Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'америка'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година. Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем. Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља. Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују. Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница. Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”. На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде. Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа. Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна. Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо. Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима. https://mitropolija.com/2023/06/20/o-gojko-perovic-amerika-zemlja-ljubaznih-ljudi/
  2. Занимљив дуел на Балкан инфо. Занима ме шта мислите о овоме, ко је у прави и зашто, ко по вама има боље аргументе, ко је реалнији, итд? Имам свој став о свему и рећи ћу, али прво бих волео да чујем остале.
  3. Сједињене Америчке Државе више нису у стању да конкуришу Русији и Кини истовремено, због чега може да се говори о формирању триполарног света, сматра историчар и предавач на Универзитету у Монтреалу Самир Сол. Он је за лист „Девоар“ изјавио да САД покушавају да се супротставе растућем утицају Кине која се одавно претворила у покретача светске економије и постала водећи партнер десетине земаља. Сол сматра да то ставља прекоокеансе суседе у неповољан положај, јер не могу да понуде ништа сем статуса кво. У исто време, Русија, коју је „Запад одбацио“, проналази све више предности у јачању сарадње и зближавању са Кином, истиче аутор и додаје да то Сједињеним Америчким Државама улива страх од „формирања велике Евроазије“ која ће ставити тачку на доминацију Американаца. Како је рекао, неспособност Вашингтона да се истовремено супротстави двема силама омогућава да се говори о крају униполарног света. Закључак Сола је да је мало вероватно да ће у наредних неколико година Москва и Пекинг „учинити услугу“ Америци и решити да се раздвоје. Напротив, управо ће „троугао“ дефинисати ред на светској сцени и подређивати догађаје на Блиском истоку, у Европи и другим регионима својој логици, закључује историчар. Крај униполарног света: Америка губи статус светског хегемона? RS.SPUTNIKNEWS.COM Сједињене Америчке Државе више нису у стању да конкуришу Русији и Кини истовремено, због чега може да...
  4. Konacno reakcija demokratske Amerike na bezdusnu represiju ruske policije protiv mirnih demonstranata koji izrazavaju svoje nezadovoljstvo hapsenjem opozicionog lidera , zrtvu trovanja po nalodu drzavnih organa Rusije. Amerika ujedno poziva Rusiju da se ponasa u slkadu sa demokratskim pravilima i da ne tuce demonstrante vec da ih ubija sledeci svetao primer americke demokratije ... http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_01///757z468_SADNAVALJNI2301.jpg Политика Online - Америка осудила руско поступање са демонстрантима на протестима подршке Наваљном WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН – САД најоштрије осуђују употребу грубих тактика против демонстраната и новинара овог викенда у градовима широм Русије, саопштио је данас Стејт департмент. „Стални...
  5. Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка
  6. На Русија Инсајдер је објављен овај део из целог разговора пре неких 20 дана на сведском фестивалу студената у Русији. На овом фестивалу је Путин говорио о претњи коју вештачка интелигенција и био-инжењеринг може да буде за човечанство. Преведох ова 2 минута, за оне који имадоше паметнија посла и не говоре енглески Путин: Погледајте шта се дешава у свету? Индија наш сусед са леве стране има 1.2 милијарде становника, Кина има 1.5 милијарди становника. Сједињене Америчке државе примају све више имиграције и колико сам ја разумео белачко хришћанско становништво је већ мањина. Овај момак поред: Наравно Путин: Ви кажете наравно, али тај однос се скоро променио. Бели Хришћани су постали мањина, мање од 50% становника данас. Зашто говорим да је свет такав и да пролази кроз озбиљну драстичну промену? Не говорим да је добро или лоше, само да се глобалне промене дешавају. Рекли сте да је Русија огромна територија, она то јесте од западне до источне територије ако је погледамо видимо да је евроазијска географски. Али што се тиче културе и језичких група. Ово је непобитно европски културни простор, јер га насељава народ који носи европску културу. Говорим о овоме, јер морамо да заштитимо своју културу. Да би остали значајан центар у свету, не говорим то у војном или неком другом смислу. Већ да не можемо да делимо све на етничке групе, не смемо да гледамо прошле конфликте нпр. рат између Русије и Француске 1812-1814 године, већ да гледамо будућност и пратимо заједнички пут. То је начин да сачувамо овај велики простор и носиоце европске културе као глобални центар када се разговара са Азијском страном, Америчком страном. Ако се овако не деси, то ће означити поделу на удружене мале квази нације које ће временом изгубити свој значај у глобалном смислу. Очувати европску културу, не значи уништити је. Ако је очувамо, то ће бити наша велика предност. Такође је битно за развој човечанства јер говоримо о значајном глобалном центру културе и цивилизације.
  7. Сједињене Америчке Државе повлаче се из светске организације за заштиту историјске и културне баштине, Унеска, због неслагања око односа према наслеђу које се налази на палестинским територијама, јављају агенције. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху најавио да ће Израел повући сличан потез. Одлука САД да се повуче из Унеска представља губитак за породицу УН и мултилатерализам, саопштио је Унеско. Стејт департмент је обавестио генералну секретарку Унеска Ирину Бокову у вези са америчком одлуком да се повуче из те организације и успостави сталну посматрачку мисију при Унеску, саопштио је Стејт департмент. Припремила Сања Љубисављевић Вашингтон наводи да ова одлука није била лака, као и да осликава америчку бригу за стање у овој организацији, потребу за реформама Унеска и константан антиизраелски однос те организације. "Изражавам дубоко жаљење због одлуке САД да иступи из Унеска", навела је Ирина Бокова. Неколико сати пошто је Стејт департмент најавио повлачење САД из Унеска, сличан потез најавио је и израелски премијер Банјамин Нетанјаху, који је министарству спољних послова наложио да "припреми терен за повлачење израелских дипломата" из те организације. "Ово је храбра и морална одлука, јер је Унеско постао театар апсурда. Уместо чувања историје, Унеско је прекраја", рекао је Нетанјаху, а преноси израелски дневник Хаарец. Израелски амбасадор у Унеску Кармел Шама Хакоен изјавио је да би и Израел требало да се повуче из Унеска уз оцену да та организација УН делује против Израела. "У последњим годинама Унеско се трансформисао у бизарну организацију која је изгубила свој професионални пут зарад политичких интереса одређених земља", рекао је амбасадор, пренели су израелски медији. Стејт департмент је навео да САД желе да остану укључене у рад у Унеску као посматрач и на тај начин допринесу важним питањима којима се бави та организација. Америка ће из Унеска иступити 31. децембра, наводи Стејт департмент. Американци су, још 2011. године престали да уплаћују средства у буџет Унеска у знак протеста због примања Палестине у пуно чланство у тој организацији. Од тада, "дуг" САД према Унеску достигао је 542 милиона долара. Администрација председника САД Доналда Трампа у предлогу буџета за наредну фискалну годину није имала ставку која предвиђа могућност укидања рестрикција на финансирање Унеска, наводи АП. Позивајући се на неименоване америчке званичнике, АП преноси да се Трампова администрација већ месецима припремала за могућност напуштања Унеска, што је Вашингтон данас званично и саопштио, те додаје да ово није прва таква одлука САД. Агенција тврди да се очекивало да ова одлука буде објављена до краја ове године, као и да је неколицини дипломата који су именовани на функције у мисији САД при Унеску летос речено да је све на чекању и саветовано им да потраже друге послове. У агенцијском извештају се подсећа да су се САД током осамдесетих година 20. века повукле из Унеска, а поред лошег управљања наведени су и политички разлози, да би се потом вратиле у чланство 2003. године. Портпарол Кремља Дмитриј Песков рекао је агенцији Тас је излазак САД из Унеска тужна вест. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова изјавила је да одлука америчког руководства да се САД повуку из Унеска погоршава ситуацију по ову организацију, као и да је та одлука за жаљење.
  8. ИГУМАН СЕРАФИМ ГОВОРИ О МОНАШТВУ У АМЕРИЦИ A+ A- Манастир Светог Крста у Западној Вирджинији постао је један од најбрже растућих монашких обитељи Руске православне заграничне цркве. Дописници за односе са јавношћу провели су седмицу дана живећи међу монасима како би могли боље разумјети монашки живот. Читалац Петар Лукианов састао се са игуманом манастира, о. Серафимом (Воепел), у вези интервјуа о начину приступања у манастир, као и духовном утицају који манастир има на ходочаснике. - Пошто сам седмицу дана провео са монасима у овој светој обитељи, не могу а да не примијетим огромно присуство младих искушеника и монаха. Тешко је повјеровати да се толико младих људи одлучило придружити животу у манастиру у земљи као што је наша, гдје је све у изобиљу и гдје је живот веома удобан. Због чега тако много младића напуша свјетовни живот и бјежи у манастир? У једну руку то што говорите јесте истина. Јако пуно младића се придружује манастиру, мада, са друге стране, погледајте величину Сједињених Америчких Држава. Да је ово заиста хришћанска држава имали бисмо на стотине манастира. Када погледам наше савремено друштво, луксуз и изобиље у ком живимо, изненађен сам да било ко може пронаћи свој пут мимо монашког живота. Наша омладина се одгаја у друштву које је развило потрагу за задовољствима до степена који је нечувен у било ком претходном друштву. Чини ми се да чак ни пагански Рим не може ни свијећу држати за неке ствари које се данас дешавају у нашем друштву. Погледајте само корупцију која путем интернета слободно улази у домове. Погледајте употребу дроге у нашим основним школама и забрињавајући степен промискуитета који налазимо међу средњошколцима и студентима. Погледајте тако висок проценат разведених бракова и тужан утицај који он има на дјецу. Већина наше омладине је заиста у потрази за нечим вишим, нечим што је духовније, али нема ко да их води тако да једноставно слиједе већину. Послије одређеног времена, неки од ових младих људи постају преморени и засићени овом потрагом за задовољствима, док расте њихова глад за нечим дубљим, када се окрећу Богу свим својим срцем, својим сломљеним и потамњеним срцем. А Бог, који је посадио ову жељу у њихова срца, долази по њих као отац по свог блудног сина. Он их прихвата широм раширених руку, Он их прихвата и зацјељује њихове ране тјешећи их својом милошћу. Затим кроз покајање Он их води путем који је Он одабрао за њих, а тај пут често је пут монаштва. - Као духовни отац обитељи, шта гледате код оних који желе да се придуже манастиру? Највише од свега ми тражимо дух искрености, понизности и покајања. Мушкарци улазе у монашки живот зато што изнад свега осталог траже Бога, али на који начин они долазе на ово мјесто током свог духовног путовања највећим дијелом је специфично за сваког човјека. Неки долазе из побожних породица гдје су још као дјеца били учени да се моле и да одлазе на службе у цркву. Одабир монашког живота за ове младиће изгледа сасвим природно. Други долазе из породица гдје ништа нису знали о Богу. Никада нису ишлу на службе у цркву и слиједили су врло свјетован животни стил. Ови људи понекад достижу фазу када схвате да нешто није у реду, да нешто недостаје и они почињу искрено тражити дубље и истинско значење и сврху свог живота. У овом искреном тражењу и покајању ми тражимо кандидате. - Можете ли објаснити на који начин се неко може придружити манастиру Светог Крста? Прије свега треба написати писмо у ком ће навести податке о себи, свом образовању, радном искуству, а посебно о свом духовном развоју. Онда би га ми охрабрили да дође у посјету и остане у манастиру неколико дана, те разговарамо о његовом могућем позиву. Ако овај почетни контакт прође добро, онда тражимо од његовог парохијског свештеника или духовника писмо препоруке. Затим би услиједиле дуже посјете, можда пар седмица или мјесец дана. Ако све прође добро онда му одобравамо да дође у манастир као кандидат. Након неколико мјесеци проведених као кандидат, он би добио благослов да носи црну мантију за вријеме црквених служби и обједа. Након још пар мјесеци, уколико све прође добро, он би се писмено обратио епископу Георгију са молбом да постане искушеник. Уколико епископ да благослов, он се облачи као искушеник са мантијом, појасом и камилавком. Након тога он ће носити своју монашку одежду читав живот. Након три године искушеништва, он се обраћа молбом да постане расофорни монах. Ако његова молба буде прихваћена епископ врши постриг и облачи га у расу и клобук. Након одређеног временског периода (ово може да варира од неколико мјесеци па доживотно), расофорни монах може упутити молбу да положи пуни монашки завјет и да буде постриган у малу схиму. Ако се његова молба прихвати онда у прелијепом обреду у ком он улази у цркву одјевен у бијелу одору крштења даје завјете пред епископом, врши се постриг, добија ново име, и одијева се у пуну монашку одору, мантију, подрасник, парамон и клобук. - Који су то неки од изазова са којима се придошлице суочавају по доласку у манастир? Можда је највећа потешкоћа придошлицама у манастир она врста самопожртвовања која долази од живота у заједници. Ако човјек истински тражи Бога онда ће му ријечи нашег Спаситеља бити изазов: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде." Без тог умирања себе, ове понизности, он неће бити у стању да остане у манастиру. - Које су неке од највећих заблуда које људи имају о манастиру Светог Крста и монашком животу уопштено? Многи људи мисле да су монаси живи светитељи, анђели у тијелу, али ово напросто није тачно. Монаси су људи који су позвани од стране Бога да буду као анђели, који изнад свега траже Бога и клањају Му се. Монах се бори да, уз Божију помоћ, буде човјек од молитве и човјек од вјере. Монах је само човјек. Чак иако је позван од Бога да буде као анђео, монах доживљава падове али устаје и поново се враћа на свој пут. Овај процес пада и устајања представља духовну борбу кроз коју монах иде на свом путовању ка јединству са Христом. - Требали бисте бити духовно слијепи када не бисте уочили да се свијет око нас неконтролисано отео контроли. Секуларизам, модернизација и либерализам изједају хришћанске коријене ове велике нације и многи од нас се осјећају безнадежно. Укључите било који канал са вијестима и видјећете да постоји нека врста скривеног прогона Хришћана. Ђаво је паметан у својим нападима на оне који исповиједају Христа, и иако ријетко видимо отворено насиље, борба сасвим сигурно бјесни. Сматрамо да је све теже молити се зато што се проблеми овога свијета сваљују на душе православних Хришћана. Провевши неколико дана на овом светом мјесту, човјек нема жељу да се врати у свијет, зато што душа чезне да буде са Богом, и тешко је одржати однос са Христом у секуларном свијету. Који савјет дајете ходочасницима приликом њиховог одласка у свијет? Да ли је могуће одржати монашки дух живећи у секуларном свијету? Нажалост оно што говорите је тужна истина. Савремени свијет је постао непријатељски расположен према правом хришћанском животу. То осјећамо чак и унутар манастира. Искрени модерни Хришћани морају потражити уточиште у молитви, литургијској и властитој. За ово нема замјене. Ако се свакодневно не молимо из нашег срца, онда ћемо бити поражени. Понекад модерни Хришћани мисле да је духовни живот само још један од програма самопомоћи који могу испробати, што је потпуно нетачно. Православни духовни живот представља везу између Богочовјека Исуса Христа, Створитеља свега. Духовни живот представља улазак у Његово присуство, гдје понизношћу и покајањем тражимо Његову милост и руковођење. Без тога нећемо имати снагу и мудрост да се одупремо снажном заводљивом секуларном свијету око нас. - Понекад као православни Хришћани ми осјећамо као да нисмо од овога свијета и да ту не припадамо. Како би требали реаговати на промјене које се дешавају око нас, посебно на разне и растуће успјешне либералне и напредне покрете, а без да изгубимо себе и наш унутрашњи духовни мир? Разумијем и дијелим вашу бригу, али једини одговор је онај који је дао св. Серафим Саровски: "Тражите мир Божији у свом срцу и хиљаде душа око вас ће се спасити." Ви као индивидуални православни Хришћанин не можете промијенити правац у ком свијет иде, али можете промијенити себе. Али заправо, лакше је размишљати да се промијени свијет него да покушамо промијенити себе. Ако видимо да је свијет око нас све више испуњен мржњом, онда морамо покушати да волимо; ако видимо да свијет трчи за материјалним добрима и задовољством, онда ми морамо покушати да живимо једноставним животом; ако видимо да је свијети постао преокупиран тјелесним стварима, онда ми морамо покушати да будемо чисти и чедни. Унутрашњи мир који нам Христос даје није свјетовни мир. Он не зависи од одговарајућих друштвених услова или еколошких фактора. Рани Хришћани би мирно ушетали у арену појући химне када би их лавови нападали. У житијама раних мученика читамо изнова и изнова како су пролазници, па чак и римски војници, бивали преобраћени у Хришћане видјевши чврсту вјеру и мирну одлучност ових раних мученика. Превод са енглеског Д. П. 27 јануар 2014 год. Извор: хттп://бѕзтеџ.блогспот.цом/2010/09/аббот-серапхим-дисцуссес-монастицисм-ин.хтмл&нбсп; Манастир Лепавина
  9. ПИСМО ИЗ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, ЗАМИРОТОЧИЛА ФОТОГРАФИЈА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА Помаже Бог, оче Гаврило и драга братијо манастира Лепавина! Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Зовем се А. ДЈ. и Божијом милошћу сам чтец у цркви (подаци познати уредништву) у држави Орегон у Северној Америци. Пре свега бих желео да се од срца захвалим оцу Гаврилу и целој братији на њиховим молитвама и што су ми даровали књигу „Чуда Пресвете Богородице Лепавинске“, као и Њену икону. Сада ћу вам испричати једно чудо Божије које се десило у мојој кући. Пролазили смо кроз нека искушења те сам замолио оца Гаврила да ми пошаље икону Пресвете Чудотворне Мајке Лепавинске. Он је то срдачно урадио, као и увек, желећи свима да помогне. Добивши икону молио сам се над њом да ме то искушење, које је било веома опасно, прође. Молећи се Пресветој Мајци Лепавинској и уз помоћ молитава оца Гаврила и свештеника М. то искушење је, хвала Богу, прошло. Затим, можда седам дана после тога, када сам одлучио да очистим кућу и бацим све непотребне ствари, приметио сам да је портрет патријарха Павла промироточио. Тај портет сам непосредно по упокојењу патријарха, којег сам иначе веома волео и поштовао, испринтао са компјутера и урамио. Држао сам га у соби испод икона. Једном сам мајци рекао да бих желео да заменим тај портрет за неки у боји, пошто је тај црно-бели. Она се није сложила са тим, рекавши: „Нека, немој да га склањаш, нека стоји“. Тако сам и урадио. Затим, као што рекох, чистећи собу можда пре две седмице приметио сам да су из патријарховог портрета изашле капље мира. Било их је неколико на дну портрета и још неколико испод патријархових очију на лицу, тј. једна се слила из ока и зауставила на сред лица. Видевши то, одмах сам обавестио свог надлежног свештеника оца Н., који ми је рекао да портрет донесем у цркву. Донео сам у цркву и отац Н. је прво погледао а затим целивао и рекао да портрет ставим одмах до икона на почетку цркве, да би и други видели то чудо Божије и прилазили са страхопоштовањем нашем блаженопочившем патријарху. Слава Богу. Патријарх је одувек мирио браћу и због тога га многи сматрају апостолом мира. Такође је живео јеванђелским животом и увек напомињао да будемо људи. И заиста, када се патријарх родио сви су се радовали а он сам је плакао, а сада нам је свима жао што је отишао, али патријарх се радује и својим чудима од Господа нашега Исуса Христа показује да нас није напустио и да је заувек са нама. Помените ме, браћо, грешног у молитвама својим. Чтец А. Дј. дана Господњег 23. маја 2013. године Извор
×
×
  • Креирај ново...