Претражи Живе Речи Утехе

Фјодор Михајлович Достојевски упокојио се 9.фебруара 1881. године. Живот обележен генијалношћу и патњом, завршио се испраћајем какав Русија до тада није доживела. Од тамних кутака људске психе до светлих тренутака вере и наде, његово дело оставило је неизбрисив траг. Али, шта се заправо дешавало на дан његове смрти? Крај његовог ковчега, одједном су почели да се моле они који то никад нису, и по први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Придружујемо се сећању на овог великана и доносимо вам причу о његовим последњим данима. Ево неколико речи о смрти Фјодора Михајловича Достојевског 1881. године. Занимљиво је да је он један од ретких људи који су умирали уз Јеванђеље. Постоје две верзије шта му је супруга читала – неки веле „Причу о блудном сину“, а већина – Јеванђеље по Марку, сцену крштења Христовог. Али, на овај или онај начин, он је умро уз звуке Јеванђеља, и рекао својој жени важне речи: „Ања, ја те нисам ни у мислима преварио“. Деца су му долазила по благослов, он их је благословио и предао душу Богу. Онда су почеле да се дешавају занимљиве ствари. Хтели су да га сахране у манастиру, у лаври Светог Александра Невског у Петрограду, али су митрополит петербушки и намесник манастира рекли: „Зашто би неког писца сахрањивали у близини монаха? Нема сврхе, знате!“ Али на срећу, пријатељ Достојевског, Константин Петривич Победоносцев, у то време скоро свемоћни обер-прокурор Светог Синода, ударио је својом песничицом о сто и изазвао страх и трепет. Тако је Достојевски не само сахрањен у Лаври, већ је манастир платио сахрану. Они су све преузели на себе. Зато што је Победоносцев разумео кога сахрањујемо. Али, тадашњи митрополит није разумео. Данас, у пантеону знаменитих личности 19. века, на путу до манастира, са десне стране до њега води само до њега утабана стаза. Ту леже и други уметници: Баратински, Крилов, и Жуковски, и Чајковски, и Бородин, и Мусоргски. Међутим, пут до Достојевског увек је утабан. А гроб је прекривен цвећем, и на њему, као епитаф, стоји мото романа „Браћа Карамазови“, из Јеванђеља по Јовану: “Ако зрно, павши на земљу, не умре, оно једно остане…“ Ми знамо наставак: “Ако умре, много рода роди“. Достојевски је умро. Сахрањен је у храму Светог Духа Александро-Невске лавре, који је, касније, претворен у Дом културе. И тамо је лежао. Похитали су да над покојником читају псалтир. Мртвац лежи, чтец стоји изнад тела, псалтир лежи на постољу. Људи су долазили и читали по групу псалама (катизму). Онда су дошли други – „И ја хоћу да се молим, ја и ја“, и читају по катизму, па по псалам, па три стиха, па један стих, па једну реч – свако би да се помоли за душу Фјодора Михајловича. Зато што је било неколико хиљада оних који су хтели да прочитају псалтир изнад ковчега Достојевског. Људи су одједном схватили кога су изгубли. На молитву су долазили обични људи, студенти са дипломом и они који још студирају. Дошле су угледне даме, дошли су свештеници, дошли официри, дошли интелектуалци. Први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Пошто се безбожништво у широком таласу проширило по Русији, многи су уопште престали да иду у цркву. И одједном су поново почели да се моле над ковчегом покојника, који је целог живота само ово говорио: “Верујте, покајте се, Христос постоји, и Бог постоји, и постоји бесмртност душе, све постоји, покајте се, верујте“. Када су ковчег изнели из цркве да би га обнели око храма, док су певали тропаре, није га било могуће трикратно обнети, јер је порта била крцата људима. Ковчег су морали да преносе преко људских глава. То јест, ковчег се кретао, а људи су били непомични. Таква је гужва била. У околним кућама прозори су били широм отворени, а људи су стајали на прозорима са упаљеним свећама. И када су га однели до његовог почивалишта, певали су: “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“! Цео град је певао, чинило се да се цео Санкт Петербург окупио. Русија никад није познавала такве сахране, осим можда две. Чувени бели генерал, Скобељев, имао је сличну велику сахрану: то је био онај што је тукао Турке у борбама за ослобођење Бугарске и својевремено ратовао у Туркестану. Била је грандиозна и сахрана Светог Јована кронштатског, која је такође привукла целу Русију. Сахрана праведника је потврда да Бог постоји. Сахрана праведника је празник. То је догађај који у људима не рађа страх и стрепњу, већ радост и нежност, и чудне сузе захвалности и љубави. Тако је Фјодор Михајлович умро, и животом и смрћу потврдио цео свој пут. Он нас је водио и води, држећи нас за руку, кроз капије Петрограда и задимљене кафанице, где се његови „руски дечаци“, као у „Браћи Карамазовима“, споре о Богу, и приводи нас Исусу Христу. Његова смрт је била још један доказ да није погрешио. Све што је урадио и рекао било је тачно. Протојереј Андреј Ткачов Одломак из књиге „Година Господња“ Извор: Фондација Пријатељ Божији

– Мени је данас необично лакше, али ја знам да је то само тренутак. Ја своју болест сада непогрешиво познајем. Ако вам изгледам тако весео, онда ме нисте ничим и никада толико обрадовали као тим запажањем. Јер људи су створени за срећу, и ко је потпуно срећан, он је удостојен да каже себи: ,,Испунио сам завет Божији на земљи.“ Сви праведници, сви свеци, сви свети мученици – сви су били срећни. – Ах, како ви говорите, какве смеле и узвишене речи – повикала је мамица. – Ви кажете и као да прострелите. Међутим, срећа, где је срећа? Ко може рећи за себе да је срећан? Ох, кад сте већ били тако добри и дозволили нам да Вас још једном видимо, онда саслушајте све што вам прошлог пута нисам рекла, нисам смела да кажем, све од чега ја тако патим и тако одавно, одавно! Ја патим, опростите ми, патим… И она је у неком ватреном и плаховитом заносу склопила пред њим руке. – А од чега нарочито? – Ја патим… од неверовања. – Од неверовања у Бога? – Ах, не, не, ја не смем ни да помислим о томе, али будући живот, то је таква загонетка! И нико, нико је неће одгонетнути. Чујте, Ви сте исцелитељ, Ви сте познавалац душе човекове; ја, наравно, не смем претендовати да Ви мени потпуно верујете, али уверавам Вас најсветијом речи да не говорим од лакомислености сада, да ме мисао о будућем загробном животу до бола узбуђује, до страха и ужаса… И ето, усудила сам се сада да Вам се обратим… О, Боже, шта ћете о мени помислити! – Дама је пљеснула рукама. – Не брините се због мог мишљења – одговорио је старац. – Ја потпуно верујем у искреност Ваше туге. – Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затворим очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају и да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала – а кад умрем – одједном нема ничега, само ће ,,коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једнога писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру. Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи… Чиме, чиме да се докаже; ја сам сада дошла да клекнем пред Вас и да Вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О, несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нико се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем . То је убиствено, убиствено! – Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се. – Како? Чиме? – Искуством активне љубави. Потрудите се да волите Ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност Ваше душе. Ако постигнете потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се прокраде у Вашу душу. То је испробано, то је тачно. – Активном љубави? Ево поново питање и такво питање, такво питање! Знате, ја тако волим човечанство, да, верујте ми, понекад маштам да напустим све што имам, да оставим Lise и постанем милосрдна сестра. Затворим очи, мислим и сањарим, и у тим тренуцима осећам у себи неодољиву снагу. Никакве ране, никакви гнојави чиреви не би ме могли уплашити. Превијала бих и прала својим рукама, била бих дежурна поред тих патника, спремна сам да љубим те гнојаве ране… – И то је већ много и добро што Ваш ум сањари о томе, а не о нечему другом. И неочекивано ће доиста учинити неко добро дело. – Да, али да ли бих ја могла дуго издржати у таквом животу? – ватрено и готово као у екстази наставила је дама. – То је главно питање! То је за мене најмучније питање. Ја затварам очи и питам себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако болесник, чије ране ти переш, не одговори одмах захвалношћу, већ, напротив, почне да те мучи својим каприсима, не ценећи и не поштујући твоју човекољубиву службу, ако почне да виче на тебе, да грубо захтева, чак да се жали неком старешини (као што се често дешава патницима), шта онда? Него, замислите, ја сам то са ужасом већ решила: ако постоји нешто што би одмах могло охладити моју ,,активну“ љубав према човечанству, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу и плату за љубав – љубављу. Другачије ја никог нисам способна да волим! Хохлакова је била у наступу најискренијег самобичевања и кад је завршила погледала је старца са изазовном одлучношћу. – То је сасвим исто с оним што ми је, истина већ давно, испричао један лекар – приметио је старац. – Био је човек већ у годинама и неоспорно паметан. Причао је исто тако отворено, као и Ви, мада шалећи се, али тужно се шалећи; ја, каже, волим човечанство, али чудим се самом себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе конкретно, то јест посебно, као појединце. У сновима често сам, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству и можда бих стварно пристао да ме распну за људе, кад би то одједном од мене тражили, међутим, ја нисам у стању ни с ким да проживим два дана у истој соби, и то знам из искуства. Чим је он близу мене, већ његова личност притиска моју сујету и ограничава моју слободу. За дан и ноћ ја могу омрзнути чак и најбољег човека, само зато што дуго једе у току ручка, другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, каже, постајем непријатељ људима само ако ме додирну. Зато се увек тако дешавало: што сам више мрзео људе као појединце, утолико је моја љубав према човечанству уопште постала ватренија. – Па шта да се ради? Шта да се ради у таквом случају? Треба ли због тога пасти у очајање? – Не, јер је и то довољно што се због тога мучите. Урадите што можете и то ће Вам се узети у обзир. Ви сте већ много учинили, јер сте могли тако дубоко и искрено да познате саму себе! Ако сте и са мном сада говорили тако искрено зато да бисте, као сада од мене, били похваљени за вашу истинитост, онда, наравно, нећете ништа постићи у подвигу активне љубави; и тако ће све остати само на Вашим сновима и цео живот ће проћи као привиђење. Тада ћете, наравно, заборавити и на будући живот и на крају ћете се сами смирити. – Ви сте ме дотукли! Ја сам тек сада, у овом тренутку док сте говорили, схватила да сам стварно очекивала само Вашу похвалу мојој искрености, када сам Вам причала о томе да нећу моћи издржати незахвалност. Ви сте ми шапнули ко сам, Ви сте ме схватили и мене саму себи објаснили! – Истину говорите? Е сада, после Вашег оваквог признања, ја верујем да сте искрени и доброг срца. Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што Вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође, избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што Вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је – рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука. Одломак из романа Ф. М. Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2021/11/11/лекције-о-активној-љубави-и-самоодриц/

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

(Есеј о односу житеља пријестонице према великом писцу) Пише: ђакон Павле Љешковић Био сам ученик трећег разреда Цетињске богословије, када ми је једне лијепе, септембарске вечери, на клупи у парку преко пута богословског интерната, пришло двоје младих људи, са намјером да се са мном упознају. Након почетних питања која су ми поставили, а која су се тицала тога ко сам, одакле сам и зашто сам уопште уписао богословију, прешли смо на разне теме у нашем разговору, па смо се дотакли и сопствених афинитета према књижевности. Силно ме је изненадила чињеница да су се о Достојевском изражавали крајње неповољно. Великом писцу су импутирали да су му дјела исувише обимна, досадна и пристрасна, те да их одликује одсуство љепоте реченице. Већина његових ликова су нестабилне, а неријетко и душевно обољеле особе, што , по њима, само за себе сасвим довољно говори о писцу. У наредним мјесецима сам сусрео још људи, разних генерација, који су вољели да читају књиге, а које је, такође, одликовала нетрпељивост према Достојевском. Стога је сасвим било природно да тада закључим како Достојевски и његово дјело, из неких разлога, нису успјели да допру до Цетиња и његових житеља. Међутим, једног поподнева, враћајући се са својим друговима из разреда, након завршетка часова, у интернат, у групи људи која нас је вријеђала, псујући нам мајку српску, као да сам видио и Ставрогина. Додуше, стајао је неких пар метара од групе и са полуосмјехом на лицу презриво гледао у мом правцу, очекујући, ваљда, моју реакцију. Исто тако, једне прохладне новембарске вечери , у школи сам остао дуже него обично, будући да сам се спремао за писмени рад из Старогрчког језика. Изишавши из школе око пола десет увече, кретао сам се кроз густу, цетињску маглу. У једном моменту као да је поред мене , са рукама зароњеним у џепове сивог шињела, прошао Раскољњиков, не удостојивши ме ни погледа, а камоли поздрава. Кирилова сам срео једног априлског јутра у улици Петра Лубарде. Угледавши ме, добио је потребу да сваку кућу у улици додирне отвореним дланом своје десне шаке. Иван Карамазов је једном приликом стајао испред владиног дома и замишљеним погледом посматрао старијег човјека, који је добацивао групи ђака првог разреда богословије, који су били махом из Србије, називајући их опанчарима и гуњашима.У каснијим мјесецима сам сретао наратора у причи "Кротка", како недалеко од аутобуске станице, сатима шета по замишљеном кругу , док разговара сам са собом гранајући рукама. Такође сам и главног лика "Белих ноћи" једном приликом угледао на градском тргу, у моменту док је раскидао са уплаканом дјевојком. Свим овим сусретима заједничко је било то што се ниједан од њих није завршио разговором или било којим видом моје комуникације са неким од тих ликова. Међутим, у једно сам био сасвим сигуран : да сам се којим случајем, ипак, осмјелио за разговор, те да сам било кога од њих упитао за мишљење о писцу који их је све створио, његов одговор се не би битније разликовао од мишљења мојих саговорника са почетка приче. Много година касније, блажене успомене Предраг Вукић ме је наговорао да своје догодовштине и сретања са разним људима на Цетињу преточим у мемоаре. На ту његову идеју и наговор, нисам одговорио потврдно. Главни разлог томе је лежао у чињеници да би такви мемоари били посве неоргинално дјело, чија би се суштина у мало чему разликовало од "Нечистих сила" и "Записа из подземља"... https://etos.press/post/8361

Постављам питање, оци и учитељи моји: шта је пакао? И овако размишљам: ,,Патња за оним што се већ волети не може.“ Несамерљиво ни временом ни простором, у бескрајном битисању једанпут је једном духовном бићу дато да у својој појави на земљи може рећи: јесам и волим. Једном, само једном, дат му је стварни тренутак живе љубави, и у ту сврху дат му је земни живот, заједно с њим време и рокови – и шта се збило? Ово биће је одбацило непроцењиви дар, није га ценило, није га заволело, презрело га је и остало без осећања. Такав је напустио земљу и приспео у Аврамово крило; разговарао је с Аврамом – као што беше речено у параболи о Лазару и богаташу – и видео рај, може да се појави пред лицем Господа, али мучно се осећа због тога што се пред Господом не појављује с љубављу, да се сусретне с онима који воле, чију љубав он није ни прихватио. Јасно види, и каже у себи: ,,Сада већ све знам, иако сам жудан љубави, моја љубав неће имати подвиг; неће имати подвиг ни моја жртва, као што је крај мога земног живота и не може доћи Аврам с једном капи живе воде (односно с новијим даром пређашњег, стварног живота) да ублажи ватру моје жудње за духовном љубављу, којом горим и коју сам на земљи презрео; нема више живота, али нема више ни времена. Иако бих радо дао живот за друге, већ није могуће, јер је нестао онај живот који сам могао дати као жртву љубави, и провалија се налази између тога живота и садашњег стања.“ О пакленој ватри говори се и у материјалном смислу: нећу испитивати ову тајанственост, бојим се, али верујем ако би ватра стварно била материјална, њој би се истински обрадовали, јер ја мислим да би у материјалним патњама, ма и за тренутак, они могли заборавити духовне патње које их муче. Само што се ове духовне патње не могу скинути, јер ове патње нису спољашње, него унутарње. Али ако би се и могле скинути, мислим да би патници због тога били још несрећнији. Јер ако би им, видећи патње, рајски праведници, с обзиром на своју бескрајну љубав, и опростили и позвали их себи, тиме би им још више појачали муке, јер би још више подстакли у њима праву, племениту ватру љубави која је жудна узвраћања, а ова љубав пак није могућа. Својом покорном душом, међутим, мислим да би им откривање ове немогућности коначно прибавило олакшање, јер би прихватили љубав праведника, мада они нису у стању да слично узврате љубављу и измирењем, коначно показали би неки образац истинске љубави који су на земљи презрели и урадили би неку ствар њој сличну… Жао ми је, пријатељи и браћо моја, што не умем јасније да вам излажем. Али јаој онима који на земљи сами себе уништавају, јаој самоубицама! Сматрам да од њих нема несрећнијих. Кажу: грех је због њих молити се Богу! Али и црква их не искључује јавно, и ја тајно верујем да би се за њих требало молити. Та неће се Христос наљутити ако их волимо. Ја сам се за њих целог живота молио у себи: признајем вам, оци и учитељи моји, чак се још и сада сваки дан молим за њих. О, има и у паклу охолих и немилосрдних, насупрот томе што они несумњиво знају безусловну истину; има оних који су се потпуно предали охолом духу, сатани. Они су већ добровољно и жудно изабрали пакао, они су већ добровољни страдалници. Јер поричући Бога и живот, проклели су себе. Они се хране сопственом охолости, као кад би човек који лута пустињом почео да сиса сопствену крв. Али се никада не наједу, презиру покајање, проклињу Бога који их призива. Не могу без мржње да гледају живога Бога, и волели би да нема живог Бога, да Бог себе сама поништи и све оно што је створио. Такви ће вечно горети у ватри своје гордости, жудећи за смрћу и непостојањем. Али смрт неће дочекати. https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/22/поричући-бога-и-живот-проклели-су-себ/

Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/

Извор: Телевизија Храм