С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова.
Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога?
- Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао.
Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна.
Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос.
Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом?
- Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани.
Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси.
Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију.
То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле.
Како се то десило?
- Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су одједном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве.
Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво.
- Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао.
То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И одједном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу?
- Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким?
Али то би тада вероватно било насилно.
- Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа.
То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио?
- Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље.
А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи?
- Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао.
Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој.
- То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају.
Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света.
То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима?
- Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету.
То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање.
- Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа.
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.