О есхатону...

[dragisa]

sto kazu svako ima pravo na svoje misljenje, u krajnjem slucaju sto je tacno nije ni bitno bitno je kolko mi sami tezimo tom odnosu.

nego sad si me Rodoljube podstakao na jedno pitanje koje sam i pre postavljao na par tema i nisam dobio odgovor. prvo , slazem se sa tobom do jedne mere da ucessce na Liturgiji i okupljanje oko Episkopa ne znaci automatski u pribrajanje izabranim. dakle slazem se da je uzrastanje u meru rasta Hristovog mnogo sire od toga, ALI, svakako da onaj ko je izabran i ko ima taj odnos Bogom, je i deo ¨dela naroda = Liturgije¨ i okupljanja oko Jednog, Episkopa.

e sad moje pitanje je sledece:

npr. zamislimo da postoji ili je postojao svet covek (Svetitelj) u npr makedonskoj Pravoslavnoj Crkvi, mi sa njom nemamo opstenje i taj covek ZA NAS nije Svet. Onog trenutka kada se to opstenje postigne, taj Svetitelj postaje i za nas Svet.

znaci dolazimo u jednu malo cudnu situaciju da je taj neko svet pred Bogom ali nije svet i za nasu Crkvu, i opet kad se postigne jedinstvo sad je odjedanput svet i za nas a realno nista se nije promenilo ¨u njemu¨ (npr on se upokoijo u jos tada raskolnickoj crkvi, nema preumljenja po tom pitanju)?

dsakle tehnicki posmatrano on nije nikad bio na Litugiji i nije bio okupljen oko Episkopa, zar ne? a opet je svet.

odma da kazem uzeo sam bezveze primer, nemam nikakav konkretan primer, ali mislim da je situacija realno moguca. drugo namam nikakav odgovor na ovo nego jednostavno mi se to cini malo nelogicno, a ima veze sa ovim tvojim shvatanjem da su sveti samo oni koje Crkva uvede u kalendar a ne oni koje Bog vidi kao Svete.

btw, jasno je receno da ce mo se iznenaditi kad vidimo ko je sve u Carstvu Nebeskom...

[Никола Ђоловић]

btw, jasno je receno da ce mo se iznenaditi kad vidimo ko je sve u Carstvu Nebeskom...

greengrin

[Никола Ђоловић]

"Пуноћа раста" је само један од израза којим се може представити шта је светост. Светост је стање обожености, богоуподобљености (преподобности), које могу да поседују, али, нажалост, не поседују сви чланови Цркве. А ти импутираш, јер ја нисам рекао да су други лишени благодатног удела кроз Евхаристију (и не само кроз евхаристију, него и ван ње, јер благодат Божја није везана само за Литургију), нити сам рекао да само одређене личности могу да достигну пуноћу раста. Сви бисмо могли, сви имамо тај потенцијал,али то не достижу сви, јер је "много званих, а мало одабраних".

Не уводим ја никакве поделе, него је то реалност Цркве. Ако не верујеш мени, веруј св. Максиму који каже да ће бити одвојени свети од грешних. А сети се и онога ко је избачен са Синовљеве свадбене трпезе јер није имао свадбено рухо.

А "оправдан" свакако није још и свет, јер је реченица "отиде свет дому своме" нелогична и нетачна.

Ти светост представљаш као коначно стање. Али светост је процес. Не можеш му насликати корак јер је увек у покрету будући да су људи слободни и да након 300 пута примљене благодати могу да је изгубе својим новим "Не!" Богу. Зато нема духовног стажа унутар саме светости. Поседују је сви чланови Цркви према мери своје пријемчивости. Колико неко у томе успева није мој домен али је накарадно било ког, ма и најнеморалнијег, члана Цркве не назвати светим ако он кроз свој грех достиже покајнички загрљај у Чаши Христовој. Не заборави да се идентитет Цркве не темељни на грешницима него на Христу, као и да сваки дар не зависи од човечијих моралних постигнућа него од Бога који даје колико и коме хоће - НЕ ГЛЕДАЈУЋИ КО ЈЕ КО. Управо ти људи што сада како тврдиш нису лишени благодатног удела показују учешће у ЈЕДИНО СВЕТОМЕ који их и чини светима. То је динамизам Цркве.

А то шта је логично или не, авај, вера и светост су надлогичне...

[Родољуб Лазић]

@ Драгиша

e sad moje pitanje je sledece:

npr. zamislimo da postoji ili je postojao svet covek (Svetitelj) u npr makedonskoj Pravoslavnoj Crkvi, mi sa njom nemamo opstenje i taj covek ZA NAS nije Svet. Onog trenutka kada se to opstenje postigne, taj Svetitelj postaje i za nas Svet.

znaci dolazimo u jednu malo cudnu situaciju da je taj neko svet pred Bogom ali nije svet i za nasu Crkvu, i opet kad se postigne jedinstvo sad je odjedanput svet i za nas a realno nista se nije promenilo ¨u njemu¨ (npr on se upokoijo u jos tada raskolnickoj crkvi, nema preumljenja po tom pitanju)?

dsakle tehnicki posmatrano on nije nikad bio na Litugiji i nije bio okupljen oko Episkopa, zar ne? a opet je svet.

Превише је претпоставки у твом питању да бих могао да одговорим на њега, превише је "шта би било кад би било"... Најједноставније је да кажем оно што и мислим: не знам

btw, jasno je receno da ce mo se iznenaditi kad vidimo ko je sve u Carstvu Nebeskom...

Ово је толико широко да не значи ништа у односу на ово о чему причамо. Оваквом реченицом се ништа не показује и не доказује. Не могу тачно да се сетим ко је ово рекао. Ко је ово рекао?

@Никола

Ти светост представљаш као коначно стање. Али светост је процес.

Када сам рекао да је светост "стање" нисам ни мислио да је то стечено одмах нити да није поступно. Подразумева се, јер "узрастање у меру раста" свакако значи да постоји постепеност. Нико није свет од рођења, нити без колебања у животу. Али светим се постаје током овоземаљског живота. Свети Сава, Свети Јован Кронштатски, свети Серафим Саровски... су постали свети током живота, и та њихова светост, свети христоподобни начин живота јесте стање њиховог бића, јесте узраслост у меру раста висине Христове.

Колико неко у томе успева није мој домен али је накарадно било ког, ма и најнеморалнијег, члана Цркве не назвати светим ако он кроз свој грех достиже покајнички загрљај у Чаши Христовој

Добро, значи, свет си и ти, и свет је и свети Василије Острошки. И вас двојица сте исто? Хајде послушај шта каже св. Јустин на ову тему:

"Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне постаје духопримац и духоносац. Само, Светитељи задржавају у себи Духа Светог светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом, а ми Га гресима огорчавамо, па и изгонимо. Зато што имају у себи Духа Светог који им открива "дубине Божје" које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи светога Писма" (Тумачење посланица Коринћанима, стр. 26)

А каже и ово: "...друкчији је (однос земаљских чланова Цркве) према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима... У њој (Цркви) се свако освећује по мери свога живљења у светим тајнама и светим врлинама. У томе су најревноснији Светитељи, који подвизима својим постају чудотворни христоносци, богоносци" (Догматика, 3. том, стр. 669, 671).

А то шта је логично или не, авај, вера и светост су надлогичне...

Ово је чувени "deus ex machina" - кад не знаш шта рећи, онда потегнеш "аргумент" да је вера надлогична.

Неће то бити тако. Када читаш апологетске списе и тумачења Светог Писма јасно видиш да Свети Оци итекако користе и логику.  Па и у догматским списима такође. Да је тако како кажеш, да је вера само надлогична, не би се ништа могло говорити о вери.

[Никола Ђоловић]

Родољубе, авај!

Моја маленкост и дотични светитељ су исти на нивоу учешћа у Божијој благодатној слави. Као и сав народ сабрани око епископа као око Христа у Духу Светоме - што и јесте икона есхатона (јер то је тема зар не?).

Нисмо исти на нивоу личности или моралних дела. Али, то што је неко светитељ не значи да више воли Бога од мене. Но, сматрам да је то дрско одмеравати твојим прорачунима. Нисмо исти на нивоу пријемчивости благодатних енергија - али опет Бог зна срца, и да они које поштујемо светитељима Бог по Другом доласку може ставити на исту раван са онима који се се показали многогрешећима. Тако и посматрам јединство Цркве - где смо сви једнаки по светости у Духу Светоме али да сви имамо различите службе. Тако поистовећујеш домен службе са доменом личности, у чему никад не могу бити исти по служби ономе ко је другачије службе од мене јер имам своју службу - у овом случају са једним светитељем. Читај мало апостола о односу органа као једног тела где је сваки потребан другом, поредећи ту слику са верницима (не само са неким светитељима, већ са свима онима који својим присуством на Литургији изображавају Царство Есхатона).

Волим Јустина али ми је Павле дражи!

А што се тиче надлогичности - не буди патетичан баналним генерализацијама јер причамо логички увелико.

[Toma]

Ти светост представљаш као коначно стање. Али светост је процес.

Када сам рекао да је светост "стање" нисам ни мислио да је то стечено одмах нити да није поступно. Подразумева се, јер "узрастање у меру раста" свакако значи да постоји постепеност. Нико није свет од рођења, нити без колебања у животу. Али светим се постаје током овоземаљског живота. Свети Сава, Свети Јован Кронштатски, свети Серафим Саровски... су постали свети током живота, и та њихова светост, свети христоподобни начин живота јесте стање њиховог бића, јесте узраслост у меру раста висине Христове.

Премда се надовезујем на горе-изречено, ово питање не постављам само теби већ и осталима који су вољни да одговоре. А понукан сам пуком знатижељом.

Где се у овом контексту налази Пресвета Богородица? (А можда и свети Јован Крститељ.)

Наиме, негде сам прочитао да Она никада није и формално канонизована јер је њена светост ... не сећам се формулације али рецимо - од рођења. При томе не мислим да је Она била безгрешна (Такав је Само и Једино Бог).

Унапред зхавалан,

брат Тома

[Tanja]

Ja cu nesto sada da napisem, ali molim vas da me ispravite ako gresim, a zelim i temu da pratim pa cu se ukljuciti. Jednom, posle Liturgije sam to i rekla (agape-naravno) da imam utisak, a to mozda pismeniji i mogu da provere, da Liturgija nikada ni ne prestaje. Da je na planeti uvek Liturgija (uzimajuci u obzir vremenske zone ), da mi ni sami ne znamo da, u stvari uvek slavimo Boga, da samo nismo "otvoreni" da to prihvatimo, kao sto cesto ni sebe ne umemo da prihvatimo u svojoj ogranicenosti. Zatvoreni smo za iskustvo i taj nacin postojanja. Nije to tamo negde i nekada to je i sada i ovde, to je to secanje na buducnost.Posledica pada, zaglupljivanje i strah da nesto sto i jeste realnost radije odbijamo nego se prepustamo. Mislim, shvatam da ce tek doci, ali mi sada imamo priliku, nije bas da nemamo priliku da iskusimo, samo da li hocemo, jesmo li spremni? Liturgija i jeste nacin, sredstvo, sada i ovde. Ne bih dalje, ali otvorena sam za sugestije... greengrin

P.S. Izvinjavam se, ali nisam bas sve procitala pa ako se ponavljam ili lupam, izvinjavam se.

[Ведран*]

Пратим, са интересовањем, ову преписку ево већ неколико дана, и до сада се нисам јављао. Међутим, одлучио сам да питам Николу да ми појасни неколико ствари из својих писама на овој теми. Никола постоје елементи у твојим писмима са којима сам сагласан, али јавља се много тога што је написано зе мене неразумљиво па бих те замолио да ми две-три такве ствари појасниш како бих могао да схватим шта заправо говориш.

1.Још негде у твоме првом писму си написао следеће:  „Наше спасење не одређују наше особине у исторји“.  Под ризиком да се упуштамо у „суд Божији“ рекао бих да се слажем са овом твојом тврдњом, а објаснићу доле и зашто. Међутим, други део где ти кажеш „него наша личносна заједница са Богом“ ми у најмању руку није јасан. Јављају се два проблема. Први проблем са овом тврдњом јесте то што ти ниси сасвим јасно објаснио шта је то „личносна заједница са Богом“ а други проблем је што ти овде претпостављаш нешто, па макар то била и „личносна заједница“ као услов спасења. У оба ова случаја, не спасавају ни наше „особине у историји“ илити дела, нити „личносна заједница“ него сам Господ. А Господ твори правду па је и његов суд праведан. На основу чега Господ суди ми не можемо знати јер је то у домену Божије власти, осим ако нам Он сам то не открије. А у оној мери у којој нам је неопходно за тај циљ, то јест спасење, он нам открива у Светом Писму али открива и корз целокупно Свето Предање и искуство Цркве Његове. Овде ћу стати, што се тиче овог питања али ћу поменути још један, трећи проблем, који се јавља. Поређење између „особина у историји“ и „личносне заједнице“ мени  се чини непримерено (без увреде, али изгледа као да се мешају бабе и жабе). Разлог томе је што ствари које су у нашем домену, слободног избора, тј. наша дела или оно што ти називаш „особине у исторји“ не могу да буду у истој равни као и оно што је изван наше власти то јест „личносна заједница“.  Јер „личносна заједница“ је дело синергије, али у крајњој линији  се остварује Божијим хтењем.  Другим речима постизање „личносне заједнице“ јесте својеврстан циљ (да не улазимо сада у детаље јер као и ти сматрам да је уздрастање у савршенству процес) док наше особине у историји, или наша дела, ни у којем смислу не могу да буду циљ сами за себе, осим за некога ко је изван Цркве коме циљ може да буде просто да је добар човек.

2. У своме последљем писму ти кажеш следеће  у односу на Св Василија „моја маленкост и дотични светитељ су исти на нивоу учешђа у Божијој благодатној слави“, а четири реченице испод ове тврдње кажеш следеће „Нисмо исти на ниввоу пријемчивости благодатних енергија“. Нисам сигуран како ово да разумем па те молим да појасниш шта си хтео да кажеш? Шта је то учешђе у „Божијој благодатној слави“ наспрам „пријемчивости благодатних енергија“. Насупрот горе реченоме, у првој тачки, где се упоређују ствари које нису сличне, овде изгледа као да се сличне (а можда и исте) ствари раздвајају. Даље, кажеш да смо „сви једнаки по светости у Духу Светоме али да сви имамо различите службе“.  Ја ово разумем као да смо сви једнаки по светости Св Василију, јер је о њему било речи, или пак било којем другом светитељу, па аналогији,  али да то што не чудотворимо, на пример, само значи да имамо другачију службу у цркви, по светом Апостолу који говри о различитим харизмама. Затим замераш Родољубу да „поистовећује домен службе са доменом личности“. Да ли можеш да ми објасниш по којем онда критеријуму Црква одлучује да истакне одређене службе, то јест одређене људе-светитеље, као пример за подражавање насупрот другима који су такође, на основоу горе реченога, свети али другачији. Мени се чини да се јавља проблем јер се меша појам светости као циља (опет условно речено циља) Хришћанског живота и појам светости по призиву, али ево ти ми објасни.

3. Најзад, у једној од последњих твојих порука у којој говориш о томе како смо сви који учествујемо у Чаши свети (ја бих рекао по призиву, али опет, ово је друга тема), и како је непримерно не назвати и највећег грешника светим ако он „кроз свој грех достиже покајнички загрљај у Чаши Христовој“. Мислим да разумем шта хоћеш да кажеш, али због конструкције ове реченице нисам сасвим сигуран, па те такође молим да појасниш и овај део. Овако како сада стоји написано испада да је грех узрок а загрљај последица. То јест да грех проузрокује сједињење са Христом. Други проблем са овом реченицом је тај што испада да се покајање одвија у Чаши заједно са загрљајем јер пише „покајнички загрљај у Чаши Христовој“.

Толико за сада. Ово је испало већ доста дугачко.

[Родољуб Лазић]

Родољубе, авај!

Моја маленкост и дотични светитељ су исти на нивоу учешћа у Божијој благодатној слави. Као и сав народ сабрани око епископа као око Христа у Духу Светоме - што и јесте икона есхатона (јер то је тема зар не?).

Нисмо исти на нивоу личности или моралних дела. Али, то што је неко светитељ не значи да више воли Бога од мене. Но, сматрам да је то дрско одмеравати твојим прорачунима. Нисмо исти на нивоу пријемчивости благодатних енергија - али опет Бог зна срца, и да они које поштујемо светитељима Бог по Другом доласку може ставити на исту раван са онима који се се показали многогрешећима. Тако и посматрам јединство Цркве - где смо сви једнаки по светости у Духу Светоме али да сви имамо различите службе. Тако поистовећујеш домен службе са доменом личности, у чему никад не могу бити исти по служби ономе ко је другачије службе од мене јер имам своју службу - у овом случају са једним светитељем. Читај мало апостола о односу органа као једног тела где је сваки потребан другом, поредећи ту слику са верницима (не само са неким светитељима, већ са свима онима који својим присуством на Литургији изображавају Царство Есхатона).

Волим Јустина али ми је Павле дражи! :229229229:

А што се тиче надлогичности - не буди патетичан баналним генерализацијама јер причамо логички увелико.

На крају ми дође и забавно да читам твоје исказе као што су

исти на нивоу учешћа у Божијој благодатној слави.

или

Али, то што је неко светитељ не значи да више воли Бога од мене.

или

и да они које поштујемо светитељима Бог по Другом доласку може ставити на исту раван са онима који се се показали многогрешећима

или

де смо сви једнаки по светости у Духу Светоме али да сви имамо различите службе

.

Све горе речено су твоји искази који су део твог теолошко-песничког опуса а немају никакво утемељење у мени познатој светоотачкој теологији.

А све то комбиновано са импутацијама типа да ја поистовећујем домен службе са доменом личности.  Није јасно које службе? Ако мислиш на епископску службу св. Василија, он је случајно изабран светитељ. Може било који, нпр. св. Силуан Атонски. А ако мислиш на службу светитеља, таква не постоји, колико ја знам. И крешендо, који опет нема везе са разговором о светитељству - да постоје различити удови у телу који су сви повезани и потребни један другом, што се, наводно, супротставља Јустиновом исказу о Светима који сам цитирао.

Дакле, све погрешно и насумично повезано и зачињено теолошко-песничким слободама.Оно сам рекао претходно не видим да је на било који начин оспорено овиме што си написао.

Наиме, негде сам прочитао да Она никада није и формално канонизована јер је њена светост ... не сећам се формулације али рецимо - од рођења. При томе не мислим да је Она била безгрешна

Па могло би се рећи да је Пресвета изузетак од тог узрастања, јер је она од рођења до смрти била чиста од греха. Како каже о. Јустин - "она је једина безгрешна у роду људском после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. А то је постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу".

[Благовесник]

Он одбацује етику и морал као "јуридизам",

а ја етику и морал, тачније - библијски концепт изражен у појмовима праведност, светост, врлина - прихватам.

Против Родољубa Лазића кoји тврди да је светост морални појам, старац Софроније:

,,Светост није морални појам него онтолошки." Светост је, како су остала браћа хришћанска овде нагласила,  примити Бога који је Себе д а р о в а о као личносну љубав према Своме створењу у Христу.

-Светиње Светима.

-Један је Свет, Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца.

Амин!

Делећи  исту љубав хришћани ДЕЛУЈУ, а  не због некаквог безличног моралног императива,

већ из разлога опитовања од тог светог евхаристијског односа, те ,,живот" и ,,преживљавање" и ,,живљење" које се противи тој вези(схесис) која је у Богу од вечности, јер је Света Тројица,

одбацују, јер се противи  њиховом начину постојања којим су од тренутка крштења почели да живе у том светом евхаристијском односу, па се кају, исповедају пред лицем Тела Христовог тј. Цркве,

боре се...

Дакле, сваки хришћанин (који је примио вером Бога у себе) је свет?

А ја мислим да су свети они који су достигли "у меру раста висине Христове",

преиспуњени благодаћу Духа Светог, и које је Бог на различите начине прославио, за живота и после смрти.

Дух Свети не даје се на меру. Или Га има или га нема.

А ја мислим да су свети они који су достигли "у меру раста висине Христове"

Али светим се постаје током овоземаљског живота.

У Христу (с Христом и у Христу сједињени) кроз црквени живот растемо у висину раста Христовог,

али та висина је без границе, јер Богочовек Христос је безграничан.

,,Да достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног,

у меру раста висине Христове" (Ефес. 4:13),

"из Кога је све тело састављено и склопљено сваким зглавком,

да једно другом помаже на добро по мери сваког уда,

и чини да расте тело на поправљање самог себе у љубави." (Ефес. 4:16)

Зато св. апостол Павле у посланицама, и остали Апостоли у својим саборним посланицама,

све чланове Тела Христовог  називају Светима.

[Благовесник]

...

[Родољуб Лазић]

Против Родољубa Лазића кoји тврди да је светост морални појам,

Наравно, опет си погрешно схватио, тачније опет импутираш. Човече, смешно је то што радиш - свака порука нова етикета. До сада једно пет-шест. Зар ти стварно мислиш да неистина изговорена много пута може да постане истина?

Родољуб само објашњава да прихвата етику и морал, који су присутни и у Библији (Мт. 16, 27, 2Кор. 5, 10, Рим. 2, 5,6,7...) и објашњава да су изворни библијски етички појмови праведност и светост, који укључују у себе и етику (дела, врлину), што је јасно из целог Светог Писма

("Који чини добро, од Бога је, а који чини зло, није видео Бога"(3 Јн. 11)

"Који твори правду, праведан је, као што је Он праведан" (1Јн. 3, 7) )  али и љубав

Библијско поимање етике, тј. праведности, врлинскости, не види је раздвојену или супротстављену љубави, него у спрези са љубављу; то је делатна, "оваплоћена" љубав - "Љубав се не горди, не надима, не чини што не пристоји...не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини"; "који реч моју држи, то је онај који ме љуби"; "дечице моја, не љубимо речју ни језиком него делом и истином" (1Јн. 3,18)

Када се  етика тако схвати, у библијском "кључу" (као праведност и светост) онда она добија свој прави смисао и сотириолошки значај.

а светост Родољуб објашњава

Што се светости тиче, светост је стање обожености, стицање благодати Духа Светог (св. Серафим Саровски), очишћење од сваке нечистоте тела и духа (2Кор. 7,1; 1Сол. 4,7) насупрот стању огреховљености и безакоња (види 1Јн. 3,4, 7,8). А то се постиже, како вели св. Јустин, живљењем светим Тајнама и светим врлинама

А ја мислим да су свети они који су достигли "у меру раста висине Христове", преиспуњени благодаћу Духа Светог, и које је Бог на различите начине прославио, за живота и после смрти.

"...друкчији је (однос земаљских чланова Цркве) према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима... У њој (Цркви) се свако освећује по мери свога живљења у светим тајнама и светим врлинама. У томе су најревноснији Светитељи, који подвизима својим постају чудотворни христоносци, богоносци" (Догматика, 3. том, стр. 669, 671).

Ти вадиш речи из контекста покушавајући да ме дисквалификујеш, али, на твоју жалост, тебе самога дисквалификује твоја неспособност да схватиш смисао изреченог, што си јасно показао тумачећи оно место код св. Максима.

Ти, вадећи из контекста, цитираш ме овако:

А ја мислим да су свети они који су достигли "у меру раста висине Христове"

Али светим се постаје током овоземаљског живота.

А ја кажем ово:

Подразумева се, јер "узрастање у меру раста" свакако значи да постоји постепеност. Нико није свет од рођења, нити без колебања у животу. Али светим се постаје током овоземаљског живота. Свети Сава, Свети Јован Кронштатски, свети Серафим Саровски... су постали свети током живота, и та њихова светост, свети христоподобни начин живота јесте стање њиховог бића, јесте узраслост у меру раста висине Христове.

И то је одговор на Николину импутацију да ја кажем да је светост "коначно стање". Објашњавам да се светим постаје током овоземаљског живота, одн. да свети, благодатно-врлинским животом у Христу формирају (одн. Христос Духом Светим) своју светост током живота.

Тако, Вељо, вађење из контекста и малициозно тумачење је узалудан посао. Ако хоћеш, поштено разговарај, а импутације и етикетирање батали.

[Tanja]

Evo sigurnog, oprobanog nacina da te prodje volja da pratis temu na forumu, sistem: SECIRACEMO TE KAO ZABU! Sve nekako licno dozivljeno, ne dozvoljava se da se tema razvije iz silne potrebe da se nesto dokaze svojim "malenim" snagama. Zao mi je Nikola sto su ti ovako upropastili temu i zelju da se konacno razgovor "podigne" na jedan novi, afirmativni nivo. Vazno je dokazati iz svog ugla, na svoj nacin, a sta bese tema... vise i nije tako vazno.

Palo postojanje, sta reci.

[Ведран*]

Драга Тања,

Због чега толика негативност према развоју ове теме? На пример, ја уопште не делим такав утисак. Мени изгледа као да је ово тема у којој се управо разговор води око најважнијих ствари и у којој се не одступа много (а можда и не уопште) од тематике. 

[Toma]

Па могло би се рећи да је Пресвета изузетак од тог узрастања, јер је она од рођења до смрти била чиста од греха. Како каже о. Јустин - "она је једина безгрешна у роду људском после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. А то је постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу".

Добар си ми одговор и цитат дао. Баш тако некако и ја осећам и верујем.

А малопре прочитах нешто што верујем да се односи и на мене:

"Тако, дакле, нисте више туђинци и дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији,

назидани на темељу апостола и пророка, а угаони темељ је сам Христос,

на коме је сва зграда састављена те израста у свети храм у Господу,

на коме се и ви у Духу заједно узиђујете у стан Божији."

Апостол Павле Ефесцима 2,19-22.