Претражи Живе Речи Утехе

Срби га не памте... Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941 Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања"V-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стрељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Други светски рат затекао га је у Крагујевцу где је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили све питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, Врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. У исповести за ревију Исток, лета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке! Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Умро је... Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса. Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било у Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тао, где ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом. Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успео је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успело ниједном цивилу. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нису могли да верују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“. Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата и професор философије на Православном богословском факултету), и четворо унучади. Извор: Србија Данас Опрема текста: постављач теме

Његово Блаженство Патријарх румунски Данило осветио је реплику круне кнеза Светог Стефана Великог, за кога је Блажењејши рекао да је „симбол вере, јединства и достојанства румунског народа“. Он је даље казао да Православна Црква Румуније високо вреднује дело Светог Стефана у одбрани хришћанске вере. „Свети Стефан Велики није био само бранитељ Молдавије, већ и свега хришћанства. Он је рекао 1475. године: ‘Ако Молдавија падне, ова вратница хришћанства, цело хришћанство биће у опасности’.“ Патријарх је истакао и његову одбрану хришћанске вере од турских претњи, што му је донело епитет „бранитељ вере и Христа“. Чин освећења је одржан у капели Светог Георгија у патријарховој резиденцији у Букурешту у присуству игумана манастира Путне. Изглед, размере и материјал коришћен за реконструкцију круне изабран је према изображењима њега за његовог живота на фрескама, као и на Четворојеванђељу из 1473. године и на његовом заветном приказу у Воронецу 1488. године. Круна је изграђена у Букурешту у сарадњи са знаменитим историчарима и стручњацима за хералдику и средњовековну уметност. Круна је постављена на гроб Светог Стефана у манастиру Путни поводом празника Успења Пресвете Богородице (по н.кал.) којој је овај манастир посвећен. Иначе, круна ће заувек бити изложена у музеју овог манастира заједно са мачем (реплика), крстом (1503.г.), кадионицом (1470.г.), рипидон (1427) и другим предметима који припадају Светом Стефану Великом. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Предстојатељ Руске Цркве освештао је цркву у част Теодоровске иконе Матере Божје у манастиру Светих новомученика и исповедника руских у Алапајевску. У седму недељу по Духовима, 15. јула 2018. године, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил и стални чланови Светог Синода Руске Православне Цркве стигли су у град Алапајевск у Свердловској области, где се у оквиру Царских дана који се одржавају у Митрополији екатеринбуршкој, организују спомен догађања посвећена 100-годишњици подвига велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне и монахиње Варваре и свих с њима пострадалих кнезова царске крви. Предстојатељ Руске Православне Цркве посетио је манастир Светих новомученика и исповедника Руске Цркве (Епархија каменска), изграђен поред Нижње-Селимског рудника, где су у ноћи 18. јула 1918. године живи бачени велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова, монахиња Варвара (Јаковљева), велики кнез Сергеј, царске крви кнезови Јован, Константин и Игор Константинович, и кнез Владимир Палеј и Фјодор Ремез. Његова Светост Патријарх г. Кирил је савршио обред великог освећења цркве у част Теодоровске иконе Матере Божје Богородице у манастиру и началствовао Литургијом у новоосвећеној цркви. Изградња храма је отпочела 2008. године, трајала је 10 година и завршена у години обележавања 100-годишњице мучеништва преподобномученица Јелисавете и Варваре. Иза олтара храма налази се рударски шахт у којем су мученичком смрћу окончали Јелисавета, Варвара и алпајевски мученици. У храму се налазио ковчег са моштима преподобномученице Јелисавете донет из манастира Марте и Марије у Москви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије;Ммитрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Богослужењу је присуствовао представник председника Путина у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов, први заменик губернатора Свердловске области А.В. Орлов и друге високе државне личности. Међу верницима налазило се троје чланова царске породице Романов. Свјатјеши Патријарх је произнео молитву за мир у Украјини, а на крају богослужења посебно је поздравио украјинског предстојатеља, митрополита Онуфрија, и пожелео помоћ Божју у превладавњу садашњих искушења, честитао му предстојећу јубиларну прославу 1030-годишњице крштења Кијевљана, с молитвом Господу Цркве да ће „сачувати своју православну веру и остати верни светом предању свете Православне Цркве“. По завршетку богослужења одржана је литија с ковчегом с моштима велике кнегиње Јелисавете до рудника у којем су настрадале преподобномученице Јелисавета и Варвара с другима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У Недељу месопусну, 11. фебруара 2018. године, на празник Преноса моштију светог Игнатија Богоносца, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његово Преосвештенство господин др Јован, умировљени Епископ нишки, служио је свету Литургију, у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, уз саслужење једанаесторице свештеника и четири ђакона. На светој Литургији је певао црквени хор „Свети Јован Крститељ”. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Литургије, Епископ Јован је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Драгољуба Мајсторовића из Будисаве. У продужетку свете Литургије, Владика Јован је освештао темеље параклисâ при храму Покрова Пресвете Богородице, посвећених светим женама, светој великомученици Марини и преподобној матери Параскеви. Извор: Епархија бачка View full Странице