Потреба за лепотом = савршенством

Добро сте прочитали, ја сам уверен да ми имамо аутентичну потребу за савршенством, чији симбол у свету представља лепота. Претпостављам да ће неки од вас овај мој став примити са дозом сумњичавости, можда и отпора, но свакако ће већина имати нека питања у глави.

Каква сад потреба за савршенством, кад је опште познато да савршенство не постоји у овоме свету? Па чак и да постоји, свакако нам није достижно, што опет дође на то да за нас не постоји. И како онда може постојати потреба за нечим што не постоји, што се не може достићи? Зар нисам рекао да свака потреба иде уз морање и да за остварење сваке потребе постоје и одређене способности? Какве способности онда треба имати да би се остварило неоствариво? Логички немогућа мисија. На крају, какве везе сад има лепота, зашто знак једнакости са савршенством? Како су те две ствари у конекцији једнакости?

Свестан тих неодумица, пре него што кренем са емоцијама из ове групе, сматрам потребним да себе појасним постављајући питања и дајући одговоре на њих. Пођимо редом.

Постоји ли савршенство као такво? Апсолутно да. Изненађени сте? Немојте бити. Свуда око нас, укључујући и нас, је Божије савршенство у свом пуном сјају, и то еонима уназад. Ни једном атому у овом универзуму се ништа не може ни додати, ни одузети; сваки је на свом месту, савршени део савршене целине. Другачије се то не може посматрати, јер ако је од савршеног Творца, ни његово дело не може бити несавршено.

Па све и да не верујете у Творца, непојмљиво дуго трајање овог непојмљиво сложеног универзума представља поприлично убедљив доказ савршеног механизма. То је апсолутна истина, и када би могли до ње ми бисмо ово не само разумели, него и знали, та истина би оживела у нама и ми би освестили савршенство. Ово освешћивање би нас увело у свет безмерне лепоте свеукупне хармоније, што иначе дотичемо тек понекад у сусрету са лепим.  Али авај, не бива, не можемо отворити та врата, и то нас води следећем сродном питању.

Постоји ли савршенство у овоме свету? Укошеност другог дела овог питања треба да вас упозори на посебно значење. Чим смо, наиме, рекли у овоме свету, ми смо имплицирали да неко тај свет перципира, спознаје, да он више није по себи, него је нечија представа. Наравно, реч је о нама, као субјекту за кога је свет и ми у њему објект, да не кажем представа субјекта.

Е па за нас као сазнаваоце овај свет и ми у њему је све само не савршен. За нас и само за нас, због наше лимитираности, савршенство дакле не постоји и не може постојати. Човек ће свему наћи ману, и себи, и другима, и свету, јер, с једне стране, несавршено не може спознати савршено, при чему мислим на наш разум и ум, а с друге, свет ће увек бити наш лимит у остварењу наших потреба, што нам производи бол, који ми никад нећемо моћи видети другачије него као несавршеност.

Према томе, тачно је и да савршенство постоји по себи, као и да за нас не постоји, јер га не можемо спознати. Међутим, како је наше биће део тог свеопштег савршенства по себи, ми негде дубоко у себи осећамо да савршенство као такво постоји, иако ту истину никада нећемо до краја освестити. Зато ми ипак имамо потребу за савршенством, без обзира што нам је као такво недостижно.

Ово образложење потребе за савршенством би можда и деловало натегнуто да не постоји још један аргумент који иде у прилог томе. Реч је о лепоти као симболу савршенства у овоме свету, дакле нечему достижном. Но то нас одмах води питању шта је то лепота?

*          *          *

Лепоту овде треба схватити као нешто што превазилази уобичајену употребу речи „лепо“. Ми, наиме, многе објекте који су прикладни за задовољење наших потреба називамо лепим, као и осећања која имамо када те потребе задовољимо, али овде је реч о нечему другом. Лепота на коју ја мислим је естетске природе, дакле оно њено појмовно одређење које покушава да дефинише естетика.

Естетика (грч. онај који примећује, осетљив) је иначе грана филозофије која се бави проучавањем лепог и заједно са етиком спада у филозофску област аксиологије (грч. аксиос – вредан), која изучава теорију вредности. Основни проблем естетике је шта је то што подразумевамо под лепим и лепотом?

Кроз историју су се те позиције мењале, од Платона и његових уверења да је само Идеја лепоте лепа по себи, јер је све друго лепо само у односу на нешто друго, преко средњевековних учења да је лепо оно што представља истину највишег степена стварности, до времена емпириста који су лепоту свели на „способност неког објекта да произведе одређени тип ужитка“, што се своди на укус. И дан данас нема договора око тога шта је то лепо и по ком основу то можемо судити, и да ли лепота уопште подлеже неком расуђивању,  или је потпуно субјективна категорија, те то остаје као трајни изазов у естетици.

Верујем да бисте и без ових естетичких недоумица разумели да није лако одредити шта је то лепо по себи. Ја ћу под тим естетски лепим, у појавном смислу, овде подразумевати један широки животни оквир, који укључује разне објекте, као што су: леп пејзаж, мирис неког цвета у летње јутро, поглед на орла у лету, надахњујућа музику, књижевно или филозофско дело које нам отвара нову димензију спознаје, неки редак комад накита или намештаја, вредна слика, па све до духовне или физичке лепоте неке особе.

Ово, и много шта друго, представља лепоту као естески доживљај, што махом пеципирамо чулима. Оно, пак, што стоји иза те појавности је велика загонетка, што нас води следећем питању.

Шта то значи да је лепота симбол савршенства у свету? На то ћу одговорити контрапитањем: шта би друго у тој освешћеној лепоти могло изазвати емоције типа дивљења, одушевљења, инспирације, заноса, екстазе, заљубљености и сл.? Нешто обично, банално, пролазно, смртно? Не, такве емоције може створити само процена да је нешто толико лепо да је недодирљиво, некварљиво, вечно, пуно, цело, једнако савршено. Зато ја мислим да иза тог доживљаја лепог стоји процена да смо на моменат додирнули савршенство.

Колико су те наше процене заиста реалне, то није важно за ову тему, већ факат да смо сви осетљиви, односно имамо спремност да их правимо. И не само да имамо спремност, као неку пасивну склоност да тако реагујемо, него ми лепоту као симбол савршенства  активно тражимо.

Ово је блиско увезано са питањем зашто не бисмо тражили савршенство уместо лепоте, зашто уопште лепота овде долази у прави план? Разлог је тај што ми савршенство, како је речено, не можемо доживети и освестити као такво, па чак ни замислити, па се ова потреба у својој реалности управо доживљава као потреба за њеним симболом – лепотом. Зато је у наслову између савршенства и лепоте постављен знак једнакости, иако је лепота само форма појаве савршеног.

И ја не бих био ја, када не бих ишао даље и као највећу лепоту – симбол савршенства видео једино истину, макар била и она нама достижна, јер она једина на овоме свету нема ниједну ману. Добро може бити боље, слободно слободније, врло врлије, срећно срећније, задовољно задовољније, лепо лепше, мирно мирније, само истинито не може бити истинитије, као што ни Бог не може бити више Бог. И једини атрибут којим се могу процењивати сви објекти на овоме свету, као и сви атрибути којима се ти објекти процењују, је њихова истинитост.

По дефиницији савршеног недостижна у целини, истина у сваком свом достижном делићу представља ултимативну лепоту иза сваке лепоте. Звучи чудно, али је тако. Истините спознаје представљају наш пробој у свет оног савршеног света, који нам је генерално неприступачан и отвара нам се пред очима само у тим тренуцима сусрета са лепотом. Тада и само тада нам је омогућено да привиримо у свет иза овог света, у оно што је савршенство по себи.

У том смислу, истините спознаје о нама, или прецизније, фрагменти недостижне истине нашег бића, представљају по мени лепоту највеће вредности. Јер, шта би то за нас било важније од истините слике себе, коју слажемо кроз живот као никад завршени мозаик? И шта би могло бити лепше од разумевања себе у истини? Не знам да ли сте некад освестили тај моменат када сазнате нешто о себи, неку истину која вам је била пред очима толике године и од‌једном се отворила пред вама у свој својој прозирности? Зачуђујући доживљај. Као да сте се у моменту срели са Творцем и он вам значајно климнуо главом, потврђујући да сте на правом путу.

Шта је то ако не ултимативна лепота, повезивање, макар и кратко, са свеопштом истином, хармонијом, савршенством, и вашем месту у свему томе. Па чак и да у томе не видите лепоту, као ја, како ћете упити лепоту свега другог, ако бар не назирете онога ко ту лепоту прима? Без тога ће тај симбол савршенства, који није друго до свеопшта истина, проћи поред вас и можда вас само окрзнути у пролазу. Ми смо део тог целог, и то не било какав, него онај без кога не да нема целине, него нема ничега. Према томе, уколико не спознамо себе никад нећемо моћи да са повежемо заиста са лепотом и испунимо своју потребу за савршеним, коначно за смислом.

По свему реченом, лепота није нешто на шта наиђемо успут, неки случајни пријатни доживљај, без кога можемо и кога не тражимо. Уз мало храбрости, усуђујем се чак тврдити да је ова потрага за лепотом = савршенством уствари она чувена потрага човека за смислом. Постоји неколико аргумената који подржавају ову моју смелу тврдњу.

*          *          *

Један би био различитост укуса, тј. различитост мерила за лепо – савршено, што се баш уклапа у ширину претпоставки онога што зовемо смисао живота. За некога су то деца, некоме је то срећа, за трећег љубав, за четвртог чист хедонизам, петоме је то успех или слава, неком шестом духовно уздизање, итд. Иако међу овим кандидатима за смисао има оних који се не би могли априорно сврстати у „естетску лепоту“, потпуно сам уверен да је тренутак у коме се ти циљеви остварују близак доживљају такве лепоте.

Други бих нашао у логици да смисао нешто заокружује, даје доживљај целине, што исто тако не може бити друго до савршенство.

Трећи бих постулирао на пролазности као ономе што одузима смисао свему око нас. А како савршено као атрибут укључује и непролазност, односно искључује сваки атрибут не-савршенства, где спада и пролазност, тако би једини кандидат за смисао морало бити тако нешто. И овде немојте бити у забуни, естетски доживљај лепог је бесмртан – смртност припада само оној лепоти коју везујемо за свакодневна задовољства. 

Четврти бих видео у снази емоционалног доживљаја који лепота оставља на нас. Ако се сетимо да емоција у основи настаје у процени онога што нам је важно, значајно за остварење наших потреба, за очекивати је да оно што нам је најзначајније ствара и најинтензивније емоције. Тако посматрано, поред емоција везаних за очување живота у биолошком и психичком смислу, лепота креира најјаче емоционалне доживљаје.

Коначно, мало ко се похвалио да је заиста пронашао смисао живота, што је такође повезано са фактом да је нама савршенство као такво недостижно. Упркос томе, неодољива привлачност савршенства чини да неуморно тражимо лепоту у свету, као његов достижни симбол.

*          *          *

Све у свему, емоције које следе су исто толико лепе и ретке у нашим животима, колико је и лепота по себи ретка, и савршенство у целини недостижно. Нека наш живот у свакодневици изгледа опхрван емоцијама другачијег значења, и самим тим указује да је све то друго важније, немојте никад поверовати да потреба за савршенством, очитована у магнетској привлачности лепоте представља небитну ствар. Она је увек ту, макар и у позадини сивила обичности, и не престаје да мотивише на потрагу. Доказ је и мучнина с којом живимо рутинизиране дане, у чијој основи најпре можемо тражити одсуство лепоте.

Најзад, када се лепота појави, онда се појави и нека од следећих емоција: дивљење, одушевљење, надахнуће или осећање инспирације, занос или екстаза, заљубљеност, обожавање. Заинтересовани могу отима емоцијама прочитати у књизи Човек у истини.

Аутор: Проф.др Милан Милић

https://epistema.rs/potreba-za-lepotom-savrsenstvom/