Претражи Живе Речи Утехе

Добро сте прочитали, ја сам уверен да ми имамо аутентичну потребу за савршенством, чији симбол у свету представља лепота. Претпостављам да ће неки од вас овај мој став примити са дозом сумњичавости, можда и отпора, но свакако ће већина имати нека питања у глави. Каква сад потреба за савршенством, кад је опште познато да савршенство не постоји у овоме свету? Па чак и да постоји, свакако нам није достижно, што опет дође на то да за нас не постоји. И како онда може постојати потреба за нечим што не постоји, што се не може достићи? Зар нисам рекао да свака потреба иде уз морање и да за остварење сваке потребе постоје и одређене способности? Какве способности онда треба имати да би се остварило неоствариво? Логички немогућа мисија. На крају, какве везе сад има лепота, зашто знак једнакости са савршенством? Како су те две ствари у конекцији једнакости? Свестан тих неодумица, пре него што кренем са емоцијама из ове групе, сматрам потребним да себе појасним постављајући питања и дајући одговоре на њих. Пођимо редом. Постоји ли савршенство као такво? Апсолутно да. Изненађени сте? Немојте бити. Свуда око нас, укључујући и нас, је Божије савршенство у свом пуном сјају, и то еонима уназад. Ни једном атому у овом универзуму се ништа не може ни додати, ни одузети; сваки је на свом месту, савршени део савршене целине. Другачије се то не може посматрати, јер ако је од савршеног Творца, ни његово дело не може бити несавршено. Па све и да не верујете у Творца, непојмљиво дуго трајање овог непојмљиво сложеног универзума представља поприлично убедљив доказ савршеног механизма. То је апсолутна истина, и када би могли до ње ми бисмо ово не само разумели, него и знали, та истина би оживела у нама и ми би освестили савршенство. Ово освешћивање би нас увело у свет безмерне лепоте свеукупне хармоније, што иначе дотичемо тек понекад у сусрету са лепим. Али авај, не бива, не можемо отворити та врата, и то нас води следећем сродном питању. Постоји ли савршенство у овоме свету? Укошеност другог дела овог питања треба да вас упозори на посебно значење. Чим смо, наиме, рекли у овоме свету, ми смо имплицирали да неко тај свет перципира, спознаје, да он више није по себи, него је нечија представа. Наравно, реч је о нама, као субјекту за кога је свет и ми у њему објект, да не кажем представа субјекта. Е па за нас као сазнаваоце овај свет и ми у њему је све само не савршен. За нас и само за нас, због наше лимитираности, савршенство дакле не постоји и не може постојати. Човек ће свему наћи ману, и себи, и другима, и свету, јер, с једне стране, несавршено не може спознати савршено, при чему мислим на наш разум и ум, а с друге, свет ће увек бити наш лимит у остварењу наших потреба, што нам производи бол, који ми никад нећемо моћи видети другачије него као несавршеност. Према томе, тачно је и да савршенство постоји по себи, као и да за нас не постоји, јер га не можемо спознати. Међутим, како је наше биће део тог свеопштег савршенства по себи, ми негде дубоко у себи осећамо да савршенство као такво постоји, иако ту истину никада нећемо до краја освестити. Зато ми ипак имамо потребу за савршенством, без обзира што нам је као такво недостижно. Ово образложење потребе за савршенством би можда и деловало натегнуто да не постоји још један аргумент који иде у прилог томе. Реч је о лепоти као симболу савршенства у овоме свету, дакле нечему достижном. Но то нас одмах води питању шта је то лепота? * * * Лепоту овде треба схватити као нешто што превазилази уобичајену употребу речи „лепо“. Ми, наиме, многе објекте који су прикладни за задовољење наших потреба називамо лепим, као и осећања која имамо када те потребе задовољимо, али овде је реч о нечему другом. Лепота на коју ја мислим је естетске природе, дакле оно њено појмовно одређење које покушава да дефинише естетика. Естетика (грч. онај који примећује, осетљив) је иначе грана филозофије која се бави проучавањем лепог и заједно са етиком спада у филозофску област аксиологије (грч. аксиос – вредан), која изучава теорију вредности. Основни проблем естетике је шта је то што подразумевамо под лепим и лепотом? Кроз историју су се те позиције мењале, од Платона и његових уверења да је само Идеја лепоте лепа по себи, јер је све друго лепо само у односу на нешто друго, преко средњевековних учења да је лепо оно што представља истину највишег степена стварности, до времена емпириста који су лепоту свели на „способност неког објекта да произведе одређени тип ужитка“, што се своди на укус. И дан данас нема договора око тога шта је то лепо и по ком основу то можемо судити, и да ли лепота уопште подлеже неком расуђивању, или је потпуно субјективна категорија, те то остаје као трајни изазов у естетици. Верујем да бисте и без ових естетичких недоумица разумели да није лако одредити шта је то лепо по себи. Ја ћу под тим естетски лепим, у појавном смислу, овде подразумевати један широки животни оквир, који укључује разне објекте, као што су: леп пејзаж, мирис неког цвета у летње јутро, поглед на орла у лету, надахњујућа музику, књижевно или филозофско дело које нам отвара нову димензију спознаје, неки редак комад накита или намештаја, вредна слика, па све до духовне или физичке лепоте неке особе. Ово, и много шта друго, представља лепоту као естески доживљај, што махом пеципирамо чулима. Оно, пак, што стоји иза те појавности је велика загонетка, што нас води следећем питању. Шта то значи да је лепота симбол савршенства у свету? На то ћу одговорити контрапитањем: шта би друго у тој освешћеној лепоти могло изазвати емоције типа дивљења, одушевљења, инспирације, заноса, екстазе, заљубљености и сл.? Нешто обично, банално, пролазно, смртно? Не, такве емоције може створити само процена да је нешто толико лепо да је недодирљиво, некварљиво, вечно, пуно, цело, једнако савршено. Зато ја мислим да иза тог доживљаја лепог стоји процена да смо на моменат додирнули савршенство. Колико су те наше процене заиста реалне, то није важно за ову тему, већ факат да смо сви осетљиви, односно имамо спремност да их правимо. И не само да имамо спремност, као неку пасивну склоност да тако реагујемо, него ми лепоту као симбол савршенства активно тражимо. Ово је блиско увезано са питањем зашто не бисмо тражили савршенство уместо лепоте, зашто уопште лепота овде долази у прави план? Разлог је тај што ми савршенство, како је речено, не можемо доживети и освестити као такво, па чак ни замислити, па се ова потреба у својој реалности управо доживљава као потреба за њеним симболом – лепотом. Зато је у наслову између савршенства и лепоте постављен знак једнакости, иако је лепота само форма појаве савршеног. И ја не бих био ја, када не бих ишао даље и као највећу лепоту – симбол савршенства видео једино истину, макар била и она нама достижна, јер она једина на овоме свету нема ниједну ману. Добро може бити боље, слободно слободније, врло врлије, срећно срећније, задовољно задовољније, лепо лепше, мирно мирније, само истинито не може бити истинитије, као што ни Бог не може бити више Бог. И једини атрибут којим се могу процењивати сви објекти на овоме свету, као и сви атрибути којима се ти објекти процењују, је њихова истинитост. По дефиницији савршеног недостижна у целини, истина у сваком свом достижном делићу представља ултимативну лепоту иза сваке лепоте. Звучи чудно, али је тако. Истините спознаје представљају наш пробој у свет оног савршеног света, који нам је генерално неприступачан и отвара нам се пред очима само у тим тренуцима сусрета са лепотом. Тада и само тада нам је омогућено да привиримо у свет иза овог света, у оно што је савршенство по себи. У том смислу, истините спознаје о нама, или прецизније, фрагменти недостижне истине нашег бића, представљају по мени лепоту највеће вредности. Јер, шта би то за нас било важније од истините слике себе, коју слажемо кроз живот као никад завршени мозаик? И шта би могло бити лепше од разумевања себе у истини? Не знам да ли сте некад освестили тај моменат када сазнате нешто о себи, неку истину која вам је била пред очима толике године и од‌једном се отворила пред вама у свој својој прозирности? Зачуђујући доживљај. Као да сте се у моменту срели са Творцем и он вам значајно климнуо главом, потврђујући да сте на правом путу. Шта је то ако не ултимативна лепота, повезивање, макар и кратко, са свеопштом истином, хармонијом, савршенством, и вашем месту у свему томе. Па чак и да у томе не видите лепоту, као ја, како ћете упити лепоту свега другог, ако бар не назирете онога ко ту лепоту прима? Без тога ће тај симбол савршенства, који није друго до свеопшта истина, проћи поред вас и можда вас само окрзнути у пролазу. Ми смо део тог целог, и то не било какав, него онај без кога не да нема целине, него нема ничега. Према томе, уколико не спознамо себе никад нећемо моћи да са повежемо заиста са лепотом и испунимо своју потребу за савршеним, коначно за смислом. По свему реченом, лепота није нешто на шта наиђемо успут, неки случајни пријатни доживљај, без кога можемо и кога не тражимо. Уз мало храбрости, усуђујем се чак тврдити да је ова потрага за лепотом = савршенством уствари она чувена потрага човека за смислом. Постоји неколико аргумената који подржавају ову моју смелу тврдњу. * * * Један би био различитост укуса, тј. различитост мерила за лепо – савршено, што се баш уклапа у ширину претпоставки онога што зовемо смисао живота. За некога су то деца, некоме је то срећа, за трећег љубав, за четвртог чист хедонизам, петоме је то успех или слава, неком шестом духовно уздизање, итд. Иако међу овим кандидатима за смисао има оних који се не би могли априорно сврстати у „естетску лепоту“, потпуно сам уверен да је тренутак у коме се ти циљеви остварују близак доживљају такве лепоте. Други бих нашао у логици да смисао нешто заокружује, даје доживљај целине, што исто тако не може бити друго до савршенство. Трећи бих постулирао на пролазности као ономе што одузима смисао свему око нас. А како савршено као атрибут укључује и непролазност, односно искључује сваки атрибут не-савршенства, где спада и пролазност, тако би једини кандидат за смисао морало бити тако нешто. И овде немојте бити у забуни, естетски доживљај лепог је бесмртан – смртност припада само оној лепоти коју везујемо за свакодневна задовољства. Четврти бих видео у снази емоционалног доживљаја који лепота оставља на нас. Ако се сетимо да емоција у основи настаје у процени онога што нам је важно, значајно за остварење наших потреба, за очекивати је да оно што нам је најзначајније ствара и најинтензивније емоције. Тако посматрано, поред емоција везаних за очување живота у биолошком и психичком смислу, лепота креира најјаче емоционалне доживљаје. Коначно, мало ко се похвалио да је заиста пронашао смисао живота, што је такође повезано са фактом да је нама савршенство као такво недостижно. Упркос томе, неодољива привлачност савршенства чини да неуморно тражимо лепоту у свету, као његов достижни симбол. * * * Све у свему, емоције које следе су исто толико лепе и ретке у нашим животима, колико је и лепота по себи ретка, и савршенство у целини недостижно. Нека наш живот у свакодневици изгледа опхрван емоцијама другачијег значења, и самим тим указује да је све то друго важније, немојте никад поверовати да потреба за савршенством, очитована у магнетској привлачности лепоте представља небитну ствар. Она је увек ту, макар и у позадини сивила обичности, и не престаје да мотивише на потрагу. Доказ је и мучнина с којом живимо рутинизиране дане, у чијој основи најпре можемо тражити одсуство лепоте. Најзад, када се лепота појави, онда се појави и нека од следећих емоција: дивљење, одушевљење, надахнуће или осећање инспирације, занос или екстаза, заљубљеност, обожавање. Заинтересовани могу отима емоцијама прочитати у књизи Човек у истини. Аутор: Проф.др Милан Милић https://epistema.rs/potreba-za-lepotom-savrsenstvom/

У Бискупском дому у Пожеги 2. Јуна 2020. године, сусрели су се митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ пакрачко-славонски Јован и пожешки бискуп и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Домаћин, бискуп Антун, подсјетио је на значај овог сусрета у времену непосредно након празника Свете Тројице, који су католици прославили прошле недјеље, а који ће православни прославити сљедеће недјеље, а који је повезан у свијету с настојањима међуцрквеног разумијевања. Празник Педесетнице подсјећа хришћане да је Црква, дјело Исуса Христа живо у сили Светога Духа,и подстиче их да у том свјетлу и с вјером као каменом темељцем, размишљају о својим односима, моле се за јединство Исусових ученика и промовишу међусобно повјерење. Бискуп је подсјетио на сусрет свих епископа Српске Православне Цркве у Хрватској и делегације Хрватске бискупске конференције, одржан у јануару прошле године, који је био важан моменат у труду око међусобног разумијевања и повезивања пастира двију Цркава са обзиром на њихово јеванђелско послање у Републици Хрватској. Сусревши се након изолације због опасности од коронавируса и након земљотреса у Загребу и околини, угледни саговорници су имали прилику да овом приликом размијене мисли о неколико заједничких питања, важних за свједочење хришћанских вриједности у конкретним ситуацијама хрватског друштва. Између осталог, настојали су дефинисати заједнички став о праву вјерујућих на учешће у светим тајнама и на живљење вјере у вријеме забране окупљања у Хрватској због опасности од коронавируса. Саговорници су утврдили потребу његовања хришћанске културе сјећања на жртве из заједничке прошлости, од Другог свјетског рата до ратова из деведесетих година, тражећи могућност да се сјећање на та збивања не може повезати с вријеђањем било кога или с провокацијама политичке или друге природе. Бискуп и владике су започели разговор о појединим пасторалним питањима, као што су мјешовити бракови, вјеронаука у школи и заједнички став о моралним друштвеним проблемима. Саговорници су закључили да су сусрети епископа и бискупа незамјенљиви за напредак у међусобном повјерењу и сарадњи двају Цркава на томе да се различита, па и најтежа, питања сагледавају с јеванђелских полазишта, с настојањем да уплетеност тих питања у дневно-политичка догађања Црквама не одузме снагу и вјеродостојност. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Црној Гори је у данима кад су сви угрожени најнеопходније грађанско јединство, казао је протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић, поручујући да није моменат да једни другима пребројавамо грешке и пропусте. Он је нагласио да је ситуација довољно озбиљна и да се људи осјећају несигурно, уплашено и да не треба тражити дежурне кривце. “Грађанско јединство свих у Црној Гори је неопходно, јер нам је оно изнад свега потребно у овим данима када смо угрожени сви, без разлике”, рекао је Пејовић агенцији МИНА. Он је замолио све, “а нарочито уреднике појединих медија, да престану са оптуживањем Цркве за све и свашта”. “Уносити конфузију и подстицати на мржњу у овим околностима није мања опасност од новонастале пандемије. Они који се тиме баве наносе много већу штету са далекосежнијим последицама, јер нам борба за опстанак и преживљавање слиједи и након епидемије”, оцијенио је Пејовић. Према његовим ријечима, треба сачекати да тренутна епидемиолошка ситуација прође, па ће се лако сагледати гдје је ко гријешио и је ли се нешто могло учинити боље. “Црква, од самог почетка, све ради у складу са државним прописима, и тако ће бити и у наредним данима”, поручио је Пејовић. Према његовим ријечима, ако неко не познаје или неће да разумије поредак црквених служби и начин њиховог обављања, треба да се упозна са њима јер су оне дио вјековне црногорске традиције и културе. Пејовић је подсјетио да је прије изричите забране окупљања грађана на црквеним службама, редовна молитва била у свим црногорским градовима, у складу са здравственим мјерама, и да нема разлога да се Цркви ставља на одговорност било шта у вези са ширењем епидемије, прије него се утврде непобитне чињенице. Он је рекао да је МЦП данас уплатила новац за куповину техничке апаратуре потребне за рад здравствених установа, и то за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намијењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички Центар у Подгорици. “У договору са управама болница у неколико црногорских градова, та ће опрема ових дана бити уручена тамо гдје буде најнеопходније”, рекао је Пејовић. Он је навео да су Православна црква и њени вјерници претходних мјесеци показали личну и друштвену одговорност и достојанство. “Веома смо поносни на све наше вјернике, на њихову спремност да послушају и разумију потребу да се лише за тренутак оног најсветијег најузвишенијег права, пуну слободу вјероисповијести кроз практиковање вјере одласком у храмове и присуством на богослужењима, зарад ширег друштвеног интереса”, истакао је Пејовић. То је, како је навео најбољи показатељ одговорности, што нажалост није случај са поменутим новинарима и медијима. Пејовић је позвао све православне вјернике, који се интересују како ће провести предстојеће празнике, да се у погледу одржавања будућих служби као и по питању њихових личних духовних потреба владају на основу званичних епархијских саопштења и упутстава које долазе од парохијског свештенства. Пејовић је апеловао да се вјерници не поводе за квази-црквеним кампањама које се врше путем друштвених мрежа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја. Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем? Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили. Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....” И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује. У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32). Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо. Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили. Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.” Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим. Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми. Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића, објављен у "Православљу" бр. 1248. Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље

Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили. Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји. Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ. И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе. Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама. Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане. И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане… Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа. Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема. Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“ Извор: Портал Ин4с

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у пјешивачкој саборној цркви Светог великомученика Георгија на Богетићима. Владика је богослужио поводом трогодишњице освећења и обнове овог храма. Звучни запис беседе У току литургије Митрополит Амфилохије је одликовао чином протојереја надлежног пароха свештеника Радмила Чизмовића. У чин чтеца рукопроизвео је Матију Вукићевића, Страхињу Бањевића, Илију Шкулетића, Луку Шкулетића и Стефана Радоњића. Митрополит Амфилохије је поменуо трудове проте Радмила око обнове бројних пјешивачких храмова. Отац Радмило је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на указаној части, подсјетивши све присутне на вријеме распећа храмова пјешивачке парохије. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је овај саборни пјешивачки храм један од свједока Христовог страдања и страдања Цркве Божије. „Није то једино мјесто у Црној Гори и шире од Црне Горе. Ви знате да је овдје у Никшићу и Бог сахрањиван у оно вријеме“, рекао је Владика. Подсјетио је на стотине хиљада мученика у вријеме бољшевичке револуције у Русији. „Ви старији овдје знате да је наређивано синовима да убијају своје родитеље, кумовима да убијају своје кумове. Они који Бога убијају у себи, светињу Божју рањавају, као што је рањена ова светиња овдје, природно је да убијају и браћу своју. Зато је, нажалост, сваки рат братоубилачки“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је насушна потреба да се вратимо љубави према Богу и ближњима. „Јер, тај братобилачки дух још није ишчезао ни у Русији ни овдје код нас. Мноого шта што се сада ради и гради у Црној Гори ради се и гради на том богоубичаштву и братоубилаштву. Чак имамо и наставак мржње према Цркви Божјој. А они који су били носиоци те идеологије браоубилачке и богоубилачке, они сада хоће да граде некакву своју цркву. Можете замислиоти какве су то цркве које хоће да граде они који су убијали Бога. Ни крстили се нијесу, а хоће да сада граде своју цркву“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да та њихова црква није Црква Божја него сатанска ризница. „Јер, Црква је, прије свега и изнад свега, Божја. Они то не знају. Ми исповиједамо једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не исповиједамо ни кинеску, ни руску, ни српску, ни црногорску, ни јапанску“, поручио је Митрополит Амилохије. Објаснио је да свој назив Црква добија према већини својих вјерника и према мјесту у коме је настала. „Али је она, прије свега, Божја Христова Црква. То је њено својство и њена будућност“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају литургије Митрополит је освештао и пререзао славски колач. Одликовао је Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца многодјетну породицу господина Риста Петковског из Никшића. Владика је архипастирским похвалницама наградио Веселина Шкулетића из Церова за изузетан труд и допринис на обнови цркве Зачећа Светог Јована Крститеља у Церову и других пјешивачких храмова, Светомира Мијушковића из Повије за несебично гостопримство и дјелатну љубав које свагда показује према црквеним потребама парохије пјешивачке, Милорада Петрова Вукићевића – Добрушког из Добруше за пјеснички подвиг којим чува памћење Пјешиваца и чува од заборава обнове пјешивачких храмова. Отац Радмило са својим парохијанима је Владици Амфилохију подарио аргијерејску панагију. Након литургије приређен је културно-уметнички програм, као и трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Александар Савић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (ЦЕПИС) говори за Радио Слово љубве о овом црквеном телу чији је велики значај, током десет година његовог постојања, вишеструко препознат, а сада овенчан значајним признањем – номинацијом за годишњу плакету Друштва информатичара Србије, за пројекат – „Матична биометрија“ који спречава крађе новорођенчади у породилиштима. Звучни запис емисије Ђакон Александар говори и о животу Цркве у медијском простору, о пројекту инфо-мреже која повезује црквене емитере и помаже у сабирању актуелних информација, о изазовима са којима се сусреће савремени човек у ери комуникационо-информационе доступности, али и о злоупотреби информација, док је посебну пажњу, као пастир Цркве Христове и отац четворо деце, у разговору посветио породици и питању - како децу усмеравати када је реч о Интернету и медијима. Ђакон поред осталог препоручује „информациони пост“: „Права је уметност у шуми информација разабрати дрво, а тек пронаћи цвет“. Извор: Радио Слово љубве

Веронауку похађа више од половине свих ученика основних и средњих школа у Београду или - преко 78.000 деце. Осамнаест година после повратка у школе и уз низ отежавајућих околности, верска настава ипак је све значајнији део просветног система, каже за Радио Слово љубве проф. др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу у Архиепископији београдско-карловачкој СПЦ. Звучни запис емисија Извор: Радио Слово љубве