Đorđe Balašević, pro et contra

[Таша]

А бре,шта се сад вређате, па ето, можда га је несрећа у браку инспирисала да пише и компонује добре песме...

Ето,имам и ја цд бест оф Ђоле, и знао сам да заплачем уз Ладачког Васу...и ми хеви металци имамо душу  not_i

Ti da cutis, nasla sam ti devojku!

[verum est in beer]

У сваком случају, волели га или не волели, човек пуни места у којима наступа , а и велики је утисак оставио на бивше републике, пошто је тамо увек крцато и доста је тражен, што се види из наслова ове теме. Ја га лично не слушам, али кажу да су му сви који су до сада свирали са њим, веома добри музичари.

[Raymond Red Reddington]

Ja volim Balaševića.

Ја волим Sarah Darling , али надам се да неће жена ово да прочита.

[виноградар]

Hoće neko u Mostar? Gledao sam ga jednom pred rat u Sarajevu i neću nikad više. Studirao sam u Novom Sadu, tamo mi kao studentu bila skupa karta za njegove koncerte.

Odavno ove naše ne gledam, bih eventualno Darkwood Dub, Kandu, Kodžu i Nebojšu i još neke. Bliži se prvi septembar i Waters u Areni, kakav crni Đole, mada mi je na manje od dva sata vožnje kolima.

[Зосима]

Ti da cutis, nasla sam ti devojku!

ragazza bellissima   dance67890 :-X :cheesy2:

[Raymond Red Reddington]

Крила се код Краљице.

[Таша]

Evo jednom zanimljivog Djoletvog intervjua ... matori smeker.

http://m.youtube.com/watch?v=bbBlmy15EBA

http://m.youtube.com/watch?v=Bur2fsDsfpI

[Tristatri]

ljigav čovek. i počeo je tako, uvlakačkim pesmama maršalu. tog se kompleksa nikada nije oslobodio.

danas već radi za druge, kao ambasador unicefa ili tako nešto, a oni lepo biraju koga i zašto.

 

može sto puta da ima dobre pesme, na kraju je samo đubre od čoveka.

ako bude bilo suda, sumnjam da će mu biti oprošteno u vezi karakternih osobina zbog pesama.

[МилошБГ]

Imao je uvlakacke pesme Marsalu,znam da je imao i pesmu posvecenu C.Zvezdi a naravno navijac je Vojvodine,koketirao je sa sps-om,kasnije je bio uzdanica dos-a.U Vojvodini i Novom Sadu,pokrajinskoj i gradskoj vlasti mogu misliti kakvo je stanje.Ocigledno da nije ljubav neka u pitanju nego ocito beneficije.Pravio je koncerte gde su morali episkop Irinej Backi i ostali crkveni velikodostojnici i naravno vernici da protestvuje jer samo sto nisu stavili binu i ekran u oltar crkve u Novom Sadu. U Hrvatskoj prica Hrvatskim iskvarenom verzijom Srpskog u Vojvodini je Vojvodjanin(?!) i prica tim jezikom,u Srbiji...itd. Dosao na red da bude i Bosanac i prica Bosanskim bar za dan. Ne libi se da svojim koncertima opsuje Boga,a naravno kao takav mora imati i pesmu koja se upravo zove tako.Tako da nije ni cudo da za njegov koncert zabrane ljudima da idu u crkvu. Naravno nema to veze sa njim,ali da je suprotno sigurno bi imalo.

 

Izdaje se za velikog sarmera i smekera,zavodnika,koji ima super i idealnu zenu ali i ocigledno i u tom grmu lezi neki zec. 

 

Elem,ako je nepristojno inace i ja mislim da jeste,inace ne bih ni obrisao onu poruku gde nisam nista puno napisao samo sam znao da moze nastaviti u tom drugom smeru,nepristojno je i biti licimer. Njemu zelim sve najbolje i njemu i porodici,da nadju mir svoj i da predju na put istine a ostave licimerstvo. Ne cenim ga preterano ni kao muzicara a sto se tice njegove ljudske strane ovo gore su nazalost cinjenice. 

 

Necu se vise javljati ovde,oprostite ako sam bilo koga uvredio. Sve najbolje. Izvinjavam se jos jednom.

[cloudking]

ljigav čovek. i počeo je tako, uvlakačkim pesmama maršalu. tog se kompleksa nikada nije oslobodio.

danas već radi za druge, kao ambasador unicefa ili tako nešto, a oni lepo biraju koga i zašto.

 

može sto puta da ima dobre pesme, na kraju je samo đubre od čoveka.

ako bude bilo suda, sumnjam da će mu biti oprošteno u vezi karakternih osobina zbog pesama.

 

[Juan Valdez]

О Ђорђу Балашевићу, југоносталгији и евроинтегрисању

Аутор: Владимир Димитријевић, Објављено: 25. 08. 2008.

 

 

Или „вечним миром“ о коме је говорио Емануел Кант. Или „крајем историје“, о коме је говорио Френсис Фукујама… Било чиме… Само да буде тихо, мирно, опуштено… Да се скочи „из царства нужности у царство слободе“, по могућству, лежећи на каучу.

Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.
Песник комшилука

Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…

Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну Амери и Совјети… Толико сећања на прву љубав, стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ (да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана, песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ )…
Лична југоносталгија

А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће, кад-тад, Европска Унија: она је себе градила, разграђујући несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана више, и економски и културно, но што ће Европска Унија икад бити…

Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог несретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ из загребачког превода мени заувек остаје „Sir Oliver“), „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знао сам ко је Павао Павличић, и ко је Ивица Видовић, и које Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида, где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…

Зар ми није доктор Росман у Карловцу редовно давао упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид), а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Адро Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, командант касарне, Рудолф Брлечић, с којим сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? „Тешко, сине“! (Израз из војске.) Све се, некако, сводило на Босну. СФРЈ се просто сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне…
Шта се десило?

Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Читам тај опис у „Додиру свиле“, и југоносталгичан сам. Дакле, Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који „не воле“ никог осим ње, а и то што је тако много „воле – не воле“, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи Томовим путем (а данашња деца, основци, жале се на ту књигу, да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима „глуме“ њихови другови и другарице)…

Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. године Тита, Коминтерниног злочинца с ничеовским „веселим трбухом“, поредио са Де Брољијем и Ајнштајном…

Да, сви се каткад сећамо Југославије, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… И Балашевићеве песме су сушта сета…

Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову публику Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Идем на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“. А у свој тој лирици често се јавне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“, али помаже (Ђорђе Балашевић: „ Није то sweet, baby, dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“). И обичан човек је задовољан: далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, у песми „Последња невеста“).

Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија. А ђаво се само представља као лола с тамбуром и рогићима, скоро неприметним. Иначе, искуство светих људи нам каже да ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата…

Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча која каже да је у тој згради у Карловцу био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде-стана „Петрове горе“, коју су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у том истом Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, решио да се прода. (Колико пута ми се учини да у неком излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.)

У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери…

Само зато? То евроунијати кажу „Само зато“, верујући да је економија изнад религије, и маштајући о „melting pot“-у. Није то „само“. То је много јако, смртоносно јако. Најгоре усташе нису били ни чакавци, ни кајкавци, него западни Херцеговци, до XVIII-XIX века православци, који су примили „царску виру“ да презиме, добивши пшеницу од Ватикана, па после нису могли да се врате. Анте Павелић, Артуковић, Љубо Милош, Макс Лубурић… Какве то везе има с Балашевићем? На први поглед – нема никакве. И мени је жао што то помињем у свом „југоносталгичном“ тексту, ја који сам растао на „Алану Форду“, „Стрип арту“ и „Квискотеци“… Али, шта ћеш да поменеш? Религија је кључ: она води човека ка Богу и саздаје у нама слику света на основу које живимо и понашамо се, и у миру и у рату.
Где је излаз?

Наш живот је кратак, и само га сусрет са Личношћу Која је Истина и Победник над смрћу, тој рупи кроз коју у комшијско двориште куља ништавило, може да му да смисла. Дедица „Бог“ на небу је немоћан; он је само склеротични „први покретач“ деиста. А враг не пише успаванке: он убија, режи, дави, баца у бездане јаме…

Тихи и ћутљиви комшија у Пазови коље свог комшију и његовог сестрића, а сусед из Јабуковца убија деветоро… Мирне улице, попут Цвијићеве из Ђолетових песама, претварају се у ратишта с барикадама… Ученици друге вере силују учитељицу…

Ужас! Зар се не може тихо и мирно поживети у свом свету говорећи „Добар дан“ комшији и пијући кафу с комшиницом? Зар се не може одбранити своја тиха, скромна, брачна срећа, своја Дулсинаја од Тобоза, свој лонац у коме се крчка сарма, своје шненокле? Зар песме Ђорђа Балашевића не могу да буду највиша метафизика?

Тако бих волео да могу. Бар понекад. Тако бих волео да с Мићом Данојлићем отпутујем до Жагубице и „проводим лета вечита / с књигама које нико не чита“…

Али, то не нећу моћи. А неће моћи ни он. Свет је погођен смрћу. Свет је пун бола. Свет је овај тиран тиранину, а камоли добром комшилуку. И само Он, Бог Који је постао Човек да би Га, невиног, заклали као Жртвено Јагње и да би Он, Свесилни, сишао у царство смрти и смрт победио, само Он може да нас ослободи… А ми то, углавном, нећемо. Живели бисмо подаље од Њега. Нека Њега тамо, па ћемо у храм доћи за Божић, Славу, евентуално Васкрс. Упалићемо свећу. Даћемо парицу. Али, да нас остави на миру, у нашој кућици и баштици, с комшијама…

Али, Он јасно каже: „Око вас је пожар, пожар греха и смрти! Ускоро ће захватити и сламнати кров ваше кућице! Само Моја Крв може тај пожар угасити! Похитајте, док није касно!“ Ко га чује? Напољу пада ноћ, и све је тихо. Гости ће можда доћи. Сутра… Она спава на твом рамену. У другој соби – деца… Ко мисли о пожару? О Крви која га гаси? Ђорђе Балашевић је песник. Не, Песник чак. Песник пристојног комшилука, али и песник малог света који нестаје у апокалиптичним убрзањима краја великог света. Његов „Slow motion“ више не може да заустави бујицу времена која нас плави, рушећи све традиционалне вредности који је Балашевић опевао.

Комшилука више нема. Бракови се разводе. Ближњи изненада луде и постају убице. Директори самоуправних шећерана одавно су купили Војводину. Геда није био једини. Распоређени су правилно, у све партије, и оне у опозицији и оне на власти. Сви су они Геда. Европа није исто што и Европска Унија. У Сарајеву жене носе шалваре, зарове и фереџе. Мој комадант касарне, Рудолф Блечић, погинуо је као командант „Зенги“ у Карловцу 1991. Томпсон у Загребу пева о „црнцима“ Јуре Францетића. На Косову је багрење одавно поломљено, а многа српска гробља преорана. За то није крив Балашевић. Нисам га кудио, да знате, ви, који сте ме упозоравали. Ђорђе Балашевић је лиричар који је хтео да заустави време. Али, време је подивљало, и, како рече Хамлет, „искочило из зглоба“… Буди нас Онај Чија Крв гаси пожаре смрти. Хоћемо ли се пренути из наших снова и наших сентименталних песама док не буде касно?

[Juan Valdez]

Овај Владе Димитријевић би разваљивао, само кад би успевао да схвати ког је тачно заната мајстор и да се држи тога. Жао ми тог човека на какве све глупости губи време...

 

А мислим да крај овог текста показује где лежи његов проблем - у песимизму и фатализму. Не, не мора све да се заврши у бездану. Морамо веровати да можемо боље и онда, далеко важније, радити на томе да мењамо ствари.

[Ljubičasta]

Ja obozavam njegove pjesme i to sto je kao muzicar autentican.Apsolutno niko nikada nece moci da prenese emociju kroz njegove pjesme kao sto to on cini.Pa sve i da glumata i patetise on to radi maestralno.

[Дејан]

@@Зосима,

 

Не знам да ли је добила батине, јер би их добијала много често. Шта сам све видео својим очима, морао бих да користим оне речи које не користим, а и које се не употребљавају на овом форуму.

неЧемо о томе

[Odahviing]

Evo upravo slušam Balaževića