Претражи Живе Речи Утехе

Slavija info TV Гост Славија инфо тв био је професор Александар Раковић. Професор Раковић је детаљно објаснио како стоје ствари унутар СПЦ у Црној Гори као и стање у опозицији о којој има само речи хвале. За Мила Ђукановића је рекао да је човек који има демонску енергију у себи и да је он конвертит који може бити сад било шта само не може бити Србин. Професор сматра да иза отимања цркава и манастира стоји и Ватиканска дубока држава у намери да на крају преузму наше цркве и манастире под изговором закупа од стране државе Црне Горе. По речима професора крајњи циљ је повезати Далмацију са племеном Kељменди у Албанији и одстранити православље из Црне Горе. За Раковића стање у Црној Гори је пресликан модел стања из независне државе Хрватске. Поред стања у Црној гори било је доста речи о деловању осталих наших суседа на територији Србија као и о деловању наше државе ван тренутних републичких граница. Препоручујем свима да погледају цео видео и да послушају шта је професор поручио нашем народу.

Емисија "Право у центар" View full Странице

Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање Др Александар Раковић Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса. Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења. Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године. Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“. Сабор СПЦ 2018. године Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“. Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа. Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори. С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори. Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом. Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе. Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено. Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења. (Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018) View full Странице

Емисија ,,Агора''. гост: др Александар Раковић. Аутор и водитељ: Дејан Булајић. View full Странице

Извор: "Православље - новине Српске патријаршије", 15. децембар 2017. године Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017. View full Странице

У новије време много је разлога због којих су односи Србије и Македоније прилично напети — Косово, нова власт, име државе, али једно спорно питање присутно је деценијама, од давне 1967. године када се из СПЦ издвојила тзв. Македонска православна црква, која је од тада у расколу. Зашто тај спор до данас није решен и да ли је у њему било неких помака и када? Да ли се иза верске интриге крије политика? Зашто игуман такозване Македонске православне цркве Партениј тврди да је Бугарска патријаршија мајка цркви у Македонији? Једна од тема ће биће и проблеми које СПЦ има у Црној Гори због невладине организације зване црногорска православна црква, као и покушаји Румунске православне цркве да присвоји вернике СПЦ у источној Србији. О тим темама разговарамо у емисији Спутњик интервју са историчаром Александром Раковићем. View full Странице

На Младенце, када обележавамо и мучеништво и овенчање љубави жене и мушкарца, објављујемо надахнути приказ др Александра Раковића филма Емира Кустурице "На млијечном путу". Приказ је објављен првобитно у обилатој садржини Православља бр 1200, од 15. марта о.г. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело. View full Странице