани су у тој пећини у Ефесу, да би се пробудили за вријеме цара Теодосија послије 200 година. Како је истакао владика Ефески мученици су у то вријеме, када, као и у ово наше, многи сумњају у васкрсење Христово и вјечни живот – бесмтрност, посвједочили Христа сараспевши се Њему а у исто вријеме су Га посвједочили као васкрслога из мртвих својим буђењем. „Ево у наше вријеме у обновљеној лаври у подножју Ловћена, у Стањевићима се гради у стијени пећина посвећена седморици отрока ефеских. Тако и ми имамо и имаћемо свједочанство њиховог сараспећа и васкрсења.“ Све је у Цркви Божијој и свеукупној Божијој творевини у знаку Христа распетога и васкрслога: „Историја Његове Цркве је сва у том знаку до наших времена. И историја ове свете обитељи је такође у знаку страдања, распећа, али Његовог васкрсавања“, рекао је Митрополит. Казао је да је ова немањићка светиња била запустјела па је трудом сестара уз помоћ честитих људи и вјерника васкрснула: „Заједно са њом васкрсава памћење и сјећање на све оно који су себе уградили у њену историју од прадревних немањичких времена. Обанавља се и памћење на све оне који су сахрањени на овом светом гробљу око ове светиње.Тако бива кроз сву историју Цркве Божије.“ Све је у Цркви Божијој у Христовом знаку, у знаку умирања за Христа, али и рађања Њиме и за Њега храњењем Њиме као хљебом живота који је сишао с неба да сваки који једе од Њега не умре него жив буде вавијек вјека. „Непрекидно благосиља силом Духа Свога Светога наш хљеб и вино и преображава у тијело Своје вјечно присутно са нама и међу нама у Светој тајни причешћа.“ Митрополит Амфилохије је казао да је живот Цркве, живот човјека, човјечанства, живот свијета, све је призвано да се храни тим хљебом живота – Христом Богом нашим и да се преобрази од смртнога у бесмртнога, од пролазнога у непролазно, да се преобрази силом Божијом и Светом тајном причешћа Тијелом и Крвљу Господњом. „То је оно што је својство првенствено хришћана кроз вјекове. Они су били и остали свједоци тога хљеба живота – Христа Бога нашега који је сишао с неба ради нас и нашега спасења, ради даривања вјечнога живорта“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете службе Божије, владика Амфилохије је изразио благодарност сестрама на челу са мати Анастасијом и њиховим претходницима који су себе уградили у обнову манастира. Високопреосвећени је уручио и седам архијерејских похвалница за помоћ и несебичну љубав у обнови цркве, манастирског конака и пута до Манастира Светог Николе: Општини Бар, за помоћ у асфалтирању пута, и појединцима Радомиру и Стеву Новаковићу и Зорици Дабановић из Бара, Жарку Машановићу, Бранку Ђуришићу и Миливоју Вукмановићу из Вирпазара. Архиепископ цетињски је пожелио да се на барску општину угледају и све друге црногорске општине, да уграђују себе у светиње и да их чувају као преци њихови. „У неким другим општинама нападају Цркву Божију и тврде да скрнавимо културно благо Црне Горе, па је то чак стигло до Владе. Није много разумно, али шта да радимо. Они који су се васпитали од Броза у духу Маркса и Енгелса и одрекли Бога и Цркве они тако размишљају и настављају то дјело. Али даће Бог да се и они полако врате изворној и правој Црној Гори и схвате да Црква Христова не припада једноме народу већ свим земаљским народима.“ Благодарност је владика изразио и свима који су на било који начин помогли да Манастир Орахово васкрсне, као и онима који су за то принели своје молитве. „Благодарност и свима вама сабранима! Да ова светиња умножи у вама добро, љубав, радост, мир и сваки благослов Божији у све дане вашега живота и ваших породица“, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење у Христу је настављено уз трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска Митрополит Амфилохије освештао обновљени комплекс манастира Орахово | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са...-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 11 )
-
Православни приступ екуменском богословљу о творевини
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Почев од 70-их година прошлога века хришћанска заједница се почела бавити питањем да ли је могуће стати на пут донекле катастрофалном светском поретку. У историји екуменског покрета Православна црква као чланица ССЦ и Конференције европских цркава (КЕЦ) није учествовала у историјским преломима и друштвено-политичким питањима наших дана, али је на подручју екологије својом „евхаристијском визијом“ одлучно доприносила јединству Цркве и света тиме што је њено богословље о творевини обухватало и свест о човековој средини. Тако је тема очувања творевине унета у списак тема које се обрађују за Свети и велики сабор Православне цркве 2016. г., и њен наслов гласи „Допринос Православне цркве остварењу мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима као и укидању расне и сваке друге дискриминације“. Мора се истаћи да се тема творевине у почетку налазила на ободу екуменског и теолошког разматрања из разлога што су биле занемариване космолошке димензије дејства Светога Духа. С обзиром на актуелне богословске проблеме, на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, у Канади, 1983. г. назначен је главни циљ екуменског призива у оквиру теме „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“.1 Уз учешће скоро свих помесних православних Цркава, на 3. скупштини ССЦ у Њу Делхију 1961. године проширена је богословска основица овог међуцрквеног екуменског тела, и од сада је она утемељена на тријадологији, нарочито на пневматологији; неке „христо-монистичке“ тенденције западне теологије ревидиране су и препознато је дотадање занемаривање пневматологије. На овај начин боље је развијено поимање односа Бога и света и продубљено је схватање божанске икономије спасења свеукупне твари. Космичка димензија православног богословља2 Тријадологија : Космичка саборна димензија православног богословља и еклисиологије не умањује божанску икономију спасења у човечанској историји, него је види у односу на историју све творевине. Црква не живи само у заједништву с људима, него и са свом творевином. Православно богословље, свете тајне, иконе и Литургија одсликавају јединство неба и земље, Бога и створеног света, и наглашавају руководећу и животодавну стварност дејства Светога Духа у сваком виду саздане стварности. Православно богословље поставља христологију у тријадологију, и на свеукупно Христово дело спасења гледа као на неодвојиво од дејства Светога Духа. На основу овога темељног начела за православно богословље , на спасење се гледа као на „дело“ (програм) Свете Тројице намењено свој твари. Царство Божје није само унутарњи покрет и коначни циљ сваког људског подухвата, него је и целокупна динамика васељене. Есхатолошко остварење „синова и кћери Божјих“ (Римљанима 8,19) није одвојиво од искупљења целога света. Евхаристијско заједништво: Евхаристијско сабрање, које Свети Дух изграђује и утврђује, и које живи од непрестаног сећања на стварање и спасење, приноси евхаристију у свако доба и на сваком месту, не само за Цркву, него и за сву твар. Сходно православној еклисиологији, евхаристија и чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: „Приносимо Твоје од Твојих свуда и за све“, како се каже у Божанској литургији. Твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. Ово се постиже призивом Светога Духа (епиклезом), пошто једино Свети Дух може одржати твар Телом Христовим, тиме што ће је поново сјединити с Богом као извором живота. Ово свеукупно светотајинство названо је кинонијом, заједничарењем. Еколошки етос: Приношењем твари Богу објављује се да свет није више нека ствар која се може употребити и злоупотребити, поседовати и израбљивати. Она постаје нешто саздано, изграђено, „дом“ (оикос), грађевина (оикодоми), у којем човек учествује као „верни и мудри управитељ“ (Лука 12,42). Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, него му је поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Из овог разлога Православље наглашава да људски род има да води једноставан живот, да врши стално и изнова аскетски подвиг спасавања твари. Овај аскетски етос стоји насупрот конзумерству и усмерава се на љубав према лепоти (филокалија), а не према утилитаризму. Овакав став, који у основи има евхаристијску раздеобу, може се per se схватити као еколошки принцип: евхаристија се раздељује на једнаке делове свима и свакоме од онога што се ту већ налази, од принетих дарова, од онога што је подарено као поклон свакоме у истој мери. Једнако заједничко суделовање у евхаристији истовремено наглашава да нико није господар и власник природних добара, него да је свако од нас гост који има дужност да заблагодари домаћину на дару. Значај „твари“ Очигледан је утицај космичке димензије православног богословља на поимање твари како је изложено на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, а на наредној скупштини у Канбери подробније изражено. Несумњиво је да израз „целовитост творевине“ обухвата питања човекове средине. Међутим, превазилази та питања и препоручује да се створени живот у свету посматра као целина. Отуда тај израз нема посла само са заштитом природе или природне средине као такве, него обухвата и правду и мир – другим речима: заштиту историје свих живих бића од утицаја човекове историје насиља.5 У овој перспективи је грчки израз за Литургију,leitourgia (јавно дело, јавна служба), како га православни схватају, у свом општем значењу веома многозначан: он означава добар и исправан (“здрав“) начин живота сваког бића понаособ, сваког живог створа, све творевине Божје. За Православну цркву искупљење претпоставља да људи живе здраво и безбедно у целовитом и здравом универзуму. Овакво схватање спасења исказује унутарњу повезаност целовитости творевине, правде и мира, и може се поистоветити с библијским схватањем shalom-а, који појам такође указује на неког који остаје читав, здрав и целовит. Уска повезаност правде, мира и екологије претпоставља се, уз то, и у Новом завету као тема. Наиме, у Новом завету израз okonomia - икономија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као иoikologia – екологија.4 Оба израза имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као нормалног управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Ови изрази означавају познавање узајамног односа и зависности између свих бића и њиховог околног света, укратко: апеловање на то да се има живети заједно. Оба појма потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко- потиче од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појамoikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).5 Oikodomi, схваћена као Богом саздана и обделавана Божја грађевина, не односи се само на људски род, него обухвата и свеукупну творевину. Сагледавање православног доприноса еколошким питањима Значајан допринос Православне цркве теми творевине увелико је признат у екуменским круговима. Бивши генерални секретар Светског савета цркава др Конрад Рајзер је истакао да је православни литургијски и духовни опит својим посебним еколошким осећајем дао замаха богословљу о творевини.6 Темељни православни богословски ставови садржани су у многим студијама и текстовима писаним на екуменске инцијативе, на пример, у документу „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“, у студијама ССЦ посвећеним „Теологији живота“7, у документу ССЦ „Алтернативна глобализација у служби људи и земље“ (АГАПЕ).8 Исто тако, значајне изјаве и иновативна служба патријарха Вартоломеја као првог међу једнакима у православном свету признати су у целом свету. Ниједан други поглавар Цркве у историји није до те мере ставио у средиште пажње интересовање за свет у глобалу, што је подухват који му је донео звање „Зелени патријарх“.9Његова гледишта су наишла на одјек у важним програмима и инцијативама екуменског покрета, нарочито у иницијативи АГАПЕ. У њему употребљени израз „еколошка правда“ кључни је појам у патријарховом речнику. Поред тога, од изузетног је значаја то што се папа Фрања у својој последњој енциклици Laudato si'(§§ 7, 8, 9) изричито позива на допринос патријарха Вартоломеја као на најупечатљивији образац старања о човековој средини поред Римокаточичке цркве. Стилијанос Цомпанидис Из Religion und Gesellschaft in Ost und West, 11/2015, стр. 10-11, превео протођаконРадомир Ракић *** Белешке: Vgl. dazu Tsompanidis, Stylianos: Orthodoxie und Okumene. Gemeinsam auf dem Weg zu Gerechtigkeit, Frieden und Bewahrung der Schöpfung (Ökumenische Studien 10). Münster 1999,S. 132ff. und S. 152f.; Bedford-Strohm, Heinrich: Die Fntdeckung der Ökologie in der Ökumene. In: Link, Hans-Georg; Müller-Fahrenholz, Geiko (Hg.): Hoffnungswege. Wegweisende Impulse des Ökumenischen Rates der Kirchcn aus sechs Jahrzehnten. Frankfurt/M. 2008, S.321-347. Limouris, Gennadios (ed.): Justice, Peace and Integrity of Creation. Insights from Orthodoxy. Genf 1990; Limouris, Gennadios, (ed.): Orthodox Visions of Ecumenism: Statements, Messages and Reports on the Ecumenical Movement, 1902-1992. Genf 1994. Raiser, Konrad: Ökumene im Übergang. Paradigmenwechsel in der ökumenischen Bewegung?. München 1989, S. 110. George, K. M.: Towards a Eucharistic Ecology. In: Limouris, Justice, Peace and Integrity of Creation (Anm.2), S.46f. Vgl. Bartholomaios (Ökumenischer Patriarch): Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today. New York 2008, S. 109 and 154f. Raiser, Konrad: Vorwort. In: Limouris, Orthodox Visions of Ecumenism (Anm. 2), S. ix. Vgl. Rasmussen, Larry: Theology of life and Ecumenical Ethics. In: Hallman, David G. (ed.), Ecotheology. Genf 1994, S. 112-129. www.oikoumene.org/de/resources/documents/assembly/2006-porto-alegre/3-preparatory-and-background-documents/alternative-globalization-addressing-people-and-earth-agape?set-language=de. Chryssavgis, John (ed.): On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012. Извор: Српска Православна Црква -
Еколошке теме стоје данас више него икад на дневном реду екуменског покрета. Чврсто се надамо да данас први пут постоји екуменска сагласност у томе како „знаке времена“ – што је, на пример, криза коју доживљавају људски род и ова земља – тумачити у хришћанској заједници и како им удовољити еда би се спречиле страхотне последице по „заједнички дом“. Овога су показатељи, с једне стране, ставови 10. скупштине Светског савета цркава (ССЦ) одржане у Бусану, у Кореји, 2013. године, а с друге, апостолско писмо Evangelii Gaudium и енцикликаLaudato si': О бризи за заједнички дом папе Фрање. Почев од 70-их година прошлога века хришћанска заједница се почела бавити питањем да ли је могуће стати на пут донекле катастрофалном светском поретку. У историји екуменског покрета Православна црква као чланица ССЦ и Конференције европских цркава (КЕЦ) није учествовала у историјским преломима и друштвено-политичким питањима наших дана, али је на подручју екологије својом „евхаристијском визијом“ одлучно доприносила јединству Цркве и света тиме што је њено богословље о творевини обухватало и свест о човековој средини. Тако је тема очувања творевине унета у списак тема које се обрађују за Свети и велики сабор Православне цркве 2016. г., и њен наслов гласи „Допринос Православне цркве остварењу мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима као и укидању расне и сваке друге дискриминације“. Мора се истаћи да се тема творевине у почетку налазила на ободу екуменског и теолошког разматрања из разлога што су биле занемариване космолошке димензије дејства Светога Духа. С обзиром на актуелне богословске проблеме, на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, у Канади, 1983. г. назначен је главни циљ екуменског призива у оквиру теме „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“.1 Уз учешће скоро свих помесних православних Цркава, на 3. скупштини ССЦ у Њу Делхију 1961. године проширена је богословска основица овог међуцрквеног екуменског тела, и од сада је она утемељена на тријадологији, нарочито на пневматологији; неке „христо-монистичке“ тенденције западне теологије ревидиране су и препознато је дотадање занемаривање пневматологије. На овај начин боље је развијено поимање односа Бога и света и продубљено је схватање божанске икономије спасења свеукупне твари. Космичка димензија православног богословља2 Тријадологија : Космичка саборна димензија православног богословља и еклисиологије не умањује божанску икономију спасења у човечанској историји, него је види у односу на историју све творевине. Црква не живи само у заједништву с људима, него и са свом творевином. Православно богословље, свете тајне, иконе и Литургија одсликавају јединство неба и земље, Бога и створеног света, и наглашавају руководећу и животодавну стварност дејства Светога Духа у сваком виду саздане стварности. Православно богословље поставља христологију у тријадологију, и на свеукупно Христово дело спасења гледа као на неодвојиво од дејства Светога Духа. На основу овога темељног начела за православно богословље , на спасење се гледа као на „дело“ (програм) Свете Тројице намењено свој твари. Царство Божје није само унутарњи покрет и коначни циљ сваког људског подухвата, него је и целокупна динамика васељене. Есхатолошко остварење „синова и кћери Божјих“ (Римљанима 8,19) није одвојиво од искупљења целога света. Евхаристијско заједништво: Евхаристијско сабрање, које Свети Дух изграђује и утврђује, и које живи од непрестаног сећања на стварање и спасење, приноси евхаристију у свако доба и на сваком месту, не само за Цркву, него и за сву твар. Сходно православној еклисиологији, евхаристија и чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: „Приносимо Твоје од Твојих свуда и за све“, како се каже у Божанској литургији. Твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. Ово се постиже призивом Светога Духа (епиклезом), пошто једино Свети Дух може одржати твар Телом Христовим, тиме што ће је поново сјединити с Богом као извором живота. Ово свеукупно светотајинство названо је кинонијом, заједничарењем. Еколошки етос: Приношењем твари Богу објављује се да свет није више нека ствар која се може употребити и злоупотребити, поседовати и израбљивати. Она постаје нешто саздано, изграђено, „дом“ (оикос), грађевина (оикодоми), у којем човек учествује као „верни и мудри управитељ“ (Лука 12,42). Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, него му је поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Из овог разлога Православље наглашава да људски род има да води једноставан живот, да врши стално и изнова аскетски подвиг спасавања твари. Овај аскетски етос стоји насупрот конзумерству и усмерава се на љубав према лепоти (филокалија), а не према утилитаризму. Овакав став, који у основи има евхаристијску раздеобу, може се per se схватити као еколошки принцип: евхаристија се раздељује на једнаке делове свима и свакоме од онога што се ту већ налази, од принетих дарова, од онога што је подарено као поклон свакоме у истој мери. Једнако заједничко суделовање у евхаристији истовремено наглашава да нико није господар и власник природних добара, него да је свако од нас гост који има дужност да заблагодари домаћину на дару. Значај „твари“ Очигледан је утицај космичке димензије православног богословља на поимање твари како је изложено на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, а на наредној скупштини у Канбери подробније изражено. Несумњиво је да израз „целовитост творевине“ обухвата питања човекове средине. Међутим, превазилази та питања и препоручује да се створени живот у свету посматра као целина. Отуда тај израз нема посла само са заштитом природе или природне средине као такве, него обухвата и правду и мир – другим речима: заштиту историје свих живих бића од утицаја човекове историје насиља.5 У овој перспективи је грчки израз за Литургију,leitourgia (јавно дело, јавна служба), како га православни схватају, у свом општем значењу веома многозначан: он означава добар и исправан (“здрав“) начин живота сваког бића понаособ, сваког живог створа, све творевине Божје. За Православну цркву искупљење претпоставља да људи живе здраво и безбедно у целовитом и здравом универзуму. Овакво схватање спасења исказује унутарњу повезаност целовитости творевине, правде и мира, и може се поистоветити с библијским схватањем shalom-а, који појам такође указује на неког који остаје читав, здрав и целовит. Уска повезаност правде, мира и екологије претпоставља се, уз то, и у Новом завету као тема. Наиме, у Новом завету израз okonomia - икономија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као иoikologia – екологија.4 Оба израза имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као нормалног управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Ови изрази означавају познавање узајамног односа и зависности између свих бића и њиховог околног света, укратко: апеловање на то да се има живети заједно. Оба појма потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко- потиче од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појамoikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).5 Oikodomi, схваћена као Богом саздана и обделавана Божја грађевина, не односи се само на људски род, него обухвата и свеукупну творевину. Сагледавање православног доприноса еколошким питањима Значајан допринос Православне цркве теми творевине увелико је признат у екуменским круговима. Бивши генерални секретар Светског савета цркава др Конрад Рајзер је истакао да је православни литургијски и духовни опит својим посебним еколошким осећајем дао замаха богословљу о творевини.6 Темељни православни богословски ставови садржани су у многим студијама и текстовима писаним на екуменске инцијативе, на пример, у документу „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“, у студијама ССЦ посвећеним „Теологији живота“7, у документу ССЦ „Алтернативна глобализација у служби људи и земље“ (АГАПЕ).8 Исто тако, значајне изјаве и иновативна служба патријарха Вартоломеја као првог међу једнакима у православном свету признати су у целом свету. Ниједан други поглавар Цркве у историји није до те мере ставио у средиште пажње интересовање за свет у глобалу, што је подухват који му је донео звање „Зелени патријарх“.9Његова гледишта су наишла на одјек у важним програмима и инцијативама екуменског покрета, нарочито у иницијативи АГАПЕ. У њему употребљени израз „еколошка правда“ кључни је појам у патријарховом речнику. Поред тога, од изузетног је значаја то што се папа Фрања у својој последњој енциклици Laudato si'(§§ 7, 8, 9) изричито позива на допринос патријарха Вартоломеја као на најупечатљивији образац старања о човековој средини поред Римокаточичке цркве. Стилијанос Цомпанидис Из Religion und Gesellschaft in Ost und West, 11/2015, стр. 10-11, превео протођаконРадомир Ракић *** Белешке: Vgl. dazu Tsompanidis, Stylianos: Orthodoxie und Okumene. Gemeinsam auf dem Weg zu Gerechtigkeit, Frieden und Bewahrung der Schöpfung (Ökumenische Studien 10). Münster 1999,S. 132ff. und S. 152f.; Bedford-Strohm, Heinrich: Die Fntdeckung der Ökologie in der Ökumene. In: Link, Hans-Georg; Müller-Fahrenholz, Geiko (Hg.): Hoffnungswege. Wegweisende Impulse des Ökumenischen Rates der Kirchcn aus sechs Jahrzehnten. Frankfurt/M. 2008, S.321-347. Limouris, Gennadios (ed.): Justice, Peace and Integrity of Creation. Insights from Orthodoxy. Genf 1990; Limouris, Gennadios, (ed.): Orthodox Visions of Ecumenism: Statements, Messages and Reports on the Ecumenical Movement, 1902-1992. Genf 1994. Raiser, Konrad: Ökumene im Übergang. Paradigmenwechsel in der ökumenischen Bewegung?. München 1989, S. 110. George, K. M.: Towards a Eucharistic Ecology. In: Limouris, Justice, Peace and Integrity of Creation (Anm.2), S.46f. Vgl. Bartholomaios (Ökumenischer Patriarch): Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today. New York 2008, S. 109 and 154f. Raiser, Konrad: Vorwort. In: Limouris, Orthodox Visions of Ecumenism (Anm. 2), S. ix. Vgl. Rasmussen, Larry: Theology of life and Ecumenical Ethics. In: Hallman, David G. (ed.), Ecotheology. Genf 1994, S. 112-129. www.oikoumene.org/de/resources/documents/assembly/2006-porto-alegre/3-preparatory-and-background-documents/alternative-globalization-addressing-people-and-earth-agape?set-language=de. Chryssavgis, John (ed.): On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.