Претражи Живе Речи Утехе

О једном, још увек нерешеном, али не и нерешивом проблему, говорићу отворено, и свакако, добронамерно, будући да јавност има право детаљно да зна на који начин власти оцрњују образ нашег друштва у очима напредних демократија. Свима нам је познат слоган са којим је владајућа партија добила изборе: „живот за све“! Актуелни председник владе, најављујући, у мају 2017. год., унутрашње реформске процесе, наступио је са речима да ће састављати, а не ломити, да је земља зрела за вођење новог начина политике и да ће бити држава свих грађана, завршавајући кључном реченицом: пружам руку свакоме. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг View full Странице

Искуство је показало да, када се захвата вода са живописног планинског извора, сасвим је могуће, у лончић, поред бистре воде, да уђе и жаба. Сада, у затишју, пред вероватних будућих дебата, креативно је да се сагледа шта је постигнуто на пољу религијског плурализма, и шта тек треба да се уради. И, да! Између осталог, да се лоцира жаба! Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква? Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век. Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми. Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије. Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве. Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају! Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског. http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/ View full Странице

Пре свега, нужно је да се зна да за Православну Цркву conditio sine qua non јесте благодат, која се непрекидно редаје преко чина рукополагања епископа, од апостолског времена до данас. Без чувања тог континуитета, не би могла да буде црква! Зато се нећу сада детаљно осврнути на разговор, који су 10. маја 1947. год., водили патријарх српски Гаврило, генерал Љубодраг Ђурић и Лазар Колишевски. Имао сам могућност да прегледам записнике са тог сусрета. Али, од суштинског је значаја, да нагласим да и пре седамдесет година, на насилнички захтев Колишевског да му рукоположи епископе за МПЦ, патријархов одговор је био смирен и недвосмислен: Црква нема физичка средства да спречи насиље, које се на црквеном плану дешава у НР Македонији са МПЦ. Истовремено патријарх је предочио Колишевском, да ниједна Православна Црква не може и никада неће признати одметничку авантуру, као што је ова од стране МПЦ! После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања! У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка. Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј. Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ. Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве. За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара) Превод са македонског: Поуке.орг View full Странице

Прошле године, био сам позван у Р. Грчку, да одржим предавање поводом 1100 година од упокојења св. Климента охридског. И данас, уочи његовог празника, сажето ћу се осврнути на то што сам говорио у Верији, по питању историјских искривљења, у вези имена ове незаобилазне личности из наше прошлости. Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима. Епископ стобијски Г. Давид (Нинов) Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства. Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи. Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год. Превод са македонског Поуке.орг View full Странице

Интервју са Епископом стобијским и Мјестобјуститељем струмичким Господином Давидом водио протопрезвитер Иван Цветковић Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг View full Странице