Прола година обележана Обретењем моштију Светог Мардарија Либертивилског, које нас подсећа и на мисијски дуг наше Помесне цркве у дијаспори. Ове године, на Савиндан, рукоположен је и постављен за старешину храма у Амстердаму, досадашњи ђакон и познати мисионар Ненад Илић.
У Амстердаму већ служи више година и тврдошки игуман Сава (Мирић) и посао тамошње парохија - отплата великог дуга за откупљену некада протестантску цркву - заиста захтева напоре најспособнијих црквених кадрова. Јасно, сви бисмо волели да нас је више у земљи, него у иностранству, али на околности које доводе до толике миграције Црква не може да утиче.
Може, међутим, у сарадњи са државом, или ако таква сарадња изостане, самостално, много да утиче и на очување самосвести наших сународника у емиграцији, и на већу координисаност свих и у земљи и у иностранству у социјалном служењу, и у побољшању комуникације са иновернима и бољем презентовању српских националних и црквених интереса. Разуме се и у ширењу православне вере међу оним странцима који за њу показују интерес. Да би се то постигло, први задатак јесте да се побољша свакодневно обавештавање, истинито и систематично, кроз црквене и друге медије о стању у дијаспори.
Недавно је, у Божићном интервјуу ТБ Храм, Свјатејши патријарх Иринеј изнео идеју о оснивању министарства задуженог за веру и дијаспору истовремено, истичући да је СПЦ једина која окупља наш народ. Познато је да се патријарх јавно успротивио укидању такозваних идентитетских министарстава ( за дијаспору, за вере, за Косово и Метохију и за људска и мањинска права) при формирању владе г. Ивице Дачића 2012. године. Мандатар је тада успео да убеди представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији, да се укидање министарства вера неће одразити на њихов положај. Да је патријархова бојазан била оправдана, потврдио је и Свети Архијерејски Сабор 2016. тражећи поновно образовање министарства вера. Као и верском ресору, и представницима дијаспоре је обећавано да се у бризи државе за њих ништа неће изгубити укидањем министарства, али показало се да те управе, посебно она за дијаспору, селећи се из министарства у министарство не раде готово ништа. Зато је нови патријархов предлог вишеструко оправдан. Да се разумемо: не мора свака област да има своје засебно министарство да би напредовала; САД нпр немају министарство науке, па опет имају највећу научну продукцију у свету. Проблем је што код нас и на нивоу симболичке и на нивоу реалне моћи не може да се постигне неки озбиљнији резултат без посебног министра. Уосталом, то, а не разлоге уштеде, имали су на уму страни амбасадори који су својевремено и тражили, што није велика тајна, укидање идентитетских министарстава.
Сада се поставља, пред Цркву, проблеми у неким епархијама то јасно говоре, задатак да има управо онакве пастире у иностранству какав је био Свети Мардарије, спремне на личну жртву, дубоко молитвене, али и високообразоване, способне за контакт са највећим интелектуалцима (Свети Мардарије Ускоковић одржавао је блиску везу са Михајлом Пупином Идворским, Николом Теслом и др Пајом Радосављевићем). Осим тога они треба отворено да буду наши лобисти, без икаквог женирања због те улоге. Морамо да будемо свесни и да су личности које никада нећемо стићи по историјском значају, као свети патријарси, владике, игумани и те како молили (дословно: просили) за свој народ.
У томе, наравно, и надлежна црквена тела треба да буду ажурнија. Ево већ трећа година од (поновљене) Саборске одлуке о отварању представништва у Бриселу пролази, а њега још нема, иако нпр. Руска црква дуго има тамо своје представништво иако не само да није у преговорима Русија о приступању ЕУ, већ је и под њеним санкцијама. Парохија у Риму никако да се попуни деценијама, а она је веома значајна, јер представља и један вид комуникације са Ватиканом. Опет да поменемо Руску цркву, она је на последњем заседању Синода у 2017., заменила све епископе у западној Европи, остављајући неке епархије, као нпр. немачку под администрацијом викара, док се не покаже достојним наследником упокојеном претходнику. И питање обнове нашег средњовековног подворја у Јерусалиму, такође је врло важно.
Има и неких питања која су вероватно пред решењем, као што је захтев Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку да се арондацијом у Северној Америци формира још једна или две епархије, и да се епископу Лонгину додели викар. Нека друга питања а то је стална борба против расколничког духа, враћају нас на почетак, потребу благовременог и истинитог информисања наше дијаспоре.
Нови амстердамски парох, још уз своју велику фејсбук парохију, сигуран сам, помоћи ће у томе.
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.