Претражи Живе Речи Утехе

Пријатне, љубазне, особе увек спремне да помогну другоме, увек на услузи, често су врло пожељне у друштву. А зашто и не би када су врло корисне и воле да раде за туђи грош. Али зашто то раде и када је на њихову штету, одакле потиче та потреба да другима угоде, шта их мотивише и покреће? Када нешто желимо да радимо то значи да то радимо слободном вољом. Сами одлучујемо када ћемо нешто урадити, када нећемо, у којој мери ћемо урадити нешто за драгу особу и осећамо се добро урадили то или не, јер се осећамо добро са својом одлуком. Али када то радимо увек, преко сваке мере, кад је то на нашу штету, а при том осећамо дужност да то радимо или кривицу када то не урадимо, тада не можемо говорити о слободи, већ о неком морању, то више није жеља већ потреба, јер се без тога не може. Ту је под одређеним видом присутна присила. Шта је то што присиљава? Углавно постоји неко несвесно ирационално уверење које подстиче морање. Рецимо, страх може бити прилично снажан мотив и то страх од одбацивања. Ирационално уверење у овом контексту било би да нас нека особа неће одбацити уколико будемо чинили све за њу. Ако јој угађамо, помажемо јој да изврши неку своју обавезу, идемо тамо где она жели, радимо све што тражи од нас, али и онда када не тражи већ само наслућујемо шта би желела. Особа која у свему или макар у већини ствари угађа другима по правилу не испуњава своје жеље, занемарује их и замењује туђим. Сопствене жеље јој нису важне, важније су су жеље других. То да њене жеље нису важне је главно ирационално уверење на ком почивају друга уверења и корен је ,,морања“. Жеље су знак живота, јер оно што нас често и оџава у животу или у изузетно тешким ситуацијама јесте жеља за животом, зато све друге жеље извиру и увиру у ову основну. Када сматрамо да наше жеље нису важне ми заправо сматрамо да ми сами нисмо важни. А ако као особе нисмо важни (себи а онда и другима) онда се на то природно надовезује страх од одбацивања, јер неважна особа и јесте подложна томе. Супротно од тога је да важну особу нико неће одбацити (што је такође ирационално). Било како било логика је ,,ако сам неважан онда ће ме неко и одбацити, а да до тога не би дошло ја ћу угађати у свему и зато иако сам суштински неважна особа ја ћу изазивајући пријатност другима спречити могућност да ме одбаце“. Императив угађања неће нестати уколико радимо супротно тако што другима никада нећемо угађати. Тај унутрашњи императив је наш, на то нас не присиљавају други већ ми сами себе, како наш највећи страх не би био остварен. Зато је потребно заћи у себе, у најинтимнији простор свог бића и поразговарати са собом. Шта је неопходно рећи? Нико није неважан као особа, као биће. На крају крајева ко уопште одређује тај критеријум важности. Ако никоме другоме човек је важан самом себи, независно од других. Ако сам себи важан онда сам и вредан као биће, и ту вредност човековог бића не може нико и ништа умањити, јер је само по себи вредно, само зато што је рођено и постоји. Када то са собом рашчистимо онда нам неће бити тако важно да у свему другима угодимо. Ако и наиђемо на особу која заиста то захтева јер ће нас у супротном ,,одбацити“, тј. неће желети блискост са нама, биће нам јасно да нам та особа и не треба. Шта ће нам особа којој су важне само њене жеље. Ослобођени страхова у могућности смо да себи дамо слободу да бирамо када, како и колико ћемо нешто радити за друге. То ће бити наш искрени дар заснован на слободи и љубави. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/28/robovanje-drugima-imperativ-ugadanja/

Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом на Празник обрезања Господњег и светог Василија Великог 14. (1) јануара 2021. године. Епископу је саслуживао архимандрит Варнава (Дамјановић). Звучни запис беседе У току свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије извршио је чин сједињења у брачну заједницу г. Срђана Милића и гђу Милијану Галић. Послије свете Литургије Владика је поучио присутне вјернике и данашње младенце значају данашњег Празника и њиховог будућег заједничког живота. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недјељу 18. по Духовима, када наша света Црква прославља преподобног Харитона Исповједника, Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску литургију у Храму Свете преподобне Петке Параскеве, у Баткуши. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намјесник брчански протојереј-ставрофор Драган Ћирковић, протојереј-ставрофор Илија Филиповић, протођакон Славољуб Милошевић, ђакон Милан Михајловић и ђакон Остоја Дикић. У току свете литургије ђакон Остоја Дикић рукоположен је у чин свештеника. Након литургијског славља Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански г. Фотије, освештао је просторије светосавског дома у порти храма Свете Петке у Баткуши. Овај светосавски дом је подигнут добровољним прилозима мјештана овог посавског села и несебичном помоћу Општине Шамац, а заслугама и трудом свештеника протојереја-ставрофора Зорана Илића, старјешине храма, као и црквеног одбора при Храму Свете Петке. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора