Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?

[Dragi]

Tako svako ima svoje iskustvo. 

Mislim, moji su bili samo direktori i poslovođe u Knjaz Miloš, Bukovička Banja, naše nekad "domaće" preduzeće; i moja majka je tu jednom radila. Jedna Srbija u jednom paralelnom univerzumu^^

Ili je neštacica bila baš uvek kada sam ja bio na školskom odmoru kod rodbine, verovatno su i dostavljači pravili letnji odmor pa odatle nestašica

Super vremena, tad, kada smo ubijali skoro 70 % naše dece:

http://www.johnstonsarchive.net/policy/abortion/ab-serbia.html

Neću da kažem da je u 1990-ima bilo bolje - moji su tad, iako direktori u Knjaz Miloš, 1995 ako se ne varam, mesili kore i prodavali na pijac. Ali za razliku od 1980-ih su prodavnice bile pune, barem za one koji su imali novac. Za danas da ne govorimo. Danas živimo bolje nego ikad, što nema veze sa jednim Vučićem. Jer on vam je izgleda problem pa ne sme da bude neke pohvale u njegovu korist. 

Ali iako u Srbiji danas živimo bolje nego ikad, ipak smo na dnu savremenog, takozvanog slobodnog sveta. Ovde ne sme da važi "bolje nam je nego ranije, šta hoćemo još"! Ja hoću više. Ja hoću, što i drugi moderni, slobodni narodi i ljudi imaju. Ako drugi mogu da budu slobodni, onda i ja hoću slobodu! Ne priznajem da za mene sloboda i sve što sloboda donosi ne važi.

[Ђорђе Р]

пре 17 часа, GeniusAtWork рече

То можда у Србији у неком паралелном универзуму   У оној где сам ја живео, 80-их није било никаквих несташица.

1981. лето, Шабац, ја, годину дана, мама, шести-седми месец трудноће, у реду испред самопослуге чекамо ред за уље и брашно. Добри људи нас пуштају преко реда и купујемо уље и брашно. Полице празне.

Ово ти је лично искуство. Свако памти различите ствари... Наравно сећамо се и деведеситих, где је сналажење и умеће преживљавања достигло врхунац.

Такође треба рећи и да се седамдесетих ишло на море, као и касније, осамдесетих, од 83е. Увек скромно, парадајиз туристи, никада хотел, ал боравило се некада и по месец дана на мору. Цена је била та да се нису куће и викендице зидале...

 

[Bernard]

пре 9 часа, Ђорђе Р рече

1981. лето, Шабац, ја, годину дана, мама, шести-седми месец трудноће, у реду испред самопослуге чекамо ред за уље и брашно. Добри људи нас пуштају преко реда и купујемо уље и брашно. Полице празне.

Ово ти је лично искуство. Свако памти различите ствари... Наравно сећамо се и деведеситих, где је сналажење и умеће преживљавања достигло врхунац.

Такође треба рећи и да се седамдесетих ишло на море, као и касније, осамдесетих, од 83е. Увек скромно, парадајиз туристи, никада хотел, ал боравило се некада и по месец дана на мору. Цена је била та да се нису куће и викендице зидале...

 

Police su bile prazne i u Sloveniji u kojoj je vkv majstor imao duplo veću platu. Ma išlo se je i na more, radnička klasa po nekim domovima, a komunjare i oficiri u Fažana, Perna na Pelješcu, Kupari.......

[Bernard]

Bankrot Jugoslavije: Ekonomski krah 1982. koji nikad nije službeno objavljen

Naftna kriza je strašno pogodila Jugoslaviju koja je htjela svu svoju industriju zasnivati na do tada jeftinoj nafti. Slijedila je oskudica deviza i nafte, a to je prouzročilo i sekundarnu krizu nekih elementarnih proizvoda, a ne samo da se neko vrijeme vozilo automobile po pravilu par - nepar. Bila je oskudica deterdženata, toalet-papira i nekih trivijalnih artikala

Bankrot Jugoslavije: Ekonomski krah 1982. koji nikad nije službeno objavljen

WWW.VECERNJI.HR

---

Pogledajte galeriju slika: Bankrot Jugoslavije: Ekonomski krah 1982. koji nikad nije službeno objavljen

 

[haveaniceday]

On 26.9.2020. at 12:49, Justin Waters рече

Pronađoh slučajno u dokumentima, obračun očeve penzije iz 2002g, za period od 1970-1989. Pa sam malo preračunao godišnje iznose prema dolaru i istorijskom kursu za svaku godinu, i podesio vrijednost za inflaciju na 2020-tu da bi se dobio utisak kolika su primanja bila u današnjim vrijednostima. Na kraju sam sve pretvorio u evre, i podijelio bruto mjesečna primanja prema koeficijentu kojim se preračunavaju neto iznosi u RS-u. Otac je bio vkv radnik, dakle profesionalni majstor, i iznad njega su tad bili samo inženjeri i visoki funkcioneri po primanjima. Evo kako to izgleda: 

Iz tabele se vidi da je standard 70-tih bio uravnotežen i da je najveću mjesečenu platu imao 1979 i to oko današnjih 650 evra. Značajan pad primanja nastaje u 80-tim, a svi dobro znamo priče o padu standarda, nestašici osnovnih namirnica, i inflaciji i platama u svitanje raspada Jugoslavije gdje gotovo nisi mogaš ništa sebi priuštiti za mjeseni dohodak. Današnjim standard nam govori da je taj period iz 80-tih prevaziđen, ali da se još nije dostigao standard 70-tih i da je to negdje otprilike tu.  

A jasno se vidi da nisu postojala nikakva mitska primanja od 2500 ili 5000 maraka kako neki znaju da govore da su bili u tom periodu. 

Odlicna tabela i tema. Dobro bi bilo da i popricamo sta je uzrok pada plata. Ako vidimo ovde u periodu od 1970 do 1980 plata gubi vrednost od 100eu mesecno. 

Ukratko ja mislim da je za standard 1970 zasluzno to sto smo se pozajmljivali, a za pad od 1970 na ovamo - to sto smo morali da vracamo dugov i sto je opadala produktivnost. 
 

Titove dugove plaćaćemo još dve decenije: Evo kome Srbija najviše duguje

WWW.B92.NET

---

 

Prosto ja mogu da otvorim firmu, zaposlim radnike, uzmem kredit od banke od 500 000 evra i to podelim radnicima kroz plate.. recimo 5 radnika da im po 100 000 eura. Ali ako oni ne stvore 100 000 eura (minimum) u vrednosti u tih godinu dana sledecih godinu dana plata ce biti manja. Itd.. sve dok firma ne dodje do bankrota. 

[haveaniceday]

On 26.9.2020. at 22:00, GeniusAtWork рече

Али није поента у цифрама, него у томе што је већина људи тада живела боље него пре 2. св. рата. Макар тих неколико деценија. А дефинитивно су живели боље тада него после, када су дошли ратови, санкције, инфлација и беда. 

Opet treba da dodjemo do toga, sta je uzrokovalo taj bolji zivot i sta je produkt tog stanja tada? Da li nam je skocila produktvnost i rodio se neki bolje sistem ili smo pak pozamljivali kapom i sakom, dobijali bustove preko dobrih spoljnopolitickih odluka - koje su kasniej dosle na naplatu i rezultovale u krvavom ratu? 

Ja nekako pokusavam sve to da gledam holisticki, to nisu desavanja u vakuumu. Mislim da su stvari koje sus se desavale devedesetih (i mnoge stvari koej se danas desavaju) posledica takvog dobrog zivota tada. 

 

[о.Небојша]

Сјећам се да сам 1981.г. чекао у реду испред МЗ да бих добио бонове за уље, кафу и детерџент. Горива није било , возило се пар-непар. После је робе било, али је почела инфлација. То знам по новчаници од 100 динара која је за нас дјецу била појам, да би почела све више да губи на вриједности.

И нико се не пита, ако је било толико благостање, зашто су стотине хиљада наших људи ишле на рад у иностранство. На селу се зна да не иде у најам газдин син, него сиротињски.

Yugopapir: Jugoslavija u velikim dugovima '85: Koje su republike najzaduženije? / Spisak najvećih firmi gubitaša

WWW.YUGOPAPIR.COM

---

April 1985: U poslednje dve godine stalno se ponavlja fraza kako je, najzad, "skinut veo tajni sa naših dugova". Danas se, međutim, jed...

 

[haveaniceday]

On 26.9.2020. at 21:52, Justin Waters рече

Hoću da kažem, i to je suština, standard u Jugoslaviji ništa značajno nije bio, a pogotovo nije bio blizak zapadnom kako mnogi naivno vjeruju, isto kao što vjeruju da se sa crvenim pasošem bukvano moglo putovati svuda bez vize. Život je bio svakako drugačiji nego danas, skromniji pa se i sa nižim primanjima u odnosnu na zapadni standard moglo solidno živjeti. 

konomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha

BY PREDRAG RAJŠIĆ · PUBLISHED 24/02/2014 · UPDATED 06/07/2016

 

Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore1 bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike2 država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.

Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi3 jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika.

Grafikon ispod prikazuje ukupni dug Jugoslavije od 1961. do 1980.4 i liniju kojom se može aproksimirati trend kretanja ukupnog duga. Linija je eksponencijalnog oblika i prilično verno aproksimira stvarni dug u periodu 1961-1980. Po ovom trendu, ukupni dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Da se se taj tempo rasta nastavio i posle 1980., ukupni dug bi danas iznosio oko 6 hiljada milijardi dolara. Kada imamo u vidu da je danas ukupni godišnji bruto domaći proizvod (BDP) svih bivših jugoslovenskih republika zajedno oko 200 milijardi dolara, jasno nam je o kakvoj se astronomskoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govori da je rast duga koji se beležio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ.

http://media1.katalaksija.com/2014/02/1-Medium.png

Ovi brojevi stavljajuu odgovarajući kontekst stvarno uvećanje duga svih bivših jugoslovenskih republika sa oko 20 milijardi dolara 1980. na oko 150 milijardi danas. Tačno je da je 150 milijardi mnogostruko više nego 20 milijardi, ali imajmo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilike jednaku ekonomsku moć. Dakle, u realnoj vrednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda voleli da je ta cifra manja, upoređeno sa udvostručavanjem spoljnog duga svake tri ili četiri godine pre 1980., to predstavlja dramatično smanjenje rasta. Ovo, naravno, ne znači da je trenutna zaduženost bivših jugoslovenskih republika povoljna i da su ekonomske politike tih država u dobrom stanju. To samo znači da je nerealno bilo nadati se da jugoslovenski dug može da ostane na na nivou od 20 milijardi dolara bez ozbiljnih strukturnih promena i smanjenja potrošnje.

Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi doneli povećanu produktivnost i time omogućili i uspešnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji.

Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije.

Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu.

Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto veme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomestile nedostatak strane valute. Nije teško videti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac.

Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan deo te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu.5 Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spreči odliv strane valute iz Jugoslavije.6

Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.7 Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji.

http://media1.katalaksija.com/2014/02/2-Medium.png

Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine.8 Ovakva struktura proizvodnje ne obećava povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrio trgovinski deficit iz prošlosti i tako mogli otplatiti dugovi. Štaviše, iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursa9 u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspešno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve.

Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada.

Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela” posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je dati neku ocenu te priče ako ne znamo kako su se neke druge zemlje „digle iz pepela.” Zato, uporediomo BDP10 po stanovniku nekih zemalja koje su krajem četrdesetih godina prošlog veka imale približno jednak BDP kao i Jugoslavija tog vremena.

Pogledajmo šta nam istorijski podaci govore. Govore nam da su sve države koje su ovde prikazane, osim Mađarske i Bugarske, imale znatno veći rast BDP-a po glavi stanovnika nego Jugoslavija između 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugoslavija herojski digla iz pepela, ali izgleda da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela.

http://media1.katalaksija.com/2014/02/3-Medium.png

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od preko 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana,11 ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu,12 što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku13. Uz to, postoje jaki dokazi14 da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži „tvrdom” socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita. Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju.

S druge strane, Mađarska i Bugarska pokazuju sličan spor rast bruto domaćeg proizvoda kao i Jugoslavija. Osim što valja primetiti da su, za razliku od ostalih ovde prikazanih zemalja, Mađarska i Bugarska imale sličan ekonomski sistem kao i Jugoslavija, detaljnije objašnjenje razlika u brzini „dizanja iz pepela” je tema za posebnu analizu.

Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore15 kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage)16 Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.

Možda je vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima” bivše nam domovine i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga.

 

 

Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha – Katalaksija

KATALAKSIJA.COM

 

[Bernard]

V Jugoslaviji se je živelo podobno, kot sta živela Del Boy in Rodney iz družine Trotter ali levičarski miti o uspešnem jugoslovanskem socializmu

Mit številka 1: V Jugoslaviji ni bilo brezposelnosti

Ni je bilo, če so državljani kupili enosmerno vozovnico za Nemčijo. Ko je sredi šestdesetih let prejšnjega stoletja začela naraščati brezposelnost (bila je 7,2-odstotna), je Tito »odprl meje«. Komunisti so to prikazovali kot dokaz, da je Jugoslavija odprta država, od koder lahko vsakdo potuje, kamor hoče, v resnici pa je šlo za preračunljivo akcijo. V obdobju med 1968 in 1973 je delo v tujini (predvsem Nemčiji) poiskalo skoraj 700.000 ljudi, kasneje pa se jim je pridružilo še okoli milijon. Uradni statistični podatki nezaposlenosti v Jugoslaviji sredi osemdesetih let kažejo, da je bila okoli 15-odstotna, kar pomeni, da je bila višja kot v Sloveniji pred začetkom globalne finančne krize. V Sloveniji je bila do 5-odstotna, na Hrvaškem do 9-odstotna, v BiH nad 20-odstotna, na Kosovu pa je bila 57-odstotna. Marsikdo bo rekel, da je to dokaz, da je šlo Sloveniji v Jugoslaviji boljše, toda oglejmo si naslednji mit in videli bomo, da to ne drži.

Mit številka 2: V Jugoslaviji so bili vsi zaposleni

Da niso bili vsi zaposleni oziroma da je brezposelnost bila, je razvidno iz prvega mita, toda tudi med zaposlenimi je bilo med 20 in 30 odstotki »navidezno zaposlenih«. Ekonomistka Susan Woodward, profesorica na univerzi Princeton, je v knjigi Socialistična brezposelnost: Politična ekonomija Jugoslavije, 1945-1990 povsem razgalila socialistično zaposlovanje. Woodwardova je z raziskovanjem odkrila, da je bilo navidezno zaposlenih med 20 in 30 odstotkov delovne sile, ki je bila čisti tehnološki višek. Povedano drugače: ti ljudje so bili zaposleni samo zato, da so bili zaposleni, ustvarjali ali delali pa niso ničesar. Ali še drugače: zaposleni so bili samo statistično. Poleg tega je bila v kmetijstvu zelo velika latentna brezposelnost, ki je po izračunih profesorice iz Princetona znašala 1,4 milijona ljudi. Zakaj je prišlo do tega? Jugoslavija je vse družinske člane na kmetiji štela kot zaposlene!

Mit številka 3: V Jugoslaviji so vsi mladi dobili delo

Hm, brezposelnost med mladimi in visoko izobraženimi je bila v samem svetovnem vrhu. Leta 1985 je bila med mladimi do 25 let kar 56,9-odstotna. Mladi torej nikakor niso mogli najti zaposlitve, saj je bilo znano, da brez vez ali partijske izkaznice zaposlitve nisi mogel dobiti. Tudi po korupciji je bila nekdanja država med najbolj koruptivnimi.

Mit številka 4: Jugoslavija je bila manj zadolžena kot nove države

Leta 1983 je Jugoslavija bankrotirala. Seveda domači mediji o tem niso poročali, so pa svetovni. Država je mogla več odplačevati niti obresti, kaj šele glavnice. Za domačo javnost so bile krive imperialistične in kapitalistične države. Še posebej Ronald Reagan. Ko je Jugoslavija v sedemdesetih letih namreč jemala kredite, je bil tečaj dolarja okoli 1,7 nemške marke. Po Reaganovi reformi je tečaj skočil na tri, v nekem trenutku je bil celo štiri. Seveda so tudi obresti dramatično naraščale: te so leta 1975 znašale 5,8 odstotka, leta 1976 5,1 odstotka, leta 1977 5,5 odstotka, leta 1978 že 7,8 odstotka, leta 1981 pa 16,8 odstotka. Cena zadolževanja je torej hitro naraščala, tako da se je dolg, ki je leta 1977 znašal 9,54 milijarde dolarjev, leta 1981 povečal na 20,8 milijard dolarjev, ob razpadu Jugoslavije je znašal 21 milijard dolarjev.

Dolg Jugoslavije je v šestdesetih in sedemdesetih letih torej naraščal v povprečju za 17,6 odstotka na leto, dokler država ni bankrotirala in ji nihče ni hotel več posoditi denarja. Če bi republike ostale skupaj in bi dolg naraščal po enaki stopnji, bi jugoslovanski dolg danes znašal neverjetnih šest bilijonov dolarjev, tako pa je dolg vseh novih držav skupaj okoli 140 milijard dolarjev, skupen bruto domači proizvod pa okoli 200 milijard dolarjev. Sicer če preračunamo tedanji dolg (21 milijard dolarjev) v današnji čas, to pomeni okoli 100 milijard dolarjev. Razmere in makroekonomska razmerja so danes torej veliko boljše, kot so bile v Jugoslaviji, ki jo je čakal grški scenarij.

Mit številka 5: Jugoslavija je hitro dohitevala razvite države

Razvitost neke države se običajno meri s primerjavami. Tako Eurostat izračuna vzame BDP na prebivalca po kupni moči, izračuna povprečje za EU na kazalnik 100 in potem primerja posamezne države. Če naredimo tako primerjavo med Jugoslavijo in tremi razvitimi zahodnimi državami, s katerimi se zelo radi primerjamo (Avstrija, Nemčija in Švica), dobimo zelo zanimive rezultate, ki porušijo socialistični mit o razviti Jugoslaviji. Največ, kar je Jugoslavija dosegla, je bila 44,72-odstotna razvitost glede na Avstrijo (leta 1981), 43,73-odstotna razvitost glede na Nemčijo (leta 1982) in 33,18 odstotna razvitost glede na Švico (leta 1983), v letih pred razpadom pa je bil rezultat katastrofalen: 28,26 odstotna razvitost glede na Avstrijo, 29,34 odstotna razvitost glede na Nemčijo in 23,21 odstotna razvitost glede na Švico. Zdaj pa pozor: tako razvita je bila stara Jugoslavija leta 1939, saj je tedaj država dosegala 34,47 odstotno razvitost glede na Avstrijo, 26,11 odstotno razvitost glede na Nemčijo in 22,20 odstotno razvitost glede na Švico.

No, marsikdo bo rekel, da je bila Slovenija bolj razvita, kot je bilo povprečje Jugoslavije. To je sicer res, toda slika je še vedno precej bedna. Leta 1991 je Slovenija dosegala okoli 56 odstotkov razvitosti Avstrije, 60 odstotkov Nemčije in 46 odstotkov Švice. Nato je kot samostojna država v poldrugem desetletju naredila tisto, kar socializem ni mogel v pol stoletja. V letu pred krizo je namreč dosegala 72 odstotkov razvitosti Avstrije, 78 odstotkov Nemčije in 61 odstotkov Švice. Skratka, vse je daleč od tega, kar trdijo levičarji.

Mit številka 6: Jugoslavija je imela močno industrijo in je veliko izvažala

To so pravljice za nevedne. Leta 1977 je denimo zunanjetrgovinski primanjkljaj znašal 4,4 milijarde dolarjev, dve leti kasneje že 7,2 milijarde dolarjev, pokritost uvoza z izvozom pa je padla s 66,2 odstotka na 48,5 odstotka v letu 1979. Ta razlika je še večja, če bi upoštevali, da je v Jugoslaviji vsak iz Italije, Avstrije in Nemčije »švercal« kavo, kavbojke, računalnike.

Kako bedno je bilo jugoslovansko gospodarstvo, pove podatek, je da recimo leta 1978 izvoz na prebivalca znašal vsega 259 dolarjev, medtem ko je bil v Grčiji 362 dolarjev, Španiji 358 dolarjev, Italiji 987 dolarjev in v Avstriji 1.628 dolarjev. Ob tem, da so znašale izgube podjetij v Jugoslaviji ob njenem razpadu kar 15 odstotkov BDP. Torej, Jugoslavija ni živela od industrije, pač pa je industrija živela od deviz zdomcev, turizma, predvsem pa od tujih kreditov.

Mit številka 7: Jugoslavija je bila tehnološko napredna država

Jugoslavija skoraj ni imela blagovne znamke, ki bi kaj pomenila na zahodnem, kaj šele na globalnem tržišču. Tehnološka raven je bila skoraj nikakršna, kar se je delalo, se je delalo po licenci. Komunistična partija je tako recimo toliko opevani avtomobil Yugo predstavljala kot vrhunec avtomobilske industrije ter ga domači javnosti postavljala ob bok Fiatu, Mercedesu in Audiju. Toda malo znano je, da je Yugo pravzaprav ponesrečen poskus italijanskih oblikovalcev in inženirjev, da bi ustvarili naslednika Fiata 127, zato je italijanska vlada pri družini Agnelli izprosila, naj načrte podarijo »socialističnim bratom« na vzhodu. Inženirji v Kragujevcu so Yugo dali na tržišče brez pravega razvoja, saj niso imeli ne denarja ne znanja, da bi načrte izpopolnili, zato je bil ta avto prava katastrofa. V ZDA, kamor so ga z velikim pompom izvažali, so ga razglasili za najslabši avtomobil, ki je kadarkoli vozil po ameriških tleh. In Italijani? Oblikovalci in inženirji so se vrnili za risalne mize in ustvarili prvi Fiat Uno.

Drugi mit, ki naj bi kazal na socializem kot tehnološko napredno družbo, je bil projekt z delovnim naslovom NL (»novo letalo« ali NA – novi avion). Projekt ni bil dokončan, njegov predhodnik Orel (Orao J-22) pa tudi ni bil plod domačega znanja: bil je predelan francoski Mirage, za katerega so dobili licenco Romuni. In ker je bil Tito zelo prijateljski z romunskim diktatorjem Ceaușescujem, so ga naredili skupaj z njimi. Posebnost letala je bila, da so piloti umirali eden za drugim, tako da je bil Orel pravzaprav leteči mrtvaški kovček.

Mit številka 8: Jugoslavija je gradila ceste, bolnice, šole in stanovanja

Jugoslavija je v 45 letih zgradila samo 45 kilometrov avtocest, železniških prog pa je bilo manj kot leta 1939. Tito je sicer gradil bolnice, ki pa so bile tehnološko zastarele.

Stanovanja, ki so jih za potrebe delavskega razreda ukazali graditi komunisti, so bila podobna tistim v ameriških črnskih četrtih. In tukaj naj bi živel srednji razred. Kako je živel? Podobno kot Del Boy in Rodney iz družine Trotter iz angleške nanizanke Samo bedaki in konji – preživetje s socialno podporo, dvigovanje standarda s preprodajo in »švercom« ter 50 kvadratnih metrov veliko socialno stanovanje v ogromnem bloku. Del Box in Rodney nista spadala v srednji razred, nista bila niti delavski razred. Bila sta socialni primer, kot večina državljanov Jugoslavije. Z izjemo komunistične elite, ki je svojim sorodnikom privoščila, kar si drugi niso mogli.

Tudi izobraževanje je bilo bolj vprašljive kakovosti. V Jugoslaviji je bilo (»brezplačnemu« šolstvu navkljub) samo med 8 in 9 odstotkov visoko izobraženih (za srednje razvito državo je minimum 20 odstotkov), pa še ti so dobili diplome v sumljivih okoliščinah. To velja predvsem za člane komunistične partije, saj si niso mogli privoščiti, da bi imeli njihovi direktorji samo tri ali štiri razrede osnovne šole. In za take primere sta bili znani dve visokošolski ustanovi. Prva je bila Đuro Pucar Stari (po okorelem komunisti in partizanskem morilcu) v Banja Luki, druga pa Đemala Bijedića v Mostarju. Če ste bili le dovolj visoko v partijski hierarhiji ali sorodnik kakšnega od »uglednih« funkcionarjev, ste  diplomo dobili po pošti, in sicer po sistemu – plačaj po povzetju.

/media/k2/items/cache/a974f681ec3a109fd9e4f6a19d34d9ca_M.jpg

V Jugoslaviji se je živelo podobno, kot sta živela Del Boy in Rodney iz družine Trotter ali levičarski miti o uspešnem jugoslovanskem socializmu - demokracija.si

WWW.DEMOKRACIJA.SI

---

Grega Ciglar je na družbenem omrežju Twitter zapisal, da je bila Jugoslavija v 70. letih prejšnjega stoletja »paradni konj svetovnega gospodarstva«. C...

 

[Dragi]

Nije sve tako crno
 

Screenshot

PRNT.SC

---

Captured with Lightshot

 

[Dragi]

A za jedan dinar dobijam tri ugarskih forinta

Sad treba još napraviti srpski šinkansen^^

Kad mogu oni, možemo i mi, kao jedina smo zemlja sa banderama..

 

[GeniusAtWork]

пре 14 часа, haveaniceday рече

Da li nam je skocila produktvnost i rodio se neki bolje sistem ili smo pak pozamljivali kapom i sakom, dobijali bustove preko dobrih spoljnopolitickih odluka - koje su kasniej dosle na naplatu i rezultovale u krvavom ratu? 

Ово си у праву. Само уопште није морало да резултује ратом - да смо имали иоле нормалне људе на челу република уместо ових лудака, били бисмо у најмању руку на нивоу Пољске и Чешке данас. И били бисмо већ јако давно у ЕУ.

[haveaniceday]

пре 5 часа, GeniusAtWork рече

Ово си у праву. Само уопште није морало да резултује ратом - да смо имали иоле нормалне људе на челу република уместо ових лудака, били бисмо у најмању руку на нивоу Пољске и Чешке данас. И били бисмо већ јако давно у ЕУ.

Delimicno se slazem, ali nisam 100 % siguran. Cesi i Slovaci su bili vise manje etnicki podeljeni. Nisu imali istoriju Sukoba ko Srbi i Hrvati... nisu imali zatrpavanje zlocina i satanizaciju jedni drugih (kao srbi i hrvati). Ako pogledas i dan danas se u srbiji satanizuje cetnicki pokret kao nacisticki.... a hrvati za svakog Srbina koriste termin cetnik u negativnom kontekstu kao sto je ttermin ustasa... 

Tako da, ne znam da li bi bilo rata-  mozda i ne bi... mozda i bi, u svakom slucaju bi rezultati bili bolji da na celu nisu bili ovakvi ludaci... sa ili bez rata.... ali to je problem socijalizma(po mom misljenju). Nacin na koji napredujes do vrha partije - prosto mora da dovede ludaka.... moras da budes zeljan moci kao dete cokolade, i moras da radis sve da bi dobio moc i ostao u poziciji moci.... sto je moguce jedino ako si bas bas kvaran igrac u sistemu sociajlizma.

[εργασία]

Ekonomske činjenice govore da SFR Jugoslavija uopšte nije bila predzadužena zemlja. Najveći spoljni dug je dostignut 1981. godine i on je iznosio 19 milijardi i 511 miliona dolara. To je negde oko 28 % tadašnjeg BDP-a. Danas kapitalističke zemlje širom sveta imaju taj odnos od 70 % - 240 %, finansijske krize pucaju na svakih 10 godina ali niko da kaže da je kapitalizam loš ekonomski sistem. To izgleda važi samo za socijalizam.

Treba znati da je SFR Jugoslavija kada se pogledaju bilansi plaćanja, vratila do raspada 1991. godine ukupno 52 milijarde i 93 miliona dolara od toga glavnice 34 milijardi i 216 miliona dolara i kamate 17 milijardi i 877 miliona dolara. Udeo spoljnog duga u BDP-u je 1990. godine smanjen na 21 % i iznosio je nešto više od 17 milijardi dolara.

Prema tome sve priče da SFRJ nije bila sposobna da vraća kredite padaju u vodu jer im se suprostavljaju tvrde ekonomske činjenice iz inostranih izveštaja poverilaca, međunarodnih finansijskih institucija i domaćih izvora poput  NBJ i saveznih organa, a koji su međusobno usklađeni. Da nije tako onda SFRJ ne bi dobijala finansijske kredite za refinansiranje upravo u jeku krize tokom 80-tih.

Kada se govori o krizi duga u ranim 80-tim godinama, treba reći da je masa zemalja, a ne samo SFRJ, ušla u problem zato što je Pol Volker, tadašnji guverner američkih Federalnih rezervi, digao referentu kamatnu stopu na 20 % kako bi Reganova administracija zaustavila inflaciju u Sjedinjenim Državama koja se zahuhktala krajem 70-tih.

To je drastično otežalo vraćanje kredita seriji država i nikakve specifičnosti jugoslovenskog socijalizma nisu tu doprinele nekakvoj posebnoj vrsti krize. Uzmimo samo Čile, kojim se libertarijanci dive, upravo je početkom 80-tih ušao u jezivu recesiju kao i mnoge druge latinoameričke države.

I još jedna jako bitna stvar. Plate u SFRJ nisu se isplaćivale iz kredita. To je non sense. Ko iole zna šta je računovodstvo, lako će videti da je vrednost ukupnih osnovnih sredstava kojima je SFRJ raspolagala, dakle mašine, oprema, saobraćajna sredstva, magacini, proizvodne hale, generatori itd. iznosila negde oko 148 milijardi dolara. Ukupno korišćenih kredita za ceo vek postojanja SFRJ je bilo svega 1/3 ove sume, a sigurno i manje jer se negde oko 17 milijardi dolara potrošilo na uvoz nafte, čija je cena u 70-tim godinama 20 puta porasla na svetskom tržištu usled izrealsko-arapskog sukoba.

Redovno se prećuti da je zbog divljanja cene nafte krajem 70-tih bilo par-nepar sistema sa benzinom čak i u pojedinim delovima Sjedinjenih Država.

A što se tiče "ekonomiste" Predraga Rajšića (ideološki ostrašćeni libertarijanac), on je u tekstu izneo seriju netačnih podataka pa i grubih podmetačina. Evo samo jedan primer. On se oslanja na wikipediju (ni jedna akademska institucija ne priznaje ovaj izvor za naučne radove), a wikipedija na senzacionalističkog američkog novinara koji je objavio "podatak" da radnika emigranata iz Jugoslavije ima 1,1 miliona tokom 1981. godine. Ni jedan relevantni demografski statistički izvor ni na Zapadu ni na Istoku to ne pokazuje. Zvanični popis stanovništva iz 81', govori o 650 hiljada radno sposobnih stanovnika u inostranstvu, a sa članovima porodice, koji ne spadaju zbog žviotne dobi u radnu snagu, to je ukupno 890 hiljada. 

Prema tome to nije 1/5 radno sposobnih ljudi koji su otišli nego jedva 8 % (mora da se zaokruži na gornju cifru).

Ovo su tvrde ekonomske činjenice, to što zaljubljenost u kapitalizam neće da ih sagleda je druga stvar.

[Dragi]

Jugoslavia kao veća država imala je više resurse. Danas ne možemo da pravimo borbene avione i tenkove, ratne brodove, podmornice, automobilna industrija nam je takođe do proje, itd. itd. Kao država je Jugoslavija, jer veća, bila bogatija i politički i ekonomski fleksibilnija, više nezavisna. Ovo je jedno.

Drugo je kako je živeo prost narod. I mislim da danas živi bolje. Neka to bude jedan globalni proces ne vezan za samu Srbiju i druge države, ali danas ima se više, zar ne..

Idealno bi bilo da u Srbiji imamo još više, i da možemo ponovo da pravimo avione i tenkove, ratne brodove, podmornice, automobile