Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'писао'.
Found 9 results
-
Ходите да присуствујемо једном величанственом призору, да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божја, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости. Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе. Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповједи да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш? Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у замотуљавању својих рана. Преплашени народ раступи се у две лесе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву тучу после онаког благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобит по том усеву. Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се казне смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то. Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш? А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би та имали за што окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њ, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијева закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа. Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш? Када кушачи поставише питање: а ти шта желиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим цирковима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи. А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свима крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милиарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена. Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и искушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање - гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас, окупљене у овоме храму данас, да чујемо и опишемо догађај онога тренутка. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њ лица злобом зажарена и искривљена. Тада се Уставотворац морала и владања људског сатну к земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратио и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење. М(ешулам) је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини; А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога; Ш(алум) се криво заклео; Е(лед) је ударио свога родитеља; А(мариах) је приграбио имање удовичко; М(ерари) је учинио содомски грех; Ј(оел) се клањао идолима. И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрече оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрече њихове грехове. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехове објављује свима и свакоме. Јер да је то хтео, Он би их исказао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да као мрачни преступници не гурају се да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило. После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест - бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другијем од старешина до пошљеднијех: и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт - грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да ју ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе. Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском. Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не гријеши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од селе више не гријеши. Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Ев-Ангелије Христово, ово Радосна Вест, ово Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости. Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од грешења. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљује та скупоцена кола за вожњу ђубрета. У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болезању и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле пуше оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја. од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њемује истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, превраћа част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава јектичаве, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост - радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин! Св. вл. Николај Велимировић https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
-
Поштованом г. Доналду Ј. Трампу Председнику Сједињених Америчких Држава 1600 Pennsylvania Avenue NW Washington, DC 20500 Поштовани господине Председниче, Част нам је да Вас у име епископа у Сједињеним Америчким Државама, чланова Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, поздравимо у време Божићњих празника, молећи се да Вас ово Наше обраћање затекне у добром здрављу, на освитку Нове године и Нове деценије. У вези са приложеним Саопштењем, желимо приволети Вашу хитну пажњу на оштру злоупотребу верских слобода и права на посед имовине у Републици Црној Гори. Након што је Скупштина Црне Горе усвојила „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, дошло је до бруталног сукоба са мирољубивим хришћанским православним демонстранатима, који су само желели да заштите своје светиње од насилног отимања. Стиче се утисак да је овај закон само изговор за конфискацију верских објеката подигнутих пре 1918. године, за које не постоји званична документација о власништву. У случају традиционалних вера, попут Православне Цркве, која има историјско присуство које обухвата период од осам векова, то подразумева губитак верског наслеђа и културне баштине. Господине Председниче, великодушно Сте учинили верску слободу главним приоритетом Ваше спољне политике. У име наших верника, српско-америчких грађана и становника Сједињених Америчких Држава, позивамо Вас, нашу владу и њене институције, као и све невладине секторе који надгледају међународну верску слободу и људска права, да интервенишу код владе Црне Горе, да под хитно престане и одустане од прогонства које чини по верској основи, и од одузимања, вековa старих, богомоља. С поштовањем, +ИРИНЕЈ Епископ источноамерички Српске Православне Цркве Саопштење за јавност Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци Либертивил-Чикаго, 27. децембра 2019. године Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са усвајањем предлога Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци овим путем упућује подршку свој Православној Цркви у Црној Гори на челу са њеним архијерејима. Закон којим представници власти у Црној Гори намеравају да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину нарушава правим власницима, пре свега православним епархијама у Црној Гори, историјско право на њихове вековне светиње. Наш Епископски савет дела у земљама Северне, Средње и Јужне Америке у којима се овакви закони каквим прибегавају црногорске власти сматрају нарушавањем људских и верских права јер они нису у складу са стандардима савремених демократских држава, а косе се и са препорукама Венецијанске комисије. Због тога смо се данас обратили и администрацији Сједињених Америчких Држава и влади државе Канаде указујући на антидемократски карактер и последице Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који грубо нарушава континуитет, идентитет и вековна права Цркве. Обраћамо се државним властима Црне Горе захтевајући да ослободе из затвора све који су ухапшени због одбране својих светиња од државног терора и незаконитог отимања имовине. Стога, стајући у одбрану верских права у Црној Гори, Епископски савет позива државне власти Црне Горе да одмах престану са терором над Црквом, њеним свештенством и верним народом. Славећи Рођење Христово, молимо се свеблагом Господу Цару мира, да пошаље мир, јединство и поштовање људских права у Црној Гори, као и у свој васељени. Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, председник Епископ канадски Митрофан Епископ западноамерички Максим Епископ источноамерички Иринеј Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- епископ
- источноамерички
- (и још 10 )
-
Патријарх московски и целе Русије Кирил обратио се патријарху српском Иринеју, као и поглаварима осталих помесних православних цркава, позивајући их да не признају резултате незаконитог скупа расколника недавно одржаног у Украјини. У писму урученом српском и другим патријарсима поглавар РПЦ их је такође позвао да дигну свој ауторитетни глас и колико могу помогну да се, како је рекао, зауставе акције рушилачке за православље. „Позивам Вас и све у (Вашој) светој цркви да не признате новоформирану псеудоцрквену структуру и да са њом не ступате у општење“, пише патријарх Кирил у писмима упућеним 20. децембра. Како је саопштено на сајту Московске патријаршије, Кирил је такође замолио поглаваре помесних православних цркава да се моле за „прогоњену Украјинску православну цркву и нашу браћу и сестре који пате и трпе изругивања и понижења због верности светом православљу“. Патријарх Кирил је констатовао да је канонском православљу у Украјини и читавом свету „нанета тешка рана“, известивши их да је 15. децембра у Кијеву, „уз непосредно учешће и директно посредништво државних власти Украјине“, одржан скуп „јерарха“, „свештеника“ и лаика двеју украјинских расколничких група. Учесници тог нелегитимног скупа који су заседали у историјском храму Софије Кијевске, самопрогласили су се „обједињујућим сабором“, а заправо тзв. уједињење се састојало у „спајању шизматичких организација од којих је формирана једна“. Осим патријарху српском Иринеју, посланице су упућене и папи римском, патријарсима александријском, антиохијском, јерусалимском, грузијском, румунском, бугарском, као и архиепископу кипарском, атинском, албанском, пољском, чешком и америчком. извор
-
Патријарх московски и целе Русије Кирил обратио се патријарху српском Иринеју, као и поглаварима осталих помесних православних цркава, позивајући их да не признају резултате незаконитог скупа расколника недавно одржаног у Украјини. У писму урученом српском и другим патријарсима поглавар РПЦ их је такође позвао да дигну свој ауторитетни глас и колико могу помогну да се, како је рекао, зауставе акције рушилачке за православље. „Позивам Вас и све у (Вашој) светој цркви да не признате новоформирану псеудоцрквену структуру и да са њом не ступате у општење“, пише патријарх Кирил у писмима упућеним 20. децембра. Како је саопштено на сајту Московске патријаршије, Кирил је такође замолио поглаваре помесних православних цркава да се моле за „прогоњену Украјинску православну цркву и нашу браћу и сестре који пате и трпе изругивања и понижења због верности светом православљу“. Патријарх Кирил је констатовао да је канонском православљу у Украјини и читавом свету „нанета тешка рана“, известивши их да је 15. децембра у Кијеву, „уз непосредно учешће и директно посредништво државних власти Украјине“, одржан скуп „јерарха“, „свештеника“ и лаика двеју украјинских расколничких група. Учесници тог нелегитимног скупа који су заседали у историјском храму Софије Кијевске, самопрогласили су се „обједињујућим сабором“, а заправо тзв. уједињење се састојало у „спајању шизматичких организација од којих је формирана једна“. Осим патријарху српском Иринеју, посланице су упућене и папи римском, патријарсима александријском, антиохијском, јерусалимском, грузијском, румунском, бугарском, као и архиепископу кипарском, атинском, албанском, пољском, чешком и америчком. извор View full Странице
-
- православља
- рушење
- (и још 6 )
-
Преносимо текст са сајта Коссев https://kossev.info/sima-spasic-pisao-patrijarhu-iguman-janjic-ne-zavredjuje-da-ostane-u-decanima/ Sima Spasic FOTO: N1 Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, odnosno Sima Spasić „apelovalo je kod srpskog patrijarha Irineja da otac Sava Janjić ne zavređuje više da ostane u Visokim Dečanima“, javlja Tanjug. Krajem avgusta pitanje u vezi sa čuvenim srpskim monahom iz Metohije srpskoj pravoslavnoj crkvi postavio je i Vojislav Šešelj. Arhimandrit Sava Janjić se „fanatično zalaže da Srbija prizna celovitost i nezavisnost Kosova, da je tokom 1998. i 1999. godine osudio Srbiju za prekomernu primenu sile nad Albancima, da nikad nije hteo da osudi Haradinaja i Tačija, koji su odgovorni za kidnapovanje srpskih civila 1998, te da nije podržao protest porodica kidnapovanih i ubijenih, koji je trajao od 10. jula do 9. avgusta 2001. godine u Gračanici,“ javlja ova srpska novinska agencija. „A, na pitanje porodica kidnapovanih – gde su njihovi oteti članovi, iguman je, tvrde u Udruženju, odgovorio: Idite žalite se vašem Slobodanu Miloševiću, koji je zlostavljao Albance radi Velike Srbije sa Mladićem i Karadžićem“ – takođe stoji u ovoj vesti. Šta su mediji u Srbiji ranije objavljivali, ali o Simi Spasiću, pročitajte i pogledajte: Večernje novosti: Silovao bivšu suprugu? RTS: Uhapšen Simo Spasić BLIC: „Silovao bivšu ženu i ošišao je nožem“ Tabloid: Podmetanja, albanski lobi i NVO silovali moju bivšu KURIR: E OVO JE PRAVI RIJALITI, POLIGRAF UŽIVO! Sve prštalo u jutarnjem programu, Sima Spasić i bivša žena se rešetali pitanjima o silovanju, preljubama, gladnoj deci i ko će koga da odrobija… CIRKUS! (VIDEO)
-
Драга премијерко, Желим да вам искрено захвалим на вашој посети Вашингтону. У духу пријатељства између САД и Републике Србије, најлепше вам упућујем захтев да обелоданите материјал који се односи на суђење и убиство Драже Михаиловића. Генерал Михаиловић играо је кључну улогу у спасавању стотине страних пилота током Другог светског рата, укључујући и америчке службе. Он и људи којима је командовао показали су изузетну храброст у одбрани наших пилота за време мисије "Халyард", тако да верујем да би у част и успомену на њега требало да се учине јавним околности његове смрти. Американци никада неће заборавити храброст и другарство Срба, посебно Драже Михаиловића показаног током Другог светског рата. Надам се да ћемо заједничким радом успети да едукујемо будуће генерације Американаца и Срба о нашем дугом историјском пријатељству како би опстало у годинама које долазе. конгресмен Тед По
- 2 коментара
-
- амерички
- конгресмен
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Коопредседавајући српског Кокуса у америчком Конгресу, конгресмен Тед По из Тексаса уручио је у среду 25. јула писмо премијерки Србије Ани Брнабић. У писму, часни господин По тражи да се објаве документа везана за суђење и погубљење вођи ЈВуО и четничког покрета Драгољубу Дражи Михаиловићу. Доносимо текст у целини: Драга премијерко, Желим да вам искрено захвалим на вашој посети Вашингтону. У духу пријатељства између САД и Републике Србије, најлепше вам упућујем захтев да обелоданите материјал који се односи на суђење и убиство Драже Михаиловића. Генерал Михаиловић играо је кључну улогу у спасавању стотине страних пилота током Другог светског рата, укључујући и америчке службе. Он и људи којима је командовао показали су изузетну храброст у одбрани наших пилота за време мисије "Халyард", тако да верујем да би у част и успомену на њега требало да се учине јавним околности његове смрти. Американци никада неће заборавити храброст и другарство Срба, посебно Драже Михаиловића показаног током Другог светског рата. Надам се да ћемо заједничким радом успети да едукујемо будуће генерације Американаца и Срба о нашем дугом историјском пријатељству како би опстало у годинама које долазе. конгресмен Тед По View full Странице
- 2 нових одговора
-
Митрополит Амфилохије писао Марковићу: Голгота Цркве у Црној Гори
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру.- 2 коментара
-
- митрополит
- амфилохије
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру. View full Странице
- 2 нових одговора
-
- митрополит
- амфилохије
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.