Радоје Домановић: Патриотизам по наредби

[obi-wan]

https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R

...

Сигурно је, међу писцима, било оних чији су реченични склопови лепши и изражајнији, а дела веће естетске вредности. Међутим, Домановић је већи од свих њих. Зашто? - Због вредности његовог дела пред истином. То је, уједно, и његов највећи грех. Људи не воле да чују истину која се не слаже са њиховим убеђењем, а поготово не ако је изречена на Домановићев начин. Код нашег човека, дефицитарног у погледу критичке свести, ставови се брзо оформљују и срастају уз личност, попут додатних удова. А одсецати сопствене удове није лако...

То је и главни разлог што Домановића не читамо у већој мери. Свака његова прича терапија је за наше криво срастање, што би рекао дугокоси песник из Хоутена, а та терапија зна да заболи. Ипак, без тог катарзичног бола, нема изласка са странпутице на прави пут, а нама је изгледа странпутица постала део генетског кода. Вала, мене убише болови.

Да је српски патриотизам гомила набацаних општих места, празних речи и пуко замењивање суштинских питања формом, схватио је Домановић још почетком двадесетог века, а ми то данас изнова схватамо (ко жели, наравно). У листу ,,Страдија'' из 1904. године, записао је Домановић причу ,,Патриотизам по наредби'', која говори управо о томе. Предлажем да је прочитате.

[obi-wan]

https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R

...

Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.

Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.

Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.

Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.

И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“

Председник отвори збор.

Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:

„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.

Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:

— Је л’ ово госпо’н Урош?

— Он, он!

— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!

— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:

— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.

— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?

— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.

Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:

— За горосечу, за горосечу!

Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.

— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.