Претражи Живе Речи Утехе

Нејасна и штура правила старијих издања Правописа довела су до конфузије и неуједначености у писању имена светитеља и назива богомоља, док новија издања нуде јасне нормативе које морамо поштовати да би очували тачност и јасноћу у језику. Недоумице и грешке у писању имена верских објеката који у свом називу садрже именицу попут “црква”, “манастир”, или “храм”, заједно с именом светитеља, последица су тога што у старијим издањима Правописа није било довољно прецизирано како треба писати велико почетно слово верских објеката. Међутим, нова издања Правописа Матице српске, јединог званичног нашег правописа, тек од 2010. године нуде јасна правила. Кључна измена у новим издањима је да се именице "црква", “манастир”, “храм” и слично пишу великим почетним словом када су неодвојиви део назива богомоље, без обзира да ли су прва реч у називу. Ово правило се односи и на атрибуте попут "свети", “блажени, “хазерети”. Дакле, исправно је Свети Фрањо Асишки, Блажени Јеролим, Хазрети Алија… А када израз као целина има карактер властитог имена, онда Називи цркава, храмова и манастира треба да се пишу као: Црква Светога Марка, Храм Светога Саве, или Манастир Успења Пресвете Богородице. Ове именице нису изостављиви део имена, као што се може видети из конструкција као што су “Био сам у Храму Светог Николе”, “Литургија у Цркви Светог Василија Острошког” или “Литија креће испред Цркве Вазнесења Господњег”. Нормативе које нуди Правопис не треба мешати са црквеним правилима у обраћању свештенства и монаштва. Претходна правила су се само наслућивала на основу старијих издања Правописа у којима је било уопштено назначено да се имена грађевина, објеката и споменика увек пишу великим почетним словом, као што су “Бели двор” или “Споменик Незнаном јунаку”. Међутим, нова правила сада јасно дефинишу ове појмове. Једна од најчешћих грешака које се праве јесте коришћење неодговарајућег падежа уз именице “црква”, "манастир", или “храм”. Исправно је рећи "Црква Светог Марка" уместо "Црква Свети Марко", како се може чути у неконвенционалној конверзацији. Још једна честа грешка је коришћење исказа “Велике вредности је Црква Свети Марко”. У овом случају, уместо “Свети Марко”, треба користити генитивни облик имена светитеља: “Црква Светог Марка”, јер црква се не зове Свети Марко, већ је посвећена Светом Марку. Важно је да пратимо и поштујемо правила писања имена светаца и назива верских објеката, како бисмо избегли честе грешке и очували тачност и јасноћу у језику. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21687/kako-se-pise-ime-sveca-verskog-objekta

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога. Али истински се треба бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен. Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха. Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош. Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље. Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља. Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх. Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати. Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити. crkva.net

Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска

У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда. Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска