milos2000

„Ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива!“ А која је твоја мајка-црква Давиде? Која је то Црква тебе родила и свештеничко достојаство дала? Ти што знаш да „црташ“ а и да читаш “научне референце“, дај покажи ту твоју диплому, да видимо шта то на њој пише... Потсећање за великог љубитеља „научне рефернце“ на овој теми: ...Тако је Сава, у споразуму са Стеваном, отпутовао у Никеју, византиском цару и патријарху. Сава је затражио од цара Тодора Ласкара, да изради код патријарха да за Србију посвети посебног архиепископа, који ће извести организацију српске цркве. Патријарх и црквени кругови у Никеји свакако нису били одмах и од срца вољни, да испуне Савину жељу, али су важни политички разлози били у тај мах пресудни и определили су меродавне државне факторе, да повољно реше то питање. Цару Тодору Ласкару није могло бити свеједно, да ли ће у великој борби, која је очекивала никејску државу и на више фронтова, и против Бугарске и против латинског царства и против епирског деспотата, имати у Србију у реду својих пријатеља или у реду својих непријатеља. Сем тога, црква у Србији била је до тога доба под охридском архиепископијом, а на челу охридске цркве стајао је у тај мах даровити, учени, амбициозни и енергични Димитрије Хоматијан, који је снажно помагао империјалистичку политику свога господара, епирског деспота Тодора. Никејски патријарх Манојло имао је пуно разлога да пристане на царев захтев, да испуни Савину жељу и молбу, па да посвети за Србију архиепископа, једно, што су то захтевали и диктовали државни интереси, а друго, што су тиме, и он и црква, којој је он стајао на челу, много добивали, јер се тим чином истицала његова власт над српском црквом и тиме ширила јурисдикција никејске патријаршије на рачун охридске архиепископије. Тако је онда Сава на врло свечан начин, у присуству цара и свих световних великодостојника посвећен за српског архиепископа. Цар Тодор Ласкар је платио цео потребан трошак око Савиног посвећења, приредио је велику свечаност том приликом и обдарио је све. који су узели учешћа у тој свечаности. Хоматијан, када је сазнао, да је Сава у Никеји посвећен за архиепископа, да се као архиепископ вратио у Србију, да је почео живо изводити организацију српске цркве, да је установио епархије и у њима именовао и посветио епископе и, особито, да је приморао призренског епископа, кога је охридски архиепископ био поставио и посветио, да напусти своју епархију, па поставио на то место једног свог човека, успламтео гневом и написао Сави енергичан протест против његовог посвећења за архиепископа, против његовог рада на организацији српске цркве, и особито против његовог поступка у призренској епархији. Хоматијан: ...И да све укратко кажем: не само да си радио противно правилима о владању монашког реда, него си забркао и из темеља потресао и сами устав о црквеним пословима уопште. ...Како си се и за коју цркву рукоположио? Ако си ти, блажени, сад постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми хоћемо да знамо где, и у томе се наслањамо на божанствене и свете каноне и на богољубиве законе. Ако си архијереј постао у Србији, питамо: како? Ако си то постао рукоположењем патријарха цариградскога, питамо: чега ради? ... по томе си канонима противно постигао достојанство архијерејско, и отворено си на силу угазио у област туђу! https://sr.wikisource.org/wiki/Свети_Сава_(Станоје_Станојевић)

Вероватно сви они који се не слажу са српском црковном политиком у Македонији си „етнофилетисти који се оглашавају на Форуму“. Они који не разумеју шта су канони и шта је Црква. Они који не разумеју да српска црковна присутност у Македонији је невина и света и нема везе са политиком, а искључиво са канонима. Канони су водиља и Грчке православне цркве кад произноси официајлни став да „употреба речи Македонија у било ком облику“ је и црковно питање. Баш бих волео да ме неко просветли по којим то канонима Православне цркве чисто политичка ствар - име суседне земље - је и црковно питање? Грчка православна црква, која се противи употреби речи Македонија у било ком облику у имену Македоније, очекује да влада, која предводи разговоре о спору са именом, разуме забринутост Цркве. Црква, наиме сматра, да то није само национално, већ и црквено питање и да о томе имају права да се изјашњавају. http://www.politika.rs/scc/clanak/396230/Pregovori-o-imenu-Makedonije-u-zavrsnoj-fazi-strah-i-od-mogucih-nemira

Свакако да Тајне нису Тајне само једне локалне цркве. Али то што се овде каже значи и да је Македонска православна црква део једне, свете и саборне апостолске Цркве. Баш зато су Тајне које она држи валидне. И поред неприхватања њеног статуса, она је Црква и је део Цркве. Христос се роди! Ваистину се роди!

Није параноја. Изван Цркве - нема спасења. Негирати црквеност једне Цркве - то значи да цео тај народ који ту Цркву сачињава, ако се не „покаје“ - иде у пакао. То није ништа ново, некада је то и инвизиција радила, у име Христа. Српска црква је здрава, Македонска је болесна. Она чак и није црква, тако да не може бити болесна црква. Она је нешто, које, је - било шта било - али је болесно. Matej 5 - 22: A ja vam kažem: Svaki koji se srdi na brata svoga, bit će podvrgnut sudu. A tko bratu rekne 'Glupane!', bit će podvrgnut Vijeću. A tko reče: 'Luđače!', bit će podvrgnut ognju paklenomu." И то није параноја. И МПЦ не сме да буде црква. Зато што цео пројекат црковног раздора у „БЈРМ“ темели се на основу негирања „болесној“ МПЦ. Кад тога не би било, онда би СПЦ била разбијач јединства унутар једне локалне цркве. Овде на југу нико не капира шта је крштење, рукопожење, раскол, покајање. Посебно ако је критеријум адаптиран према теологији савремене православне инквизиције.

Јака нека Логосна логика. У цркви која није црква, на литургији која није литургија, рукоположи се свештеник који није свештеник, зато што je све то само „амбалажа“. Али ипак је могуће да тај свешеник постане свештеник „по содржини“ (кад се „покаје“) тако што би се post factum литургија прогласила за литургију у цркви која није била црква! What?! Колико је само арогнације потребно да би неко себе сматрао поседником критеријума да би одлучивао шта је црква, а шта није. Цело православље на Криту није успео да се договори по том питању, али за неког је врло лако самог себе прогласити носиоцем истине и светлине и поставити се на месту самог Судије.

Која реторика? Јасно питам и тражим јасан одговор. Био Давид или Јован, свеједно. Оба су били део „екипе из МПЦ“ која по вама и њима није Црква. По трећи пут постављам питање (али изгледа постаје реторичко): како је могуће свештеничко рукоположење у нешто шта није Црква? Очигледно да се еклисиологија може прилагођавати по потребама. Не знам како је Јован тако велики Македонац кад се изјаснио као Византијац. Цео тај његов чисто политички пројекат који само има облик пара-цркве базира се на негирању свега шта је македонско. Нисам разумео. Које и какве излизане фразе око љубави?

Као прво, нисам причао о крштењу, него о рукоположењу. Крштење може да изврши и лаик (у ванредним околностима, рецимо ако беба умире). Рукоположење - НЕ може. То је повезано са Литургијом, а Литургија са Еухаристијом. Без Цркве нема ни једно ни друго. Видим да твоја Логосна еклисиологија допушта благодатно свештенство кој јеретика. Видим да сум вам јеретици ближи него „екипа из мпц“ (заборављајући да се ради за цјели један народ). У веци са покајањем, безгрешни, реко бих само: А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осјећаш? (Мт 7, 3)

Проблематика је прилично јасна, а примедба није површна, зато што и тврдња владике да Црква, која га ја родила и дала му свештеничко достојанство, није више Црква, није уопште једноставна, али је тешка и безобразна. Ја себе не сматрам интелигентним, али логика је једноставна: 1. Не може се бити рукоположен за свештеника у нешто што није Црква. Изван Цркве не постоји рукоположење (или постоји?) 2. Ако Македонска црква, где је Давид био рукоположен, није Црква, онда он није ни свештеник, а камоли владика.

"МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква". Ако није православна, онда каква је то црква? Или то значи да уопште није црква? А како онда мудри владика да објасни то што је његова мајка и газдрарица Српска црква признала његово свештеничко рукоположење? Ако није црква, по његовој логици, онда би и оџа у СПЦ могао директно постати владика!

„Не може се избећи утисак – а има и непосредних сведочења из саме Бугарске Цркве – да је читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима... Притом њих, наравно, Црква са својим канонима, устројством и поретком, савршено не занима. Њихова је намера да чисто црквени проблем реше политичким насиљем и са политичким циљем.“ Па свакако! Преосвећени владика Иринеј само брани „Цркву са својим канонима, устројство и поретком“. То нема везе са политиком. Ту не постоји никакав „политички циљ“. Стварање ПОА није „подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима“ у туђој држави, то није инквизиторски него канонски подухват спасавање душе одметнутих шизматика. То што се пола века цео један народ против негове воље садистички држи у инквизиторским ланцима као резултат свете злоупотребе светих канона за спровођење чисто политичких циљева није „политичко насиље“. Насиље увек врши неко други. То је само брига и чиста љубав ка светим канонима Цркве. Владика се у својој бризи и љубави чак и „боји“ да не дође до нове поделе међу онима који “припадају расколничким црквеним структурама“. Која фарса! Мислим да би и фарисеји позавидели таквом лицемерју! „Бојим се, напротив, да се иде ка новим поделама међу верницима, не толико међу онима из канонске Охридске Архиепископије колико међу онима који, из незнања или под утицајем пропаганде, припадају расколничким црквеним структурама.“

Браво, честитам!

Баш су пријатне те „катакомбе“. Релаксирана атмосфера и насмејана лица. Раскол, канони и шта још не, а глави разлог постојања антинародне црквене структуре није ни православље ни канони, него као што аутор текста лепо каже: некад је „српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву“ па „створен пројекат Македонске Православне Цркве, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност“. Сада, да би се тај разбијени народ ујединио, потребан је анти-пројекат и користи се црква као политичко средство. Народ тамо доле није важан. Важан је пројекат. И зашто се нико не пита зашто и које то „свештенство... од раније се залагало за аутокефалност“? И зашто народ не прихвата друго решење? Кога брига за тај народ, важан је пројекат, који нема везе ни са црквом, ни са канонима, а једино са политиком.