Најбољи чланови

Што те нема... Кад на младо пољско цв'јеће Бисер ниже поноћ нијема, Кроз груди ми жеља л'јеће: "Што те нема, што те нема?" Кад ми санак покој даде И душа се миру спрема, Кроз срце се гласак краде: "Што те нема, што те нема?" Ведри исток кад заруди У трепету од алема, И тад душа пјесму буди: "Што те нема, што те нема?" И у часу бујне среће И кад туга уздах спрема, Моја љубав пјесму креће: "Што те нема, што те нема"... А. Шантић

ПОНЕДЕЉАК Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. УТОРАК Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу. СРЕДА Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног. ЧЕТВРТАК Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди. ПЕТАК Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост. СУБОТА Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима. СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Свети Теофан Затворник Светосавље.орг (10.април 2017.г.)

Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати мир Твој. Међу смртнима је мален мир, за то се гнев осилио. У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже. Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев. Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством. Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа. Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и понавља говорећи: будите синови! Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога? У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немоћ је претходница смрти. Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега. Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима, које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а ови други гневом одузимају од живота вашег? Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом присуству нити убијам, нити ме убијају. Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице. Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу. Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари. Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху. Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев. Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове. Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати. свети владика Николај (Молитве на језеру)

Манастир Будисавци налази се у селу истог имена, 17 км источно од Пећке патријаршије. Манастирска црква Светог Преображења саграђена је у првој половини XIV века. Према неким становиштима, цркву је подигао краљ Милутин, док је према народном предању она задужбина његове ћерке, сестре Стефана Дечанског. Од свог оснивања, манастир у Будисавцима је био метох Пећке патријаршије, те је стога био предмет пажње бројних поглавара српске цркве. Порушену цркву у потпуности је обновио први патријарх обновљене патријаршије, Макарије Соколовић 1568. године, када је црква и живописана о чему сведочи натпис изнад западних врата, као и онај који прати његов ктиторски портрет. Црква манастира Будисавци представља складну грађевину основе у виду равнокраког уписног крста, са осмостраним кубетом, споља тространом, изнутра полукружном апсидом. Припрата је накнадно призидана 1872. и виша је од првобитне, будући да прекрива западну бифору. Црква је зидана алтернацијом камена и опеке која је на појединим местима декоративно ређана. Док од првобитног живописа из XIV века нема сачуваних трагова, у унутрашњости се сачувало фреско-сликарство из времена патријарха Макарија, чији је ктиторски портрет насликан на јужном зиду поткуполног простора. Насликани су и портрети Светог Саве и Симеона Немање, као и три српска архиепископа, док су се у вишим зонама делимично сачувале сцене из циклуса Великих празника и Христових страдања. У припрати, у лунети изнад улазних врата је насликано Преображење са натписом о обнови цркве и конака од стране архиепископа Мелентија 1872 године. 1874. Године, браћа Ђиноски из Галичника код Дабра, израдили су иконостас за цркву манастира у Будисавцима. https://www.blagofund.org/Archives/Budisavci/sr/Pictures/

У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. старац Порфирије https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112801312457033&set=a.463798390690665

Као родитељи, ми смо задужени за свакодневни живот своје породице, од распореда догађаја и обавеза за целу недељу до игре и одмора. Правимо структуру и ритам дана, често хаотичне распореде што неминовно слуђује и најидеалнију породицу. Деца су најсрећнија и напредују када имају времена и простора да истражују свој свет, без превише ограничења. „Превише“ је огромно и стресно, било да је у питању превише ствари, превише информација, превише активности, превише избора, или то да превише брзо јуре са једног задатка на следећи, без тренутка да се опусте и играју. Превише задужења може угрозити дете и довести до непотребног стреса код куће и у учионици. Поједноставите рутину детета и смањите гомилу информација и активности. Али и играчака – ово може да помогне да деца буду мање агресивна и деструктивна. Када поједноставите свет свог детета, правите простор за позитиван развој, креативност и опуштање. Најлакши начин да започнете је у кућном окружењу. Смањите количину играчака и повећајте њихову пажњу и њихов капацитет за игру. Очистите понешто од нереда. Када рашчистите, фокусирајте се на играчке које ваша деца воле и која им држе пажњу дуже време. Често, омиљене клинцима су једноставне, класичне играчке без много звона и пиштаљки – плишане животиње, лутке, Лего коцке, возови и аутомобили, костими за пресвлачење, као и материјали за прављење и креирање. Смањити и број књига, оставите само фаворите па после с времена на време вадите понеки примерак за ново читање. Нека пауза буде приоритет. Друга област у којој треба да направите измене је распоред дневних активности: деца воле кад знају шта очекују сваки дан. Ваш ритам не мора да буде строг, али нека буде предвидљив – нека се зна кад је време ручка а кад је време за игру. На тај начин, помажете породици да се опусти и да се не осећа као да је стално у покрету. Деца која имају много ваннаставних активности се осећају хаотично, јер немају слободног времена потребног за креативну игру и истраживања. Тек када поставите ефикасна временска ограничења, ви ћете помоћи свом детету да научи да пронађе радост у садашњем тренутку. Као родитељ „такси“, вероватно се ни ви не осећате опуштено. Укидање само једне или две активности вашег детета даје им слободу да се играју и истражују, али и времена да стварно вежбају и фокусирају се на активности које стварно воле. Смањење физичког нереда, постављање предвидљивих ритмова и поједностављење активности има предности првенствено за родитеље. Поједностављењем, можемо да се концентришемо на праве вредности, не само да трошимо дане реагујући на све оно што свет баца на нас. Поједностављивање је процес који траје, није нешто што може да се заврши за једно поподне или викенд. Потребно је време да се смањи количина ствари, промене навике и развијe нови ритaм. Није лако променити правац када се цела породица креће брзином светлости. Почните полако, са малим изменама и фокусирајте се на оно што желите да буде ваш породични живот. У таписерије детињства уткајте заједничке нити у којима ћете сви уживати: Породичне вечере, шетња кроз природу, читање заједно пред спавање, палачинке суботом ујутру… Једноставност је кључ за избегавање оног „превише“. Само тако деца могу да препознају ко су заиста и шта заиста желе. https://zelenaucionica.com/redukujte-aktivnosti-smanjite-informacije-pojednostavite-im-zivot-i-imacete-srecnu-decu/

Ако ти јаве: умро сам а био сам ти драг, можда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг. Да ли си икад размишљао о томе шта значи живети? Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге… Зар има брига? Туге… Зар има туга? По мердевинама маште у младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал’ лукава дуга. И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер свака вечност је кратка. Одједном насмејани у огледалу неком добију зборано лице. Одједном: на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље. Одједном свет, док ходаш све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако искривљен. Зато живи, ал’ сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад наопак. Ал’ никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао… Испреди из своје аорте позлаћен конац трајања и зашиј напрсла места из којих дрхте чуђења. И никад не замишљај живот као уплашен опроштај, већ као стални дочек и стални почетак буђења. II А онда, већ једном озбиљно размисли шта значи и умрети и где то нестаје човек. Шта га то заувек иште. Немој ићи на гробља. Ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и тужно позориште. Играјући се немира и својих безобличја, зар немаш понекад потребу да мало кришом зађеш у нове слојеве разума? У суседне будућности? Објаснићу ти то некада ако ме тамо нађеш. Знаш шта ћу ти учинити: покварићу ти играчку која се зове бол, ако се будеш одважио. Не лажем те. Ја измишљам оно што мора постојати, само га ниси још открио, јер га ниси ни тражио. Упамти: стварност је стварнија ако јој додаш нестварног. Препознаћеш ме по ћутању. Вечни не разговарају. Да би надмудрио мудрост, однегуј вештину слушања. Велики одговори сами себе отварају. После безброј рођења и неких ситничавих смрти, кад једном будеш схватио да све то што си дисао не значи један живот, стварно наиђи до мене да те дотакнем светлошћу и претворим у мисао. И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас. И нема празних светова. То, чега нисмо свесни, није непостојање, већ постојање без нас. III Ако ти јаве: умро сам, ево шта ће то бити. Хиљаде шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети негде високо. Упамти: нема граница, већ само тренутних граница. Једрићу над тобом у свитања низ ветар клизав ко свила. Разгртаћу ти обзорја, обрисе доба у повоју и призоре будућности лепотом невидљивих крила. И као нечујно клатно заљуљано у бескрају, висићу сам о себи као о златном ремену. Простор је брзина ума што сама себе одмотава. Лебдећу у месту, а стизаћу и нестајаћу у времену. Одморићу се од споредног као галактичка јата, која су срасла пулсирањем што им у недрима траје. Одморићу се од споредног као огромне шуме, које су срасле гранама у густе загрљаје. Одморићу се од споредног као огромне птице, које су срасле крилима и цело небо оплеле. Одморићу се од споредног као огромне љубави, које су срасле уснама још док се нису ни среле. Зар мислиш да моја рука, колено, или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава? Да нека малецка тајна, ил неки треперав страх могу да постану сутра тишина, тама и прах? Знаш, ја сам стварно са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се у мени неће угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратити. Кажњаван за све што помислим, а камоли што починим, осумњичен сам за нежност и проглашен сам кривим што љубав не гасим мржњама, већ новом, већом љубављу и живот не гасим смртима, већ нечим друкчије живим. Последњи рубови бескраја тек су почетак бескрајнијег. Ко траје даље од трајнијег не зна за кратка знања. Никад се немој мучити питањем: како преживети, него: како не умрети после свих умирања. IV Ако ти јаве: умро сам, не брини. У сваком столећу неко ме случајно побрка са уморнима и старима. Нигде толико људи као у једном човеку. Нигде толико друкчијег као у истим стварима. Прочепркаш ли просторе, ископаћеш ме из ветра. Има ме у води. У камењу. У сваком сутону и зори. Бити људски вишеструк, не значи бити рашчовечен. Ја јесам дељив са свачим, али не и разорив. А сва та чудесна стања и обнављања мене и нису друго до вртлог једнолик, упоран, дуг. Знаш шта су пророчанстава? Калупи ранијих збивања и задиханост истог што вија себе укруг. Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Ако ти јаве: умро сам, ти знаш – ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. Немој да будеш тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт, чудно драг. Ноћу кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

Треба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповедити и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе. Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе? Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповедити своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова. Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче...Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи схвата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква. Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха. Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе. Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „...или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење. Свештеник Алексеј Умински извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији на Лазареву суботу, 16. априла 2011. године у Цетињском манастиру Припремамо се, драга браћо и сестре, да прославимо улазак Христов у Јерусалим, а послије њега да прославимо, да се сјетимо великих и страшних страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа – Његовог распећа, Његове смрти, погребења, али и Његовог славног васкрсења.Прије ових великих и страшних догађаја, највећих и најстрашнијих догађаја у историји рода људскога, прије дакле Христовог страдања и распећа и прије Његовог васкрсења, догодила су се два догађаја исто тако велика и значајна и изузетна. Први догађај је био Христово преображење на гори Таворској. Гора Таворска у Палестини је једна од најљепших гора које сам икада у животу видио, на њој данас постоји дивни манастир, отприлике на оном мјесту гдје се Господ преобразио пред својим ученицима. Узео је Господ тројицу својих ученика – Петра, Јована и Јакова – одабрао их је од осталих дванаест својих ученика и извео их на гору Таворску. Тројицу ученика и двојицу пророка: пророка Мојсија Боговидца и Тајновидца и пророка Илију, такође видиоца великих и страшних тајни у времену прије Христа. Међу свим пророцима њих двојица су били најизабранији. Мојсије законодовац је писац знаменитог Петокњижја, пет књига Мојсијевих, које и данас читамо и којима се просвећујемо и надахњујемо. А пророк Илија је везан за велика збивања свога времена, велики бранитељ вјере у живога Бога, онај који је по предању намјесто пелене био повијен у огањ и зато је био и назван огњени пророк Илија; који је на огњеној колесници отишао из овог свијета у онај невидљиви, тајанствени Божији свијет, да би се ево вратио на дан Христовог Преображења. Засијало је Христово лице као сунце, а хаљине Његове постале су бјеље од снијега. Двојица пророка и тројица ученика попадали су пред тим страшним виђењем вјечне божанске свјетлости која је засијала из Христовог бића, из Христовог лика. Зашто баш на гори Таворској и зашто управо прије великих догађања из Христовог живота? Хтио је Господ да тројици својих ученика покаже да не треба да се плаше без обзира на то шта ће се са Њим догађати у догледно вријеме – да Он јесте Исус из Назарета, да Он јесте рођен од Дјевојке Марије, да Он јесте био са њима, да ће Он заиста пострадати, као што су то рекли Пророци, али да не изгубе вјеру: „Немојте да изгубите вјеру у мене. Ја ћу пострадати као човјек и принијети себе за живот свијета, али ја сам и нешто много више од онога што виде ваше очи.“ И то више, то узвишеније, то неизрецивије показао им је на дан свога Преображења – засијала је божанска свјетлост из њега и божанска сила, да би их утврдила, да се не би поколебали када дође Његово страдање, Његово распеће и Његова смрт. Васкрсење Лазарево Други велики догађај јесте управо догађај који данас прослављамо – васкрсење четвородневног Лазара, пријатеља Христовог. Чули смо како то потресно описује Јеванђеље и пред нама дефилују ликови… Не само Христов лик и не само Лазара четвородневног, него и други ликови, и сваки од њих је посебна прича. Ту су Марија и Марта, сестре Лазареве. Она Марија, која је клечала пред ногама Господњим и која је, како каже Јеванђелист, помазала миром ноге Његове. Марта, којој је Господ другом приликом рекао: „Марта, Марта о многоме се бринеш, али је једно нама потребно, Марија је бољи дио изабрала“. Марта служила, припремала ручак и бринула, па се наљутила на своју сестру: „Што јој не кажеш да ми припомогне?“ Како то обично бива када у дом дође неки гост, онда сви који су у том дому треба да пожуре, да се потруде да заједно угосте свога госта, и утолико више уколико је гост значајнији. Па се зато с правом Марта наљутила. Међутим, Господ благосиља Мартин труд, али у исто вријеме каже: „Марија је бољи дио изабрала, она слуша ријечи вјечнога живота, она клечи пред ногама мојим, она упија у себе велику и свету тајну, открива јој се тајна моје личности и тајна вјечнога и непролазнога живота. Зато немој да се љутиш на њу. Добро је и ти што радиш али је ово што она чини још боље“. Двије дивне сестре која показују љубав једна према другој, а и једна и друга показују велику љубав према своме брату Лазару. Брат њихов јединац, кога оне бескрајно воле, оболио је и упокојио се и погребен је био, а Господ који је предосетио и чуо шта се догађа, враћа се поново у Јудеју – и ако су већ пријетили да ће да Га ухвате, да Га убију, Он се враћа назад. Па ће рећи апостол Тома Близанац: „Хајдемо и ми с њим, да заједно са њим пострадамо“ (уп. Јн. 11, 16) – већ су предосјетили да се надвија нешто страшно над њиховим Учитељем, над Равијем. Види се колико Тома љуби Господа, види се колико сестре воле Господа, колико дубоко повјерење имају у Њега. Прва је Марта, која је била динамичнија, изашла пред Њега. И Господ је сусреће, а она Му говори да је умро њен брат Лазар. Тада јој Господ посвједочује да ће васкрснути њен брат Лазар, а она каже: „Знам, Господе, да ће да васкрсне у дан Васкрсења.“ А Господ јој каже нешто што она у том тренутку не разумије и не може да схвати, што је и природно, јер како схватити Његове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот, ко у мене вјерује неће умријети него ће вјечно жив бити“. И Марта поручује сестри Марији: „Ево, дошао је Господ“. Излази Марија, народ иде за њом, она одлази да плаче на гробу свога брата – све је тако потресно, све је тако величанствено. (уп. Јн. 11, 20-30) Сваки од тих ликова који се појављују данас и које нам открива Свето јеванђеље, сваки је прича за себе, а изнад свега сам Господ, који на овај дан васкрсењем Лазаревим, као што и пјевамо, посвједочује и предуказује опште васкрсење мртвих; утврђује своје ученике и ученице своје, Марту и Марију, тим васкрсењем, као што их је утврдио својим Преображењем – да је Он не само човјек него да је Бог који има силу и моћ божанску, да је он Син Божији, да је он Спаситељ и Искупитељ. Догађа се нешто што се није догодило од настанка свијета и показује се колико је Господ љубио свога пријатеља Лазара. Јер кад је дошла Марија, каже, потресе се Господ када је угледа и тим ријечима њеним о Лазару, и не само што се потресе него и заплака. Занимљиво је да нигдје у Јеванђељу не налазимо да се Господ смијао, али налазимо на више мјеста како је заплакао. Заплакао је Господ и тиме показао своју велику љубав према Лазару, и не само према Лазару него према сваком људском бићу. И долази Господ на гроб Лазарев, а опет ће ту динамична Марта да каже: „Господе, како сад са отворимо гроб, већ четири дана је у гробу, већ смрди, вруће је.“ Без обзира на те њене ријечи, Господ говори да скину плочу камену. И данас у Светој Земљи стоји то мјесто гдје је био сахрањен четвородневни Лазар, и данас свједочи о том великом и страшном и величанственом догађају. Лазар четвородневни је чуо ријечи Господње: „Лазаре, изађи напоље!“ У том тренутку обликује се поново његово биће. Онај који је својом ријечу створио човјека, који га је обликовао од праха земаљскога руком својом, који га је задахнуо дахом живота, истога тога човјека поново испуњава својом силом, својим дахом живота. Лазара је испунио дахом живота Онај који га је од праха уобличио, и онај прах и тијело његово које је почело да се распада је поново укријепио, оснажио, оздравио, задахнувши га дахом живота. И Лазар излази, а каже Господ: „Скините са њега мртвачке покрове.“ Излази Лазар и Он га предаје његовим сестрама Марти и Марији. Можемо само замислити каква је то била радост, какав је то био потресни догађај, какав је то био нови сусрет Лазара са Господом и Господа са Лазаром, какво је то било укрепљење ученика који су били око Њега. Лазар је послије тога постао први епископ на Кипру. Ко оде на Кипар наћи ће тамо мошти четвородневног Лазара. Прије неку годину смо славили десет вјекова градње тога храма, дивнога храма, који доље има и крипту из древнохришћанских времена. За њега је везано једно дивно предање које сам чуо када сам ишао у име наше Цркве на обиљежавање десетвјековља тога храма у коме су мошти Лазареве. Каже се за Лазара да се никада више није насмијао после свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Овај догађај је дивно и велико свједочанство Божије силе. Васкрсење Лазарево, које је претходило уласаку Господњем у Јерусалим, када су већ пријетили да ће Га ухватити, да ће Га убити, да ће Га разапети, укрепљење је не само савременика Христових него и наше укрепљење. Улази Господ у Јерусалим после васкрсења Лазаревог, укријепивши своје ученике да се не боје. И онда имамо онај дивни празник и догађај, када су дјеца појала Господу на Цвијети: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ Ми данас такође идемо с палмовим гранчицама, или са врбицом, која је најсличнија палми, у знак сјећања на тај дивни, чудесни догађај уласка Христовог у Јерусалим. Ево, дакле, два велика догађаја, и хвала Богу да сте и ви дошли из Жупе Александровачке баш на Лазареву суботу овдје, да цјеливате руку Светог Јована Крститеља – ону руку која је Господа крстила у Јордану, и дјелић Часнога крста у овом златном ћивоту – онога крста на коме је Господ разапет, да цјеливате и руку нашег Светог Петра Цетињскога. Јер и мошти су свједочанство онога што се данас догодило – живо свједочанство да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Да сила Божија и људско тијело које се по природи распада чува као свједочанство да је Господ васкрсао Лазара и као свједочанство да је сам Господ васкрсао из мртвих. Дакле ево три свједока овдје пред нашим очима тог великог и страшног догађаја: рука Светог Јована Крститеља, дио Часнога крста Господњега и рука нашега Светог Петра Цетињског која вас благосиља и благосиља ваш долазак из Жупе Александровачке овде у древну светињу, да заједно Бога прославимо и да се и ми радујемо радошћу Марије и Марте и радошћу Лазаревом и радошћу ученика Христових, оних који су били свједоци овог дивног и величанственог догађаја, који је свједочанство Христовог васкрсења и који је свједочанство општег васкрсења мртвих, које је припремио Господ свима који се рађају на земљи, а нарочито онима који Га љубе. Господу нашем, васкрслом из мртвих и пострадалом ради нас и нашега спасења и васкрслом Лазара четвородневног, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2025/04/11/cetvorodnevni-lazar-prvina-opsteg-vaskrsenja-3/

У храму св. Александра Невског на Дорћолу ће у суботу 12. априла 2025. године у 18 часова почети вечерње богослужење, које ће се наставити литијом са врбовим гранчицама, а након тога уследиће ново духовно сабрање. На тему "У сусрет Страсној седмици" ће у 19 часова говорити презвитер др Оливер Суботић, сабрат овог храма и управник Мисионарског одељења АЕМ. Извор: Радио "Слово љубве"

Ако схватимо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога да будемо под стресом. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо уживали у њему, да видимо Његове дарове и да их евхаристијски примамо, тј. са захвалношћу, и кроз њих пронађемо Њега самога. Када изађем из нечије куће и тамо нешто заборавим, нпр. наливперо, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: О, то су очеве наочаре. Па, гледајући наочаре, он ме се сети, памет му је усмерена ка мени. Зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да смо једном разговарали... Ако особа користи поклон који смо јој дали, а нас се не сећа, онда сврха поклона није испуњена. Тако чини и Бог – Он нас поставља у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, Он нас поставља у њега да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима, и да живимо мирно као деца у кући свог оца, која се не боје, која се не буне, јер кажу: имамо оца! Кад имаш оца и он је благ и добар отац, не плашиш се. Чуо сам у једној емисији веома доброг доктора који је рекао да су наши гени, односно наш састав, такви да можемо да живимо много година ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и кад смо психички уравнотежени, са мирним унутрашњим светом, са тихом, мирном душом. Међутим, човек стари од брига, проблема, стреса, страха и несигурности. Све ово доводи до тога да му коса побели док је још веома млад, коса му опада без правог разлога, само од бриге. Видите да стрес изазива болове у стомаку, чиреве... Колико болести почиње од психичког проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, треба да пронађемо претпоставке и тајне за ту дуговечност. Једна од тих тајни је да живите без стреса. Без те стрепње, те ране, која нам непрестано изједа душу. Медђутим, тешко је срести људе који немају стрес, који могу да нам пренесу мир своје душе. Тај мир као да не постоји, видимо га само насликаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ за њим. Као кад си жедан, и донесу ти лепу слику воде која тече, и ставе је пред тебе, она ти неће утолити жеђ. Видиш да има воде, можда је неко пије, али ти је не пијеш. Тако остајеш жедан. Стрес нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све да урадимо сами и верујемо да смо господари свог живота. Ако се осећате као да сте господар свог живота, заиста ћете бити под стресом. Ако мислите да све мора проћи кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста сте под стресом. Поготово, када је реч о нашој деци. Не би било тако да сте рекли - Бог ме је увео у овај живот, дао ми децу, дао им је постојање кроз моје тело и уз моје учешће, али Бог не тражи од мене да учиним баш све за своју децу. Тражи да учиним шта могу, а шта не могу, препустићу Богу и нећу бити под стресом због своје немоћи. У Бога ћу се уздати, Богу ћу децу поверити, понизићу се и смирићу. То је исправан однос према животу. Али, када мислимо да смо управници живота свог детета, свог посла, и желимо да све прође кроз нашу главу, онда дођемо до границе исцрпљености, паралишемо се и постајемо збуњени. Може ли ваша глава све то сабрати, а ваш ум о свему судити? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Тргните мало и помолите се. Дакле, не кажем вам да не радите ништа, већ да не радите све. Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу. Та молитва, тај израз из Свете Литургије, који сви знамо, говори нам о томе: да себе, друге, и сав свој живот са свим својим невољама, стидом, болестима, злом, невољама, децом, имањем, свиме предамо Христу Богу. У твоје руке предајем свој Дух. Предати се значи поверити себе, оставити све пред ногама Господа, у Његовим рукама и загрљају. Ако успете да доживите то предавање Богу, одмах, аутоматски се све ослобађа, мишићи вашег тела су опуштени. Да ли сте видели бебу како спава у наручју своје мајке? Ако сте мајка, видели сте је док спава, како после неколико минута руке почињу да висе, олабаве се, ноге раде исто, дете се не опире, не напреже, ни један мишић у телу није напет. Зашто? Јер постоји загрљај мајке, оца, они га држе га и оно спава. Никада нисмо видели дете под стресом. Да ли је могуће да се мало дете пробуди и каже: Шта ће бити? Шта ћу данас јести? Не могу то да поднесем! Деца имају потпуно поверење у родитеље и предају им се. Христос и Црква вас позивају да и ви то чините свесно, добровољно, да то желите, да о томе размишљате, да то узмете као решење, да га изаберете, да верујете у то. Препустите свој живот Божијим рукама, своје проблеме, све, Христу Богу. Не било ком човеку, него Богу, Богочовеку Христу, Који о свему може да брине. Све си нам дао Господе, све си учинио ради нас, како се каже у Светој Литургији Светог Василија Великог, и никада нас не остављаш а да нам не помогнеш. У последњем тренутку безнађа, учинићеш нешто за нас. Сетите се прошлости, колико пута вас је Бог спасао, избавио, заштитио, дао вам најбоље решење? Колико пута вам је Бог показао да вас воли и штити. Нека та огромна неизвесност, страх и ментални немир који нас обузимају коначно нестану. Требало би да поштујете другу особу, њену личност, снагу, зрелост, а не да постављате границе и прекретнице које она треба да постигне. Нека деца једу под стресом, јер им родитељи вичу: Тешко вама ако не једете! Али не може тако да се једе! Дакле, храна за њих постаје отров! Када стално осећате да морате да постигнете одређени идеал који вам неко други поставља и на коме инсистира, то је извор стреса и стрес вас збуњује, притиска, не можете да издржите. Једите колико желите, осећајте се удобно, пријатно и мирно! Зато деца лако једу са својим друштвом. Било би веома је лепо да око себе направимо опуштену атмосферу, да немамо бриге и да их не стварамо, и да свој стрес не преносемо на друге. Господ није осетио страх у овом свету, ничега се није плашио, ишао је усред таме, отишао је у пустињу и молио се и постио 40 дана. Сам је отишао на Маслинску гору, боравећи на пустим местима. То је био Његов дом. Није осећао страх, јер је имао љубав, није био под стресом у овом свету. Волео је свет, који је Он сам створио, који је дело Његових руку. Бог је непристрасан. Црквеним језиком, бестрасан није неко кога ништа не занима, ко је хладан и равнодушан према животу, у оном смислу у ком ми данас кажемо: Он је тако равнодушно прошао поред мене, тј. у негативном смислу. Не. То значи да Бога не дотиче наш проблем да би Га збунио, већ Га дотиче саосећањем. Он нас воли, али не може да уђе у наше стресно стање. Господ то не може да осети, јер Он живи у другој духовној атмосфери, у свом миру, у својој божанској тишини. Христос је био миран, срце Господа нашег било је тихо и мирно. Уместо да преузима наше стресове, Он нам даје мир из свог тела, из своје божанске душе, пружа нам своје руке. Проблема ће увек бити, није ствар у томе. Важно је да ваша душа оздрави од самог корена проблема, и тада ћете већ пронаћи тајну, а то је поверење у Њега. Господ није осетио страх или стрес чак и у најтежим тренуцима свог живота, непосредно пре свог страшног страдања, непосредно пре свог распећа. Позвао је своје ученике на трпезу Тајне вечере, и подарио им Свето Причешће и свој мир. Мир вам дајем, дајем вам мир који је другачији од оног који даје свет. Скидам стрес са вас, дајем вам друга искуства, дајем вам Себе. Христос је наш мир. Себе је оставио за нас, да бисмо имали Његов мир, оставио нам је дарове своје љубави и благодати, послао нам је благодат Духа Светога. Дакле, у нашим срцима имамо све услове за мир и сигурност. Црква нам поручује да свој живот гледамо очима Христовим, да имамо ум Христов – да видимо, расуђујемо и размишљамо, не светским духом, него духом Христовим. Да гледамо на ствари онако како их је Христос уредио. Мислим да, ако неко својом молитвом стане пред Христа и призове Га и осети Господа у свом срцу, аутоматски ће се показати да је његов стрес велика лаж, обмана, лажно осећање, ништа. Христос жели да видимо живот онако како га Он види. Он је наш мир, Он је право царство које чекамо. Он је небо, а пред Божјим небом ниједан проблем не може постојати, немогуће је да било који проблем опстане пред Христом. Дакле, када се човек моли, када изађе из овог света, живи нешто другачије, и уздигне се ка Богу, нема проблема који може да те стресира, сви страхови нестају. Ако смо и даље под стресом, замолимо Господа да направи корак кса нама, а док полако улазимо у Цркву и приближавамо се Христу, стрес ће нестати. Замолимо Господа да нам подари своју љубав, да уклони из наших душа сваки страх, стрес, неизвесност о садашњости, будућности, прошлости, свему што нас се тиче – без стреса и са пуно љубави према Христу! архим. Андреј (Конанос) адаптација: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Наша Света Црква се данас молитвено присјећа и Преподобног Исихија Јерусалимског. Преподобни Исихије Јерусалимски је био јерусалимски презвитер, проповедник и дубоки богослов, надалеко познат почетком 5. века, као што о њему свједочи Свети Теофан Исповедник у својој Хронографији (I, 83). Кирил Скитопољски, писац житија многих светих Божијих угодника из тога доба, назива га учитељем Цркве и богословом надалеко познатим. Преподобни Исихије бјеше у пратњи јерусалимског патријарха Јувеналија (422-458. г.) када овај посвећиваше цркву у манастиру Светог Јефтимија (428. г.), о чему пише споменути Кирил у Житију Светог Јефтимија. О великој духовној и богословској мудрости преподобног Исихија говори и свети Патријарх Фотије (Библиотека, 198), који веома похваљује његове књиге. Свети Исихије је написао дивна тумачења на многе књиге Светога Писма, а такође и поучне књиге о подвижничком и духовном животу. Особито је значајно његово славно дјело „О трезвењу и врлини“ објављено у „Добротољубљу”, које доносимо у наставку текста. Упокојио се у миру око године 440. О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ 1. Трезвоумље је духовна уметност. Уколико га дуго и са постојаном усрдношћу упражњава, човек ће се, уз Божију помоћ, потпуно избавити од страсних мисли, речи и рђавих дела. Ономе ко га тако проходи оно дарује верно познање непостижног Бога, колико је то нама могуће, као и тајно разрешење скривених Божанствених тајни. Њиме се испуњава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подаје свако благо будућег века. Трезвоумље, у ствари. јесте чистота срца која је због својих високих вредности или, тачније говорећи због наше непажње и немарности, сада врло ретка код монаха. Међутим, баш њу Христос ублажава говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Пошто је такво, трезвоумље се добија по скупу цену. Уколико постојано пребива у човеку, оно за њега постаје путовођ у прави и богоугодни живот. Оно је и лествица за сагледавање. Оно нас учи како да управљамо покретима троделне душе (тј. са три силе: словесном, раздражајном и желатељном) и како да крепко чувамо осећања. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст, уздржљивост и праведност). 2. Показујући колико је ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учећи нас како треба да је започнемо и обављамо, велики законодавац Мојсије, или пре – Дух говори: Пази на себе да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Пон.Зак.15,9). Тајном речи он назива мислено изображавање неке грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називају прилогом који у срце убацује ђаво. По његовом појављивању у уму следе наше помисли и са њим страсно разговарају. 3. Трезвоумље је пут ка свакој врлини и свакој заповести Божијој. Оно се још назива срдачним безмолвијем и јесте исто што и чување срца које се држи савршено [слободној од маштања. 4. Човек који се роди слеп не види сунчеву светлост, док онај који не живи у трезвоумљу не види светлост изобилне благодати која нисходи свише. Он се неће ослободити од грешних и Богу мрских дела, речи и помисли. По свом исходу они неће слободно проћи поред кнезова тартара. 5. Пажња је непрестано безмолвије срца у односу на све врсте помисли. Срце у њему свагда, непрекидно и непрестано дише јединим Христом Исусом, Сином Божијим и Богом, Њега призива, са Њим се храбро бори против непријатеља, и Њему, који има власт да отпушта грехе, исповеда своја сагрешења. Таква душа призивањем често обухвата Христа, Јединог Тајнозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг како лукави непријатељ некако не би нашао начина да у њу унесе зло и уништи њено добро делање. 6. Трезвоумље је непоколебиво смештање и стајање помисли ума на вратима срца. Ту он лако примећује како му се прикрадају стране помисли, тј. крадљивци и чује што говоре и што чине те убице. Он, такође, разазнаје каква изображења изазивају демони, покушавајући да га увуку у маштање и да га преваре. Уколико се будемо трудили на овом делу, стећи ћемо основано искуство у мисленој борби. 7. Учесталост обазриве пажње у уму човека који се стара да загради извор рђавих помисли и дела обично рађа двоструки страх: са једне стране, од остављености Богом, а са друге – од васпитног попуштења спољашњих искушења. Бог, наиме, понекад оставља [човека] и шаље неочекивана искушења ради исправљања живота, нарочито онима који су окусили сладост покоја од тога добра (тј. пажње и трезвоумља) и постали немарни. Од те учесталости у нама се рађа навика, а од ње извесна природна непрекидност трезвоумља. Од њега се, опет, мало по мало, рађа познање борбе, које следи непрестана Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштања, те неко дивно стање које произилази од сједињења са Исусом. 8. Ум који стоји и призива Христа против непријатеља и који му прибегава ради помоћи личи на животињу која је окружена мноштвом паса којима се храбро супротставља из свог скровишта. Издалека мислено провидећи замке мислених непријатеља, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остаје нерањив. 9. Уколико умеш, и уколико ти је дано да изјутра стајеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него да и ти гледаш (Пс.5,4), разумећеш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоумља, па ћеш разумети. 10. Састав мора је мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоумља, бодрости и удубљеног безмолвија душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледавања и разумног смирења исправности и љубави јесте (једино) крајње трезвоумље и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праћена уздасима али без помисли, унинија и тескобе. Добротољубље: Душекорисне и спасоносне стотине преподобног Исихија, презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвоумљу и молитви https://mitropolija.com/2025/04/10/pouke-svetog-isihija-jerusalimskog-o-molitvi-i-trezvoumlju-2/

Које је наше право лице? Када тражимо одговор на ово питање, јасно нам је - и сва сведочења светаца то потврђују - да у нама великим делом пребива тама. Велики део нашег сопства нам је непознат. Савремена психологија тврди да је око 70% наше личности изван наше свести. Оно што мислимо да смо је само видљиви део. Али, дубоко испод површине је огроман део нас који не знамо. Судимо само ономе што видимо, али Бог види целокупну особу - чак и оне ствари које остају скривене нама самима. Не знамо ништа. Сократ је рекао: "Знам да не знам ништа." Често мислимо да разумемо живот, али свети оци Цркве нас подсећају - ми стварно ништа не знамо. Само Бог заиста зна ко смо. Он познаје дубине нашег срца - оне невидљиве слојеве које ми сами не схватамо. Зато ће нас увек изненадити, увек ће бити корак испред нас и нашег разумевања. Често се питамо - "Како је могуће да ми Бог пружа толико милости и дарова када сам тако слаб и грешан?" Одговор је једноставан: Бог не гледа шта смо сада - Он види шта можемо постати, зна нашу будућност. Све је откривено за Бога. Од тренутка пре него што се родите, па све до последњег земаљског дана - све је пред Њим. Данас се можда осећате безначајно. Данас можда нећете успети ништа. Можда немате покајање данас. Данас можете бити очајни. Данас можда нећете наћи снаге ни да кажете једноставно - "Господе, смилуј се." Али Бог такође види шта ћете бити сутра. Ви то не знате, али Он зна. Као што је напред речено, постоји огроман део нас самих који нам је непознат. Апостол Павао достиже дубоку свест да зна шта Бог жели од њега, али нешто у њему га спречава да то испуни. Веома често ради управо оно што највише негира и мрзи у себи. Ова унутрашња борба је део пута до духовне свести. Савремена психоанализа (Сигмунд Фројд) то тумачи као скривени флерт човека са смрћу. Ово сугерише да људско биће дубоко у себи има склоност ка хаосу, уништавању, које га истовремено и плаши и привлачи, и често саботира његову срећу. Кад му се у животу догоди нешто добро, даје све од себе да га уништи. Кад дође радост, он се испуњава тугом. Када прими благослов, он се сам ставља на искушење. Као да не толерише срећу, као да не подноси милост, не може да прихвати дарове који су му дати. Човек је сачињен од слојева. Шта то значи? То значи да када неко каже нешто искрено, не изражава увек целу своју суштину. На пример, неко може рећи: "Волим те, желим те у мом животу." А онда вас одбаци и заборави да вас је уопште волео. Да ли то значи да је лагао оног тренутка када је изговарао те речи? Не. Био је искрен, али су те речи потицале из само једног слоја његовог бића. Његови дубљи, несвесни слојеви можда још нису били зацељени и он је имао потребу да користи друге а затим их одбаци. Ви се питате - "Како је могуће тако се променити?" Мислите - "Значи, био је лажов!" Али не, не мора бити да је тако. Кад вам је рекао да ће бити увек ту за вас, можда је заиста веровао у то у том тренутку. Али било је и других, дубљих слојева у њему, које ни сам није схватао. Често се каже да се право пријатељство познаје у тешким временима. Али, то није цела истина. Дати подршку некоме ко пати је понекад лакше. Зашто? Јер тада сте у положају јачих, можете утешити, дати савет, бити "мудри ментор". Реална провера пријатељства је да ли ћете остати поред особе и у њеној радости. Да ли ћете моћи да се искрено радујете њеној срећи без осећаја зависти или конкуренције? Можете ли издржати њен напредак? Ово је тешко. Тешко је гледати да деца других успевају, док се ваша муче. Тешко је видети да сестра има предиван брак док се ви борите са усамљеношћу. Ово су тренуци када се завист може ушуњати у ваше срце.Тешко је гледати како пријатељ напредује у каријери док ви остајете на истом месту. Тешко је видети како сестра у манастиру духовно расте, док се ви борите са својим слабостима. Управо у тим околностима постаје јасно шта је у вашем срцу. Када неко каже искрено и без лицемерја, "Одустајем од Христа!", ово је стварно, али само на површном нивоу. Ово преноси горњи слој душе, али дубљи слојеви остају нетакнути. Не само да их човек не контролише, већ ови слојеви живе властити живот, имају аутономију. Они управљају, усмеравају, чак се и одупиру променама. "Како је то могуће за човека који је духовно одрастао?" Ово вас не би требало изненадити. Ово није сам човек, већ његова мрачна страна. Овај човек је и добар, светао, милостив и гостољубив. Он воли молитву, Он воли Бога. Али, у њему су и тамна места. Верује се да су људи или добри или лоши. Али, такви људи не постоје. Ако то схватимо, ослободићемо се. Зашто? Јер ћемо прихватити себе. Схватићемо да носимо у себи и добро и зло. И дарове и слабости. И светлост и мрак. И они се непрестано смењују у нашем духовном животу. То је динамичан процес. Страсти су дубоко укорењене у човеку и често га савладају, чак и када жели да се промени. Парадокс је што понекад секуларни људи показују више толеранције за слабости других него религиозни. Људи изван цркве су често толерантнији, више склони да прихвате човека са његовим несавршеностима. А ми, који смо у Цркви, понекад постајемо оштрији и критичнији. Нико не бира своје страсти. Нико се не пробуди ујутро и каже: "Данас ћу изабрати ново злобно понашање." Страсти нису изабране - оне су унутрашњи окови. Нико се не пробуди ујутро и свесно одлучи да подлегне својим страстима. Многи фактори формирају људске страсти, стога свака особа има своје борбе. Ипак, ми често журимо да осудимо друге због њих. А сама осуда је једна од најмрачнијих страсти. Шта да радимо са мрачним делом себе? Шта да радимо са сенкама које носимо у нашој души? Сада смо их свесни - али како да их трансформишемо? Није лако видети свој мрак, схватити га. Није лако. Постоје људи који су проживели цео свој живот, а да се нису ни дотакли ових питања. Можда касније, када будемо сами - у нашој соби, нашој келији, у нашем личном простору - почнемо да размишљамо: "Шта ако иза мојих поступака постоји нешто дубље?" Ово је почетак унутрашњег путовања. Отац Хараламбос Пападопоулос адаптација: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

У оквиру великопосног циклуса предавања која се одржавају у крпти Саборног храма Светог Јована Владимира, Архимандрит Сергије (Рекић) игуман манастира Острог, одржао је, у суботу 05. априла предавање на тему „Покајање – обновљење личности“. Игуман Сергије, дефинишући појам личности на светоотачки начин, истакао је да личност значи гледати лицем у лице један у другога и тако постојати, да личност треба да има слободу и способност да има живи однос са својим вјечним Творцем, а онда и са другим личностима од Бога створеним и у тој заједници се остварује личносност свакога човјека, а губитак заједнице је губитак личности. Навео је да личност представља вјечни појам и вјечно постојањем као и да заједница у којој се личност остварује треба да је заснована на љубави, повјерењу и слободи. Игуман Острошки подсјетио је да Јеванђеље почиње проповијеђу Христовом, а онда и проповијеђу Претече Јована Крститеља „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, као и да се и у Старом Завјету види да је покајање лијек против гријеха. Архимандрит Сергије је скренуо нашу пажњу на Јеванђелску причу О блудном сину и навео је као примјер раскида заједнице личности и Творца, јер син који по својој жељи и слободи узима свој дио и одлази од оца , касније долази у ситуацију да је слуга непознатом човјеку коме чува свиње. Тај непознати човјек је у ствари ђаво, а свиње које држи су наше страсти. И као што је у тој Јеванђелској причи у блудном сину прорадила Божанска искра и он одлучио да се врати оцу и моли га да га прими као слугу, то поучава Острошки игуман, треба да буде и пут којим треба да иде и наше покајање. Подсјетио је и на ријечи блаженопочившег Владике Атанасија да је љубав пажња.

У цркви св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће у четвртак 10. априла 2025. године од 19 часова, бити представљен превод књиге светог пророка Данила на српски језик - упоредни превод старије грчке и Теодотионове верзије са уводним коментарима. Књигу је објавио Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду, а представиће је редовни професор ове институције др Предраг Драгутиновић и вероучитељ др Љиљана Јовановић.

Српска Омладина за Космет вас позива на хуманитарну пројекцију филма "Победилац смрти" - филма о Страсној седмици и Васкрсу у Дечанима, која ће у Академији 28 (Немањина улица број 28) бити одржана у четвртак 10. априла 2025. године од 19 часова. Карте се не наплаћују, а посетиоци су позвани да према могућностима оставе прилог за добротворне акције "Српске омладине за Космет". "Победилац Смрти" је документарни филм који описује дане Страсне или страдалне Седмице Господа Исуса Христа и Недељу, дан у који је Христос Васкрсао. Филм је замишљен тако да се широј публици објасни дубљи смисао ових догађаја и значај Христовог Васкрсења, па самим тим и смисао богочовечанског подвига спасења. Снимке богослужења и манастирског живота у дане Страсне Седмице и Васкрсења у манастиру Високи Дечани, снимила је продукцијска кућа "Cinnamon Production" из Београда у периоду од 2009. до 2012. године. Значај сваког од ових дана посебно, објашњен је цитатима из Јеванђеља, из богослужбених текстова Посног Триода Свете Велике Седмице, из беседа sв. Јована Златоустог, sв. Владике Николаја Жичког и sв. Оца Јустина Ћелијског. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, који је у време рада на једној фази филма 2010. године био администратор Епархије Рашко-призренске, у филму објашњава смисао свих важнијих догађаја последње седмице Христовог живота на земљи, његовог страдања за нас и сам значај Васкрсења Христовог. У Јеванђељима описани догађаји из Страсне Седмице и непосредно после Васкрсења у филму су илустровани фрескама за зидова дечанске цркве, пошто је у богатом дечанском фрескопису детаљно осликано све што се у те велике дане догодило са Господом Христом. Извор: Радио "Слово љубве"

Викарни Епископ јенопољски Никон ће у уторак 8. априла од 18 сати и 30 минута, у крипти Храма св. Саве на Врачару, одржати предавање на тему „Преподобна Марија Египћанка – јеванђељски образац покајања и преображаја“. Сви сте добродошли! Извор: Храм св. Саве

Са благословом Архиепископа пожаревачког и Митрополита браничевског г. г. Игнатија, из штампе је изашла нова књига протојереја Александра Михаиловића, која носи наслов „Усред дана и ноћи – дневник у покушају“ у издању издавачке куће „Партемон“ из Београда и Удружења књижевника Србије. Рецензенти књиге су протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, проф. др Мило Ломпар, проф. др Зорица Томић, проф. Емир Кустурица и Видак М. Масловарић. Лектор је проф. Славица Јовановић, компјутерски прелом Владан Стојановић. Књига је одштампана у штампарији Стојадиновић у Петровцу на Млави у 500 примјерака. Уредник издања главни уредник и директор је Момчило Митровић. О књизи су између осталих рекли: „Необично литерарно дело. Откривамо најскривеније нити које везују догађаје из живота аутора, откривајући тајне духовности.“ Емир Кустурица „У размишљањима Александра Михаиловића, чије песничко и есејистичко дело изазива заслужену пажњу, складно се допуњују карактеристична својства нашег времена и индивидуална физиономија аутора. Као кључно одређење модерне епохе епохе појављује се фрагмент. Он замењује одсутну и изчезавајућу целину: у искрама доживљаја модерни писци настоје да препознају њен траг, да наслуте њено присуство у искрзаним деловима сећања. Но, за овакву врсту доживљаја, и његово приповедно уобличавање, неопходна је посебна оријентација духа: он не би требало на нивоу емпирије, поготово закован у материјалистичке обрисе света, да се препозна само као хиличка усмереност. Он, штавише, мора да у себи превлада и искушења душе, да своју усредсређеност усмери негде изнад ње, да би фрагментарни записи постали нешто што отискује психичко, али се не своди на њега. Он, дакле, мора покушати да продре, намах, у чисто подручје духа, да постане део пнеуматског доживљаја у којем се изнова открива целина универзума. Ова трослојност мисли представља индивидуално обележје нашег аутора. Тако се појединац и целина изненадно сусрећу у фрагментарном запису о свету и духу.“ Проф. др Мило Ломпар Протојереј Александар Михаиловић, пожаревачки свештеник, рођен је 3. септембра 1968. године у Приштини. Након студија физике и философије на Београдском Универзитету, дипломирао је теологију на Православном Богословском факултету у Београду. Од 2016-2021. године био је предавач на Академији СПЦ за уметности и конзервацију у Београду. До сада је објавио књиге „Иза одшкринутих врата“ (2011. и друго издање 2019. године); „Непоновљина поновљивост“ (2016); и „Ка најновије новом“ (2022). Добитник је повеље за културу града Пожаревца (2006) и Светосавске повеље Удружења књижевника Србије (2013). Члан је Удружења књижевника Србије. мр Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре и професор Богословије Светог Петра Цетињског https://svetigora.com/iz-stampe-je-izasla-nova-knjiga-protojereja-aleksandra-mihailovica-usred-dana-i-noci/

Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом. „Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“. Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“... Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином. Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“. И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине. „Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам." Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце. „Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име." Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње. У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити." "И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу." Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило. „После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало." После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године. Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине. „Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити." Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче. Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже." Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом, а рехабилитација је била скупа. " Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка родитељима. Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете? Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим. Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!" Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом. „Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет. Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет." Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима. „Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој." Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна." Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве. "То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу. Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима. Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете." Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће. аутор: Ксениа Гринкова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Благодаримо Благоме, који је ослободио род наш од ропства ђаволу и смрти, и помирио нас са вишњом Правдом, која се прогневила на нас, ради неправде наше. Нека је благословен Милосрдни, који нас је потражио, иако ми Њега нисмо тражили; који се обрадовао нашем спасењу, и у причи о заблуделој овци показао нам пример како смо били изгубљени, па враћени. Наследник и Син, призвао је и вратио заблуделу природу нашу, умро је и васкрсао, и нашим покајањем и обраћењем обрадовао сабор (небесних) духова. Неизрециво је велика љубав, какву је објавио Човекољубац, јер је из нашег рода узео Он Заступника, и Њиме помирио свет са величанством Својим. Велико је и ново чудо за нас и за сву творевину учинио Бог у нашој људској (природи), јер тело је наше учинио храмом, да би га испунио оним што је достојно свачијег поштовања. Ходите, земни и небески, дивите се и чудите пред величином достојанства, зато што је род наш узведен на безмерну висину недостижног Божанства. Небо и земља и све што је на њима, нека славослове заједно са нама Онога који је узвисио род наш, јер је Он обновио лик Свој у нама, избрисао грехе наше, дао нам Име Своје и све нам подредио. Сваке славе достојан је, од оних који Га поштују, Он, који нас је над свима уздигао. Сви једногласно запевајмо хвалу Њему, и Оцу, који Га је послао, и Духу Светоме. Свет, свет, свет! Благословен нека је Онај који је унизио Себе по благовољењу Своме, и који је обручио себи Цркву свету! Светлост Твоја, Господе наш Исусе, засијала је над творевином и растерала таму заблуде. Нека засија и сада у душама нашим, светлост Твоја, Исусе, Царе наш, Светлости истинита. Избави нас од свих пагубних помисли које душу смућују. Тада ћемо чистим умом хвалити Тебе, Сине скривеног Оца, јер си Ти Светлост истинита. Преподобни Јефрем Сирин - Псалам 44.

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

„Закон родитељ неговатељ“, „Нису наша деца бескорисна маса“, „И ја сам ми“, „Шта после нас родитеља?“ само су неки од транспарената који су се могли видети на скупу родитеља деца са аутизмом, који је јуче одржан у четири града у Србији. Наиме, поводом Светског дана аутизма, 2. априла, у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу одржан је скуп под називом „Родитељи у борби за права деце са аутизмом“. На скупу су родитељи деце, младих и одраслих особа са инвалидитетом истакли кључне захтеве за побољшање услова живота особа са аутизмом у Србији. Том приликом, прочитано је Отворено писмо родитеља деце, младих и одраслих особа са инвалидитетом, које преносимо у целости: „Данас је 2. април. Данас је Светски дан свести о аутизму. А свест нам данас налаже савести да загрмимо. Да загрмимо грлено сопственим родитељским гласовима, гласноговорнички у име наших безгласних, наших слабо гласних, наших гласних без моћи… у име наше деце, наших младих, наших одраслих. Наших најмилијих. Гласном грмљавином сопствених гласова да срушимо маргине по којима они ходају кроз дане и године. Замислите да морате у боловима чекати на поправку поквареног зуба месецима. Они чекају. Замислите да након завршене средње школе седите данима и годинама у сопствена четири зида са остарелим родитељима. Они седе. Замислите да вам је једина будућност институција. Затворен си у њој довека. Види ли се из ње небо? Сврати ли икада сунце? Ћутимо. Јер би нас одговори смрвили. Зато гласно загрмимо данас. Не само у наше име. Не само у име наше деце. Већ у име свих особа са инвалидитетом. Наших сабораца и наших савезника. Чујте нас, доносиоци и извршиоци одлука. Измените законе, правилнике, одлуке. Обесправљеној нашој деци омогућите права која им припадају потписаним и ратификованим међународним конвенцијама и домаћим законодавством: Донесите Закон Родитељ неговатељ. Омогућите системску здравствену, социјалну и образовну подршку од најранијег узраста наше деце, не само на папиру него и у пракси. Омогућите им услугу Персонални асистент. Омогућите им услугу Предах у свим локалним самоуправама. Омогућите им услугу Становања уз подршку и услугу малих кућних заједница. Отворите Радне центре. Укључите их у живот заједнице сходно њиховим могућностима.* Данас је 2. април, Светски дан свести о аутизму. Ви, безгласни наши најмилији, имајте свест да нисте сами. Имате нас. А ни ми нисмо сами. Имамо једни друге. И имамо вас. Хвала вам на подршци и хвала што данас шетате с нама.“ За сам крај, родитељи су симболично избушили плаве балоне како би скренули пажњу на то да њихова деца немају права која им припадају, те да им формализам без садржине не значи ништа. Неформална група родитеља, која се самоорганизовала, је изјавила да се ограђује од свих политичких странака и удружења и поручује да тренутни систем не пружа адекватну подршку и да су породице често препуштене саме себи. Истакли су да ће наставити да се боре за остварење ових захтева како би деца, млади и одрасле особе са инвалидитетом имале достојанствен живот и једнака права. Посебно су желели да истакну да су дубоко ганути подршком коју су добили и још једном се захваљују студентима,ветеранима,неким јавним лицностима и свима који су присуствовали протесту. Позвали су надлежне институције на хитну реакцију и дијалог у циљу решавања ових проблема. Аутор: Тамара Марковић извор

Да ли сте престроги? Последњих година све више жалимо за временом у ком су ауторитети били строги. С друге стране не желимо да неко буде груб према нашој деци. Тако и треба да размишљамо. Строгост је сјајна, грубост је забрањена! Ево и јасних разлика између ове две категорије: Сурови родитељи не дозвољавају деци да греше, строги не дозвољавају да се озбиљније грешке истог типа понављају. Често заборављамо да детету треба још тридесетак година да буде тамо где смо ми данас тј. да буде органзизовано, одговорно, уредно… Заборављамо да и ми некад нисмо знали где нам је читанка, да ни ми нисмо уредно слагали обућу уз ивицу улаза… Није свака грешка за реакцију, поготово не за строгу. Сурови ауторитети дају себи за право да процењују дечју вредност, док они други знају да је вредност сваког од нас непроцењива. Мудро строг родитељ кажњава одузимањем телефона, а суров ћутањем, игнорисањем, презиром, исмејавањем… Родитељска љубав никада не сме бити доведена у питање, ма шта да је дете урадило. Сурови родитељи не поштују дечје емоције, док они који су на мудар начин строги, дечја осећања разумеју и прихватају, али им не попуштају. Нпр. ако се дете боји да остане само код куће, онај суров ће га назвати кукавицом и оставити га само онолико времена колико он мисли да треба, док мудар неће осудити дечји страх, чак шта више рећи ће нпр. да се и он бојао кад је био мали и оставити га прво на врло кратко време. Строги родитељи уручују деци одговорност за своје обавезе, сурови им пребацују сопствене. Строги родитељи знају да деца треба да раде, али на жалост, у последње време све чешће чујем да нпр. нека девојчица редовно уместо маме кува јер мама није талентована или има много обавеза око своје каријере. Сурови родитељи оптерећују дечију савест осећањем кривице, док строги а мудри знају да је кривица сувишна након што је дете променило понашање или се искрено извинило. Они тада пружају детету утеху и подршку. Строги родитељи постављају висока очекивања у складу са дечјим способностима, сурови у складу са својим жељама. Сурови родитељи не разликују лошу намеру од лошег поступка, док мудро строги то одлично знају. Нпр. наше је дете једном тати опрало телефон јер му је претходно упао у прашину са жељом да буде поново леп и чист. аутор: Биљана Грбовић https://zelenaucionica.com/8-razlika-izmedju-mudro-strogih-i-surovo-strogih-roditelja/

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

Недеља четврта поста «Вјерујем, Господе, помози моме невјерју» Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мјешавина која потреса цјелокупно наше биће. Отац, утопљен у тугу због свог болесног дјетета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим љекара, већ одвео своје дијете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор ријечима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Вјерујем, Господе! Помози моме невјерју…!“ Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ посједујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна цјелина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је ријеч о вјери – као да неко или има вјеру, или је нема! Замишљамо вјеру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непромјенљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам. Или су ми очи плаве, или нису. Али вјера није таква. Вјера је малена или велика, растућа или опадајућа.Вјера је осјећај који се рађа из односа. Осјећајсигурности или неизвјесности. Осјећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког повјерења или слабог повјерења Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога.То је оно што каже Блез Паскал:„Срце има разлоге да вјерује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вјера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа. Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним увјерењем да Бог постоји.Јеванђелска вјера је већ у љубави. Вјера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вјера је извјесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сјенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90), чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо. Бог је увиек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вјера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари неведљивих.“ (Јевр. 11,1) Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38) иако још није чула ријечи опроштаја (стих 48).Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вјера која је, кроз један гест благодарности, већ унапријед предосјетила исход њеног сусрета са Господом! Христос моли да не ишчезне вјера Петрова, да би могао да укријепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све. Јеванђелисти су нам пренијели неизвјесност вјере првих Христових следбеника и ученика, да бисмо схватили да није лако имати потпуно повјерење у Христа и да су сумње нешто сасвим природно. Отац болесног (опсједнутог) младића, својим вапајем „Вјерујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама – да има вјеру какву је имала она блудница коју смо већ поменули, која је потпуно предала себе промјени и исцјељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вјера те тјера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вјере свакога од нас је личан. Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вјера, већ њен носилац. Ако вас ваша вјера чини мање осјетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима,ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вјера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вјера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација:Умјесто да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана. Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи. Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа. Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине. Вјера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и повјерења. Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храма и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу. Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала, ми нека учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му повјеримо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо. То је и труд наше вјере. Да Га призовемо, да нам отвори слијепе очи (Мк 10,46), да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32) и да нас подигне из потпуне тјелесне парализе (Мт 4,24). „Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“ Амин. С љубављу и молитвеним жељама, Ваш парох, о. Теодосије https://mitropolija.com/2025/03/29/vjerujem-gospode-pomozi-mome-nevjerju/

КОЈИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ? (из књиге ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ) Разликуј у себи Духа животодавног од духа душегубног и убиственог (преподобни Серафим Саровски) У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама. Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости. (свети Јован Кронштатски) Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби. Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним. (преподобни Серафим Саровски) Он (зли дух) помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује. (свети Теофан Затворник) Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога. По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1179966117043570&set=a.117204529986406

У организацији Црквене Општине Мостар у Владичанском двору одржано је предавање под насловом „Пост савременог човјека“. Присутне је поздравио и предавање отворио старјешина Саборног Храма, свештеник Душко Којић, напоменувши важност мира и поста у савременом добу. Предавањем је модерирао свештеник Бранимир Боровчанин а своја излагања на тему су имале гђа Жељка Беванда, предавач католичке вјеронауке, муалима гђа Емира Шоро, те Миља Тупањанин, православна вјероучитељица. Тема поста постала је једно од кључних питања у савременим вјерским, филозофским, социолошким и културним дебатама те су у четири тематска изглагања предавачи из разних аспеката приказали какав је утицај савремених промјена на појединца, како друштво реагује на те промене и какву улогу игра пост савременог човјека у тим процесима. Наглашен је духовни аспект поста као начина духовног узрастања али и његов позитиван утицај на човјеков организам. Жељка Беванда у свом излагању је навела да пост ослобађа човјека у сваком смислу, а не заробљава. ”Постом смо слободни људи, када кажемо нећу јести месо, нећу гледати телевизију, бити на друштевној мрежи, то човјека ослобађа”. Она је подсјетила на то да човјек данас више пажње посвећује материјалном и тјелесном, већ томе чиме ће нахранити дух, а храни га управо постом којим се и приближава Богу. Муалима Емира Шоро рекла је да је и данашњи ужурбани живот ипак спојив са вјерским и традиционалним начелима и практиковањем вјере, јер је вјера у свему томе дала олакшице и нема терета. ”Јако сам почаствована што сам овдје вечерас, јер мислим да је јако важно да све знамо једни о другима и изградимо свијест о суживоту и толеранцији, те да се поштујемо и живимо у слози.“ Вјерочитељица Миља Тупањанин навела је да је ове године тема поста она која спаја, јер три конфесије посте у исто вријеме. ”Вечерас смо се осврнули на то шта је основна порука поста, а то је да изађемо из зоне сопственог комфора, обратимо пажњу на друге и тако се подсјетимо на јеванђељску поруку да ми служимо Богу када служимо ближњима.“ Она је додала да су данас млади људи окренути вјери и да их је дотакла духовна обнова. Закључак свих предавача био је да је пост вријеме радости и вријеме приближавања Богу али и другим људима. Текст: Милош Јањић https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/predavanje-post-savremenog-covjeka/

Ситуација у вези с Православљем у Молдавији је дуго времена остајала у сенци веће црквене кризе у Украјини. Међутим, сад због све оштријих политичких процеса у републици и свету можемо да посматрамо продубљивање још једне пукотине у светском Православљу која у одређеним условима може да прерасте у коначни раскол. Проучавајући историју црквеног конфликта између Румунске и Руске православне цркве човек мора приметити очигледну сличност с украјинским расколом након што је Украјина стекла независност. Премда, наравно, постоји и низ разлика које ћемо поменути. Као и у Украјини, почетком 1990-их година у канонској средини са појавила група свештенослужитеља који су одлучили да се одвоје од ње и да оснују нову структуру. Тако је 1992. године викарни епископ бељцки Петар (Педурару) с малом групом истомишљеника иступио из Кишињевске епархије РПЦ и изјавио је да оснива засебну „Бесарабијску митрополију“ у саставу Румунске Цркве. У септембру исте године, на скупу клирика Кишињевске епархије 700 учесника је упутило захтев да се епископу Петру забрани свештенослужење. Забрана је уследила у октобру на седници Светог синода РПЦ. Тада је одобрен устав Православне цркве у Молдавији којој су дата права самоуправне Цркве. У децембру је у Кишињеву одржан епархијски скуп јерарха и свештенослужитеља Молдавије који су се практично једногласно изјаснили за очување постојећег статуса ПЦМ у саставу РПЦ. И пре ових догађаја патријарх московски Алексије II се обраћао румунском патријарху Теоктисту потврдивши уверење да је недопустива подела Цркве због распада држава и појаве нових политичких јединица. Међутим, покушај РПЦ да спречи раскол није наишао на разумевање румунског поглавара и 19. децембра 1992. године Синод РумПЦ је прогласио да је на територији Републике Молдавије основана „Бесарабијска митрополија“ у саставу Румунске патријаршије. Румунски патријарх Теоктист је примио бељцког епископа Петра у литургијско општење, без обзира на то што се исти налазио под забраном. Такође, игнорисао је чињеницу да апсолутна већина молдавског клира није подржала идеју преласка у Румунску цркву. Коментаришући ове догађаје можемо тврдити да се 27 година пре догађаја у Украјини у Православљу већ назирао раскол везан за антиканонске кораке Румунске цркве без преседана. У суштини, оно што је патријарх Вартоломеј учинио 2019. године, патријарх Теоктист је учинио још 1992. године у Молдавији, грубо прекршивши низ црквених канона. Реакција РПЦ на грубо мешање у црквени живот Молдавије је била прилично блага. Није уследио раскид евхаристијског општења с РумПЦ (премда је ограничено учествовање у неким манифестацијама). Руска црква је дуги низ година покушавала да пронађе заједнички језик у вези са насталом ситуацијом позивајући на укидање акта из 1992. године и предлажући да се пронађе други – канонски – облик за присуство Румунске патријаршије у Молдавији. Крајем 1990-их година одржани су састанци двеју цркава у Женеви, Грацу итд., али се јасно стицао утисак да румунска страна једноставно отеже, не намеравајући да промени свој став. Не само то, она је ове сусрете користила за легализацију сопствених одлука, дезинформишући јавност о току разматрања проблема. У међувремену је епископ Петар (Педурару) наставио да погоршава ситуацију оснивајући румунске парохије на територији Украјине, па чак и Русије. Влада Молдавије је под притиском ПССЕ [PACE] и Стејт департмента САД 2002. године регистровала „Бесарабијску митрополију“. РумПЦ је за дуго времена престала да ступа у контакт, игноришући дописе Московске патријаршије, као и протесте које су представници других помесних цркава (Пољске, Чешких земаља и Словачке, Украјинске, Српске, Јерусалимске, па чак и Константинопољске) изразиле против дејстава Румунске цркве у Молдавији. Уместо тога, 2007. године, неколико недеља након што је на румунски црквени престо ступио патријарх Данило, у Молдавији су отворене нове епархије „Бесарабијске митрополије“, услед чега је повратак на status quo постао практично нереалан. Не само то, док је Румунска црква на почетку практично предлагала коегзистенцију две јуридсикције, временом је реторика „Бесарабијске митрополије“ постала отворено дрска. Речи њеног поглавара – Петра (Педрураруа) које су 2023. године изречене о томе да је Молдавска митрополија „самопроглашеа структура која противречи самим канонима Цркве“, као и његова изјава о томе да ће уложити „све могуће напоре“ док се „све православне заједнице Републике Молдавије не врате под окриље Мајке-Цркве“ се не могу окарактерисати никако осим као дрске. Из одбрамбеног положаја „бесарабијски Румуни“ су прешли у офанзивни, што је означило проблематичност било каквог даљег црквеног дијалога. Изнећемо своје мишљење – дијалог је постао проблематичан одмах после коминикеа Румунске цркве од 9. априла 1992. године који је показао да се у основи мотивације Румуна налазе дубоки ресентиман и русофобија. Са своје стране, прозападне молдавске власти су почеле да дозвољавају себи изјаве о могућности забране Молдавске митрополије (у августу 2024. године посланик молдавске партије ПАС [PAS] Василе Шојмар је изјавио да власт намерава да забрани канонску Цркву). И премда је председница Санду касније демантовала намеру о забрани МПЦ, овакве изјаве су прилично симптоматичне и показују у ком правцу ради владајућа партија. Све веома личи на развој црквене ситуације у Украјини. Мада, има и разлика. Премда молдавске власти врше значајан притисак на Цркву, власт није тако монолитна и јака да би могла да учини оно што је украјинска власт успела почевши од 2018. године и постоје све шансе да ће молдавски народ на предстојећим парламентарним изборима начинити избор у корист умеренијих и прагматичнијих политичких снага. Осим тога, социолошки подаци сведоче о томе да подршка коју „Бесарабијска митрополија“ ужива у друштву ни издалека није тотална, да не кажемо да је прилично скромна. Већина држављана Молдавије су парохијани ПЦМ (по различитим проценама до 86%). Исто се односи на идеју уједињења с Румунијом. Статистика показује да само мали део Молдаваца себе сматра Румунима (7,9%) и да мањина (31%) жели да се уједини с Румунијом. Ово улива наду у то да ће ПЦМ успети да опстане након дугогодишњег притиска и да ће имати могућност да самостално одређује вектор свог развоја. Напослетку, поглавар РПЦ је у својим писмима више пута истицао да судбина Православља у Молдавији треба да се решава уз узимање у обзир мишљења клира и верног народа. За Правблог Sr са руског превела Марина Тодић

Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци… Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1113863825684115&set=a.463798390690665

Ненад Гугл, професор књижевности и писац, одржаће предавање на тему „Криза као обрт у животу” у четвртак, 27. марта 2025. године, у 17 часова и 30 минута у свечаној сали Богородичине цркве у Земуну. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46255

пише: свештеник Слободан Лукић Велики руски теолог Алексеј Хомјаков, у свом чувеном спису Црква је једна, пише: „ти схваташ Свето писмо уколико чуваш Предање и уколико твориш дjела која су угодна мудрости која у теби живи. Али мудрост која живи у теби није дата теби лично, већ теби као члану Цркве, и дата ти је дjелимично, не уништавајући потпуно твоју личну лаж. А Црква је дана у пуноћи истине и без примјесе лажи. Зато не суди Цркву, већ јој се покоравај, да ти се мудрост не би одузела.“ Ове снажне ријечи свједоче дубоку свијест о достојанству вјере и припадања Цркви. Сазнање да припадамо Божијем Народу, „новом човјечанству“ (1Петр. 2,9), јесте оно што покреће на подвиг и прегнуће читавог бића ради задобијања пуноће живота у Христу. Неки од великих светитеља су, на крају свог живота, послије деценија непрекидног подвига и хришћанског служења, у крајњем смирењу сматрали себе чак и недостојнима да се назову хришћанским именом. Такво њихово смирење јесте одраз жеље за потпуним предавањем Богу, ради достизања мјере раста пуноће Христове (Еф. 4,13). Данас, међутим, велики број хришћана свој црквени живот посматра не као подвиг и прегнуће него тек као једну од страна своје свакодневнице. Сама Црква се посматра и доживљава у идеолошком кључу и често утилитаристички па се од ње очекује само оно што је у датом тренутку потребно. Одсуство аутентичног доживљаја и учешћа у тајни Цркве рађа погрешан приступ њеној духовној ризници, као и негативан однос према њеном учењу и поретку. Ово се може потврдити анализом савремене употребе црквеног богословског језика. Јасно је да истинско богословље подразумијева одређен облик сусрета са Богом. Оно заправо и јесте израз, опис тог сусрета. Живот у Истини који је човјеку омогућен Оваплоћењем Христовим, св. Григорије Богослов назива „учешће ума у свјетлости“, који потом има могућност да Истину обзнани језиком. Нажалост, језик богословља, умјесто да буде опис “учешћа у свјетлости“, постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије, који се врједнује по начелу корисности и који, као такав, претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човјековог живота. Сходно томе, у савременим богословским токовима, све је чешћа појава да се богословски језик инструментализује, да афирмише ставове који нису у служби тумачења истина вјере и изградње јединства Цркве, него су у служби релативизације њеног учења. У циљу афирмације личног става, поједини богослови приступају тексту Светог Писма и светоотачким дјелима без потребног расуђивања па је чест парадокс да два саговорника, са међусобно супротним ставовима могу за аргументацију свог гледишта да наведу потпуно исти цитат из неког светоотачког списа или библијског текста. Тако долазимо до стања, које је све евидентније, да полемике и разговори између богослова постају све бесплоднији јер немају за циљ да се дође до Истине, него је оно што их покреће лични, искључив став који жели да се наметне као једини исправан. Разлог профанације богословског језика јесте, дакле, на првом мјесту мањак црквене свијести и неосјетљивост за вјеру Цркве која доводи до бројних аномалија. Онај ко себе назива богословом, не смије никада да заборави, од стране светих људи много пута потврђену истину, да је богословље истинско, исцјелитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. У супротном, оно губи свој смисао и постаје ништа друго до обична пропаганда. Ово нарочито треба имати у виду када је ријеч о црквеном учитељству, будући да је то служба која захтијева велику одговорност, дубоку вјеру и утемељеност у црквеном предању. Теолингвисти дефинишу теолошки језик као језик који се употребљава за исказивање и објашњавање различитих питања теологије и који се материјализује најчешће у храмовима (у виду проповиједи), богословским училиштима, научним богословским часописима, студијама, научним скуповима итд. Језик теологије, како примјећује Ружица Бајић, има неколико основних функција. Прва је индикативна којом се призива и узводи у тајну сусрета са Богом. Друга је функција подсјећања, најприје на догађаје из Јеванђеља, а онда и на животе древних хришћана, светитеља итд. Ова функција теолошког језика је најприсутнија у литургијској Анафори у којој се сјећамо свега што је Господ учинио ради нашег спасења, а чак се сјећамо и будућих догађаја. Теолошки језик такође може да има функцију актуализовања догађаја описаних у Светом Писму, већином у Новом Завјету, што се најдубље очитује у Литургији и празничном ритму Цркве. Све радње и тајне које се савршавају у Литургији, на дјелу (праксом) нам објашњавају оно исто што говоре ријечи Светог Писма. Тако Свето Писмо и његов пуни смисао може да схвати и један прост човјек, обичан хришћанин, а не само учени. Профанацији богословског језика доприноси такође и неразумијевање саборног карактера богословља. Истичући еклисијални, светоотајински приступ разматрању богословских питања, о. Јустин Поповић каже да се “до јединства вјере и познања Христа долази само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља.“ Ове ријечи подсјећају на узвишеност богословља уопште, а тиме и језика којим се оно изражава, те их је неопходно памтити нарочито данас када профанација теолошког језика све више узима маха. Сви они чије служење подразумијева говор о Цркви, о питањима њене вјере и учења, дужни су да своје служење врше са “свештеним трепетом“, на шта нас такође опомиње ћелијски светитељ говорећи: “Ако икада треба поставити што јачу стражу око језика свог, онда то треба учинити кад човјек хоће да говори или пише о Цркви. извор

У среду, 25. марта 2025. године, у Вазнесењској цркви у центру Београда, предавање ће одржати презвитер др Александар Милојков, на тему "Црква – то је богочовек Христос продужен у векове". Почетак је у 17.30 ч, добро дошли! https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46254

„Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање, требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1124226177981213&set=a.463798390690665

Рођен у Галати Пафлагонијској, а васпитаван у Цариграду где је уврштен у дворјане царева Василија и Константина Порфирогених. Христа ради, оставио је сву светску славу и повукао се у манастир. Подвизавао се под духовним руководством старца Симеона, потом је био игуман манастира Светог Маманта и, најзад, пустињак. Сматра се највећим богословом после Светог Григорија Богослова. Осећао је Божију благодат у срцу. Речи су му биле права духовна и богословска откровења. На дан свог упокојења се причести пречистим Светим Тајнама Христовим, нареди својим ученицима да певају погребне песме, кратко се помоли и – напусти своје тело. Душу је предао Господу 1032. године. Мошти су му нетљене и чудотворне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Текст који следи преузет је из књиге “Духовни разговори са румунским старцима” оца Јоаникија Балана. Рана сећања - Оче Пајсије, реците нам нешто о Вашем родном месту? - Рођен сам 1897. године у селу Стројешти, у жупанији Ботошањи. Био сам најмлађи од петоро деце у кући. Моји родитељи, Јован и Катарина, живели су мирно. Научили су ме да љубим Христа, водећи ме често у цркву, на службе Божије. - Који савете су Вам давали родитељи, док сте били дете? - Били су обични људи, и углавном су ме учили примером свог живота. Никада их нисам чуо да се свађају или да злостављају једно друго. Мој отац је знао напамет Молебни канон Богородици, као и друге молитве; молио се гласно да смо га сви могли чути. Имао је обичај да, као свештеник, каже: “Господу, помолим сја!” Плакао би и посницом се ударао о груди. Моја мајка била је пријатељ свима, и много пута нам је говорила: ”Децо моја, будите добри, да не осрамотите нашу част!” - Ко Вас је упутио на монашку стазу? - Житија Светих су ме привела монаштву, и моја љубав према Господу Христу. Године 1921, након рата, отишао сам прво у скит Козанчеу. Мој духовник био је отац Калиник, велики подвижник и заљубљеник у молитву. Уобичајавао је да ме пробуди у поноћ, велећи ми: ”Хајде, идемо у цркву, јер жетве је много, а жетелаца мало.” Истина да ми је било тешко да устанем тако рано, али када сам долазио у цркву, налазио сам га како ме чека у припрати... Желео сам да живим у тишини. Желео сам да одем у манастир Сихастрију, где је тиховање било заступљеније, али игуман, отац Јоаникије (Морој), ме не би примио без благослова мог игумана. Зато сам остао у Козанчеу, где сам, са благословом мог старца, подигао једну кућицу и малену капелу у долини, па сам се ту подвизавао у тишини и молитви, без напуштања црквеног послушања. Тамо сам живео осамнаест година, до 1948. године, када сам отишао у Сихастрију. - Који су били Ваши најистакнутији ученици? - Имао сам њих неколико, али је најнапреднији био брат оца Клеопе, Георги (Илије). Сећам се да је живео у келији са једним старијим братом, који није знао да чита. Увек је ћутао, и присиљавао себе на молитву и пост. Једном, када су се заједно молили у вечерњим сатима, брат Георги је себи ударио два шамара, како би отерао сан. Тада се старац уплашио и побегао са молитве. Дошао је код мене, узнемирен, и рекао како је Георги сишао с ума, и да више, заједно, не могу да врше молитвено правило. Отишао сам и измирио их. Сутрадан сам са братијом радио у винограду. Увече, послали смо искушеника Георија да припреми вечеру за све. Када смо се вратили, нашли смо писмо на столу: ”Опрости ми, оче Пајсије, идем у шуму на пет дана, да оплакујем своје грехе.” Братија је обедовала заједно, испунили смо своје вечерње правило и отишли на спавање. У поноћ сам чуо да неко куца на врата моје келије. ”Ко је?” упитао сам. ”Благослови оче Пајсије, то сам ја, грешни брат Георги.” ”Брат Георги је отишао да тихује и пет дана да се каје за своје грехе!” одговорио сам. Онда је он ушао у моју келију, преплашен и исцрпљен. ”Шта се догодило?” упитао сам га. А он ми одговори: ”Отишао сам у најдубљи део шуме и одлучио да останем тамо пет дана у молитви и посту. Али, када сам почео да читам вечерње са Акатистом Архангелима, чуо сам страшан глас: - Шта радиш овде? - То је био Сатана! Уплашио сам се, узео црквени Часлослов и не знам како сам доспео овамо. Молим за опроштај, оче Пајсије.” ”Бог да прости, брате Георги,” одговорио сам. ”Тако се дешава онима који раде ствари без благослова свога старешине.” После је брат Георги отишао за Сихастрију, и Бог ми је послао другог доброг ученика, такође по имену Георгија. Он је дошао из села Фламжини; био је веома стар, седе браде и косе. Целог свог живота био је пастир. Наш први сусрет догодио се једне зимске вечери, након вечерњег. Појавио се предамном на прагу цркве, босоног и спокојног лица. Стресао је снег са својих босих стопла. Остао је покрај мене, као мој ученик, осам година. Све што имам да кажем је, да ме је надмашио у свему, у посту, молитви, смирењу. Никада ништа није урадио без благослова. Увек ће остати у мом сећању као истински пустињак. Није бројао своја метанија, и по сву ноћ се молио. Једном ме је упитао: ”Оче Пајсије, колико метанија треба да учиним за оног који ми да једну леју (новчаницу) са молбом да га помињем у молитву?” ”Око десет метанија је довољно,” одговорио сам. ”Не оче,” рекао је, ”ја чиним сто метанија за леју...” Не могу да се присетим и запишем све што сам доживео, и што ми је било на духовну корист за тих осам година, колико сам живео са овим вољеним и светим старцем. - Које сте духовне савете давали ученицима? - Пре него што сам постао свештеник и исповедник, нисам много давао духовне савете мирјанима. Позивао сам оне који су ми долазили да се што више моле, да читају Псалтир, чине метанија, посте, да живе у миру једни с другима, и слао би их скитском свештенику на исповест. Исто је било и са мојим ученицима; био сам дужан да их више поучавам делима, а мање речима. Када би ме видели да устајем на молитву, да постим, да ћутим, и да се према њима односим са кротошћу, они су такође присиљавали себе да чине чак и веће ствари. Након што сам рукоположен, био сам дужан да покушам да их упућујем и речима, иако моје речи нису одговарале мом духовном животу. Али, милошћу Христовом, настојао сам да сваког пошаљем назад у његову келију умиреног. - Пошто сте волели да бринете о болеснима, реците нам нешто о мирној кончини појединих монаха, или ученика, о којима сте бринули. - Да, волео сам да помажем болеснима, не из љубави према Богу, већ што је то била моја људска дужност. Ако бих писао о мирној кончини свих монаха о којима сам бринуо, морао бих да напишем целу књигу. Али, могу да дам неколико примера. Сећам се једног брата, по имену Георгија Косамнчука, великог подвижника. Када се разболео, позвао ме је и замолио да га пострижем у монаха. Трећег дана по његовом постригу, примио је причешће Пресветим Тајнама, затражио опроштај од свих, и на мојим рукама предао своју душу у наручје Божије. Извесни јерођакон, по имену Герасим Виеру, када се разболео, замолио ме је да прочитам Молебни канон Богородици. Када сам стигао негде до средине, предао је своју душу у наручје Божије. Други јерођакон, Никон Драгулеану, велики подвижник, позвао ме је једног дана и рекао да закључам његову келију и да дођем сутрадан у осам ” да заједно са анђелима појем алелуја.”Следећег дана, задржали су ме неки људи, па нисам мога да стигнем у његову келију у договорено време. Отишао сам у девет, али отац Никон се баш тада упокојио, јер је његово тело још увек било топло. Плакако сам и јадиковао толико много, што нисам дошао сат раније, да појем алелуја са анђелима! Такође, познавао сам дивног старца, монаха Германа Контурача, који је имао скоро деведесет година. Био је чиста душа; читавог живота био је пастир. Много је волео св. Николаја, и молио му се овако: ”Св. Никола, буди са мном, грешним. Ја сам стар човек и ти си стар човек – помилуј ме!” Пронашао сам га упокојеног у келији једног лета; донео сам га у цвећем украшену цркву, док су звона звонила. Не могу да заборавим ни монаха Генадија Аватамаништеја, који је био мој келејни прислужитељ осам година. Иако је био стар, он би чинио метанију поред моје постеље, када бих се разболо, како бих оздравио, да се не бих упокојио пре њега. Много пута ми је рекао: ”Оче Пајсије, целог свог живота нисам спавао у кревету и нисам узимао лекове.” Када му се приближила кончина, питао ме је да га изнесем из келије. Положио сам га на траву, лицем према истоку и тако је уснуо, на голој земљи, као што је навикао да чини у својој младости, као пастир. Нека им Бог душу прости. Смирење и једноставност остају неизбрисиви у мом сећању, јер они нису били школовани људи, али су са побожношћу испуњавали ствари које су примили од својих предходника – келејно правило, црквене службе, и рукодељу. Верујем да су напредовали и у умносрдачној молитви. - Када сте стигли у манастир Сихастрију, какав је био духовни живот отаца у то време? - Стигао сам у Сихастрију 1948. године. Тада је игуман био отац Клеопа. Био је то истински живот у општежићу. Знао сам оце који нису поседовали ништа у својим келијама, изузев кревета и неколико књига. Отац Доментијан, честити стари монах, никада није изостајао са црквених служби, и увек је благовремено почињао са полуноћницом. Други понизни монах, отац Кристофор, који је бринуо о болеснима, ноћу је уобичајавао да донеси непокретног оца Михаила, на лађима у цркву. Сва братија је морала да присуствује вечерњем. Ако не би дошли, нису могли да приступе трпези следећег дана. Сви су били захвални због мира и тишине, који је владао у манастиру Сихастрији. - Оче Пајсије, какав је био духовни живот у манастир Слатини, када сте тамо прешли? - Прешао сам у Слатину у јесен 1949. заједно са још 23 монаха из Сихастрије, на челу са оцем Клеопом. Срео сам тамо продуховљене монахе, какав је био архимандрит Пајсије Козма. Пре његове смрти, отац Пајсије је позвао све очеве и затражио опроштај од свих. Рекао сам му да у тим тренуцима изговара Исусуову молитву. Одговорио ми је: ”Оче Пајсије, је сам човек, велики грешник, али никада нисам знао ни за једног другог бога. Ја сам се молио једном Богу целога свог живота, и верујем да ће Он да се побрине за мене!” и рекавши ово, предао је своју душу, ту пред свима нама. Познавао сам такође једног светог монаха, звао се Јувенал Бирисан. Увек је читао Псалтир, волео је послушање и тишину. Био је црквењак и правио је кољиво, и никада није направио ни једну грешку. Такође је љубио сиромаштво и није има ништа у својој келији, осим две мантије, мали тепих за метанија, и Псалтир, и увек је био радостан. Много браће је дошло у Слатину у то време, и међу нама је владала послушност и хармонија. Шта је на земљи лепше и боље од љубави! - Такође, неко време сте живели у скиту Рарау. Каква сте духовна сећања понели оданде? - Живео сам у скиту Рарау, који је био метох манастира Слатине, око годину дана. Тамо је боравило неколико монаха, од којих је, чини ми се, наистакнутији био слепи монах Никодим. Био је јак у вери и вешт у духовним беседама. Једног дана, игуман скита ме је упитао да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам чуо ништа о томе. Он ме је тада закључао у малену келију, чији су прозори били затворени, и наредио ми да непрестано изговарам Исусову молитву. Остао сам затворен тамо недељу дана. После тога, испитао ме је да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам у стању да се навикнем на њу. Када је то чуо, био је узнемирен и рекао ми је: ”Ти си плитак и празан сасуд! Још једну недељу ћеш остати у келији да се научиш умној молитви.” Остао сам тамо још недељу дана, а када је дошао у суботу и упитао ме да ли сам стекао молитву, да га опет не бих узнемирио, одговорио сам му да јесам. Био је срећан и наложио ми да и друге научим овој молитви. Али, чак и сада, ја нисам стекао навику да се молим умносрдачном молитвом, јер ја немам духовни живот и не љубим Бога колико треба... - Које друге, душекорисне усмопене носите из скита Рарау? - Једном, када сам са мојим учеником ишао у Рарау, прошли смо кроз једно село, у планинама Слатуре. Пришла ми је једна жена и рекла да једна стара жена не може да умре, јер је била у завади са комшијом. Отишао сам до те куће, позвао комшију, прочитао молитву опроштења грехова над њима, измирио их, и када сам напустио кућу, жена је предала душу у миру. Њена душа је чекала да буде у миру са свима, јер без опраштања не можемо бити спашени. О духовном очинству - Били сте отац исповедник у манастиру Сихастрији 30 година; шта бисте могли да нам кажете о том тешком послушању? - Духовно очинство је најтеже послушање у монашком животу. Од духовног оца зависи спасење или казна душе, која му је поверена, монашки постриг братије у манастиру, дозвола да мирјани и монаси приме свето Причешће, као и давање јемства да је одређени кандидат достојан да постане свештеник. Духовни отац има велику одговорност, и због тога њему је много теже да се спасе него монаху или мирјанину. Као исповедник у Сихастрији, имао сам многе духовне радости, али такође и искушења, па и разочарења. Већина очева и браће долазила је код мене на исповест. Они ревноснији, којих је било у већем броју, узимали би у обзир мој благослов, искрено се исповедајући, и предавали су своје душе у руке игумана и духовног оца. То ми је причинило највећу радост, јер сам их примао као своју духовну децу. Тешио сам их, смиривао када су имали искушења, и саветовао да више љубе послушање, црквена богуслужења, тиховање, понизност и молитвено правило у келији. Међутим, неки од њих су на исповест долазили ретко, тешко су опраштали другима, жалили се на своја послушања, а понекад бивали и веома незадовољни. Са њима сам имао више посла. Много стрпљења и вештине било је потребно да их придобијем духовно. Понекад сам одлазио у њихове келије. Понекад сам им давао лакше молитвено правило, охрабривао их, и много сам се молио за њих. Неки од њих су имали користи, док сам друге барем чувао да не падну у веће зло и да не напусте манастир. Али, колико сам успео, колико сам добио или изгубио, сам Бог зна. Ја знам да ћу морати да одговарам за све оне које сам исповедио и које сам саветовао на суду Христовом. - Да ли је лакше бити духовни отац мирјанима или монасима? - Теже је духовно руководити монахе и свештенике него мирјане, јер они су дали завет и имају велику одговорност пошто познају реч Божију и свете каноне, али и даље не обављају свој посао како треба. То јест, они греше својевољно; знају да греше. Мирјани имају мање одговорности, јер греше из незнања. Овде се испуњавају речи из Јеванђеља: ”Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.” Старац Пајсије (Олару) Један свештеник-духовник је упитао старца за савет и ево шта му је старац Пајсије одговорио: - Најтежи посао за свештеника јесте Света Литургија и исповест. Неки свештеници су били повређени, чак су и пали због исповести. Духовни отац треба да буде светлост свима и сасуд благодати Светога Духа. Ако има Светога Духа, он неће бити повређен слабостима људским, јер поседује Божанску благодат у себи, која може да излечи душе хришћана. Али, ако га обузимају страсти, ако Свети Дух не пребива у њему, он ће бити лако повређен, када чује грехе људи. Такав свештеник не треба да исповеда. Према канонима, духовно очинство је дато само онима који су стари и испитани у врлинама. Духовни отац треба да буде светлост свима, отац свима, добар саветник и вешт водич душа. Он треба да буде истински пастир, а не најамник, који служи свете ствари за новац или земаљска добра. Он мора да буде као свећа, да обасјава све, а не да се ставља под суд. Духовни отац, чак и ако је понекад узнемирен током исповести гресима људским, никада не треба да срамоти верујућег, јер ће тако да изгуби сав свој труд. Кад год исповедамо, морамо да се молимо и да имамо кротост, и онда, разборитошћу и милошћу Божијом, многе можемо да приведемо спасењу. О молитвеном правилу - Какво правило дајете искушенику, монаху, схимонаху, јеромонаху? - Обично, браћи која се код мене исповедају дајем келејно правило, као што је Акатист светитељу за одређени дан, Молебни канон Богородици или неком другом светитељу, и ако су у могућности, катизму из Псалтира. Осим тога, кажем искушеницима у манастиру да начине 40 метанија, монасима 100, а схимонасима дајем дупло правило, јер су они примили пет таланата и треба да их умноже. Како сам једном пропатио због молитвеног правила! Након што сам примио постриг, отишао сам своме духовнику и питао га које правило да испуњавам. Он ми је рекао: ”Пошто имате послушност у манастиру, чините онолико колико можете.” Али, ја нисам био задовољан овим одговором, и по други пут сам му отишао и питао га да ми да молитвено правило. Онда ми је мој духовник рекао по мало строго: ”Пошто си ме по други пут питао, од сада па на даље чини оно што не можеш.” Послушање у манастиру и рад у општежићу покрива део правила! - Које правило дати болесноме, који не може да чини метанија? - Старима и болеснима дајем правило по њиховим снагама. Ако не могу да се труде својим телом, ја им кажем да удвоструче Исусову молитву. Једном, схимник Никанор Битилица, који је живео у Сихастрији, који је био у годинама, није мога да начини метаније, али је чинио поклон из столице. Након што је пао са кревета, више није могао да чини метанија. Могао је само да се осени крсним знамењем и тако је испуњавао своје правило Зато, свако треба да уради он што може, по савету свог духовног оца, јер ”Бог воли радосног дародавца.” Болесна жена, након исповести код старца, питала га је за правило. Рекао јој је: - Правило за болесну особу је њена постеља. Ако издржиш своју болест са захвалношћу, спасићеш се. Колико год можеш изговарај Оче наш, Исусову молитву, Трисвету песму, Вјерују, и ако се уздржиш од гунђања и одлазиш редовно на исповест, ускоро ћеш задобити живот вечни. - Какво правило дајте мирјанима, родитељима са децом, и младима, који желе да ступе у брак? - Мирјанима дајем правило према околностима у којима живе. За оне који имају много деце, најважније правило је да подижу своју децу у страху Божијем, да их не убијају абортусима, или да их не повређују. Они који немају децу, морају да дају милостињу, ако могу; ако су сиромашни, њихово правило је да не краду и да редовно одлазе у цркву. Младим људима говорим да сачувају своју трезвеност и част пре брака, и пошто ступе у брак да имају децу, онолико колико им Бог да. Саветујем им да не врше абортусе, да не избегавају рађање вештачким средствима, да имају доброг духовног оца, коме ће се исповедати, и да прате законе Цркве што се тиче поста, умерености и скромности. - Коју епитимију дајете онима који су се одрекли вере, а затим се покајали? - Оне који не верују у Бога, не одлазе на исповест, ни ја не примам. Али, ако се искрено покају, наложем им да изговоре прво Вјерују три пута. Онда им кажем да оду у цркву, да се поклоне светим иконама, и моштима светитеља. Након тога их исповедим, дајем им правило по њиховим снагама, и ако у будућности они љубе и поштују цркву и њене законе, дајем им дозволу да се причесте. То зависи од њихове вере и покајања. Ако они и даље имају недоумице у вери, дајем им одговарајуће књиге да читају, како би ојачали у вери. О монаштву - Које је најважније дело манастира и монаха? - Да се моле без престанка за себе и цео свет. Да увек славе Бога, и пружају утеху верујућима. У манастирима Марта треба да буде послушна Марији, а не супротно, и да њих две живе у слози. Ако ово чинимо, ”ништа не може разорити наш град.” - Зашто је ревност за молитву и добра дела ослабила у данашње време, у манастирима и међу мирјанима? - Вера је ослабила у целом свету. Данас сваки мирјанин и монах исповеда да не може да се моли као што се некада молило. Само са великим трудом и боловима неки добри монаси и мирјани могу да одрже чисту молитву ноћу и дању. Ми, други, увек смо окружени бригама, људима, слабостима; када се молимо, наш ум лута. Размислите о искушењима, које је Спаситељ прошао када га је Сатана кушао у пустињи– прво је прождрљивост, друго гордост, а трећа неверје. У сваком случају, Он је одговорио: ”Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему једином служим.” Данас, велика расправа постоји између 'Марте’ и 'Марије', ко је од њих две изабрао бољи удео. У манастирима, као и свуда, ‘Марта’ доминира над ‘Маријом,’ не да јој да се много моли, а ‘Марија’ неутешно плаче. Ако бисмо цркву и похвале Богу ставили на прво место, (Марију) а послушање и рукодељу на друго (Марту), онда би сви наши манастири и цркве били духовно препорођени и демон би побегао од људи. Духовни напредак почиње речима. ”Господе, помози ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата својега...” - Какву милостињу да дају монаси? - Монаси који имају нешто да дају морају да помажу другима. Верујем да ће они који помажу странцима и својим непријатељима имати већу награду. Али, највећа милостиња монаха је да чува завет сиромаштва, у свим материјалним стварима, и да се моли за све. Они који ништа немају да се осећају као да имају све, и они који имају морају живети као да немају, и морају давати другима. Ако стекнемо нешто неодговарајуће нашем стању, требало би да дамо сиромашном, у име Господње. Милостиња сигурно има велику силу, али за монахе, сиромаштво и чиста молитва су веће. Монах почетник рекао је старцу: - Шта да чиним, оче? Не могу да издржим послушање које сам добио. - Ако можеш да га испуниш, а не желиш, то је грех. Али, ако не можеш да га испуниш, јер је исувише тешко за тебе, или ако си болестан, онда то није грех. Само реци игуману и он ће организовати друго послушање за тебе, како га Бог просветли. У манастиру не би требало да радиш ништа без благослова. Ако живимо у послушности, и ако одсецамо своју вољу, сигурно ћемо се спасити. О понизности - Шта је смиреноумље, оче Пајсије? - упитао га је једном неки од његових ученика. -Смиреноумље је мисао и уверење нашег срца да смо грешнији од других људи и недостојни милости Божије. Они које говоре ружно о себи не значи да имају праву смиреноумље. Истинско смиреноумље је када нас неко вређа и злоставља јавно, а ми то подносимо и кажемо: “Бог је наложио овом брату да ме срамоти због мноштва мојих грехова.” Ми треба све да примамо као заповест Божију. Када вас неко срамоти, кажу да му Бог заповеда да тако чини. Када неко узме нешто ваше, Бог му заповеда да то учини, како би вас начинио монахом. Када си уклоњен са већег места, Бог те је уклонио, како би се променио у својим страстима и лошим навикама. То је истинско смиреноумље. А гордост је када верујемо у себе, у нашу памет, наше снаге, када мислимо да смо способнији од других људи, бољи, лепши, врлински, угоднији Богу. Онда је сигурно да смо надвладани ружним грехом гордости, од којег нас Бог, који је понизио себе ради нашег спасења, може једино сачувати. Смирујмо се, браћо, јер се горд човек не може спасити. Оплакујмо наше грехе овде, како бисмо се радовали вечно у будућем животу, јер када напустимо овај свет, сви ће нас заборавити. Не полажимо своју наду у људе, већ само у Бога. Човек је променљив. Данас вам даје, а сутра тражи од вас. Данас те хвали, а сутра те осуђује. Нашу наду полажимо у милост Божију, и никада нећемо кренути странпутицом. Један мирјанин упитао је старца да му да корисну реч: - Брате, животиње су често мудрије од човека. Научимо се воловској послушности и стрпљењу, јагњећој смирености и кротости, чисоћи и раду од пчелице и мрава. Можемо научити лекцију о животу од свих животиња. Најбоље за човека је да постане глинени сасуд, онај који је од користи свим људима, и за све врсте свакодневног посла, за храну, воду, итд. А златни сасуди су стављају у сефове и закљуцавају на скровита места. Због страха од лопова они се ретко користе, можда само једном годишње. Глинени сасуд користи се за свакодневну употребу, и користи човеку. Такав је смирен човек, који не тражи част и славу. Он остаје неприметан чак и међу људима нижих од себе, он користи, саветује и помаже свакоме, и сви га траже и радују му се. Смиреноумље је велики дар монасима и свим хришћанима. Савети о искушењима Ожалошћени хришћанин упитао је Старца за реч утехе, и он му је одговорио: - Слушај брате, без искушења и плача нема спасења. Али, ми не треба да тиме будемо ометени и да постанемо раслабљени у вери, јер сада демон људе напада суровије него у прошлости, јер зна да има још само мало времена да влада у овом свету. Помолимо се, издржимо, и сетимо се речи Господњих, који је рекао да ће бити са нама до свршетка века. Ми не треба да очајавамо у време наших страдања, јер нас Бог није напустио. Као у време пророка Илије, када Бог имађаше још 7,000 изабраника Својих, који се не поклонише Валу, тако и данас, Господ има много изабраних хришћана са јаком вером, који нису своје душе предали на служење страстима. Бог има изабранике своје, у селима у градовима, који Га прослављају и дању и ноћу, који живе у девствености и уздржљивости, пружајући милостињу сиромашнима и удовицама. Али, само су Богу позната њихова имена. - Како можемо да измиримо оне који се у завади? - Прво, треба да се молимо за њих. Онда, треба да их подстакнемо да се исповеде духовнику, и да их утешимо речима из Јеванђеља да склопе мир, по речима Господњим: “Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.”(Мт.5:9) Колико год је то у нашој моћи, морамо да се трудимо да склопимо мир, јер смо синови Божији и у нама носимо мир Духа Светога. Они који нису у миру, не могу се причестити. Ако један од завађених умре не измиривши се са својим непријатељем, онда онај који је у животу, мора да оде на његов гроб за четрдесет дана, и моли за опроштај. Наравно, ово је прилично тешко. Ми утичемо на живе да праве метанија за умрле, са којима су били у завади, и надамо се у молост Божију, да ће им он опростити. Духовни пријатељство Ученик га је упитао: - Какве духовне везе имате са старцем Клеопом?” - У јесен 1935. године, отац Клеопа се вратио из војске и посетио ме у скиту Козанчеу, да прими благослов. Док сам га пратио кроз шуму на растанку сам га упитао:”Па, шта сада планираш да чиниш брате Константине (јер тада још није био монах)? Да ли ћеш остати у Козанчеу или ћеш назад у Сихастрију?” “Вратићу се у Сихастрију, оче Пајсије, где сам живео пет година, на гробове моје браће. Тамо ћу такође имати и више мира и тишине...” Онда смо обојица скинули наше скуфије, клекли, начинили по три метаније и изговорли молитву: ”Господе, благослови наш завет да ћемо бити заједно, како у овом, тако и у будућем животу. Ако умрем први, он ће бити у мојим мислима, и ако он умре први, ја ћу бити у његовим. Амин.” Онда смо се загрлили и растали. Свим срцем сам везан за оца Клеопу, колико год је то могуће у овом животу... https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6645

Свака суза биједнога, проливена у име благодарности теби, сијаће ти за гробом као непроцјењиви драги камен; свака суза проливена због твоје хладноће и немарности према ближњему, пашће као врела вода на твоју душу пред пријестолом самога Бога. Милост Божју тражи себи давањем милостиње ближњима. Има их који, при тражењу милостиње од стране сиромаха, говоре: "Бог ће дати". Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату. Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: "Бог ће ти дати". Та Бог ће дати, неизоставно ће дати, али дај и ти. Он ће дати сиромасима; но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња? Човјеку сиромашку и оскудноме Бог помаже, стога што Бог никога не оставља; но ти, одгнавши од себе биједнога, одагнао си себе од части коју ти је Бог дао и удаљио си од себе благодат Његову. Заволи сиромашне, да би преко њих задобио милост од Бога. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1133034920433672&set=a.463798390690665

У суботу 22. марта у парохијском дому цркве св. Александра Невског на Дорћолу, око 18 сати и 30 минута, презвитер Бранислав Кеџић, професор и васпитач у Богословији Светог Саве у Београду и сабрат овог храма, почеће циклус предавања на тему „Велики пост и великопосна богослужења“. Сви су добро дошли. Извор: Радио "Слово љубве"

Данас, драга браћо, Црква нас позива да се поклонимо Часном Крсту. Поклоњење Часном Крсту у овом тренутку дугујемо чињеници да Црква жели да нам пружи извор снаге како бисмо наставили подвиг поста и духовну борбу против зла, страсти. Неки се питају: Зашто Крст представља извор снаге и утјехе? Он је извор снаге и утјехе јер је на њему зло поражено Христовом смрћу и ту се одиграла највећа битка у историји против зла. На Крсту је разоткривена сва сила зла, која у основи има за циљ да се супротстави самом Богу и свему што је Он створио. Рат против Бога и Његове воље је присуство зла. Управо то је покушао ђаво да чини од самог почетка. Зато, када се сам Бог појавио у свијету и у историји, изазвао је зло да се испољи у свој пуноћи и снази. Када, дакле, на Крсту зло жели да убије самог Бога, шта више може да учини? Када исцрпи сву своју снагу убијајући самог Бога и смрт више нема шта да уради, тада зло губи власт. Зато је од тада Крст најдјелотворније средство за борбу против зла. Није случајно што су побожни византијски цареви, још од времена цара Константина Великог, користили крст за побједу над злом. Позната је визија коју је Константин Велики видио на небу: знак крста са поруком „Овим побјеђуј“. То је био крај прогонитеља хришћана и од тада су све битке против варвара, као што слушамо у данашњим црквеним пјесмама, вођене у име Часног Крста. Али и Црква се непрестано бори против зла помоћу Крста. Није случајно што крстом благосиљамо болеснике да би били ослобођени од болести. Није случајно што крст тјера демоне далеко. Није случајно што се зло више не може трпјети пред Крстом, него се разара. Али зашто, драга браћо, треба нам Крст за борбу против зла? Зар Бог није могао својом силом да уништи зло? Зашто је морао бити распет да бисмо били избављени од зла? Свакако, дубина Божије мудрости, која је изабрала овај начин, остаје несхватљива за нас. Али, можемо смирено, драга браћо, да примијетимо неке ствари. Прво, Крст је био захтјев Божије љубави. Бог је могао својом моћи да уништи зло у потпуности, али је желио да га побиједи тако што ће ући у саму суштину наше егзистенције и дијелити са нама последице које зло доноси. Када нас зло удара, када патимо, када смо мучени и умиремо, Бог нас не гледа као неки равнодушни посматрач, као што је то замишљао Аристотелов бог – неосјетљив и недодирљив. Не, наш Бог, драга браћо, улази у саму нашу егзистенцију и жели да преузме на себе последице зла. Он нас учи тим својим начином да не можемо, драго браћо, да показујемо љубав према другима без да дијелимо њихову бол. Бог допушта да много пута патимо, да будемо мучени, неправедно оптужени и клеветани, јер иначе не бисмо могли да разумијемо у дубини нашег бића шта значи када неко трпи све нападе зла. Да бисмо рекли да заиста волимо друге, морамо да учествујемо и у њиховој патњи. Христос је својим Крстом показао, осим љубави, још једну ствар – поштовање према слободи. Да је Бог уништио зло силом и потпуно га избрисао на тај начин тада бисмо изгубили своју слободу. И не заборавимо да зло произлази управо из наше слободе. Не би било зла да Бог није створио слободна бића. Бог је, дакле, створио слободна бића како би заувијек била слободна. И није могао да уништи зло без да учини било шта друго осим да, како сам већ рекао, из поштовања према слободи дозволи да Он сам буде погођен последицама наше слободе. И на Крсту се управо то и догодило: пројавила се сва снага слободе зла, односно злоупотреба слободе. И зато човјек који поштује слободу другог, следећи примјер Крста и Распетог Господа, никада неће примијенити силу над другим како би га учинио својим пријатељем или га потчинио. Радије ће сам постати жртва злоупотребе слободе оног другог, него да му одузме његову слободу. Тако је Крст постао једино рјешење. Крст љубави и слободе стајао је пред злом како би га побиједио. И зато вјерујемо да љубав и доброта побјеђују зло. На први поглед, ово може изгледати као слабост, али заправо је велика сила. Апостол Павле каже: „Ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га – јер чинећи тако, ти му сабираш угљевље на главу.“ (Рим 12:20) Зло може да гори, може да пати, али не може да надјача добро. Чини се да је у једном тренутку зло јаче од добра, али на крају, добро увијек побеђује. И то је велика порука коју Крст Христов доноси у наш живот. Црква нас, браћо моја, данас позива да се поклонимо Крсту не само да бисмо црпили снагу из његове моћи, којом побјеђује зло с којим се свакодневно боримо – против искушења, страсти и сваког зла – већ и да бисмо и сами понијели свој крст, као што смо малоприје чули у јеванђељској поруци. Да, када гледамо Крст и клањамо му се, можемо из њега црпити снагу, али то није све. Потребно је да и ми узмемо свој Крст и носимо га за Христом. Овде можемо уочити два облика крста које нас позива Крст Хритов да понесемо. Прво долазе принудни крстови које нам живот намеће, а свакако је наш живот пун таквих крстова: болести, туге, издаје пријатеља, клевете и многа друга зла која нас снађу у животу без наше воље – све то смо позвани да носимо са стрпљењем, прихватајући оно што је свакоме од нас дато. Често мислимо да је крст неког другог лакши од нашег, али чак и ако је тако, треба да прихватимо свој крст као дар Божији, јер сваки крст који нам Бог даје постаје пут нашег спасења. Очигледно је да је тај крст који нам одговара управо наш лични, неизбјежни крст. Али ако погледамо Крст Христов, видјећемо да крстови које смо позвани да носимо нису само они који нам се намећу без наше воље, већ постоје и добровољни крстови. Христос није био приморан да буде распет, да понесе свој Крст. Могао је у последњем тренутку, као што му је његов одани ученик Петар савјетовао прије распећа, да уништи своје непријатеље. И сам Христос је рекао да, ако би позвао дванаест легиона анђела, не би био распет. Дакле, могао је да избјегне Крст, и то из још једног разлога – јер је Христос био невин, праведан и безгрешан. Наши крстови, већином, долазе као последица наших грјехова и грешака. Али Он, „који гријеха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим“ (Ис 53:9), добровољно је узео Крст. И на тај начин нас позива да и ми носимо са стрпљењем не само неизбјежне, већ и добровољне крстове, које нисмо дужни да понесемо. И то, браћо моја, представља мјеру светитеља, гдје су ствари веома тешке, али и величанствене, благословене и испуњене милошћу. Сваки мали крст који добровољно прихватимо доноси обилну благодат од Бога. Црква нам поставља такве крстове које можемо прихватити ако желимо – али нас на то не приморава. Каже нам Црква на примјер, да постимо – али нас не приморава. Он је крст који је једна жртва, принос, одрицања од нечега што осјећамо као велику потребу, попут хране, како бисмо и ми пробали да подигнемо један добровољни крст. Исто важи и за милостињу, за давање не од нашег вишка, већ од онога што нам је потребно, од онога што и сами оскудијевамо, то јест, да се одрекнемо нечега како бисмо помогли другима, ни то није обавезни крст, већ добровољни крст на који смо позвани да га носимо својевољно. Исто важи за многе друге ствари у животу. Могли бисмо, на примјер, да одведемо свог непријатеља на суд и да га пошаљемо у затвор, што му и по закону припада, јер нас је заиста увриједио и повриједио. Али је добровољни крст да му опростимо, да не ударимо свог непријатеља, чак и ако је правда на нашој страни. Много таквих крстова можемо да наведемо. Оно што желим да нагласим јесте да су сви светитељи Цркве носили добровољне крстове, а не само оне који су им били наметнути. Мученици нису покушали да избјегну мучеништво, а могли су, већ су добровољно понијели свој крст. Ко је натјерао подвижнике да оду у пустињу? Ко их је натјерао да живе у тако великој оскудици, сузама и страдањима? То је била њихова потпуно слободна одлука и кретање. Зато, браћо моја, данас када се клањамо Крсту Христовом, узмимо га не само као извор снаге – јер заиста јесте извор снаге – већ и као мјеру по којој мјеримо себе. Сигуран сам да ћемо сви бити испод те мере ако се измеримо са Крстом Христовим. Али Бог је милостив, познаје нас и процјењује више нашу вољу него нашу снагу. Желимо ли да следимо и носимо Крст Христов? Колико год било тешко, Господ ће нам дати своју благодат, даће нам свој благослов. Оно што никада не смијемо да учинимо јесте да окренемо своје лице од Крста Христовог или да га користимо само за нашу корист. Крст Христов је за све нас да га носимо, и зато нам га Црква данас ставља на поклоњење. С тим духом, драга браћо, наставимо остатак овог Светог и Великог Четрдесетодневног поста, како бисмо се удостојили благодаћу Господњом и снагом Крста да понесемо и ми добровољне и неизбјежне крстове и тако да учествујемо у Крсту Христовом, да се поклонимо Његовим светим Страдањима и Његовом светом Васкрсењу, које увијек долази преко Крста Христовог. Амин. Митрополит Пергама академик др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/21/treca-nedelja-posta-poklonjenje-casnom-krstu-hristov-krst-i-borba-protiv-zla/

Зашто се то дешава само добрим душама? Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост... Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо. Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима. И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису. Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан. Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна! Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту! Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела. Али Божја воља. И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету. И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један. Вратимо се назад кроз векове... Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време. Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро. Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?! Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом. Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење... Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом. Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу. Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности. Лепо је, најбоље је променити се на боље. Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме? Само молитва има ту моћ. Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави. А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања! А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге. Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве. Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита: - Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер? А он одговара питањем: Какве страсти?! - На пример, немој да пушиш цигарете. Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке. У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао. Када је поново отишао старцу, овај му је рекао: - Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста. Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот. Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?! Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми. Зашто заборављамо ту молитву? Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе. Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу. Данас нико не чини ништа за спасење другог. Зашто се не молимо? Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило. Ако апелујемо да нешто треба да променимо и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме. Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе, спасићеш безброј других око тебе. Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра. То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна. С поштовањем за све златне душе. Марина Тодороска приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, на 21. годишњицу мартовског Погрома Срба 2004. године на Косову и Метохији, свечано је отворена 20. изложба радова студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, под називом „Да се не заборави“. Изложба је посвећена успомени на жртве овог страшног догађаја, а овогодишња тема изложбе била је Црква Богородице Одигитрије. Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране. Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију са својим професорима и студентима активно учествује у обнови, чувању и сведочењу црквено-уметничког блага, пројављујући иконописачку, консерваторску и мозаичку анамнезу, сећајући се косовско-метохијског уметничког блага које је на простору Старе Србије сачувано или је нестало у погрому. Свечаном отварању присуствовао је Његово Преосвештенство викарни Епископ моравички г. Тихон, који се том приликом обратио присутнима и рекао: „Сви знамо да је историја нашег народа и целе наше Православне Цркве испуњена многим страдањима, како самих хришћана, тако и њихових највернијих споменика. Сваког дана у историји наше Цркве догодио се неки значајан догађај, било да је реч о страдању или мучеништву и на њих се подсећамо у црквеном календару, док свакодневна богослужења садрже стихире и тропаре посвећене светитељима и догађајима који се тог дана прослављају. Када је реч о нашој помесној Цркви, многе догађаје из историје, старије од три стотине година понекад заборавимо. Ипак, неки догађаји остају дубоко урезани у колективно памћење и не можемо их занемарити. Један од таквих је 17. март – дан који нас подсећа на страдање српског народа на Косову и Метохији 2004. године. Управо том датуму Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију посвећује своју изложбу „Да се не заборави“. Већ две деценије, професори и студенти Академије предано раде како би се овај трагичан догађај сачувао од заборава и како би се сећање на жртве преносило будућим генерацијама”, рекао је Владика Тихон у свом обраћању. Изложби су присуствовали: директор Академије СПЦ за консервацију и рестаурацију протојереј-ставрофор др Жељко Ђурић; протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић; свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни посетиоци. У уметничком делу програма студенти Академије отпевали су духовне композиције „Царице моја преблагаја“ и „Суза Косова“. Епископ моравички Тихон отворио изложбу „Да се не заборави” WWW.SLOVOLJUBVE.COM Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, на 21. годишњицу мартовског Погрома Срба...

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије. Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу. Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20). Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света. Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Који нас је створио и искупио својом драгоценом Крвљу и Његовом неизрецивом жртвом. Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова. Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света. Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Који је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Када се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим. Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Корићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Корићанима 9:6), али исто очекује и од нас. Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Када се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луци речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадлани Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Када човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Коначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Корићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Корићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. Када благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Када човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Крст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Крсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Када је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Као што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Како се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Колошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Крст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Како покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Корићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Кнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Када је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Корићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Корићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Колошанима 2:19) Који је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Који је свет. извор

Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу. О томе како овако сложене ситуације решава Ђорђо Нардоне, италијански психолог и оснивач краткорочне стратешке психотерапије (КСТ), можете видјети у случају представљеном у наставку. Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега… Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?” – „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео. Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…” – „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.” – „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар? – „Пошто је овде, могу покушати.” Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?” – „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!” Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством. Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај. Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу” (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura) https://poznajsebe.wordpress.com/2025/03/02/otac_hoce_da_me_otruje/#more-5791

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио данас, 16. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом поучио: - Волео бих да и то кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све. И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компентентни, позвани и плаћени за то. Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога. СПЦ

Црни кос је слетео на крст, сутон се полако гаси, нестаје и последње дана златнога прамење, на покривци од белих рада сиви хум што краси заспале пчеле... Ћути у врес зарасло спомење. -Устани - црни кос цвркуће - уснио је луг, отвори ову хумку травом и цвећем покриту, сунце је одавно одвукло кући свој златни плуг, хајдемо као некада боси да прођемо пољима... Погледај црвени су макови процвали у житу, вреже купина и плави различци по складовима... У ливадама младих птића пуна су гнезда шева, ослушни у буковој шуми како умилно славуј пева... Погледај месец се спустио у пшеницу и она пламти, вратила се и рода што си је пролетос од ласице спасила, на крову лугареве колибе са другом она се скрасила, понекад одем тамо, причамо и она те памти... Кос дозива, ветар под стрехом цркве заноћио са голубовима, слуша и тугованки његовој чуди се, кишица сипи, птица не хаје, на крсту стоји и цвркуће: - Устани драга Ксенија, доста си спавала, пробуди се... Грана прастарог јоргована га од кише заклања, пред поноћ ће се у крошњи жалосне врбе сакрити, да међу уснулим пауновима и он мало одсања, заједно са њима да дочека новога јутра свануће... Оливера Синђелић