Претражи Живе Речи Утехе

С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова. Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога? - Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао. Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна. Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос. Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом? - Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани. Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси. Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију. То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле. Како се то десило? - Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су од‌једном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве. Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво. - Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао. То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И од‌једном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу? - Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким? Али то би тада вероватно било насилно. - Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа. То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио? - Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље. А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи? - Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао. Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој. - То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају. Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гд‌је ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света. То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима? - Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету. То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање. - Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612

Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет

Порука новог броја образника Светигоре, који је тематски највише прилагођен Божићу и Савиндану, јесте порука из главе цијела народа Црне Горе: Не дамо светиње! То је глас оних који љубе своју отаџбину, међу њима оних од којих „нема ништа љепше и чудесније на земљи“ – дјеце, чији су литерарни радови и цртежи најбожићније украсили овај број. Kao и њихови осмијеси на фотографијама снимљеним ових дана на чудесним литијама. Вијенац фотографија, које су историјски свједок васкрснућа вјере и наде и љубави у људима, уплетен је у средиште часописа с мотом: О чудесно, животворно, Божанствено Православље! Ја видим свијетли образ твој! Бескрајна Божја љубав је предмет објављенe Божићне посланице Српске православне цркве и Божићне поруке митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег. Бескрајна се љубав Божја објавила рођењем Исуса Христа. О тој најрадоснијој објави у својим доживљајима Божића казују Свети Јован Дамаскин и протојереј др Александар Шмеман. „Пре свега је Бог“, изричит је епископ др Данило Крстић. Нас је с Богом упознао Свети Сава. А овај број је понајвише светосавски. Светосавље као философија живота српског народа јесте, поред осталог, и почетак права код Срба. „Правна свест у Срба има корен у Цркви“, каже проф. др Марко Павловић у истоименом тексту. Ако је прошли број највише залазио у науку, овај број додирује право, које „потврђује личност као највишу вредност цивилизације“, ријечима др Жарка Видовића из текста „Свети Сава и римско право“. У новом броју прочитаћете како је др Владета Јеротић видио хришћанство и хришћанина у XXI веку, како је Радован Биговић доживио политику нашег доба, како владика Атанасије Јевтић тумачи првенство Петрово и „примат” римског папе и његов пад у раскол. А ту је и интервју са владиком Атанасијем „Отвaрање прозора”, преузет из специјалног издања „Дуге” (април 1986), посвећеног религији и Цркви у Југославији. Како остати у завјету објашњавају Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић у тексту „Шћепан Мали и тајна безакоња“, а Павле Евдокимов у есеју „Слобода и ауторитет“ истиче да „социјална правда налази своје оправдање једино у Христу кроз кога сведочи о љубави Оца“. Само се љубављу пјева „Истинска песма“, рекао би Свети Порфирије Кавсокаливит у својим поукама које су чиста поезија. Засигурно су мисаона поезија и редови Беле Хамваша „Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац“. „Ко хоће да буде хришћанин, треба најприје да постане пјесник“ да свједочи љепоту пјевајући је, као што је, сликајући је, свједочи игуманија Ефимија Тополски. Њене репродукције икона заокружиле су овај колаж Светигоре. А ви, вјерни читаоци, ријечима Светог Дамаскина: „Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да духом заиграмо (од радости)!“ Јер ово је вријеме Духа Светога. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаном дочеку у манастиру Подластви. Хвала Вам, Владико, на речима братским и пуне љубави. Овде ми недостаје, браћо и сестре, људска реч. Овде делује благодат Божија, овде на овај народ делује милост Божја. Овде народ својим језиком хвали Господа, језиком своје душе и свога срца. Недостају ми речи да се захвалим и изразим оно што осећам. Долазио сам на многа места, и код нас и ван, оволики и овакав народ ја нисам сусрео. Овај скуп вечерашњи и сутрашњи најбоље говори шта је Црна Гора! Црна Гора је била и остала оно што је била, хвала Богу што је тако и то је сасвим нормално. Овде је народ сачувао своју веру, сачувао оно што је наследио од најсветијих својих предака, и не само да је сачувао, него је том вером и живео. И благодарећи тој вери остао је народ благодаран Богу: чува веру и чува оно богато културно православно-хришћанско наслеђе. Нека ово буде пример не само за Црну Гору, него за све српске крајеве и за Србију, да се угледа на овај догађај и овај народ који дише Богом и благодаћу Божјом. Нека Господ благослови ову нашу велику историјску светињу, која је од почетка играла велику улогу, и данас ту улогу има. Молимо се Господу да је благослови да настави са том улогом у нашем народу, јер је то нешто што нам је данас најпотребније. Оскудевамо у оваквим догађајима, у оваквом начину изржавања своје вере. Многи би се, нажалост, постидели, траже неке нове путеве, а сви нови путеви не воде, него заводе. Само је један једини пут а то је пут Христов, јер је сам Он рекао: Ја сам пут, истина и живот! И нема другога ни пута, ни истине, ни живота. Овога пута да се држимо и угледамо на свете претке, а хвала Богу, дао нам је Бог велики број светих угодника Божјих на које можемо да се угледамо. Треба да се угледамо на њих и да следимо њихову пут, њихов пример и да нас Господ удостоји оне благодати, које је њих удостојио, молитвама њиховим а нашим трудом и подвигом. Нека је благословен овај велики данашњи дан! И нека је благословен овај благочестиви народ који носи Бога у својој души, који сведочи својим животом оно што верује и у шта верује. Нека би дао Господ да нас та вера сачува, као што је сачувала и наше свете претке кроз многобројна страдања и невоље у нашој историји. Срећан овај велики празник! Нека Господ благослови сав присутни народ и онај који је данас и сутра са овим народом, а који можда неће моћи да дође овде. Нека и њих Господ благослови својим благословом: Оца и Сина и Духа Светога. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет