Претражи Живе Речи Утехе

“Црква Божија је непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни. Она је сама по себи тијело Христово а они који су на власти у Црној Гори, покушавају да оно што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, присвоје, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: Не дамо светиње”, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је служио данас, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, Свету архијерејску литургију у Цркви Вазнесења у Винићима под Острогом гдје су донијете мошти Светог Арсенија Сремца на поклоњење и укријепљење вјерном народу овога краја. Литургијску бесједу владика Амфилохије је почео свједочењем Христових апостола да је наша вјера заснована, како каже Свети апостол и јеванђелиста Јован, “на оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, што додирнусмо рукама својим, ријеч живота, то вам свједочимо”. Апостолско свједочење потврђује и Јеванђеље које описује да је Господ послије васкрсења дошао међу апостоле и рекао “Мир вам”. Пошто су се апостоли уплашили, Господ им каже да се не плаше него да повјерују јер се оно што су говорили пророци испунило и догодило, да не буду невјерни него вјерни. И апостоли потресени, испуњени страха и радости, поклонише се Господу који им обећа да ће послати Духа Светога који од Оца исходи да их утврди и притом се Господ вазнесе на небеса. “То је наша вјера хришћанска, оно што је суштина Цркве Христове, њене вјере која се свједочи кроз вјекове. Први свједоци те вјере су били Свети апостоли који су заједно са Њим ходили, слушали Његову ријеч. Дакле, они су свједоци живога Христа од Дјеве рођенога и Духа Светога, јединосушнога Оцу кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет и био погребен и васкрсао из мртвих и вазнио се на небеса и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”, бесједио је владика. На тој вјери и истини видљивој и опипаној, од свједока живих је, како је нагласио, саграђена Црква Христова, једна света саборна и апостолска коју и ми исповиједамо данас на свакој литургији. “И живи свједоци Њега васкрслога и вазнесенога на небеса су сви хришћани кроз вјекове, нарочито свети Божији људи”, додао је Архиепископ цетињски. Како је казао у име Христово и великих догађања из Његовог живота подигнути су широм свијета величанствени храмови који су посвећени не само онима који су били Његови свједоци, него и Њему, Његовом рођењ, васкрсењу и вазнесењу. Један такав је и овај мали храм у Винићима који је живо свједочанство Христовог вазнесења овдје са нама, нашим прецима и будућим покољењима. “И тако широм васељене то свједочење о Њему је потврђено милионима оних који се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога који су се сараспели Њему, који су васкрсли и васкрсавају и задобијају тај квасац вјечнога живота бесмртнога, очекујући Његов Други долазак. И ми који смо данас овдје сабрани, такође смо се свједоци Њега распетога и васкрслога и вазнесенога на небеса заједно са овим светим храмом и Светом литургијом.” Појаснио је да Света литургија свједочи све оно што се догађало са Христосом до данас, свједочи Његово крштење, распеће и Његово васкрсење и вазнесење, и она је наставак Тајне вечере на којој је Господ установио Тајну причешћа. “И наставља Црква Божја ту Тајну вечеру до ове Литургије и до литургија које су обављаају широм свијета. Наставља се Тајна вечера Христова и увијек изнова нови свједоци Њега распетога, васкрслога и вазнесенога на свим земаљски меридијанима”, рекао је владика. Господ је својим вазнесењем прославио нашу људску природу и, како је истакао, својим рођењем људску природу од смртне претворио у бесмртну, од пролазне у непролазну, и тако се људска природа вазнела на небеса. “Сјединио је небеса и земљу Господ својим богочовјечанским чином и дјелом, и човјека учинио бесмртним, вјечним бићем и показао да човјек се рађа овдје не за смрт и ништавило и пролазност, него за бесмртност и за вјечност, вјечни и непролазни живот. Велики Божији дар и велико Божије чудо које се наставља кроз вјекове до Другога Његовога доласка. Зато се ми поклањамо Њему и прослављамо све оне кроз које се Он прославио, свете Божје људе у свим земаљским народима па и у нашем народу”, казао је на крају архипастирске поуке Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије владика Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач и поручио да је Црква Божија непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни а она је само по себи тијело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Истакао је да су безбројни они који су кроз вјекове цјеливали Господа и у које се Он уселио а да међу њима посебно мјесто заузима Свети Арсеније архиепископ који је гоњен и прогоњен те се на њему остварило оно што је Христос рекао ако Мене гоне и вас ће прогонити. Подсјетивши на сва његова страдања и чудотворан пут његових моштију, Митрополит црногорско-приморски је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога, да својом љубављу, и до смрти и у смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима. “Ту вјечну љубав, боголику, христолику, богочовјечну, небеску љубав на коју нас је призвао Господ својим рођењем од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и својим распећем, васкрсењем и вазнесењем. Нашу људску природу од смртне преобразивши у бесмртну, подаривши нам тај квасац вјечнога живота кога примамо у Тајни светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.” Нагласио је да је Свети Арсеније са нама да и овај град духовно обнови, морално препороди, и да посвједочи и онима који су се отуђили од Бога и Цркве Божије, који су у наша времена убијали Његове насљеднике, свештенике, свештеномонахе, мученике наших времена на челу са свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), који су Бога прославили. “Ту је присутан заједно са њима и са Момишићким мученицима, што је велики Божији дар за овај град. Ништа значајније није могло да се догоди за просвећење овога народа и града од тог мучеништва”, казао је Митрополит. Коментаришући намјеру црногорске власти да отимају светиње, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: “Не дамо светиње”, Његово високопреосвештенство се помолио да они који су на власти престану да прогоне Цркву и да се врате светињи Божијој – Цркви Божијој, која овдје постоји вјековима, да се врате љубави према Богу и правој истинској љубави једни према другима: “Да не приклањају главу ономе што је пролазно и ништавно, земаљском богатству, коме се приклањају управо зато што су се родили у једном времену и одрасли у једној идеологији која је обоготворила човјека без Бога, коме је дах у носу, и обоготворила земаљска добра, па су и они остали једино везани за та земаљска добра и то и такво обоготворење.” Владика је оцијенио да они немајући разума и мудрости покушавају да и оно што је небеско, што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, да и то присвоје себи, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници. “У Црној Гори 50-60 година су били оскрнављени наши храмови, многи порушени, претворени у штале. Порушена је и светиња на Ловћену која је била у грбу Црне Горе. Замислите ви ту Црну Гору и власт црногорску која пљује на свој грб, гази га и руши, уништава! И то наставља да ради покушавајући и друге светиње да присвоји! Коме да их даје и шта са њима да уради!” Високопреосвећени је поручио да су те светиње које покушавају да отму Христове, светиње народа Божијег који овдје живи, светиње ове Црне Горе, али оне крштене, миропомазане Црне Горе, која је ходила путем Светога Јована Владимира. “Те Црне Горе се одричући и стварајући неку нову Црну Гору, непостојећу у историји, газећи Бога и људску љубав, браћу своју, они хоће да отимају светиње. Дај Боже и њима да Бог подари разума молитвама Светог Арсенија, Вукашина из Клепаца и свих других који су Христа посвједочили и њему се прињели на дар”, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Мошти Светога Арсенија, насљедника Светога Саве, у манастиру Вазнесења ће остати до вечерње службе која ће бити служена у 17 часова, наконе чега ће бити враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 25. јануара, са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Димитрија у Колашину. Звучни запис беседе Благословећи све сабране владика Амфилохије је казао да у овим богојављенским данима прослављамо Христово светло крштење у Јордану, када се открила најсветија тајна неба из земље, Бога и људи и људске историје, тајна Богојављења: „Јавио се Бог у кога ми вјерујемо, коме се клањамо, у чије име се крштавамо, за кога живимо који нас чека у Своје наручје вјечно. Није то неки далеки, непознати бог, него Бог који се јавио, дошао међу нас и постао као један од нас. Постао човјек, примио људску природу, родио се од Пресвете Дјеве за нас и наше спасење, људску природу преобразио, обновио силом Духа Свога Светога и учинио од човјека смртнога, бесмртно биће.“ У току Литургије владика Амфилохије је крстио и миропомазао нову слушкињу Божију Татјану истичући да је свако људско биће које су рађе на земљи, кроз Свету тајну крштења призвано на вјечни непролазни живот, те да је и Татијана, заједно са свима који су крштени, примила тај залог вјечнога живота – крстила се у Христа, у Њега се обукла: „Обукла се у хаљине вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота и од данас па ва вијек вијека, Татијана је вјечно, бесмртно биће. Њено рођење, и рођења свих који се крштавају, није само рођења од мајке, него ново рођење Духом Божјим и водом, рођење за вјечни за непролазни живот, што јесте смисао Светога крштења Божјега, смисао Цркве Божје, смисао јављања Божјега.“ Објаснио је да је смисао све људске историје да човјек од смртнога постане бесмртно, вјечно и непролазно биће, да се земаљско преображава у вјечно Царство небеско, закључујући да је то оно што носи Црква у својим њедрима и чиме она рађа и препорађа и на шта призива сва људска покољења: „То је оно што свједочи Црква кроз вјекове, та њена ријеч, истина, то њено свједочење је непролазно, вјечно и зато је Црква као заједница неразорива. Пропадају све заједнице друге, и све партије, и све идеологије и државе, а једина заједница која остаје вјечна непролазна, то је Црква Христова утемељена на ономе који је вјечан, испуњена огњем вјечне божанске истине, правде, љубави.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је та божанска вјечна истина посвједочена кроз вјекове безбројним душама крштеним који су живјели по заповијести Божијој и који су жртвовали себе за Христа Бога. Међу њима је и Света мученица Татијана коју данас прослављамо, а која је 226. године пострадала за Христа борећи се против паганства, као што се и ми данас боримо против паганства, лажних идеја и идеологија. Благословио је дјецу да од колашинских власти затраже да једна од главних улица добије име Патријарха Гаврила Дожића који се родио у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче, а који је са Светим владиком Николајем био током Другог свјетског рата у концентрациони логор Дахау. Митрополит је казао да се планира, ако Бог да, и изградња цркве изнад његовог родног села, која ће бити посвећена исповједнику Гаврилу патријарху српском, иако још није званично прибројан лику светих, а поводом 70 година од његовог упокојења (1950. године). „Он је најзаслужнији личност у Колашину. Велики страдалник, велики хришћанин, велики патријарх, а у исто вријеме велики човјек који је и Први свјетски рат и Други свјетски рат провео у затвору. Ријетки су такви у Црној Гори, у нашем народу. Нема већега од Патријарха Гаврила овдје у Колашину, Морачи, Ровцима и читавом крају, да не кажемо и шире. Зато је обавеза овог града, ако хоће да буде часни и честити град, да једну улицу посвети Светом исповједнику Гаврилу патријарху српском, дивном и великом свједоку Христовом.“ Говорећи о многим Божијим угодницима који су се жртвовали за вјечно непролазно Царство небеско, међу којима је и наш Свети косовски цар Лазар, Архиепископ цетињски је истакао да је опредјељење овога народа кроз вјекове управо то Царство небеско, због чега волимо и бранимо, и бранићемо Косово, које је црногорска војска својевремено и ослободила. Као велики проблем данашњице свуда у свијету, као и у Црној Гори, Митрополит Амфолохије је истакао дилему коју су имали сви владари кроз историју, којем ће се привољети царству: земаљском или Небеском: „Због земаљских власти многи су спремни да жртвују и Цркву своју, да отимају цркве. Ова наша власт је донела безбожни, антицрногорски, антицрквени закон да пљачка храмове“, рекао је владика. Подсјетио је да је овај Храм Светог Димитрија у Колашину грађен за вријеме краља Николе, али није грађен за њега и тадашњу државу, него је грађен Светом Димитрију за сабирање Божијег народа, за Цркву Божију: „И остао као такав до данас, као и сви други храмови. Која је то памет, па се још зове државна, да отима храмове?! Нигдје се то не догађа у Европи, сем у нашој Црној Гори“, казао је владика. Изразио је наду да ће се и црногорски властодршци, наша браћа, обољели од опаке болести брозоморе, излијечити и вратити часном крсту, Светоме крштењу и миропомазању. „Сви да се крстимо и будемо једна душа, једно тијело, једна света заједница Божија, Христова заједница, што јесте Црква која је призвана да рађа за вјечност, за вјечно људско достојанство“, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Високопреосвећени владика је обраћајући се дјеци која су дивно појала током службе, казао да они настављају да уче ону школу коју је учио Свети патријарх Гаврило Дожић, та да зато дивно поју. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас ће у 15 часова у манастиру Морача служити Молебан за одбрану морачко-ровачких светиња, а у 19 часова ће присуствовати светосавској академији у колашинском Дому културе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овакви дискриминаторски закони нигде у свету данас се не доносе, рекао је владика Јоаникије, у интервјуу за Новости. Ми ћемо наставити са мирним, грађанским и хришћанским отпором, јавно и свенародно сведочећи своје противљење злу које власт чини газећи слободу вере и основна верска права. Истовремено ћемо покренути све правне механизме који нам стоје на располагању да код домаћих и страних институција тражимо заштиту имовинских и осталих давностечених права свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Коначно, спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима. Овако епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), у интервјуу за "Новости", одговара на питања како ће формално изгледати борба за храмове СПЦ у Црној Гори и стрепи ли да ће све бити завршено за столом, без физичког заузимања светиња. * Да ли у свету, било где, постоји закон сличан овоме у Црној Гори? - У нашем окружењу не постоји. Сигуран сам такође да се овакви дискриминаторски закони у односу на вере више нигде не доносе. Он највише личи на револуционарне законе који су бољшевицима омогућили да опљачкају и присвоје храмове у Совјетском Савезу. Ако закон о слободи вероисповести оспорава било којој цркви право на имовину, и то насупрот Уставу и закону о својинско-правним односима, он не може бити прихватљив ни за једно цивилизовано друштво. То се данас нигде није могло догодити осим у Црној Гори, где један некрунисани аутократа влада пуних 30 година, у овој заробљеној држави, како су је већ назвали поједини западни аналитичари. * Које су ваше основне примедбе на тај закон? - Он једним параграфом омогућава држави да заобиђе Закон о својинско-правним односима и да, насупрот правном начелу о неповредивости свачије законите имовине, Цркви одузме све храмове и остала црквена здања, као и целокупну црквену имовину стечену до 1918. године. Истовремено нас лишава могућности да се, као други власници имовине, бранимо пред редовним судовима ове земље, где би онај ко нам оспорава имовинска права, у овом случају држава, сносио терет доказивања пред судовима. * Шта то практично значи? - Да неће бити доказивања да је нешто било државно него ће се само применити тај параграф, прекњижаваће се на државу уз скраћену процедуру. Догодиће се, заправо, гола пљачка под видом примене закона. Друга, не мање важна примедба је укидање правног субјективитета који је наша Црква имала у свим досадашњим државама, чак и у временима турске, па аустријске, а после и италијанско-нацистичке окупације, јер нас нови закон принуђава да се пријавимо као и новоосноване верске заједнице. * А последица је... - Насилнички удар на наша давно стечена права, на историјски континуитет и цело духовно и културно наслеђе које смо стварали кроз дуги низ прошлих векова. Осим тога, овај закон крши темељно уставно и цивилизацијско начело о одвојености Цркве и државе. Одвојеност утврђује слободу вере, обезбеђује Цркви верска и имовинска права, не спречава него поспешује сарадњу Цркве и државе ради добра грађана којима служе, а овде се ради о пљачки имовине, укидању већ стеченог правног субјективитета, демонстрацији државног анимозитета и насиља према најмногољуднијој цркви у Црној Гори. * Нема, дакле, ни речи о начелу одвојености Цркве и државе? - Не, него само о државном притиску, присвајању и насиљу. * Какав је однос државе Црне Горе према црквама и верским заједницама? Да ли је према свима исти? - Држава је према црквама и верским заједницама заузела дволичан, неискрен став. Са једне стране показала је "добру вољу" регулишући своје односе са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом путем већ потписаних уговора. Лепо је то што је држава претходно водила дијалог са тим верама и што су поменути уговори резултат коначног договора између државе и свих поменутих вера појединачно. * А са Српском православним црквом? - Држава није показала никакву намеру да сличан уговор потпише са нашом Црквом, није било ничега што би се могло назвати дијалогом са њеним епископијама у Црној Гори, нити са Патријаршијом у Београду. Уместо тога, наша Црква од стране власти Црне Горе деценијама трпи увреде и лажне оптужбе. Ако се боримо за своја елементарна права, то власт карактерише као антидржавну делатност. * Однос црногорске власти према СПЦ може се видети и по Закону о слободи вероисповести... - Да, то је закон против Православне цркве. Донесен је са злом намером, уз многобројна кршења уобичајене процедуре, без дијалога са већинском црквом којој припада више од 70 одсто грађана Црне Горе, и наметнут злоупотребом власти и њене већине у Скупштини. Укратко, у Црној Гори се не може говорити о благонаклоном и цивилизованом односу према верама нити према религији уопште. Ако се зла воља власти на овакав начин манифестује према већинској цркви која је у току прошле године прослављала осам векова од свог оснивања, шта данас или сутра могу очекивати друге вере? * Како ви после доношења овог закона гледате на садашње односе међу верама у Црној Гори? - Мултиконфесионалном складу у Црној Гори највише доприносе традиционалне вере, и суштински је важно да се већ постојећи, добри односи међу верама још више унапређују. Држава је доношењем овог закона, који Српску православну цркву ставља у неравноправан положај у односу на друге вере, учинила оно што никако није добро за мултиконфесионални склад. * Како ће се, кад је то у питању, понашати СПЦ? - Ми ћемо, без обзира на такво понашање државе, неговати традиционално добре односе са другим верама. По Уставу Црне Горе, држава треба да обезбеди подједнака права и слободе за све вере, да све оне буду равноправне, а у овом случају је, кршећи свој устав, произвела вапијућу неравноправност међу њима. То ниједна држава не сме да чини, посебно не она којој је стало до мултиконфесионалног склада. * Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем? - Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду. Молитвом против спорног Закона о вероисповести * Поставља се питање зашто, на пример, није бацио анатему на Мила Ђукановића, а одржао је опело Влади у Србији због КиМ? - Ваљало би се, нарочито у овом тренутку, присетити тога колико је митрополит "попио" псовки и увреда у Црној Гори као архијереј и носилац светосавске и косовске идеје док је овамо васкрсавао веру, градио и обнављао на стотине светиња. Ваљало би се присетити његових заслуга за српски народ од Косова до Јужне Америке и за целу Српску православну цркву, а не да све то занемаримо и да га оцењујемо само по његовим повременим, мање или више, оштрим изјавама. Ако нам је Црква на срцу, онда морамо уважити и њене часне и верне служитеље као што је наш митрополит. У овом тешком моменту најмање су нам потребни интриге и цинични приговори. СВЕНАРОДНИ ОТПОР *Могу ли огромну народну енергију да искомпромитују опозициони политичари који се појављују као дежурни бранитељи српства у Црној Гори? - Уз сав оправдани опрез према свим политичарима из различитих странака, ми не желимо да им оспоримо право да као и остали верници учествују у свенародном отпору овој неправди коју су нам власти Црне Горе приредиле. Ми ћемо настојати да наша даља борба за право и правду буде искључиво црквеног карактера, нећемо дозволити никакве злоупотребе и, истовремено, нећемо искључивати никога ко жели да буде са нама, да се на ненасилан хришћански начин супротстави овоме злу. Ових дана са нама су у храмовима и на улицама били људи који различито мисле о многим важним питањима, али смо сви били јединствени у заједничком осећају за веру, светињу и правду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка