Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'проповед'.
Found 8 results
-
Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21). Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије). Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa. Свети Григорије Палама Извор: Манастир Подмаине -
Данас сте, браћо и сестре чули јеванђелску проповед о богатом младићу, који није желео да разда своје имање, да би наследио Царство небеско. Тада је Господ рекао да је богатоме теже ући у Царство небеско неголи камили проћи кроз иглене уши. Изгледа нам као да данас није време у ком би требали да говоримо о богатству, јер је у нашој земљи нестало богатих, сви су постали једнаки. Али сматрам да чувши моју беседу видећете да је увек и у свако време благовремено говорити о богатству. Пре него појаснимо Христове речи, упућене богатоме младићу, послушајмо шта је о богатима написао Св. апосто Јаков: Ходите сад богаташи, плачите и ридајте због невоља својих које долазе. Богатство ваше иструну, а одијело ваше поједоше мољци; Злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће свједочанство против вас, и изјешће тијела ваша, као огањ. Нагомиласте благо у посљедње дане. Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота. Наслађивасте се на земљи, и живјесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања. Осудисте, убисте праведника, и он вам се не успротиви. Видите ли какве је застрашујуће речи Свети апостол Јаков рекао богатима, како их је грозно изобличио? А шта може бити страшније него речи Господње о томе да је богатоме тешко ући у Царство Божје? Зашто је то тако? У време када је Господ дошао на земљу, у израиљском народу је владало мишљење да је богатство благослов Божји – богате су поштовали, уважавали и указивали им високу част. Када је Господ изрекао ове своје невероватне речи о богатству, које смета уласку у Царство Божје, ученици су га са чуђењем питали: „Ко се, дакле, може спасити?“Јер су и они сматрали богате за Богом благословене, што значи, да уколико се чак ни богати не спасавају, ко се онда може спасти? Господ им је одговорио: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Проникнимо у ове речи. Када је младић изразио своју жељу да следи за Господом, Господ га је питао: „Заповести знаш?“ „Да, свакако“, одговорио је, „свакако да знам све заповести и сачувах их“. Али Господ је и њему и свима показао да је савршено недовољно испунити само старозаветне заповести, оних десет заповести које и ви сви знате. Зашто је то недовољно? Јевреји су сматрали да је у њиховом држању све и сва, да ће онај ко их испуни бити чист и свет и да ће ући у Царство Божје. Господ је, пак, рекао да то уопште није тако. Шта прописују старозаветне заповести? Прва заповест прописује поклањати се једноме Богу и Њега једино поштовати. Она забрањује поштовање ма каквих богова, осим истинитог Бога. Друга заповест забрањује поклањање идолима. Али да ли су сви они, који се не клањају кумирима и идолима, већ чисти и свети? Сви ми поштујемо једнога Бога, нико од нас се не поклања идолима. Кроз Мојсија, Бог је прописао да поштујемо оца и мајку, да их не жалостимо. Али да ли смо ми свети већ самим тим што поштујемо своје родитеље, не ражалошћујемо и не изгонимо из дома у старости? Хоће ли нас само то оправдати пред Богом? Мојсије је заповедао да не чинимо прељубу, не убијемо, не крадемо, не сведочимо лажно, не завидимо имању свога ближњега. Али уколико ми нисмо убице, не сведочимо лажно, не чинимо прељубе, уколико из зависти не отимамо од брата његово имање, зар смо ми већ свети, зар смо чисти пред Богом? Све заповести Старог завета имају одречни карактер: немој бити такав и такав. Али оне нам не говоре какви треба да будемо. Оне једино забрањују најгрубље грехове: ружне, смрдљиве грехове. Ове су заповести биле предназначене за груби народ, коме је било потребно основно исправљење. Господ наш Исус Христос је за Себе рекао да није дошао да наруши закон, већ да га испуни, а реч испунити, на словенском језику има два значења: „испунити“ и „допунити“. Господ наш Исус Христос нам је донео нови закон, далеко савршенији од Мојсијевог закона, заповедио нам је заповести спасења, дао девет светолучних заповеди блаженства. Он нам је говорио да нису блажени, свети и чисти пред Богом, и неће наследити Царство Божје они који једино нису лопови, убице, који су једино испунили заповести Синајског закона, већ они који су овладали најузвишенијим духовним савршенством, односно они који су пуни смирења, чије очи истичу потоке суза због својих грехова, сузе умиљења пред крстом Христовим, сузе скрушености, пред ужасима који нас окружују у нашем животу. Говорио је о блаженству кротких и о онима који су гладни и жедни правде. Говорио је о блаженству милостивих и миротвораца. Обећао је Царство Божије ономе који је претрпео прогнање за правду, кога су гонили и понижавали, кога су обесчастили ради Његовог светог имена. Ето ко је чист и свет – онај ко поседује најузвишеније духовно савршенство. Господ од свих нас потребује да будемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. Господ је у својој проповеди на гори дао такве заповести, да се наше срце потреса. Како се то не бринути о сутрашњем дану, како опраштати непријатељима, како их волети, како дати последњу кошуљу? Све то треба испунити да би блили савршени. Господ Исус је младићу који је тражио савршенство и испунио сав стари закон, рекао: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“. И оде, погнувши главу, богати младић, јер је његово богатство било велико и он није могао испунити то што је од њега захтевао Христос. Зашто је Господ поставио управо овакав захтев младићу? Зашто је захтевао управо да младић прода све и разда сиромасима? Управо зато јер је поседовање великог богатства потпуно неспојиво са испуњавањем Христових заповести блаженстава. Зар може човек чије очи непрекидно истичу сузе при погледу на невоље и беде своје браће, зар може милостиви и смирени хладно посматрати све то и хладно умножавати своје богатство, градити дом, стицати имање, куповати коње и непотребне ствари које стварају раскош? Свакако да не може, јер уколико је милосрдан, он ће све давати, давати без ограничења. И када све разда, он испуњава заповест Христову. А уколико остави за себе богатство своје, значи да он себе воли више него ближњег, а Господ је заповедио да ближњега свога волимо као самога себе. А уколико будемо ближње волели на овај начин, нећемо ли онда гладноме и потребитоме дати све што имамо? Хоћемо ли тада моћи да живимо онаквим антихришћанским животом, каквим живе амерички милијардери, коима су подруми пуни злата? Они своја богатства троше на безумну раскош, на смућујуће забаве троше новац добијен знојем и крвљу трудбеника. А Господ их због тога кажњава на деци њиховој, јер знамо из књига о милијардерима да нема презренијих, ништавнијих људи, него што су то синови и кћери њихове – то су изроди, људи развраћени који немају никаквих узвишених интереса, заузети једино забавама и насладама које су их измориле, којима су се преситили. Зато нам и говори Господ Исус Христос, да уколико не желимо да се растанемо од свога богаства, не можемо ући у царство Божије, јер ћемо остати сурови, бездушни егоисти. А зар је таквима место у Царству Божјем? Да, лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство небеско. Али какве везе имају ове речи Христове, сва ова моја објашњења, са нама, који немамо никаквог богатства? Управо са нама имају везе. Проникните у то што штети душама богаташа. Њима штети управо то што су земаљска блага, сваковрсне насладе, раскош, поставили изнад свега. Поставили су их изнад духовних добара, која добијају људи који немају земаљских, материјалних богаствава, али имају велико богатсво љубави према Богу, љубави према ближњем. Онај ко је пристрасан према земаљском благу, ко стреми ка насладама, тај страда управо од истог оног греха који смета богатме да уђе у Царство Божје. А зар је међу нама мало оних који немају никакво богатство, који чак понекад бивају гладни или имају средња примања, а који опет жуде за материјалним добрима, разонодама и насладама. Зар је мало оних, који не чине грехе богаташа, једино зато што нису богати, а уколико би били богати, грешили би исто онако као онај богаташ, крај кога је лежао умирући Лазар. А уколико ми, немајући никаквих богатстава, жудимо за насладама, ако за циљ свога живота поставимо материјално благостање, ако све своје помисли устремимо на то како да што боље устројимо живот на земљи, ако ка томе будемо тежили, онда смо свакако далеко од онога што је Господ заповедио, јер људи који стреме чистоти срца, људи пуни милосрђа, који стреме заједници са Богом, они моле од Њега благодат и љубав његову, они желе да постану његова браћа и сестре. Па и најсиромашнији убожјак, који нема никаква земаљска добра, али који служи Богу, често бива богатији од најбогатијих људи на свету. Он је богат Божјом благодаћу, чистотом срца, љубављу и састрадањем према гладним и несрећним, а пре свега љубављу према Христу Богу, Спаситељу нашем. Сада је јасан Христов одговор на питање његових ученика: „Господе, ко се може спасити?“ Одговорио је: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Богу је све могуће. Бог може лишити духовних блага несажаљиве и бездушне богаташе. Бог може дати најузвишенију радост несрећним сиромасима, који умиру од глади. Бог може спасити све, чак и богатог, уколико се овај покаје, презре своје богатство и испуни Христове речи: „Пођи, продај своје имање, раздај сиромасима и дођи, следуј за мном“, како је поступио један од највећих светитеља, преподобни Антоније Велики. Када је имао двадеет година, изгубио је родитеље, од којих је наследио огромно богатство. Једном је у Цркви слушао Јеванђелске речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“. Ове су га речи поразиле, дубоко продрле у његово срце и испуниле све његове помисли. Он је отишао, продао своје имање, раздао сиромасима, а сам се удаљио у далеку египатску пуситњу у којој је поживео до дубоке старости, одрекавши се свих земаљских блага, али задобивши од Бога непроцењиво благо. Постао је прозорљивац, чудотворац, брат и пријатељ Божји. Тако сви ми треба да схватимо Христове речи да је лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство небеско. Немилосрдно одгонимо од себе сваку пристрасност према земаљским добрима. Устремимо се само ка једном – ка томе да постанемо пријатељи Божји, браћа Божја, они који љубе Христа и које Христос љуби. Извор: Манастир Подмаине -
Када у светом писму читамо, у Трећој и Четвртој књизи о Царевима, о чудесним делима светог пророка Илије, наш ум је одушевљен и чудимо се многоме. Чудимо се његовој необичној ревности за славу Божју и савршеној неустрашивости на делу усађивања вере међу незнбожачким народом (а у то време, такав је био народ израиљски). Чуди се ум наш његовим необичним чудесима. Ипак, највише се чудимо онда када читамо о невероватној сили његове молитве, јер знате да је он својом молитвом заповедао чак и стихијама: запретио је киши да падне на палестинску земљу за три године и 6 месеци, а затим је својом молитвом низвео кишу на земљу. Својом молитвом је низвео и небески огањ, који је спалио жртву, изобилно поливену водом. Управо бих желео да вашу пажњу обратим на молитву пророка Илије, јер би нам недостало времена да говоримо о свему томе великом што је он учинио. Али не само његова молитва: знамо да су постојали велики подвижници побожности, велики преподобни, који су својом молитвом исто тако чинили велика и највеличанственија чуда. Али ја желим да ви проникнете умом да није само таква молитва која чини јавна и свима видљива чуда, не чине чуда само молитва пророка Илије, молитве апостола, молитве пророка и мученика. Хоћу да схватите да свака молитва такође чини чуда. А каква чуда чини? Уопште не тако преславна и одушевљавајућа, каква је чинио пророк Илија. Чини чуда која нису видљива никоме осим онога у чијој се души ова чудеса савршавају. Молитва попут молитве преподобног Серафима Саровског, преподобног Сергија Радоњешког, преподобних Антонија и Теодосија Печерских, Варлама Хутинског, Нила Сорског и многих других преподобних – таква молитва чини невидљива чуда. Преподобни Серафим и преподобни Сергије су се још за време свога живота уподобили анђелима у телу, њихове су душе биле испуњене најдубљом вером, испуњене најчистијом љубављу према Богу и људима. Они су сијали вером, сијали љубављу. Како су, пак, достигли такав сјај, чиме су га достигли? Достигли су га својом молитвом, пре свега молитвом; истина и најтврђим постом и бдењем. Познато вам је да је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стојао на камену, молећи се Богу? Управо та чудесна молитва га је учинила анђелом у телу. Од ове молитве се љубав Божја уселила у његову душу и његово је срце сијало таквом љубављу да је свакога ко му је долазио поздрављао речима пуним љубави: Радости моја! Видите, молитва је учинила чудо у души преподобног Серафима, а чинила је чуда и у душама осталих преподобних, чији је број огроман. Молитва је чинила чуда трпљења и у мученицима, а ово је несхватљиво трпљење потресало душе оних који су посматрали мучења, а неретко и самих џелата, који су их угњетавали и мучили – они би поверовали у Христа. Дакле, видите да молитва која не чини видљива чудеса која своде с ума, чини чуда у тајним одајама људских срдаца. Она потпуно преображава ова срца, јер срца преподобних и мученика уопште нису налик на срца обичних људи, оне масе људи које Свето Писмо назива народом земље, а ја се осмељујем да их назовем народом травнатим – зажиже огањ у срцима и ових људи. Знајте, дакле, да је у вашој молитви сила Божја, која чини чудеса у вашим срцима. Знајте да је молитва најважније од свих дела које чини човек-хришћанин. Сви остали његови послови су мали и ништавни, потпуно ништавни у порођењу са делом и напором молитве. Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења. Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви. Али када говоримо о молитви, често ми одговарају: Не умем да се молим. Научите ме да се молим. И шта им ја одговарам? Одговарам им пре свега да је молитва највеличанственије и најтеже од свих људских дела. Ми знамо да се ни један тешки посао не учи лако. У сваком послу, у свакој вештини, неопходна је дугачка обука. Уколико је у пословима овога света потребна дуга обука, тим пре у овом најузвишенијем од свих послова. Учите, учите, учите се без престанка – и даће вам се. А како започети учење? Ево како: има пуно молитава које су саставили и написали велики угодници Божји, велики светитељи, велики преподобни и мученици. Молите се овим молитвама. Не подражавајте баптистима који презиру ове молитве и састављају неке сопствене. Њихове су молитве слабе и шаблонске јер је њихов дух ништаван у поређењу са духом светих Отаца. Не измишљајте своје молитве, молите се онима којима вас учи Света Црква. Али, читајући ове молитве, проничите у сваку њихову реч, хватајте себе у свакој расејаности, на сваком одвајању ума од речи молитве. Уколико се будете молили на овај начин, свештене молитве великих угодника Божјих ће просветљивати ваше душе. Али постоји још једна молитва – Исусова молитва – она се сматра најважнијом и најнеопходнијом за све монахе. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Ова молитва заиста чини чуда и стога се сматра веома важном, ако не најважнијом од свих. Овој се молитви научите, од ње почните. Учите се овако: затворите врата на вашој соби, ако желите стојте, ако желите, чак и седите на столичици, уколико желите, клечите на коленима. Мало погнувши главу, најпре погледајте у своје срце, размишљајући и присећајући се који од мноштва грехова највише мучи ваше срце, који је највише противан Богу. Уколико је блуд, или можда прељуба, онда о томе размишљајте, уколико је користољубље, онда пре свега мислите на то, уколико је немилосрђе и суровост и немање љубави – тада пре свега на ово усресредите своју мисао. Стојећи, седећи или клечећи пронађите свој највећи грех погните главу и молите Господа Исуса пре свега за опроштај овога вашег греха… Молите се Исусовом молитвом, најбоље на бројаницу и говорите: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. За ово време мислите о томе своме најтежем греху. Понављајте ову молитву не мање од стотину пута, увек усресређујући мисао на најтежем и најодвратнијем своме греху. Почевши од овога, навикните се да се сећате и осталих својих грехова. Молећи се Исусовом молитвом, држите у уму све грехове и молите Господа за опроштај, не само најтежег, већ свих својих грехова. Управо ће ова молитва учинити чудо у вашим душама. Биће вас срамота; када пред Богом почнете да исповедате свој најтежи грех, осећаћете неодољиву жељу да се ослободите, да се неизоставно ослободите овога мрскога греха. Молећи се овако из дана у дан, све више и више ћете се ослобађати од вашег основног греха и од свих осталих ваших грехова и душа ће се ваша преображавати. Сами ћете почети да примећујете како се мења ваш однос према ближњем. Сами ћете почети да примећујете да постајете све мекши, трпељивији, кротки и смирени. Са великом увиђавношћу ћете се односити према људима, пазићете да никога и ничим не увредите и не ожалостите. Исусова молитва ће преобразити ваше срце и произвести ово чудо – несагледиво чудо Божје благодати у вашем срцу. Ето шта сам желео да вам кажем о молитви. А уколико желите да очистите ваше срце, уколико желите да без страха станете пред Страшним Судијом Христом, придржавајте се тога што вам саветујем. Молите се, молите се Исусовом молитвом и пре свега, кајте се и кајте се. Покајна молитва треба да буде ваша најважнија и најтрајнија молитва. Али по мери тога како она буде очишћавала ваше срце, научићете да се молите, не само за себе, већ и за ближње и даљње, за сав људски род. Доћи ће, на крају и најсветија, најугоднија Богу молитва за оне који нас мрзе и вређају. Раније сам Вам саветовао да не подражавате секташима у измишљању сопствених молитава, а сада ћу вам рећи да је најузвишенији облик молитве – молитва без речи, вапај душе ка Богу, који отвара небеса и доводи нас у најтешње општење са Богом. Нека би нас Господ све удостојио да стекнемо такву молитву! Али она ће доћи само онда када будемо постали истински храмови Светога Духа. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-vojno-jasenicki-o-molitvi/ -
.jpg.41947b5bf0dd612872f12e4bc88e099d.jpg)
Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остварује се Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божјег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч. О проповеди као саставном делу Литургије речи послушајте у педесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО -
.jpg.f1396f67f2d82bdd3cfda63548a25fc5.jpg)
На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru.-
- 3
-
-
- молитвеном
- помињању
- (и још 5 )
-
.jpg.561c49f36c3c7a43136cc37d3a5c7c16.jpg)
Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/ -
Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/ View full Странице -
У име Оца и Сина и Светога Духа! А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Вољени у Христу браћо и сестре! Света Православна Хришћанска Црква, чврсто верујући у ове истините речи Спаситеља увек гласно исповеда непобитну истину о томе да се живот не прекида човековом смрћу. Шта видимо како умире? Само тело, које је саздано од земље и у земљу се поново враћа. Тело се разлаже и претвара у прах, а човек сам по себи, са свим својим осећањима и са својом бесмртном душом, наставља да живи, само прелазећи из овог света у други, загробни. Дакле, општење између живих и мртвих не бива уништено са доласком смрти, већ се и даље наставља. На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.